Претражи Живе Речи Утехе

За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: “Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава”. Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје. Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола “арабије” (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио. Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике. Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином. Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, – а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису. – Зашто се баш онда морао родити? – кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио? – Па Он је и дошао да буде слуга свима – одговори вођа. – Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту. *** Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи: – Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи – онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство – онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи. Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече: – Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу. Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори: – Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу. – Па да! одговори наш вођа задовољно. – Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као: А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу. – Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, – рече неко трећи! – Па ето и Његово рођење у пећини! Један Рус доктор уздахну: – Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира). – А ја – одговори конзул – као да сам добио још једну савест. Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду. Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе! Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи: – Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо. – Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно. Ми стадосмо као окамењени. Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо? – Знате какав завет да учинимо – рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом. Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби. – Сјајно! – узвикнуше сви. – Заиста сјајно! – рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо! И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име. Тако се ми заветовасмо и растадосмо. Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и – човеком. Свети Николај Жички https://mitropolija.com/2023/12/27/bozicna-razmisljanja-sluzba-hristova/

Царство Небеско је у човеку. И непрестано, сваки дан, води се борба за срце човеково, за његов ум. Ова борба је пут душе ка Христу, у победу над смрћу. Приближавајући се светлости Христове љубави, човек открива у себи све више грешних болести које држе душу у грешном ропству, разарајући јединство људи у Богу. Гледајући себе површно, човек види само своју спољашњу лепоту, своју личну истину. Али, залазећи дубоко у срце, он тамо открива понор греха. Људско срце је дубоко и може бити и рај и пакао. Треба да пустиш Бога у ово срце, да верујеш да љубав Христова може да излечи твоје смртне ране. После распећа Господ је дошао у пакао и ослободио оне који су тамо чамили, који су чекали, који су веровали у своје спасење. Господ улази у наша срца када желимо да променимо свој живот, желимо да научимо да волимо, када верујемо у победу Христове љубави над нашом смрћу. Господ даје човеку дар љубави. Није нам лако прихватити овај дар, није лако помирити се, растати се са оним идејама, илузијама, жељама, емоцијама које покушавају да човека држе и чине га пленом овога света. Ти и ја морамо схватити да никога не волимо истински, никога не поштујемо. Грех скрнави и најсветлије импулсе душе. И спознаја ове чињенице биће почетак нашег отрежњења, почетак нашег пута ка Небеском Лекару. Када грех нападне човека, када је злостављање дозвољено, онда он види да није способан ни за шта. Ђаво не дотиче човека док не види да човек није опасан за њега, још не ради за Господа. Јер додирнути човека значи пробудити га из сна, дати му прилику да се бори, да види непријатеља у лице. Када сам тек почео да идем у цркву и још нисам читао светоотачку литературу, помислио сам: „О ужас! Психички сам оболео. У глави ми је било толико прљавштине као никада раније. Шта се дешава са мном? Мора да сам полудео." Испоставило се да је ђаво кроз ум покушао да ме уплаши, да ме изведе из храма, да ме гурне у очајање. Али Господ ми је послао човека који је објаснио да постоји борба у уму, да су то мисли, нису моје, већ од ђавола, који хоће да ме спречи да будем на служби. Обично човек уопште не мари за свој ум. Наш ум је посвећен било чему. Укључујемо ТВ, слушамо радио, гледамо око себе и упијамо као сунђер оно што видимо, чујемо, и све то зарази ум. Почевши да живи духовно, човек сазнаје да је центар његовог живота срце. Испоставља се да је у нашем срцу такав неред, таква рушевина, да треба све да размонтирамо, бацимо и поставимо темељ нове зграде. Током живота стално правимо грешке: скрећемо с једне стране на другу. Понекад имамо надахнуће, и спремни смо да се молимо дању и ноћу, а понекад немамо воље да се молимо, јер осећамо да не налазимо молитву у себи, да нам ништа не полази за руком и одустајемо од духовног рада. Због тога је веома важно пронаћи средњи пут како бисмо имали изводљиво правило које можемо редовно пратити. Ово захтева напор. Дешава се да се човек моли и каже: „Не осећам ништа.” Шта би требало да осећате? Ни у ком случају не треба тражити осећања у молитви. Да, милошћу Божијом, дешава се да душа гори. Ово је чисти огањ који Господ даје да спали неистину коју је човек живео пре него што је дошао Христу. Али онда се за ову ватру треба борити, не чекати је, већ радити, надајући се томе да те Бог види и оно што ти је дао сада је на твоју корист. Хвала Богу што сте у Цркви, потрудите се и, наравно, сву наду положите у Бога, а не у своја осећања и емоције. Нека посебна психичка или телесна стања могу постати сметња на путу ка Богу, нека врста замене. Оно што Бог даје увек је „неочекивана радост“, радост коју човек не очекује да добије, и немогуће је то речима описати, људски анализирати. Ми нисмо у стању да правилно сагледамо и протумачимо данашње околности. Можда ћемо ово, што сада изазива гунђање и малодушност у нама, после неког времена оценити као једину прилику да се спасемо од погрешног корака. Дакле, треба све прихватити од Господа, треба се уздати у Бога. И наше покајање, као обележје Царства Небеског у нама, родиће се у овом поверењу. Осећање близине Бога, Његове безграничне љубави је неподношљиво за грешног човека, и зато желимо да се сакријемо, тражимо предах, а предах је клизање уназад. Не смемо да гајимо илузије да ће нам сутра бити лако. И што се пре растанемо од неких снова, лажних идеја, лакше ћемо видети Бога у свом животу. Потребна је храброст да се не одбије да се умре за Христа. Долазимо са посла, из школе, уморни смо, боли нас глава, боле ноге. И треба прочитати вечерње молитвено правило. Чим човек осети самосажаљење, одмах пада у кревет. Али ако човек каже: „Не, Господе, потрудићу се, без обзира на цену“, Бог ће дати снагу и човек ће, прочитавши правило, мирно заспати. Али за ово морате умрети. Ово је мала смрт. Сви треба да се сложимо: „Умрећу за Христа“. Протојереј Андреј Лемешонок https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/lyubov-xristova-mozhet-iscelit-nashi-rany

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донио одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао блаженог спомена Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Момишићки мученици Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпијеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цијеливање на празник Светих четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! https://mitropolija.com/2022/03/22/film-o-stradanju-momisickih-mucenika-svjetlost-hristova-prosvecuje-sve/

Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела. Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио. Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили. Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна. Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности. Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх |

У двадесет четврту недељу по Педесетници, 5. децембра 2021. године, након свете архијерејске Литургије коју је у нишком храму Васкрсења Христова служио предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, у свечаној дворани парохијског дома при хиландарском метоху, уприличено је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Повезана вест: Филм "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" приказан у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу Након приказивања филмског остварења чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, одржано је предавање о великом чудотворцу острошком, уз посебан осврт на филм који је настао у светитељеву част. Након учешћа у Тајни над тајнама - светој Евхаристији на којој се хранимо са трпезе вечнога живота, верни народ Константиновог града Ниша сабрао се у свечаној дворани парохијског дома да се нахрани са трпезе речи Божје. На самом почетку сабране је надахнутим словом поучио протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова. Свети Божји људи су они који побеђују егоизам и грех у себи, који нису приковани за овоземаљско, већ само за небеско и вечно, а један од њих био је Свети Василије Острошки чије врлине су приказане у филму који је настао поводом 350-годишњице његовог упокојења, рекао је протопрезвитер Бобан Стојковић, и додао: Нека би свима нама, и свим нашим сродницима, Господ дао дар међусобне љубави и помирења, да отворимо срце једни према другима, да гледамо у очи једни друге, да гледамо лице једни других. Аутору овог филма нека Господ подари обиље благослова, напретка и узрастања у меру раста висине Христове, јер на овај савремен начин можемо да читамо житије Светог Василија Острошког, и управо у ових четрдесет минута трајања филма ми смо га прочитали, закључио је прота Бобан. У наставку сабранима се обратио ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду и некадашњи ученик Богословије светих Кирила и Методија. У овом чудесном филму смо чули да се одмах после упокојења Светог Василија Острошког проширио његов култ. Светог Василија је красила велика упорност, истрајност и аскеза, зато према сведочанствима из филма видимо и данас светитељеву истрајност и његову будност за народ особито у данима великих искушења, истакао је ђакон Будимир. Ја сам изненађен и задивљен идејом да се у једном оваквом филму у четрдесет минута, уврсте сви елементи светитељства Светог Василија Острошког, закључио је ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске. На крају сабране је надахнутим речима поучио катихета Бранислав Илић, аутор филма. Речи Пресвете Богородице "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој", најбоље је оваплотио и актуализовао Свети Василије Острошки. Његов одлазак у манастир сличан је одласку Пресвете Богородице у јерусалимски храм, то није символизам, већ је поука свима нама да и ми тај животни идеал Светог Василија применимо у свом хришћанском животу, рекао је катихета Бранислав. У даљем току свог излагања катихета Бранислав је учинио осврт на празник Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски храм и између осталог рекао: Химнографија овог чудесног празника позива свакога од нас, да попут Пресвете Богородице од своје душе начинимо храм Духа Светога. Зато сам данас радостан, јер се ми нахранисмо храном небеском са тајанствене Трпезе вечнога живота, а сада добротом и љубављу вашег свештеника оца Бобана великог мисионара у нашој помесној Цркви, хранимо се речју Божјом, речју коју је проповедао и коју проповеда до данас Свети Василије Острошки. Слушали смо данас у Јеванђељу о два исцељења, а сагледавајући ту перикопу кроз личност Светог Василија, можемо рећи да се ми Христових хаљина дотичемо преко Светог Василија, он нам је мост до Господа, поучио је новосадски катихета. Сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави у Богословији светих Кирила и Методија, а том приликом катихета Бранислав је Његовом Преосвештенству Епископу нишком г. Арсенију уручио дар - икону Светог Василија Острошког.

Борис Мусић, администратор и уредник медијских платформи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, службеник Митрополије црногорско-приморске, добитник је друге награде у категорији репортажа на међународном фото такмичењу “OrthPhoto Awards”, које организује Православни фото портал Orthphoto.net. Мусић је награђен за фотографије величанствених литија у Црној Гори које су се одржавале широм Црне Горе против дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести. Церемонија додијеле награда је организована јуче, 10. августа 2021. године, у Центру православне културе у Бјалистоку у Пољској, и представља седамнаесто по реду издање OrthPhoto Awardsа – интернационалног Фестивала награда православне фотографије. Сабрање је благословио Архиепископ Бјалистока и Гдањска г. Јаков из Пољске православне цркве, док је већи дио саме организације носио пољски фотограф Александар Василик, предсједник ОrthNet-а, власник ОrthPhoto који је уједно био и модератор вечери. Награђени Мусић се током церемоније обратио присутнима путем видео линка – Zoom апликације. Он је истакао велику захвалност на номинацији и награди, као и самој прилици да учествује у једном тако важном и великом догађају који на репрезентативан начин приказује љепоту православља у фотографији, практично са свих меридијана гдје православци живе. Овом наградом Црна Гора, коју је представљао, нашла се међу мали број земаља попут Израела, Финске, Русије, Пољске, Србије, Румуније, Бјелорусије, Украјине, Бугарске и Грузије, из којих су дошли други добитници награда освојених у различитим категоријама. Церемонија у Бјалистоку представља реномирано интернационално, међународно такмичење које окупља професионалце и аматере фотографе из читавог свијета, додјељујући награде у седам категорија: Репортажа, Људи (Портрети), Мјеста, Детаљи, Приче, Архива и Covid-19. Награђене фотографије, међу којима и 12 фотографија са литија из Црне Горе, аутора Бориса Мусића, приказане су у православном Храму Светог Николе у Бјалистоку, гдје ће бити изложене наредних мјесец дана. Такође, издавачка кућа Пољске православне цркве објавиће крајем текуће године албум фотографија под називом „Боје православља“ са овогодишњег такмичења OrthPhoto Awards, који ће уредити и штампати Одељење за издаваштво Пољске цркве. Овогодишње издање OrthPhoto међународних награда Православне фотографије биљежи три пута већи одзив од очекиваног, па се тако у такмичењу нашло 650 аутора/фотографа из скоро 30 земаља, гдје је у седам категорија пријављено преко 4.500 фотографија које представљају православље у 35 земаља. Фотографије, радове, оцјењивао је интернационални жири састављен од стручњака и експерата из свих крајева свијета: Константин Караламус (Кипар) Јури Грипас (Сједињене Државе), Никос Гурарос (Грчка), Рами Хосни (Либан), Војислав Луковић (Србија), Денис Маканко (Русија), Костас Мигдалис (Грчка), свештеник Игор Палкин (Русија), свештеник Јивко Панев (Француска), др Андреас Салминен (Финска), Пенко Скумов (Бугарска), Јаковост Џејмс Сенгендо (Уганда), Данко Страхинић (Србија), Јонут Трандафреску (Румунија), Крис Влахонасиос (Аустралија), Питер Вилијамс (Швајцарска), Александар Василик (Пољска), Аурелијан Ифтимију (Румунија), Јарослав Царкијевић (Пољска), OrthoPhoto Awards није само такмичење које представља рад професионалних фотографа и фотографа аматера, већ је и мјесто на којем православни вјерници из цијелог свијета могу да подијеле своју културу и вјеру у Исуса Христа. „Током протекле године сви смо искусили изолацију за коју нисмо мислили да је могућа у нашем све више међусобно повезаном свету. Надамо се да ће Orthphoto Awards бити мали лијек за ту изолацију“, рекао је раније Александер Василук, власник ОrthPhoto.net, најављујући ову манифестацију. OrthPhoto је међународна заједница професионалних фотографа и фотографа аматера заинтересованих за представљање православне вјере и културе путем њихових фотографија, чиј портал постоји на 11 различитих језика и има преко 100.000 фотографија из 80 земаља, са око 5.000 појединачних корисника. OrthPhoto је основан 2004. године и подржава га волонтерски међународни уреднички тим. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године. Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је 13. јуна 2021. године у манастиру Светог Прохора Пчињског, поводом 950 година од оснивања тог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина који га је обновио, да је молитва Христова његовом Оцу позив на јединство и то не на било какво јединство, не на јединство у идеологијама овога света, не на јединства која нас деле од других, него на јединство управо у Христу. Током свете Литургије прочитан је одломак из Јеванђела по Јовану, а у последњој реченици је молитва Христова: Молим те, Оче, да сви једно буду. Патријарх каже да му је један човек рекао да је народ уморан од подела – на ми и они, на наше и њихово. - Јединство разбијамо пре свега ми сами различитим фанатизмима, осуђивањем једни других, оговарањем, завишћу на успеху онога другога, делимо себе различитим врстама искључивост. Јединство се разбија осећањем некога да је бољи од других, да је позван да буде судија другоме, да види мане другога, да види грешке другога, а да не види себе, своју таму, мрак који носи у себи. Не види потребу за тим да пронађе Христа у себи, не види потребу за тим да се мења, да прашта и тражи опроштај, а то значи да расте у Христу и тако расте у сваком јединству са сваким који је његов ближњи, а позван је сваки да буде ближњи, јер други је оно како га ми дефинишемо, други је онакав каквог га ми видимо, други је непријатељ само ако смо га ми тако дефинисали, навео је Патријарх. - Делимо се и онда када бирамо да будемо екстремно либерални, модерни, да нас похвали свет, да му се допаднемо, да нам аплаудира... Некада је било много више непријатеља Цркве Христове који су били отворени и транспарентни, знали смо ко је ко, није нас могла завести лажна, а наизглед истинита реч, а сада је много вукова у јагњећој кожи. Ми ћемо се молити и молимо се и за њих, да и вукови постану јагњад по свом расположењу, али ћемо знати да су вукови - вукови, и знаћемо где је наше срце и где је наш извор, знаћемо да је то Црква, каже патријарх Порфирије. - Црква није институција, већ да је сабор. Сви су позвани да буду Црква, све институције, свака страна у нашем народу је позвана да буде једно у Христу, једно у Цркви, истакао је Патријарх и указао на то да, када се погледа свет који се хвали својим достигнућима, споља све је златни дворац, а изнутра у највећем броју појединаца руина, рушевине и гробови. - И зато реч Христова изречена да сви једно буду не значи укидање слобода, не значи да сви будемо копије једни других. Та реч значи слобода, али у Христу. Да сви једно будемо у вери, онда ћемо бити једно у себи, бићемо целовити, бићемо једно у својој породици. У јединству породице биће нам здраво и село и град и држава, каже Патријарх. Подсећајући да је апостол Павле рекао да нема Грка и Јеврејина, Патријарх је појаснио да то значи да постајући једно нећемо се одвајати од других народа и истицати себе важнијим од других. - Сваки народ јесте створен да буде Црква и сваки човек икона Божја и сваки је позван да буде наш брат. Знамо да смо православни Срби, али знамо и да многи људи припадајући другим народима, и православне вере и неправославне вере, овде у манастир када долазе скрушено наилазе пре свега на љубав монаха и монахиња који овде живе, али осећају и Божју љубав и од Њега добијају помоћ, закључио је патријарх Порфирије. Извор: РТС

-Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин- На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“. „Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије. На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару. На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића. Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Васељенског Радија Светигора доносимо видео запис документарног филма о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све, аутора протопрезвитера Николе Пејовића, главног и одговорног уредника Радио-Светигоре и пароха момишићког. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Повест о момишићким мученицима Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Услед греховне бујице овога света; која помрачује душе, сваком члану Цркве Христове потребна је истинска и суштинска светлост Христова која „просвeтљује и освећује свакога човека који долази на свет“, што нам потврђује молитва Првог часа. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који јесте једина истинска Светлост. У Литиргији пређеосвећених Дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице, произноси се возглас: „Светлост Христова просветљује свеˮ. Врло су занимљива светоотачка тумачења о овом благослову; неки га доводе у везу са читањем Старога Завета, говорећи да благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просветљени истом светлошћу Божјом која и данас све просветљује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових тајанствено поучава о Сину Божјем, а тог Сина називају Премудрост и кажу да ће „Премудрост себи саградити дом“, тј. Пресвето Тело Његово. Премудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просветљује и освећује. Светлост Христова помиње се још у 4. веку, и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. На једном месту свети Василије Велики сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији пређеосвећених Дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује на то да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас је неодвојив од чина уношења вечерње светлости. Генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији, јер су Јудејци благодарили Богу на светлости коју им је даровао. Хришћани су касније преосмислили овај чин гледајући у њему символику оприсутњавања Сâмог Господа који је Светлост истинита. У древном спису из 3. века под називом „Апостолско предањеˮ, у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: „Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и, стојећи испред свих присутних, он благодари…ˮ И потом чита следећу молитву: „Благодаримо ти, Господе, преко Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам Светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си Ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо Те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег Теби слава, моћ и част са Светим Духом, сада и увек и у векове векова аминˮ. По речима професора Јована Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. С друге стране, св. Василије Велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости, и каже: „Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не треба дочекивати у ћутању, него да се благодари чим се вечерња светлост појави“ (дело „О Светом Духуˮ, гл. 29). Св. Симеон Архиепископ Солунски сведочи о древној пракси да је ђакон произносио возглас „Светлост Христова просветљује свеˮ приликом уношења вечерње светлости, и у практичном смислу то је био знак за паљење свих светиљки у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла; чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то алегоријски, по светом Симеону Солунском, представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етеријиног Путописа из 4. века, на Гробу Христовом у Јерусалиму у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму Гроба Господњег. По светом Григорију Ниском, светиљке паљене у храму кориштене су ван храма, и у хришћанским домовима. Из свега овога можемо доћи до закључка да светлост у богослужењу има како символички значај, тако и практичну намену. Светлост у храму омогућава да богослужење буде део сведочења Тајне присуства Бога међу људима – Бога Који је Сâм Светлост. Светлост омогућава да богослужење изрази духовну радост и славу Цркве и да буде предзнак будуће невечерње светлости Царства Божјег. „Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима је садржана сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству, о роду људском, о ономе на шта је призван и позван род људски; род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост Лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.1 катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------- 1 Митрополит црногорско–приморски Амфилохије (Радовић), Светлост Христова просвећује све, Манастир Хиландар – Београд, 2009, стр. 313.

Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка

Божићни интервју Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Херувима дат Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске. *Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. *Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. *Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. *Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) *Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. *Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. *Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. *Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. *Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На дан када васцијело Православље врши помен на великог Учитеља, Богослова и Светитеља Цркве Христове светог Николаја Мирликијског Чудотворца 19. (6) децембра 2020. године, у Манастиру Рмњу су се окупили поклоници ове свете Обитељи, како би уз драгог госта Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и домаћина Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија литургијски прославили манастирску славу и крсну славу Епископа бихаћко-петровачког и рмањског. Повезана вест: Навечерје славе Манастира Рмња Поздравно слово Епископа Сергија Беседа Митрополита Порфирија Свету архијерејску Литургију предводио је Високопреосвећени Митрополит Порфирије уз саслужење Епископа Сергија. Владикама су саслуживали: протосинђел Венијамин (Ковачић), Митрополија загребачко-љубљанска, протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић и протођакон Немања Рељић. На почетку Литургије Митрополит Порфирије рукопроизвео је господина Недељка Батиницу из Мркоњић Града у чин ипођакона. Послије окончања свете Евхаристије Епископ Сергије поздравио је Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и срдачним ријечима добродошлице му се захвалио због његове велике бриге о свештеној Епископији бихаћко-петровачкој и рмањској и вјерном народу. Затим се и Митрополит Порфирије обратио надахнутом бесједом у којој је говорио о вјери светих угодника Божијих која се пројављивала из њихових личности сијајући оном вјечном љубављу Божијом као крајњим циљем свакога живог човјека на земљи. Орден новомученика бихаћко-петровачких Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије дидијелио је господину Богдану Рељићу из Мартин Брода за показану несебичну љубав према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно Манастиру Рмњу која се огледа у дугогодишњој подршци овој Обитељи и њеној братији. Славски колач и кољиво освећени су у манастирској трпезарији гдје је и припремљена свечана трпеза љубави. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Написао ми је у поруци отац Дарко: „Када би се само могло умријети за драге“. Помислио сам кад сам то прочитао, како би то дивно било умријети из љубави само за вољене. Претпостављам да се онда туга не би разлила изван увала душа ближњих, па би смрт оних које смо вољели била наша а живот његов или њен био свих других. Наша смрт којом умиру други, на то би ми Митрополит, као што је често и говорио рекао: Ето то је мој философ. А знао је да сам његов од када сам га први пут у раној младости упознао онако дивног и силног када је испред цркве на неком саборишту бесједио. И ништа тада нијесам разумио јер ми нико никада прије тога није говорио о ономе о чему је он причао, али је тако лијеп био и све се у моме животу од тада промијенило. Изабрао сам мога Владику а он свога философа и када сам кренуо да му цјеливам десницу стиснуо ми је јако руку оним својим морачким крупним прстима и тиме се потврдио наш духовни завјет. Обнављали смо га често уз његов поглед оних радозналих и благих дјечачких очију, поглед ризница који вас је подмлађивао јер вас је одводио у оно невидљиво средиште у које је стално загледан био. У Ристовог Христа којег су много упознали баш преко његових очију. Преко очњег вида Љепоте Христове. Очи које су све видјеле и у којима је било толико топлине за оне презрене и одбачене, за досадне бакице које су га обасипале немогућим питањима, и на која је увијек стрпљиво и милостиво одговарао, за летаргичне цетињске чудаке које је на стопу примао и са њима дуго разговарао, за ишчашене квазимонахе којих се само још он није одрекао, за карневалске пјеснике а посебно за оне убожјаке и просјаке који су му личили на јунаке побјегле из las picarescas романа. Њих је много волио и говорио ми је како се као професор у Паризу њима дивио и често дружио. Већ сам написао једну такву епизоду коју ми је повјерио али је нијесам њему никад прочитао а сад бих волио, да би Он могао да је понесе тамо гдје је кренуо. Није је Он заборавио, јер је све памтио и чувао и лица и имена и молбе и жалбе и свако вече се за њих молио па би ујутро на проскомидији затворених очију свако име пред Спаситељем поновио. Колико сам то пута видио да је по тридесетак имена изговорио а ја сам се чудио како је све запамтио и сачувао. То су заслужне оне силне непроспаване ноћи у којима се одмарао тако што није спавао. Благо мени, говорио је, ко ће се за њих бринути и молити, имамо се кад одморити. И свакога кога је на трен упознао није га напуштао већ га је са собом свугдје носио и вукао. Ово је прича о једном одрпанацу и клошару кога је упознао а који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његов домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Љепото Христова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту. Звучни запис беседе Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека. ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави. Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком. ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит. Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима. ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве. ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца. Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи. Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо. ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром. Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић. Извор: Радио Источник

Из архива доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја на тему "Црква - светајна Христова" које је одржао у недељу 11. јуна 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Извор: Радио Светигора

Свјатјејши Пaтријарх српски г. Иринеј богослужио је на Духовски понедељак, 8. јуна 2020, у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, у Храму Свете Тројице на Ташмајдану. Звучни запис беседе "Нека Вас Пресвета Богородица увек штити у сваком Вашем подвигу и делању на добробит и спасење Светосавског српског рода" , овим речима је протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Руске цркве уручио поклон Патријарху Иринеју као захвалност у име Његове Светости, Патријарха Руског Г. Кирила даровавши му икону Образ Божији Пресвете Богородице Дечанске. Након обраћања О. Виталија, Патријарх Иринеј се захвалио на дару и у својој беседи истакао повезаност Српског и Руског народа, рекавши да нас за разлику од осталих Руси никада нису бомбардовали и да су нам помагали као браћа а да је Руска Православна црква у претходним вековима доживела највећа страдања. Поред многобројног верног народа, богослужењу је присуствовао и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, господин Милета Радојевић. Извор: Радио Слово љубве

У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска

У недељу светих отаца Првог Васељенског сабора, 31. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у печујском храму Св. Андроника и Јуније, просветитеља Паноније, поводом прославе храмовне славе. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава Кнежевић, јереј Милан Ерић, парох печујски, протођакон Андраш Штријк и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени Владика је овом приликом поздравио сабране вернике говорећи о устројству Цркве Христове и установи сабора, јер је православна Црква саборна Црква, наглашавајући посебан значај Првог Васељенског сабора у време цара Константина Великог, 325. године у Никеји. На крају свете Литургије, Владика Лукијан је благословио славске дарове и још једном честитао храмовну славу сабраним печујцима, говорећи о сродницима апостола Павла, Андронику и Јунији, великим ранохришћанским мисионарима у Панонији којима је и посвећен нови српски храм у Печују. Извор: Епархија будимска

У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима. Звучни запис беседе Сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, који је навео да се прве недјеље послије Вазнесења Господњег прослављају Свети оци Првог васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године. По Владикиним ријечима, није случајно што Црква, управо, прве недјеље послије Вазнесења, послије свршетка Христовог дјела спасења рода људског, прославља Свете оце. „Да све оно што је Господ учинио није постало велико живоносно наслеђе Цркве, то би све давно изблиједјело, али Христова дјела имају вјечну вриједност и дејство кроз Христове апостоле и њихове наследнике, кроз свештенике и све хришћане, кроз Цркву Божју, продужава се дејство Христових дјела“, навео је Епископ. Додао је да свако Његово дјело, почевши од оваплоћења, рођења, Његових проповједи, чудеса, а посебно истичемо Његово страдање на крсту, Његова живоносна смрт, васкрсење и вазнесење, то су догађаји посвједочени од Његових ученика, очевидаца. „Очевици Његових дјела су били Свети апостоли, а Свети оци Првог васељенског сабора, који су услиједили послије Светих апостола, су проповједали дјело Божје, што је најважније свједочили оно што су њима посвједочи апостоли. То се продужавало све до дана данашњег. То су превелике, дубоке тајне, увијек ново, актуелно, живоносно. То су живи извори на којима се напајају жедне душе, јер то нијесу обични догађаји, него то су божанска дјела која имају вјечно дејство, вјечну обнављајућу силу“, бесједио је Владика Јоаникије. Подсјетио је да су Свети оци, када је један даровит, али погрешно усмјерен и горд човјек, Аријел, који је био свештеник, па је почео погрешно да учи о Светој Тројици, о Христу, тада су се Свети оци Првог васељенског сабора састали у Никеји, у вријеме цара Константина. „Велики цар Константин је позвао епископе тадашње у васељени, било их је више са истока, него са запада, да расправе ту ствар. Није се мијешао како ће то да се одлучи, него како одлуче епископи, па су Свети оци, међу њима Свети Атанасије Велики, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон, велики Божји угодници су нашу вјеру изразили на један нови стари начин. Све оно у шта је Црква вјеровала раније они су само то дефинисали и имамо Символ вјере, који до данас читамо на свакој светој Литургији; мало је допуњен на Другом васељенском сабору“. „Дакле, Свети оци Првог васељенског сабора одбранили су праву, истиниту вјеру и тако се то продужавало кроз вјекове. Увијек је било неких искушења или унутар Цркве или оних која су долазила споља и увијек је Црква морала да води борбу за истину, вјеру, правду и за Бога и за човјека“, указао је Владика. Поручио је да у наставку празника Вазнесења Господњег, славимо и оне који су прославили Христа Бога са Његовим беспочетним Оцем и Пресветим и Животворним Духом Његовим. „Следеће недеље, ако Бог да, ходећи стопама Господњим и слушајући Његове ријечи, да будемо као апостоли, заједно на молитви и да сачекамо велики празник, велики догађај када је Господ обећао својим Светим ученицима и апостолима да ће их обући у силу са висине. Та сила са висине су дарови Светог Духа. Када је Господ излио дарове Светог Духа на своју Цркву и оспособио Свете ученике и апостоле да проповједају ријеч Божју неустрашиво свим народима, преко апостола дао је и нама пуномоћство, свим хришћанима, да благовијесте Његову благу вијест о спасењу рода људског“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Велики угодник Божији и Чудотворац Свети Василије Острошки прослављен је и ове године свечано и молитвено како и доликује том дивном светилу Цркве Божије. Како је Саборни храм у Пријепољу посвећен овом светитељу то је овај дан уједно слава не само храма већ и целог града Пријепоља. Звучни запис беседе Већ дужи низ година организује се и Свечана литија градским улицама након Литургије у храму у којој учешће узме велики број верника Пријепоља и околине који излазе на улице, дочекују учеснике Литије и примају благослов Светог Василија и онда се сви заједно враћају до храма. У навечерје празника, 11. маја 2020. године, служено је Свечано празнично вечерње у коме је молитвено учествовао и Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. На сам празник 12. маја 2020. године Свету архијерејску Литургију предводио је Епископ Атанасије уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха ивањског протојереја-ставрофора Дамјана Јанковића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра, пароха пријепољског протојереја Бранислава Стојановића, пароха прибојског јереја Немање Вранића и ђакона Ивана Савића. Хор Саборног храма Свети краљ Владислав одговарао је на прозбе и јектеније. Након заамвоне молитве освештано је славско жито и преломљен славски колач које је припремио домаћин овогодишње славе г. Станко Јањушевић са својом породицом. Честитајући празник братству Саборног храма, свима присутнима али и свим житељима града Пријепоља Епископ Атанасије се укратко осврнуо на житије дивног угодника Божијег, Светог Василија Острошког, кога данас прослављамо: – Бог увек нађе начина да нас обрадује, и да нас подржи, умудри, охрабри, оспособи да наставимо живот, и то да га наставимо у вечности. Нас је Бог сабрао, данас овде, да чинимо оно што треба, и ми управо чинимо оно што треба, јер прослављамо Бога и Његове угоднике који су умели живети, који су исправно живели, успешно живели и прославили се начином свога живота. Својим избором у животу успели су да то добро што су изабрали остваре. Међу таквима јесте Свети Василије Острошки Чудотворац. – Од нас се тражи да знамо држати прави пут и правити праве изборе, одабире, и борити се за оно што је право. Црква Христова нас позива да се не успављујемо него увек да будни будемо, а пример нам даје светитељ кога данас прослављамо. И нама је заиста много лакше јер имамо добре предводнике. Зато погледајмо поново на Светог Василија Острошкога. Пре свега подсећамо се на његове честите родитеље, Петра и Анастасију. – Због разних обмана и превара многи из нашега рода, на жалост, одустали су од својих честитих корена, од својих честитих предака, од своје светле вере, од Јеванђеља, и постали су нешто друго. И не само то, него су покретали и физичке нападе на оне који су се одржали на правом путу. Многи који су, наизглед, желели добро својим сродницима су препоручивали да треба одустати од свог историјског пута, од истине, да би се сачували и опстали. Међутим, није тако мислио Свети Василије. Он је опстојао сва та страдања, и страдао, и био протериван. И он је успео и опстао, и спасао је многе који су веровали као и он да је потребно придржавати се истине па макар се и страдало за њу, знајући да Господ у Јеванђељу обећава живот вечни онима који су са Њиме, који су са истином. – Ми смо се данас сабрали да прославимо Светог Василија, да прославимо Бога који је њега дао, који је њему узор. Да се обратимо Светом Василију са захвалношћу за сва доброчинства која нам је до сада учинио, знајући да ће он и даље наставити да нам чини многа добра, исцељења, умудривања, да ће нам бити орјентир, светионик у нашем животу, поручио је Епископ Атанасије. Старешина саборног храма Светог Василија Oстрошког у Пријепољу јереј Горан Крстић захвалио се најпре Епископу Атанасију, затим и свима који су дошли да заједно узнесу молитве и благодарност Богу и Његовом угоднику Светом Василију и на крају се захвалио и домаћину овогодишње славе г. Станку Јањушевићу и његовој породици као и домаћину који се пријавио за идућу годину г. Ивану Љујићу који је од Епископа Атанасија добио део овогодишњег славског колача. У складу са препорукама Владе Републике Србије због могуће опасности од ширења епидемије вируса Covid19 уобичајена литија, која је дуги низ година ишла улицама Пријепоља, ове године је изостала. Али Пријепољци нису остали без благослова Светог Василија. Икона његова је прошла градским улицама уз два свештенослужитеља који су са благословом Владике Атанасија благосиљали сав град и све мештане кадећи и кропећи их освештаном водицом. Након Божанске службе у порти храма су домаћини овогодишње славе припремили послужење за све присутне, те су се тако верници могли окрепити и телесном храном након духовног окрепљења и благослова у храму. Извор: Епархија милешевска

У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. ЗВУЧНИ ПРЕНОС: http://svetigoralive.com:8879/; Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде: