Претражи Живе Речи Утехе

„Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Ево, већ неколико недеља одјекује у цркви ова вест, чија радост и новост никада неће пресушити. И, наравно, сав смисао припреме за празник Рођења Христовог, која почиње четрдесет дана пре самог празника, састоји се у томе да можемо очистити, просветлити наше срце, наш ум, чинећи их поново стаништем нечег најрадоснијег од свега оног што је човеку дато да сазна. Јављам вам радост велику (Лк 2, 10) – овим речима анђела пастирима који су чували стадо у божићној ноћи почиње Јеванђеље, почиње хришћанство. И за човека је можда најтеже од свега да схвати, да појми управо то да радост која није ни налик на било коју овоземаљску радост представља саму суштину хришћанства. Хришћани већ одавно слушају оптужбе како је религија за њих само начин да побегну од животних тешкоћа и мука, својеврсна компензација. Овде, у свету, све је лоше, али, ето, негде и некад ће бити боље. И заиста, ми сувише често заборављамо да радост коју је тада, те ноћи, објавио анђео, радост коју су осећали ученици, враћајући се у Јерусалим након што је Господ одступио од њих, за коју јеванђелиста Лука каже: „И вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (уп. Лк 24, 52) – да та радост није била због нечег у будућности, због нечег што се мрачном и жалосном речју назива „загробним”, већ због онога што је већ наступило, што се већ показало, већ нам је дато, о чему Сâм Христос каже: „Радост вашу нико неће узети од вас” (уп. Јн 16, 22). Сваки хришћански празник – али, у суштини, и сваки дан – не само да нас подсећа на ту радост, него нам је увек изнова и изнова дарује. Свако јутро у црквама се радосно пева: „Бог је Господ и јави се нама, благословен је који долази у име Господње”. Та песма, у суштини, представља свакодневно празновање Божића, радовање Христовом доласку у свет, тада, пре две хиљаде година, и Христовом непрестаном доласку, непрестаном долажењу нама. Но, наравно, у пуној светлости, у пуној снази, та велика радост се разгорева и запаљује наше срце у данима када Црква посебно празнује рођење божанственог Детета у маленом граду Витлејему, па чак не ни у граду, него ван града, у пећини. Чак и ако нисмо у могућности да током ових припремних недеља пред празник чешће идемо у цркву, да се макар мало ослободимо од окова животних брига и немира, покушајмо да запамтимо и да у срцу што чешће понављамо те три тврдње, три позива: „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 4, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 67-68. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Светом јеванђељу по Луки, зачало 71, описано је исцељење згрчене жене које је Господ Христос учинио у синагоги у дан суботњи. Како је овај јеванђељски догађај изгледао у друштвеном контексту тог времена, а како његов смисао можемо сагледати данас, у емисији „Сведочења“ објаснио је свештеник Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог и духовник Казнено – поправног завода Ваљево. Извор: Радио Источник

У недељу, 15. децембра 2019. године, када Црква слави светог пророка Авакума и светог цара Уроша, свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Вуковару служили су Њихова Преосвештенства Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијерејима су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Богдан Стјепановић (Епархија зворничко-тузланска) и ђакон Војислав Николић. Учешћа у светој Литургији су узели и госпођа Драгана Јецков, саборска заступница (СДСС), господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС града Вуковара. После заамвоне молитве Владика Херувим поздравио је све присутне, а речима добродошлице нарочито Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Епископ Фотије је затим проузнео богонадахуту беседу у којој је између осталог рекао: ”Данас празнујемо светога пророка Авакума који је пророковао о доласку Господа Исуса Христа и о спасењу света Његовим доласком. Идемо ка празнику Божића када ћемо ту свету Тајну, ту благословену реч изговорити много пута ”Христос се роди”. Та реч нам говори, браћо и сестре, да се Христос родио ради нас и нашега спасења, да се Он духовно рађа у свакој души људској, у свакој крштеној души. И данас се Христос благодаћу родио у нама, колико смо могли да у молитви и подвигу и скрушености доживимо данашњу свету Литургију. Тако је на свакој Литургији и сваком светом Богослужењу. Зато је добро да су дечица наша овде са нама, да уче своје православље из православних храмова, из Цркве. Да не буде то православље само теоријско знање које уче у школама. То је добро, али то може врло лако да прерасте у чисту сколастику. Да има везе са умом и разумом, али да нема везе са срцем. То нам није довољно. Зато волимо када видимо нашу дечицу у нашим српским православним храмовима, да се уче православљу, да се уче светосављу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Верујући народ прибојског краја у великом броју сабрао се у недељу 8. децембра 2019. године у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју на Божанској Литургији око свог духовног пастира Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, да заједнички Богу принесу службу благодарности. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Чланови црквено-градског хора Светог кнеза Лазара из Прибоја својим благоумилним гласовима одговарали су на прозбе и јектеније. Из Чаше спасења причестили су се многи, призвавши Име Божије. Тумачећи прочитани одељак из Светог Писма Епископ Атанасије је пре свега нагласио колика је љубав Господа нашега Исуса Христа према роду људском: – Господ наш Исус Христос жели да наликујемо на Њега. Зато нас к Себи и призива и храни нас Собом, својом речју, својом науком, својим Телом и својом Крвљу, својим Животом. Жели да наликујемо на Њега, да будемо живи попут Њега, да будемо светли као и Он, пуни врлине као и Он, пуни љубави, доброте, правде, истине. Да будемо светила небеска. Тако нас је и данас призвао и хранио нас овде у овом светом храму. Господ жели сав овај свет да уреди по својој замисли, да буде диван свет. – Људи су из разних разлога прилазили Христу када је проповедао на земљи. Неки су му долазили из суште потребе, били су обремењени болестима, тугом, и тражили су исцељења, утеху, радости срцу, и добијали су. Али је било и оних који су прилазили Христу из потребе да се са Њим упоређују, да се такмиче, да се покажу да су од Њега већи, да од Њега више знају, да су од Њега праведнији. – Бог жели да наликујемо на Њега у свему и да животни будемо као и Он, и зато нас храни својом науком, и својим Телом и својом Крвљу. И зато смо ми данас у овом светом храму јер желимо да га послушамо, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Божанске службе Епископ је освештао темеље за будућу капелу из које ће молитвено бити испраћани они који буду уснули са вером и надом на васкрсење и на живот вечни. Заједничарење је настављено око трпезе љубави коју је уприличило братство храма, за којом се повео богоугодни разговор и лепа песма. Извор: Епархија милешевска

Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија у оквиру односа у заједници. У Пиреју у недељу, 20. октобра, у оквиру програма емисије ΕΝΟΡΙΑ εν δράσει (Парохија на делу), одржан је редак сусрет две веома важне особе – представника светске православне теологије, у „Парохијском архондарикију“ Благовештењске цркве. Високопреосвећени митрополит Црногорско-приморски, г. Амфилохије Радовић и професор емеритус философије на Универзитету Пантеон и писац Христос Јанарас учествовали су у занимљивом разговору, који је обухватио различите проблеме. Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог. Црква, истина и искуство Први део разговора односио се на Цркву онако како се она чини нашим очима, са много проблема, али и наде. Теме о којима се разговарало биле су мисија Цркве, Црква и религија, Црква као Христово тело. Господин Јанарас је истакао да су та питања болна. Престали смо, нагласио је, да разликујемо Цркву од религије. Религија је догађај који је усредсређен на појединца. Бирам веру која има одређене обавезе, има морал, испуњавао га ја или не. Ствари су у религији изграђене на начин да заштитите его. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија као однос у заједници. За Цркву, Бог је тројична заједница личности, Оца, Сина и Светога Духа. Тајна истинског постојања је у дефиницији Бога из Светог писма, а то је „Бог је љубав“. То је Његов начин постојања. Света Тројица је све, истакао је заузврат Митрополит црногорски. То је корен постојања, само постојање. Све што постоји у Њему налази подршку, опстанак, прави начин постојања. А у Божанској литургији, у „Благословеном Царству …“ Црква заиста постоји као догађај, а не као идеологија, као религија. То је Царство, а Црква је тело Христово. Црква позива све да постану удеоници Тајне. Црква је позив на преображај кроз покајање, позив на промену живота. Отварање свог постојања искуству тајне Бога као Љубави.Христова величина је у Његовој жртви, у љубави без граница. Он даје Себе и непрестано преноси тајну Божанствене љубави у Цркву као своје тело и крв. Кроз Тело и Крв Христову повезујемо се са Богом и повезујемо се једни с другима. То је заједница вечности, тај сусрет са Христом. А то је Тајна Цркве, наставио је Митрополит. И велико је Божје дело што ова Тајна опстаје и данас у свету. Упркос свим искушењима и прогонима Цркве, ова Тајна се дарује читавој Васељени. Као што је господин Јанарас нагласио, наша Црква је живела свој најаутентичнији период, за време турске окупације, када није било где да се проповеда, само делима. И све је било дељење. Да запалим свећу у кући, да умесим просфору, да постим, да освештам нешто, да одем на причешће што је био централни друштвени догађај. Све ово нису били извори зараде, то је очигледно. Дељење је чин, а не идеолошка одлука. Велики је Божији благослов да смо чланови Тела Христовог, напоменуо је Митрополит црногорски. То је јединство засновано на самом постојању света и постојању Бога. Саборност Друга тема разговора била је о саборности као начину живота у Цркви. Овакав начин живота је Богочовечански, нагласио је Високопреосвећени, понављајући речи свог старца, Светог Јустина Поповића. Христов начин живота је једини начин живота за човека. Први пад Адама је порицање Божје речи која даје живот. То је обоготворавање створеног света (створеног постојања) без Бога и Његове речи. Ствари су повезане, приметио је господин Јанарас. Када кажемо да је вера постала убеђење, учење одмах постаје разумско учење. Убеђење је засновано на доказима. Дакле, онда подучавање није педагогија, руковођење, већ испирање мозга. Знање није само кад нешто разумем. Прво треба да се догоди просветљење, што онда значи да искуствено делим оно што знам. То је разлика код западног човека- ако сам разумео онда постојим. То је друга култура. Ми смо то узели и покушали да применимо и у Православљу. Сабор у Цркви био је некад израз очинства. Данас свештенике називамо очевима али духовно се не рађамо. Због тога се одржавају сабори, који су општа сабрања више јерархије. Очинство значи рађање, оживљавање. На сабор је једном дошао образовани пастир, свети Спиридон, узео је циглу и показао све, каже господин Јанарас. Јер светитељ је знао како треба рађати. Како поново пронаћи те ствари и рећи такве ствари. И како да их потражимо као што би тражили да утолимо жеђ. Јер, до неког времена, епископи су били свесни тог очинства. Данас је сабор административно тело. Ствари су повезане. Када се истина не проповеда, него преноси, када знање није самопоуздање, већ просветљење, тада очинство може да обавља свој посао, сабор може да обавља свој посао. Овај сукоб између знања и живота Цркве као стварног просветљења и преображаја, посебно је био присутан у 14. веку, у време светог Григорија Паламе, приметио је Митрополит црногорски.И у свом учењу, које је било учење Цркве, суочио се са учењем Запада. Том приликом Митрополит је нагласио: Комуникација са Богом није идеологија, али је од суштинског значаја. Бог се као сам живот даје и заједничари ( улази у однос ). Саборност и примат Дискусија се, затим, фокусирала на службу Првог међу једнакима у оквиру саборног постојања. Служба Првогa у сабору је служба односа, приметио је господин Јанарас. Током времена њему је поверено да буде гарант јединства. Да буде тамо и да служи јединству. Да свештенослужи јединство епископа. Као пример једног таквог Првог (међу једнакима) Високопреосвећени је навео блаженог спомена српског патријарха Павла. На сабрањима јерархије он није владао, већ је себе давао као жртву. Такав примат, то је право очинство. У складу са тим, господин Јанарас се такође осврнуо на личност блаженог спомена Васељенског патријарха Димитрија. Димитрије је остао упамћен као велики патријарх. Благослов и осмех свуда. Његово присуство је сламало кости. Потребан нам је повратак у прва три века цркве, наставио је Митрополит црногорски, када је Црква била под прогоном. Црква је одувек имала дух мучеништва у себи. И данас се опет ослања на ту жртву Господа, на Богочовечански начин постојања. То је једини вечни начин постојања за Цркву. А ако данас Црква заиста жели бити Једна, Света, Саборна и Апостолска, пре свега треба да се ослободи етнофилетизма, људских тежњи и примата папског типа. Треба да се врати да буде онаква каква је била у прва три века. Истинска саборност је она коју имамо у Делима апостолским и у животу Цркве кроз векове. Примат у духу жртве, а не власти. Закључак Као закључак, г.Јанарас је навео цитат из књиге „Лавсаик“, који каже да је језик Цркве апокалиптичан онда када пројављује презривост . Језик који не робује само закону и ограничењима све спашава. Дао је, такође, и личну изјаву о Митрополиту Амфилохију, примећујући емотивно да је у његовим очима овај старац прави сведок. Био је сведок догађаја на Косову и г.Јанарас му се захвалио што му је дао наду. Његово Високопреосвештенство поменуо је и свог старца св.Јустина Поповића, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, али највише је научио од једне бакице у подножју Партенона. Она га је подстакла да провери и напише 12 томова „Житија Светих“. Ово је тајна Цркве, очинства и мајчинства у Цркви. Превод са грчког: Љиљана Поповић Лектура: Василије Ускоковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима. Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града. Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини. Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило. У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности. Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви. Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир. Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени. У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар. Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом. Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“ Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно. Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин. Извор: Православие.ру

Трибина „Дете у хришћанству – Христос у детету“ одржана је у спомен на професора Владету Јеротића, 11. новембра 2019. године, у Позоришту младих, у Новом Саду. На трибини су говорили протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, проф. др Стаменко Шушак, проф. др Исидор Граорац и др Владимир Сакач. Прота Милош Весин обратио се присутнима на почетку трибине, истакавши завештање које су говорници имали према професору Владети Јеротићу, који је и сâм намеравао да организује трибину о хришћанству и детету. Звучни запис поздравног слова порте Милоша Весина Проф. др Стаменко Шушак, руководилац Клинике за кардиоваскуларну хирургију при Институту у Сремској Каменици, нагласио је да смо сви деца Божја, те да нико неће ући у Царство небеско ако не буде као дете. Звучни запис обраћања др Стаменка Шушака Отац Милош Весин је говорио о Христу Који је Свеприсутан и Који проговара кроз дете као живо ткање које непрестано расте у нама – ткање Христа Који узраста – помажући и нама да узрастемо. Звучни запис обраћања проте Милоша Весина Проф. др Исидор Граорац, који је деценијама предано пратио рад професора Владете Јеротића, истакао је, поред осталог, да све почиње и све се завршава управо дететом, указавши на чињеницу да се деца помињу кроз све векове човековог постојања, а уткана су и у срж наше свете Цркве која слави осам векова аутокефалности. Звучни запис обраћања др Исидора Граорца О наследству које је професор Владета Јеротић усадио у све своје вишедеценијске пријатеље, познанике и поштоваоце, говорио је др Владимир Сакач. Он је нагласио важност пружања љубави деци и подсетио да све без љубави јесте ништа, а ништа са љубављу је све. Звучни запис др Владимира Сакача Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес. Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу. Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“? То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење. Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима. Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли. Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере. Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе. Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија? Не би требало да буде. Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете? Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога. Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)? Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо. Извор: Теологија.нет

Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), на тему: Христос хлеб живота. Владика је ово предавање одржао 17. септембра 2006. лета Господњег у Духовном центру Црквене општине Подгорица. Hristos_hljeb_zivota.mp3 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке

У недељу дванаесту по Педесетници, када света Црква прославља Свете мученике Адријана и Наталију, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ловници. Звучни запис беседе Саслуживали су јеромонах Јован (Радић), протонамесник Милош Зекановић, парох зворнички и протођакон Богдан Стјепановић. Литургијском сабрању присуствовао је велики број верника из свих крајева, а неки од њих су путовали и више сати да би присуствовали Литургији под сводовима ловничке обитељи. -Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга браћо и сестре! У данашњој јеванђелској причи смо чули како је богатом човеку тешко ући у Царство небеско, јер га богатство везује за овај свет, а апостоли су све напустили и ходили за Христом који је постао сво њихово богатство. По данашњој причи можемо да видимо и шта јесте монаштво. У овом манастиру су живеле генерације монаштва које су тежиле Царству небеском и које су све оставиле да би Христа задобиле. Оставиле су богатство и своје најближе да би у манастиру стицале духовне дарове благодати Духа Светог. Са друге стране, они људи који су остали у свету треба да се боре да их богатство овог света не пороби и да их не одвоји, не само од Христа, него и уопште од вере и благочестивог живота, беседио је владика Фотије. Вископреподобна игуманија мати Јована је захвалила Његовом Преосвештенству на архипастирској љубави коју показује према ловничкој обитељи. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице. Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне. У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић. Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати. Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека. Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо. Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају. Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”. Извор: Епархија шумадијска

У 6. недјељу по Духовима, 28.јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Кирика и Јулиту, Светог Великог кнеза руског Владимира и Свете мученике Величке, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Око моштију Светог Василија сабрало се на стотине вјерника, који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-o.-Petra-Petrovica-u-Gornjem-Ostrogu-1.mp3 Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је протојереј-ставрофор Предраг Видаковић парох бијељско-крушевички, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић архијерејски намјесник барски и протојереј Петар Петровић тиватски парох. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, сабранима се ријечима литургијске бесједе обратио о.Петар који је каза да ријечи Светог писма изнова поучавају. – Господ устаде онога који је раслабљен и рече му ”узми одар свој и ходи”. Ко је раслабљен? Ми. Раслабљени смо од многих гријехова, од неповјерења у Бога, од неповјерења у себе. А они који су посматрали са стране кажу ”каква је то филозофија и шта ови причају”. Живот иде од тачке А до тачке Б, живот се завршава и човјек одлази у ништавило, нема га. Међутим, Христос Бог наш каже ”Ја сам тај који вас васкрсава и који вас лијечи. Ја Син Божији кажем устани раслабљени, узми одар свој и крени ка Царству Божијем” – казао је о. Петар и додао да је дом на који Господ упућује раслабљеног, управо Царство Божије. Ријечи Јеванђеља говоре да је Христос увијек уз нас и Он обитава у овом Светом Путиру, рекао је о.Петар и поручио сабраним вјерницима да су они Тијело Христово и Црква Христова. – На вама почива Дух Свети, ви носите благодат Духа Светога и дужни сте да предате онима који остају иза вас. И ова Црква коју овдје видимо и ове ваше главе су као главе са фресака и са икона, нема разлике. Они исти људи који су осликани на фрескама су били људи као и ми. За њих је Јеванђеље било пут ка истини и животу. Ви сте дужни да у овом времену и простору носите ријеч Божију, да је правилно примите на срце ваше, да живите литургијски и да се волите – казао је о. Петар и нагласио да се дјеца развијају онако какви су родитељи, па да се због тога морају учити послушању и религиозности. Извор: Манастир Острог

У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/grosnica27062019.mp3 Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић. Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Друга недјеља по Духовима, 30.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, саборно и молитвено је прослављена у Острогу. Уз молитвено учешће више стотина вјерника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, на платоу Горњег Острога, Светом Литургијом началствовао је јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/Besjeda-o.Radmila-u-Gornjem-Ostrogu.mp3 Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се бесједећи обратио о.Радмило, који је подсјетио на ријечи Јеванђеља када Господ позива Симона званог Петра, брата његовог Андреја, Јакова и Јована да иду за њим који безпоговорно остављају своје искрпљене мреже и оца свога Заведеја и крећу за Христом. Христос им није обећао ни част, ни власт, ни богатство, већ им је рекао да ће бити ловци људи умјесто рибе. Зар није Господ могао најумније људе да сабере, књижевнике, богаташе, зар није могао одмах многобожачке храмове да преведе у хришћанске храмове, да Јеванђеље буде у читавом свијету? Али не. То би био атак на људску слободу. Наша срца су рањена, душе мрачне, дан пролази брзо, ноћ долази, смрт куца на вратима свакоме од нас. Зато пођимо за Христом као што су ови свети апостоли, а Христос ће наша срца да огрије божанском љубављу, а душе наше даосвијетли – казао је о.Радмило. Пожелио је сабранима добродошлицу у острошку светињу код родитеља и оца свих који му долазе и који брише сваку сузу, који тјеши сваку душу и гдје као и у Јеванђељу слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте. Јуче кад сам био код кивота Светог Василија долази жена која има кћерку од 15 година, која је боловала од карцинома. Прије шест мјесеци су долазили овдје и читане су молитве овдје код Кивота и Бог и Свети Василије исцијелише њену кћерку. Збиља, велика је љубав Божија у Острогу – казао је о.Радмило и подсјетио да је људима дато да буду богови по благодати, јер су светитељи били људи као и ми, али су угодили Богу и Бог их је прославио. Извор: Манастир Острог

Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 38, Господ Христос даје упутства како би требало да живимо на земљи, односно опомене како ће се Отац небески према нама одредити у зависности од тога колико смо у складу са њима живели. Слушаоцима Радија Источник поуке ове приче објаснио је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, који је ове године прославио вредан јубилеј – 40 година свештеничке службе. Извор: Радио Источник

Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости: Драга браћо и сестре, Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове. Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим! Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога. Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13). Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима! Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим. Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин! Извор: Телевизија Храм

На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 048.m4a http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 047.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Педесетницу, дана 16. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Винковцима. Владици Херувиму су саслуживали протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј Владан Симић (Епархија бачка), протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Александар Билић (Епархија бачка), ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, ђакон Предраг Јелић из Даља, и ђакон Бранимир Михајловић који је овом приликом рукоположен у чин презвитера. Владика Херувим изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који славимо Рођендан Цркве, дан када је Свети Дух сишао на апостоле. Домострој спасења људског рода који је водио путем кроз Страдање и Васкрсење све до данашњег дана у којем добија своје испуњење. Силаском Светога Духа на апостоле постајемо народ којему је могуће да има Заједницу са Богом и којем је отворено Царство Небеско. Свака Литургија је икона Царства Божијега на којој пролазимо кроз Тајну нашега спасења, од Рођења Господа нашега Исуса Христа па до овог дана када је Свети Дух сишао на апостоле. Свети Дух је силаском на апостоле увео Цркву у историју како би она била путовођа и утеха свом народу. Данас смо били сведоци велике благодати Божје, рукоположили смо ђакона Бранимира у чин презвитера како би он постао онај који ће руководити народ ка Царству Божјем. У молитвама овог чина говори се да ће презвитер бити тај који ће народ учити Јеванђељу Христовом и проповедањем Јеванђеља отварати душе људи како би се сусреле са Христом. То је једино назначење нас презвитера, да будемо христоносци. Не требамо бити слични властодршцима који цркву држе као своју пећину чија врата нико не може отворити. Требамо да будемо презвитери који ће имати Христа у себи. Христос не прави раздоре, Христос све нас сједињује. Такви требамо да будемо и ми, Христа којег смо примили чином хиротоније требамо непрестано да носимо у својим срцима. Не можемо другачије живети. Свети апостол Павле нас је у својим пастирским посланицама учио томе какав пастир треба да буде. Пастир треба бити утврђен у вери, чист, безазлен и побожан. Као такав треба Христа да проноси у народу, наравно благодаћу Светога Духа који је у тренутку хиротоније сишао на њега. Такви требамо да будемо као пастири, свети и безазлени какав је и Христос био. Христос је ходио по земљи проповедајући Јеванђеље свакоме створењу без обзира на припадност вери и нацији. Свако ко је имао отворено срце примао је Христа. Јеванђелску истину можемо проносити једино ако се Христос усели у наша срца и у њима обитава. То није порука само за нас презвитере који руководимо Црквом, него и за све људе, јер сви требамо да будемо христоносци. Требамо своје душе да обожимо благодаћу Светога Духа. Та благодат нам се данас даје, отварају нам се врата Небеског Царства. Свети Дух силази на апостоле, врата Цркве су отворена, а ми требамо да примимо ту благодат и да живимо благодатним даровима у Цркви Божјој. Благодатне дарове и залог Светога Духа примамо на светој Тајни крштења. Живећи у Цркви знаћемо да смо на путу наших светих отаца, светога Саве и светога Симеона и свих оних из нашег рода који су нас руководили уским путем нашега спасења. Свети оци су знали како је то носити Христа у себи и чинити добра дела, како сједињавати народ а не разједињавати. То је задатак нас пастира. Ако настане каква невоља или искушење, а искушења су део свакидашњице, не требамо разједињавати народ и побуњивати га против Цркве. Требамо да сабирамо народ и да га позивамо у Цркву Божју, јер је то наш подвиг који ћемо кроз покајнички лик да изнесемо. Црква нам увек отвара могућност покајања да бисмо могли бити у Заједници Цркве Божје. Велика је икономија Цркве Божје браћо и сестре. Ништа се у овој историји не затвара, него се отвара ка Царству Божјем. Иако је историја тужна, тамна и тешка ми имамо Образац Светлости , то је Христос, искушења ће проћи и наћи своје испуњење у Христу. Радујем се што сам данас овде, што сам имао прилику да богослужим на дан када ова црква прославља своју славу - Свету Тројицу, који су штитили цркву и у најгоре време за овај народ. Поздравио бих овде међу нама нашу браћу из Епархије бачке, оца Владана (Симића), секретара Епископа бачког и ђакона Сашу, који су уложили свој труд на овај врели летњи дан и показали своју љубав према овој Епархији тако што су се са нама помолили Господу. Захвалио бих се и данашњим кумовима, породици Јецков, који су својим трудом и жртвом данас кумовали у овом светом храму, сведочећи тако веру достојну наших светих отаца светога Саве и светога Симеона. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан. Сабирајмо се сви у Христу јер нас Христос на то позива, да сви једно будемо. Живели и благословени били! Амин. Трудом породице Јецков приређено је послужење за све сабране, а радост заједничарења продужена је и на славском ручку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа