Претражи Живе Речи Утехе

„Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову. Да се моли и за оне који се противе њему, вери Христовој, јеванђељу Христовом, вредностима хришћанским, молитвама својим да отвори и њихова срца“, рекао је у беседи Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије након Свете Литургије коју је служио поводом храмовне славе 8. новембра 2022. године, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у храму посвећеном овом Божијем угоднику на Новом Београду, и додао следеће: "Вером својом, без обзира на то у каквој се ситуацији налазимо, да ли смо на крсту, да ли смо распети, да ли страдамо, да ли имамо проблема, тешкоће, искушења - то није нешто нас може одвојити од Христа, од Цркве. Може бити да ћемо у неком тренутку бити помућени, да ћемо се поколебати, али увек, будући да смо вером везани за Христа, ми смо везани за чврсту котву и знаћемо да не постоји та струја, та бура, која нас може однети валовима својим у беспуће и никада изгубљени бити нећемо". Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија "Вера наша увек је спојена са надом, али исто тако, истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, у молитви, у покушају да испуњавамо све заповести Божије у нама ствара дубоко духовно знање, спознају, познање Бога, у којем одмах познајемо и себе, своје назначење и свој пут. Тим знањем ми знамо да, без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели, без обзира што имамо страдања, знамо да, иако у том тренутку не схватамо, Бог стоји уз нас! И као што смо чули из Посланице Јеврејима где Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, каже да би их утешио, да истински и прави родитељ васпитавају своју децу, укоравају их, стављају их на испите, али не да би потонули, не да би пострадали него да би ојачали и да они који се не поколебају и онда када им не иде све од руке – духовно јачају и постају спремнији за теже подвиге и битке јер нечастиви никада не спава. Силе поднебесја увек дејствују, понекад директно и онда њихове намере увек можемо препознати. Али, будући да растемо у Христу и што ми више постајемо искуснији у борби, што више откривамо њихове намере, утолико они постају перфиднији и онда почињу да нам се представљају у облику који је скривен, нудећи нам понекада нешто као врлину – нуде нам уз ту врлину осећање самозадовољства, гордости, самољубља и онда заправо хоће да нас наведу на још већи пад него да смо директно погрешили", казао је Патријарх Порфирије и истакао: „Дакле, истински и прави родитељ увек васпитава своју децу. Није неко ко повлађује слабостима деце, незрелости деце, њиховим прохтевима. Наравно, увек јесте на путу онај који безусловно воли, ко се распиње за своју децу, али баш због тога када је потребно помиловаће их, похвално подстаћи да буду још активнији у добру, али када је то потребно – укорити, исправити, имати одлучан став и не дозволити да анархична слобода детета буде нешто што ће га сурвати у понор“, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Како је известила Информативна служба СПЦ, Патријарху Порфирију су на Литургији саслуживали Преосвећена господа Епископи шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан, изабрани Епископи новобрдски Иларион и јегарски Нектарије, као и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Рајко Недић, јеромонах Никон, јереји Раде Деспотовић, Богољуб Остајић, Владимир Левићанин и Предраг Тимотијевић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, ђакони Србољуб Остојић и Николај Вуковић, у молитвеном присуству старешине храма Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве и свештеничког братства храма Светог Димитрија. Славском сабрању присуствовали су директор Упрсве за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде др Владимир Рогановић и председник ГО Нови Београд г. Бојан Бован. У току свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије је рукоположио ђакона Србољуба Остојића у чин презвитера. Вест припремила Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Фејсбук страница Патријарха српског Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава. На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач. У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом, о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела". Извор: Телевизија Храм

Патријарх Порфирије: Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. маја 2021. године, у Недељу Самарјанке, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, мохачки и изабрани ваљевски Исихије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, као и изабрани марчански Сава (Бундало) и изабрани хвостански Јустин (Јеремић). Литургијску омилију на прочитано јеванђелско зачало произнео је Епископ крушевачки Давид: „Жена Самарјанка као да говори у име целога света, свих људи из свих времена који имају исту потребу – да пију и да једу. Јер без једнога или другога није могућ опстанак. Самарјанка представља све нас до тренутка док не схватимо да вода и хлеб насушни нису довољни, до тренутка разговора са Оним који јесте Насушни хлеб, Насушна храна, Небески хлеб, Небеска храна, Небеско пиће. До тога долазимо покајањем, до тога долази након вапаја да престане замор за стицањем најосновнијих добара. Тек тада ствари постају другачије и све се мења откривајући нам се тајна Живе воде. Тек у молби Самарјанке да пије од те воде ми видимо да се све поново мења и добија небоземни смисао, све се преображава и човек почиње да постоји на други начин. Али не само једним делом свога бића, рецимо само умом или срцем, већ целим бићем које такође целокупно чезне за преображајем. Уз ту чежњу покајну за оним који је Вода жива која тече у Живот вечни и који је Небески хлеб човек почиње да тражи Другог, да тражи силе Божје, да тражи енергије Божје, али не мимо Христа него у Христу. Тада се пред нама Хлеб живота појављује као једини кадар да напоји и нахрани сваког човека, све људе и да одржи целокупну ствар у постојању, у стању изобиља“. После свете Литургије Патријарх српски г. Порфирије се обратио верном народу поучавајући о смислу и значају Светог Архијерејског Сабора: „Епископи, свештеници и монаси, Сабор, сигурно ће радити оно што је њихово послушање, а то је да служе јединству Цркве, да служе спасењу народа и сваког човека, да служе Тајну Христову. Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Хвала вам за молитве упућене Господу Исусу Христу да Сабор протекне у духу Јеванђеља, у духу љубави, у духу међусобног разумевања и да избегне све сциле и харибде“. Патријарх српски г. Порфирије је упутио позив свима да узму учешћа у Спасовданској литији и молитви пред храмом Светог Саве на Врачару 10. јуна 2021. године у 19 часова. Извор: Инфо-служба СПЦ

На крајњем југу Бачке – у Гардиновцима, 15. августа 2019. године, у предивном храму посвећеном Преносу моштију светог архиђакона Стефана прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом началствовао је протојереј-стврофор Чедо Опарница, парох у пензији, а поучну беседу о значају празника произнео је надлежни парох, протојереј Иван Вачик. По трократном опходу служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, свештенослужитељима и упокојеним парохијанима ове парохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре вечерњег богослужења, верни народ и свештенство из жабаљског и околних намесништава дочекали су Његово Преосвештенство Епископа мохачког г. Исихија. По благосиљању славског колача, владика Исихије је нагласио суштински смисао вере и жртве светог архиђакона Стефана. Величина његове вере у Христову науку је безгранична, јер он свесно жртвује свој живот и на самрти моли Господа да опрости онима који га убијају, навео је Епископ мохачки. Надлежни парох је захвалио владици Исихију и свештенству на доласку у Гардиновце и учествовању у молитви, као и надлежним представницима власти у том месту. Кумовао је г. Димитрије Јанковић, а за новог кума јавио се његов отац – г. Радослав Јанковић. Извор: Радио Беседа Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији

У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Николаја Мирликијског чудотворца, уз саслужење свештенства, Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Митрополит Амфилохије је претходно замонашио послушника ове свете обитељи брата Николу и дао му монашко име Николај. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Тумачећи данашње Јеванђеље које говори како се око Христа сабрало безброј људи са свих страна у жељи да Га се дотакну, јер је из Њега излазила жива сила која их је исцјељивала, владика је казао да већ 2.000 година милиони душа хоће исто, да се дотакну Христа Бога нашега: „Сва сабрања у име Господње, па и ово данашње, јесу сабрања око Христа, Његовог имена, Њега као живога Бога, око силе Његове. Сви хоћемо да Га се дотакнемо, јер знамо да из Њега избија сила која исцјељује и душевне и тјелесне немоћи.“ Високопреосвећени је казао да су најбољи свједоци тога, свети Божји људи који су живи свједоци живога Бога и силе Његове, која их је учинила светим сасудима Божије благодати – храмовима Духа Светога животворнога. Међу њима посебно мјесто заузима Свети Николај коме је посвећена ова светиња на Ободу, а у којој се налази дјелић његових моштију, који су вјерни данас цјеливали. Мошти је оставио отац Серафим, Француз, који је био игуман и обновитељ овога манастира у ове наше дане: „Тај дјелић моштију Светог Николаја потврђује да је наша вјера жива, да се не темељи на причама и бајкама, него на истини живота, на сили Христовој која дарује исцјељење и која призива све људи и земаљске народе да приме ту силу Његову, да се преобразе и крену за Њим. Око његових моштију које се чувају у Барију окупљају се више од 1.000 година душе гладне и жедне живога Бога желећи да се дотакну његових моштију које нису ништа друго до Христова хаљина .