Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Живот и поуке старице Макрине (Васолулу) (1921–1995) Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васолулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског) (Мораитиса). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања. Старица је имала тежак живот, пун патње. Рођена је 1921. у селу близу познатог злогласног града Смирне у Малој Азији. Тај град и његова околина само након годину после рођења девојчице претрпели су страшну трагедију која је била завршна епизода Грчко-турског рата 1919–1922. Дана 9. септембра 1922. године турска војска ушла је у Смирну (савремени Измир) и учинила ужасан масакр хришћанског живља у граду. У масакру и пожару који је уследио погинуло је око 200 хиљада људи. Преживјели хришћани напустили су Смирну и град је постао потпуно турски. Сама старица је чудом преживјела Малоазијску катастрофу – изгнање грчког становништва са његових древних огњишта – и нашла се у Грчкој. Судбина око 1,5 милиона грчких досељеника и избеглица ратом опустошене Грчке била је веома тешка. Огроман број људи умро је од глади и болести. Герондиса (старица) Маркела из манастира посвећеног икони Пресвете Богородице „Живоносни источник“ (Данлоп, Калифорнија, САД) причала је о родитељима старице Макрине. „Њени родитељи – и мајка и отац – били су веома духовни људи. Једном јој је отац казао: ‘Ове године ја ћу умрети, на Чисти понедељак. А сљедеће године умријеће твоја мајка’. Тако се и десило. Почео је Велики пост, и он је умро, а након годину умрла је њена мајка.“ Десетогодишња девојчица је била принуђена да било шта ради како би прехранила себе и млађега брата. Али, Господ није оставио сиротице. Марија је и сама стала на ноге и подигла и брата. Колико ју је то коштало, то зна само Пресвета Богородица, којој се сиротица молила. Живела је с братом у граду Волосу – центру континенталне Грчке, око 300 километара северно од Атине, поред планине Пелион – најљепше у земљи. Живот се регулисао, али 28. октобра 1940. италијанска армија почела је продор у Грчку из Албаније, и Грчка је ушла у Други свјетски рат. Марија је тада имала 19 година. Храбра грчка војска нанела је пораз агресору и Италијани су одступали у Албанију, али у априлу 1941. године Хитлер је послао своју војску да заузме Грчку, одложивши напад на Советски Савез за шест недеља. Њемачка војска је окупирала земљу и опет су услиједили ужаси рата и глади. Грчка је од окупатора претрпјела разарање, веће него друге земље Европе, силније је страдала само Русија. Гладни људи су јели јежеве, муле, корњаче. У својим мемоарима шведски дипломата и члан Црвеног крста у Грчкој, Пол Мон, описује грчку престоницу овако: „Град је очајно изгледао... Деца с пепељастим лицима и танким ногама као у паука боре се с псима у гомили смећа. Када је на јесен 1941. почео мраз, људи су на улицама падали од изнемоглости. У зимским месецима те године свако јутро сам се спотицао о лешеве. “У Волосу је нестало посла, намирница. Марија је с била на граници смрти од изгладњелости. Били су принуђени да се раздвоје у нади да ће се спасити једно од њих. Брат је отишао у Солун, други по величини град у Грчкој, мислећи да ће се тамо прехранити, а Марија је остала у Волосу и веома је туговала због растанка с братом. И она се опет усрдно молила. Тако је молитва постала њен ослонац у тешком животу. После рата Марија се много трудила да заради да купи комад хљеба. Зарађено је делила са сиротињом – девојку је одликовала доброта, праштање, велико милосрђе и трпљење у тешкоћама. Још у детињству Господ је Марију удостојио познанства с једним од ученика старца Јосифа Исихасте – јеромонахом Јефремом (Карајанисом), који је девојчицу научио Исусовој молитви. Она се ревносно подвизавала и посебно је вољела ноћну молитву. У Волосу се родио, и тамо је провео детињство и младост и Старац Јефрем Филотејски. Он је знао Марију од детињства и сећао је се: „Једном је на Васкрс, послије дугог и тешко рада, успјела да уштеди новца да би себи купила свијећу за службу. Међутим, док је ишла у цркву, наишла је на сиромашну и гладну дјевојку. Уопште не размишљајући о својој сопственој биједи, она јој је дала то што је с тешком муком зарадила. Тако је отишла у цркву без свеће. Када је дошао моменат да се прими света свјетлост и кад је читав народ пошао са својим свећама свештенику, Марија је стајала иза свих без свеће. Стајала је у мраку, плачући и говорећи: ‘О Христе мој! Каква сам ја грешница кад се нијесам удостојила чак ниједне свећице на Твом празнику’. И док је она то са самоукоревањем и плачем говорила, одједном је угледала Нетварну светлост. Изгубила је свест, и људи, мислећи да се онесвестила од глади, однели су је кући на рукама.“[1] Старац Јефрем Филотејски се сећао како се његова мајка (будућа монахиња Теофана) упознала с Маријом Васопулу, и тога како се у Волосу формирала мала женска општина: „У то вријеме млада Марија се упознала с мојој праведном мајком. Те свете душе заједно су се молиле у кухињи наше куће, клечећи на кољенима читаву ноћ, лијући много суза и вршећи мноштво земних поклона. Њихов свети примјер веома ме је многоме научио. Захваљујући Маријиним врлинама око ње се од времена окупације окупило неколико благочестивих дјевојака, које су пожељеле да постану Христове невјесте“. Отац Јефрем (Карајанис) причао је тој женској општини о свом старцу Јосифу Исихасти, о његовим поукама и духовном руководству. Када се се отац Јефрем (Карајанис) 1952. године вратио на Свету Гору, сестре су написале писмо старцу Јосифу Исихасти, рекавши да су чуле за њега од његовог духовног сина, оца Јефрема (Карајаниса) и замолиле га да и њих прими међу своја духовна чеда. Старац Јеферем се овако се тога сјећао: „Ја сам у то вријеме већ био на Светој Гори са старцем. Старац им је одговорио: ‘Ако будете послушне, примићу вас. Ако не будете, оставићу вас’. Оне су одговориле: ‘Старче, шта год нам будете заповиједили, ми ћемо Вас послушати’. Тада им је старац наредио да слушају Марију, коју он никада у животу није видио. И објаснио је разлог своје наредбе: ‘Слушајте Марију, јер сам је вечерас видио за време молитве. Видио сам да је око ње било много оваца, а она је стајала у средини. Тако сам схватио да управо њу морам поставити за старицу. Дакле, слушајте Марију и да јој нико не противуречи’. Оне су одговориле: ‘Нека буде благословено!’ – и старац се веома обрадовао њиховој послушности. Када је Марија сазнала за старчев избор, веома се уплашила да узме старешинство и одоворност за духовни живот сестара, јер је била једна од најмлађих у општини. Тада се старац помолио, и по његовој молитви Марија је имала виђење: видела је мноштво монаха који усходе на небо, а пред њима је ишао Свети Јован Претеча са палицом у руци. Одједном се Свети окренуо девојци и уручио јој палицу – символ игуманске власти.“ Једна монахиња је сведочила о тесној духовној вези сестара са старцем Јосифом Исихастом, и сећала се случаја када се Марија, већ примивши монашки постриг, веома разбољела и почела да искашљује крв: „Ми нисмо имале телефона, да бисмо му (старцу Јосифу) то саопштиле. Потребно је било о свему писати у писмима. Али о томе у писму ништа нисмо казале, сакриле смо то од њега. Одлучиле смо да га не узнемиравамо и не одвајамо од молитве. Он нам је послао сљедећи одговор: ‘Децо моја, зашто ми не пишете да је старица болесна и да се пати, да се помолим за њу? Веома сте лоше поступиле, одлучивши да ме наводно не одвајате од молитве. Уосталом, док сам се молио са оцем Арсенијем навече, мислено сам видио да је старица Макрина озбиљно болесна. И усрдно смо се помолили. Дете моје, хоћу да ме обавештаваш о свему шта се дешава у манастиру, а поготову са старицом.’ Али и старица Макрина је обојицу видела навече поред свог јастука – старца Јосифа и оца Арсенија – како су се молили на бројанице с крстом и говорили: ‘Господе, исцели рабу твоју!’ То се дешавало много пута. Када су се старац Јосиф и Арсеније молили, они су видели шта се дешава код нас и у каквом се стању ми налазимо.“ Уочи своје кончине 1959. године, старац Јосиф Исихаста предао је сестре духовном руководству оца Јефрема, сада старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старац Јефрем почео је духовно да руководи сестринством. Ускоро су сестре добиле парцелу у мјесту Портарија, поред Волоса и почеле да дижу манастир. Први постриг који је обавио старац Јефрем у сестринству Волоса био је постриг његове мајке – 1963. године. Постригао ју је под именом Теофана. Други постриг је био старице Макрине (исто тада 1963). Њу је на монашење привела старица Теофана. Старица Макрина увијек је сматрала старицу Теофану својом духовном мајком и у свему јој је указивала послушност. Оне су дијелиле једну келију као мајка и кћи. Мајка старца Јефрема није имала кћери, само три сина, те јој је старица Макрина била умјесто кћери. Прве године старац Јефрем је често силазио са Свете Горе и остајао у Портарији неко вријеме, до мјесец дана, а једанпут и дуже. Он је поучавао сестре у Исусовој молитви, тако да су оне много пута доживјеле висока духовна стања. Тако су монахиње у Портарији добиле јединствено духовно образовање и огромну помоћ и од старца Јефрема и од старице Макрине, која је била свети човјек, и од старице Теофане, мајке старца Јефрема. Игуманија Макрина и њене сестре веома су напредовале духовно. Архимандрит Софроније (Сахаров) говорио је о старици Макрини: „То је титан дух!“ Старац Јефрем Катунакијски много пута за вријеме својих ноћних бденија видио је духовним очима два огњена стуба у Волосу, који су се уздизали од земље до неба. Они су означавали старицу Макрину и једну од њених славних монахиња. И отац Јефрем је говорио радујући се: „Задивљујуће! Само погледај! Ми се овдје на стијенама трудимо да бисмо нашли неколико мрвица, а оне су у свијету задобиле толико благодати!“ Старац Јефрем Катунакијски говорио је још о старици да се она „налази на истом духовном степену као и старац Јосиф Исихаста“. Атанасије Кралис из Сколарија (Грчка) причао је: „Једном је у манастир допутовао аутобус с поклоницима, а у манастиру је од хране остало само посљедње паковање пиринча. И герондиса је казала сестрама да припреме тај пиринач да нахране госте. Сестре су се успротивиле: ‘Герондиса, то је посљедње што имамо, ништа нам неће остати’, али герондиса је инсистирала: ‘Спремите пиринач за госте, а Пресвета Богородица ће се побринути за нас’. Сестре су послушале и нахраниле посјетиоце, и тек што су они отишли, у манастир је дошао човјек који је донио читав џак пиринча. Толико је било њено повјерење у Бога и љубав према људима – према свим људима!“ Ставрос Курусис, професор византијске филологије на Атинском универзитету, свједочио је о старици Макрини: „Када су људи с њом разговарали, видјели су на њеном лицу врлине девствености, чистоте, смиреноумља, послушања, нестицања и безграничне љубави према Богу и ближњему. Љубави не само према својим сестрама, него и према свима који јој долазе и који траже од ње духовну и материјалну подршку. Она је била човјек непрестане молитве и општења с Богом и Светима, од којих је стално добијала помоћ у многобројним искушењима, која су се појављивала у њеним напорима руковођења поверених јој душа.“ Герондиса Маркела је причала: „Једном сам ушла у келију када је старица спавала. Нисам била сигурна да ли спава или је будна, зато сам за сваки случај ријешила да идем тихо да је не пробудим. Кренула сам тихо да окрећем кваку на вратима и када сам отворила врата, видела сам герондису. Она је спавала, а њене руке су за то вријеме непрестано пребирале бројаницу. Молила се, налазећи се у дубоком стању сна. Никада нешто тако нисам видјела. Кажу да се срдчана молитва не прекида чак ни у сну, али шта је с молитвом на бројанице?!“ Сестре Агнија и Партенија из манастира Пророка и Претече Јована (Голдендејл, држава Вашингтон, САД) свједочиле су: „Њој није успевало да с нама буде строга. Просто није успевало. Она сама је била веома осећајан, веома деликатан човек, и она је осећала да мора таква да буде према нама. Ако је хтела некоме да упути примједбу, она га је увек од милоште ословљавала користећи се деминутивом. Била је веома љубазна, веома њежна. Понекад је чак употребљавала множину да би ублажила свој укор. Она се трудила да ми сами схватимо шта управо ми радимо погрешно, у чему гријешимо. Као што је у својим разговорима она говорила да је потребно дотицати се душе другог човјека лако и меко, као да је паперје, управо тако се она трудила да се дотиче наших душа.“ Монахиња Теотекна из манастира Светог Стефана (Метеори, Грчка), причала је: „На основу мог 45-годишњег искуства монашког живота могу рећи да је она била једна од најзначајнијих монахиња у Грчкој. Веома велика подвижница. Њени савјети помогли су многима, не само монахињама, него и многим мирјанима. Чак су јој се и многи монаси са Свете Горе обраћали за савет. То је била висока, величанствена жена и читав њен изглед био је очаравајући... Њено лице је било просвијетљено. Чим бисте је видели, од првог момента ви сте схватали да се с њом мора говорити озбиљно, о озбиљним животним проблемима. Она је била веома образована у Божјим стварима, добро је знала житија светих, синаксаре, поуке отаца пустињака. Без обзира на то што није имала мирско образовање или универзитетске титуле, имала је дар духовног расуђивања благодаћу Духа Светога. С њом је било могуће разговарати сатима. Она је могла духовно да задовољи сваког посетиоца. Посебно оног који је тежио да заволи Христа.“ Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Сјеверне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте. За животопис старице Макрине коришћена је књига „Душевне речи“ с поукама и бесједама старице, коју је издао манастир Панагија Одигитрија и филм о старици „Ехо срца“; такође коришћена је и књига старца Јефрема Филотејског „Житије старца Јосифа Исихасте“, као и сећања духовних чеда старице. Припремила Олга Рожњева С руског превела Марија Живковић [1] Сама старица је причала сестрама о овом свом духовном искуству: „Улазили смо у храм послије васкршње литије, и тек што сам се поклонила пред иконом, одједном сам осјетила као да је свето Васкрсење ушло у моје срце и испунило га. Слушала сам унутар себе васкршње Јеванђеље, мада га свештеник још није читао, и губила свијест. Нијесам схватала шта се са мном збива. Када сам се освијестила, то јеванђелско слово стајало је у мојим ушима, пребивало у мом срцу. Осјетила сам такву ситост, као да сам јела јаја, сир, месо из читавог свијета. Не знам колико сам времена била у несвијести. Те ријечи запечатиле су се у мојој души. Слушала сам тај предивни глас читаве васкршње службе и те јеванђелске ријечи давале су ми ситост. И онда ми је дошла помисао: ‘Дакле, изгледа, овакву ситост осјећају оци у пустињи који ништа не једу’... Иако сам за Страсну седмицу била исцрпљена од поста и уздржања, ипак сам осјетила херкуловску снагу у себи. А када ми је духовник казао: ‘Христос воскресе!’, у души сам осјетила још веће духовно богатство. Када сам се причестила, то засићење је достигло своју гра. Кренула сам кући. Нити ми се јело нити пило. Сестра од стрица ме је позвала на ручак... Али како да јој кажем да сам ‘јела’? Пошла сам, али ниједне кашике нијесам могла окусити... Право је речено у Јеванђељу да не живи човјек само од хране, него и од благодати Божје. Говорим вам да сам, у славу Христову, осјетила благодат Његову ради поднијете глади, патња и невоља. Бог ми је дао да схватим чему води овдашња немаштина, и какво добро човјеку доносе молитва и уздржање!“ Часопис "Светигора" 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107091.htm

У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа View full Странице

Христос је према хришћанском веровању био, свакако, више од учитеља. То, међутим, не сме да нас наведе да заборавимо да је био и учитељ. Који начин поучавања је примењивао? Зашто је користио параболе? Које врсте парабола су нам пренете у Еванђељима и на који начин можемо да их боље разумемо? У којој мери нам у томе може помоћи разумевање историјског, културолошког и литерарног контекста. https://bkcentar.rs/sr/blog/hristos-kao-ucitelj View full Странице

Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве. Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног. Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?» Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона. Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао: — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда! — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то? — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово? — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља. Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4). Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона. Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13). Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је. Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!» И он чује Бога: — Каине, где је брат твој? А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара: — Шта сам ја, чувар брата мога? И рече му Бог: — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)… И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог. Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу. Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон. Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога. Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио. Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету. Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!» Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум? Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна. И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца. Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе. И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди. Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима. Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице. Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље. Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста. Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин. С руског Александар Ђокић Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm View full Странице

Ових дана је у медијском центру пажње поново Северна Кореја. Поред медијских нагађања о њиховој економији, сиромаштву/богатству, војној техници и сл. написаћу шта ми је интересантно са верског гледишта, као хришћанског верника. Ових неколико ствари су веома интересантне: ЗЛАТАН КИП Ким Ил Сунга у Пјонгјангу. Из путописа једног Хрвата, а и из других извора, свако ко дође у С. Кореју МОРА се поклонити испред огромног позлаћеног кипа оца нације Ким Ил Сунга. Он сам је за живота наредио његову изградњу. Свако ко је читао Писмо, истраживао га зна за причу о пророку Данилу и вавилонском цару Навуходоносору. Пагански цар Вавилона(симбола паганизма и отпадништва, богоборства, и слика будућег сатанског царства на Земљи) издао је исту наредбу. Наредио је прављење огромног кипа самог себе од злата. Такође је сваки становник Вавилона морао да му се поклони као божанству. У супротном следила је смртна казна. (Данило 3.). РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА у С. Кореји. Време се у тој држави рачуна од године рођења Ким Ил Сунга. Исто као сто хришћани, боље речено скоро цели цивилизовани свет, време рачуна од рођења Исуса Христа. Имају такође и своју посебну временску зону... KУЛТ СЛИКЕ Ким Ил Сунга. Слике и кипови владара у С. Кореји су на нивоу икона божанства, прави култ. Поготову оне Ким Ил Сунга. Поред тога што се налазе готово у свим просторијама и на ударним јавним местима, што је била пракса у свим комунистичким државама, оне Сунгове се носе као беџеви на оделу. Сваки грађанин их носи осим кад ради неке теже послове. А разлог је тај да не би случајно упрљао слику и трпео последице. И ово неодољиво подсећа на чисто верску праксу, односа према иконама, чак и јаче. ПРАЗНИК "ДАН СУНЦА" је највећи празник којим се обележава дан рођења Ким Ил Сунга. Празник са потпуно истим именом постојао је у паганском Риму, са тиме да се Сунце као божанство славило у свим паганским народима. Дан непобедивог Сунца је у Римском царству био велики празник који се прослављао 25. децембра. Хришћанство је тај празник преобратило у Божић, Дан Христовог рођења, јединог правог Победиоца и Извора Живота, Створитеља свега па и тог Сунца којег су пагани обожавали као бога. Медјутим, пагански владари воле себе да упоређују са Сунцем. Тако су некада Југословени певали и Титу "наше сунце". У С.К. култ је усавршен . БЕСМРТНОСТ ВЛАДАРА КИМ ИЛ СУНГА. Иако је давно умро, Ким Ил Сунг је и даље званични председник С. Кореје, његов дух влада земљом. Из овога, поред осталог, видимо да та држава није атеистицка у досовном смислу. Она је више антитеистицка док владар постепено заузима место божанства, а комунистичка партија место Цркве. Ми знамо да Божији Свети Дух влада, а не дух обичног смртника. ЧУДА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ СА ВЛАДАРИМА. Народу С. Кореје се сервирају приче о разним чудима која прате рођење, живот па и смрт владара. Разни феномени у природи, код животиња итд. Наши народи су такође имали бајковите приче везане за Тита, али ни приближно исте као оне за севернокорејске владаре које се могу прочитати на нету да их не наводимо овде. Опет изједначавање са правим Владарем чије су рођење, живот и телесна смрт пратила разна чуда. ТИТУЛА "ОТАЦ" за Ким Ил Сунга. Ким Ил Сунг је у С. Кореји назван "Отац нације". Певају му познату песму која се са енглеским преводом може погледати на YТ-у под насловом: Тханк Yоу Фатхер Ким Ил Сунг, Хвали ти Оче Ким Ил Сунг. Комунистички владари су генерално волели да се зову оцима, не само из поштовања, него као зачетницима и родитељима народа, а нису то били, творцима новог времена и нове епохе. Ово су само неке главне ставке које сам успео да приметим и увидим невероватну сличност, невероватан покушај изједнацавања обичних људи и председника са Богом. Једну вековну, миленијумску тежњу безбожних и богоборних људи да себе изједначе са Богом, не са било којим Богом, него са хришћанским Богом пе свега, са Исусом Христом. То се као што знамо увек завршавало лосе. Са милионским жртвама и патњама народа, тлачењем и мучењем људи. Али хвала Богу, скоро сви такви режими су пали, а народи знали да се брзо врате Богу Створитељу. Пашће и режим у С. Кореји.

Пасхални тропар:Христос васкрсе из мртвих,смрћу смрт погазии онима у гробовима Живот дарова. View full Странице

Масовна мисионарска кампања Васкршња трака ове године ће почети на Велику суботу и наставиће се током Светле недеља. Чак 50 хиљада сатенских трака носе речи Светог Серафима Саровског Радости моја, Христос васкрсе! и биће уручене, почевши од тренутка када Московљани иду да им се благослове пасхалне корпе током дана на Велику суботу. Ову манифестацију пету годину за редом организује Комисија за мисионарство и катихизацију Московског епархијског савета. Траке ће бити раздељене широм московских намесништава и цркава, као и у образовним установама, болницама и сиротиштима под надзором Московске Патријаршије. Ове године траке ће бити раздељене у градовима Кемерово, Калуга и Ставропољ. -Васкршња трака је једноставан и ненаметљив начин да се пошаље порука становницима метрополе о најважнијем хришћанском празнику. Људи нису увек спремни да разговарају са мисионаром или да узму информативни материјал, али сваки пролазник може да примети свилену траку и прочита речи васкршњег поздрава на њој. Можда ће ово бити нечији први корак ка упознавању православља - први корак ка сусретању с Христом, изјавили су организатори. Као и претходних година, траке су штампане уз подршку штампарије Шамта, која је обезбедила део материјала на добротворној основи. Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | English View full Странице

Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!» IZVOR