“ Појаснио је Митрополит да су се Христос и сила Његова уселила у његове мошти и да су зато су оне тако моћне и чудотворне, као и мошти других светих Божијих људи: Светога Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светога Станка Острошког, Светога Јована Крститеља….. Говорећи о значају крштења, Митрополит је казао да је свако рођење од мајке и оца тјелесно за овај пролазни живот, а тајна крштења је рођење за бесмртни, непролазни – вјечни живот. Објаснио је да иако свуда треба покајања, тамо гдје се испрти велико зло безбожништва треба још више и као примјер навео безбожништво код нас, не само у прошлим већ и у овим временима: „Ево поново се безбожништво повампирује у Црној Гори, подижу се споменици носиоцима тог безбожништва, клањају им се као божанствима. Али, ипак је сила Божја, сила додира Тијела Христовог, Причешћа Тијела и Крви Господње, неуништива и непобједива, и то је оно што чува да не сатруне људска душа и душа једног народа.“ Архипископ цетињски је казао да је Црква Светог Николе на Ободу посебно свето мјесто и да се у њему вјековима проповједа име Господње, као и да Свети Николај свједочи овим храмом и својим присуством, светим моштима, живоносност мјеста гдје је била и Ободска штампарија у којој је штампана прва српско – словенска књига, Октоих Светога Јована Дамаскина, најчуднија пјесма спјевана у част живога Господа и силе Његове. Осврнуо се владика и на рушење, оскрнављење цркава од стране безбожника, посебно наглашавајући погубност рушење цркве на Ловћену и утамничење Петра Ловћенског Тајновидца. Изразио је наду да ће се Црква Светога Петра вратити на Ловћен и да ће се он ослободити из тамнице, а тиме ће се вратити и душа Црне Горе: „Обновиће се та светиња, као што се обнављају многе друге светиње широм Црне Горе, као што се и ова на Ободу обновила, јер је сила Божија она која је непобједива“, казао је Митрополит и објаснио да се присуство силе Христове види и данас у овај светињи, кроз још једног Николаја који је на себе примио јарам, бреме Христово и постао монах ове свете обитељи. „Све су то Божија знамења, Бог све уткива у Божију мрежу и призива људске душе да Га се дотакну и да Га вјером доживе као камен темељац на коме се гради грађевина свеукупнога свијета, сваке људске душе и земаљског народа. Свети Божји људи су уграђено камење у ту Христову грађевину. На првом месту ту је Свети отац Николај Николај, као и Св. Николај Јапански, Николај Патарски и Николај Караман… Сви су они су живи свједоци живога Бога и вјере живе, вјере да је Бог наш – Бог живота, Бог живих јер за Њега су сви живи, и они који су упокојени и они који ходе по земљи, и сви су призвани на задобијање вјечнга и непролазнога живота у Царству Оца и Сина и Духа Светога“, поручио је у литургијској бесједи Митрополит Амфилохије. На крају службе Високопреосвећени Митрополит је новопроизведеног јеромонаха Евстатија рукопроивео у чин игумана ове свете обитељи и подсјетио на игумане, свештенике, монахе који су од 15. вијека,1484. године, прошли и спасавали се кроз ову светињу. Један од њих је отац Серафим, Француз, који се потрудио око обнављање овога храма, након њега садашњи владика у Охридској архиепископији Јоаким, а онда сестре са мати Атанасијом које су такође, уградиле себе у ову светињу и отишле на ново послушање, а сада ову светињу поново преузимају монаси. „Ево, сад је послао Бог нашега Евстатија новога игумана, послије толико времена баш произведеног за игумана овдје гдје је рукоположен што показује да он неће мењати своју обитељ, него ће овдје са парохом оцем Божидаром заједно да служи овој светиње.“ Митрополит је од дародаваца посебно истакао Олгу (Гвозденовић) Иванковић која живи у Њујорку. Она је одавде отишла након убиства свога оца (1944.), али је сачувала вјерност овоме светом мјесту и дала велике прилоге за обнову ове, али и других цркава. Након Лутургије, литија предвођена Митрополитом Амфилохијем, опходила је овај свети храм у славу Светог Николе, небеског покровитеља цркве на Ободу Црнојевића. Владика је благосиљао и пререзао славски колач који је принијела братија Манастира Светог Николе, као и колаче данашњих свечара и честитао славу овој светој обитељи и свим свечарима. Након тога Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио помен свештенику Милошу Јовићевићу. Заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска