Претражи Живе Речи Утехе

Благословом Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, у богослужењу је учествовао и епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског. На дан прославе најрадоснијег празника Васкрсења Христовог Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије г. Кирило началствовао је торжественим Пасхалним вечерњим богослужењем у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Свјатјејшем Патријарху Кирилу су саслуживали: митрополит крутицки и коломенски Јувеналије - патријарашки намесник Московске епархије; митрополит волоколамски Иларион - председник Оделења за спољне црквене послове РПЦ; митрополит Валентин (Мишчук); митрополит истрински Арсеније - први викар Патријарха Московског и све Русије за град Москву; архиепископ верејски Јевгеније - председник Научног комитета РПЦ и ректор Московске Духовне Академије; архиепископ сергијевско-посадски Теогност - председник Синодалног оделења за манастире и монаштво и намесник Тројице-Сергијеве лавре; Архиепископ солнечногорски Сергије - руководилац Административног секретаријата Московске епархије; архиепископ бечки и будимпештански Антоније, епископ Гурије (Шалимов), епископ видновски Тихон, епископ дмитровски Теофилакт - намесник Андрејевског ставропигијалног манастира; епископ серпуховски Роман, епископ Јероним (Чернишов), епископ орехово-зујевски Пантелејмон - председник Синодалног оделења за питања доброчинства и социјалног служења; епископ воскресенски Сава - први заменик управника послова Московске епархије и намесник Новоспаског ставропигијалног манастира; епископ балашихински Николај, епископ зарајски Константин; епископ јегоревски Тихон - председник патријарашког савета за културу и намесник Сретењског ставропигијалног манастира; епископ броницки Парамон - намесник Донског ставропигијалног манастира; епископ домодједовски Јован, епископ луховицки Петар, епископ љуберецки Серафим - председник Синодалног оделења за омладину; протојереј Владимир Диваков - Секретар Патријарха Московског за град Москву, протојереј Михаил Рјазанцев - кључар Храма Христа Спаситеља, протојереј Димитрије Смирнов - председник патријарашке Комисије за породицу, заштиту мајки и деце, протојереј Николај Балашов - заменик председника ОВЦС, архимандрит Филарет (Булеков) - заменик председника ОВЦС, архимандрит Сава (Тутунов) - заменик управника послова Московске епархије, протојереј Александар Агејкин - настојатељ Богојављенског катедралног собора, као и већи број свештенослужитељâ – клирикâ града Москве. У богослужењу су учествовали и намесници ставропигијалних манастира: архимандрит Алексеј (Поликарпов) - намесник Даниловог манастира, архимандрит Сава (Фатејев) - намесник Савино-Сторожевског манастира, архимандрит Сергије (Воронков) - намесник Јосифо-Волоцког манастира, архимандрит Теофилакт (Безукладников) - намесник Ново-Јерусалимског манастира, игуман Вартоломеј (Петров) - намесник Николо-Угрешког манастира и игуман Петар (Ермејев) - намесник Високо-Петровског манастира. У броју свештенослужитеља били су и представници помесних православних Цркава при Московској Патријаршији: митрополит кирински Атанасије (Александријска Православна Црква), митрополит филипољски Нифон (Антиохијска Православна Црква), епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), архимандрит Стефан (Диспиракис) (Јерусалимска Патријаршија), архимандрит Теоктист (Димитров) (Бугарска Православна Црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и протојереј Данило Андрејук (Православна Црква у Америци). У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, еклисијарси црквених округа и настојатељи храмова града Москве, клирици града Москве и Московске области, чланови црквених одбора, сарадници синодалних структура, представници градских православних организација, као и многобројни поклоници и парохијани. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља (диригент И. Б. Толкачев). Телевизијска станица „ТВ-Центар“ је уживо преносила патријарашко богослужење, док је коментаре износио професор Московске Духовне Академије А. К. Светозарски. Богослужење је такође преносила и телевизијска станица „Сајуз“. Традиционално, на великом вечерњем богослужењу је кориштено древно јеванђеље из времена царице Јелисавете Петровне. Јеванђеље је заветни дар блажене успомене митрополита Питирима (Нечајева) из Јосифо-Волоцког манастира катедралном Храму Христа Спаситеља. Благословом блажене успомене патријарха Алексија II, јеванђеље се користи само у посебним приликама, и то два пута током године: на великом вечерњем богослужењу на Божић и на великој вечерњи на Васкрс. Послебогослужења митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој Светости патријарху московском и све Русије г. Кирилу, у ком је подсетио на несебични труд и подвиг Патријарха, чијим заслугама се обнавља Православље, не само у граду Москви, него и широм Руске Православне Цркве. Његову Светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је свим православним верницима честитао данашњи најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Патријарх Кирило је посебно нагласио да се данас, нарочито у медијима и међу ученим људима, погрешно користи израз „криза вере“, који треба разумети искључиво као моралну кризу људи. У порти Храма Христа Спаситеља уприличен је концерт православне омладине, који је отворио патријарх Кирило. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија View full Странице

Приредио: мр Предраг Миодраг View full Странице

На торжественој Литугији саслужаивао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Цркве у Москви. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Поводом празника Рођења Господа нашег Исуса Христа доносимо текст катихете Бранислава Илића о богослужбеним особеностима овог величанственог Господњег празника. Аутор читалаштву на један опитан начин преноси значај празничних богослужења почевши од предпразништва, затим навечерја празника, као и богослужбене особености на сам дан празника и у његово попразништво. Катихета Бранислав Илић посебну пажњу посвећује химнографији празника која и представља центар овог занимљивог текста. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).. Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. View full Странице

Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38). Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, у недјељу 30. по Духовима, 18./31. децембра 2017. љета када наша Света Црква слави Светог мученика Севастијана, Светог Модеста и друге – на Оце, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Звучни запис митрополитове бесједе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Мирко Вукотић никшићки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који се постом припремају за најрадоснији хришћански празник Божић, примили су Свето Причешће, а на крају Литругије архипастирском словом празник им је честитао Митрополит Амфилохије. Он је казао да је Бог – Бог живих, а не мртвих. -Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка, апостола, светих отаца и матера наших, свете дјеце Божије која су се крстила у име Господње и која су Господу послужила, међу којима спада и наш Новомученик Станко Острошки. Бог је Бог живих и зато ми данас прослављамо све оне који су својом вјером, својим животом, својим подвигом, својом жртвом прославили живога Бога. Од првих праотаца, преко пророка и Цара Давида и преко свих оних који су уградили себе у историју народа Божијег, у историју Христовог дејства и присуства у животу неба и земље, до наших времена – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да се Црква Божија припремајући се за прослављење Христовог Рождества у ове дане прво сјећа свете дјеце и прославља Дјетињце, потом се сјећа светих мајки на челу са Богомајком Пресветом Богородицом и прославља Материце, а онда се у недјељу уочи Христовог Рођења сјећа и светих отаца и прославља Оце. – Припремајући се за Свето Рождество Христово ми прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег, од Дјеве рођеног, јединородног Сина Божијег, па отуда и прослављамо Дјетињце, зато што је Он први и посљедњи, почетак и крај, зато што су дјеца симбол Њега. Дијете је симбол самог Бога, узор људског живљења на земљи по својој безазлености, својој чистоти, п освом здравоумљу и својој цјеломудрености. Кроз материнство Пресвете Дјеве које прослављамо, Оне која је родила Христа Бога нашег, прослављамо свако материнство, свако рођење од мајке овдје на змељи, а нарочито оне свете мајке које су уградиле себе у живот самога Господа нашег, рађајући свету и благословену дјецу. Свете оце и праоце које прослављамо, свете мајке и свето материнство и свету дјецу на челу са Христом Богом, дјететом, предвјечним Богом, Црква прославља оно што је најсветије, оно што је огледало живог Бога и Његовог присуства у историји рода људског, а то су управо Дијете, Мајка и Отац – казао је Митрополит Амфилохије. Према његовим ријечима треба да се научимо поштовању три основне светиње људског живота, очинства, материнства и дјетињсва. – Овдје у Острогу се то прославља вјековима, а прослављамо научени од Светог оца Василија Острошког – казао је Митополит и пожелио да свјетлост Свете Тројице Оца, Сина и Духа Светог обасја све који се сабирају у острошкој светињи, а на првом мјесту светосавски и световасилијевски народ који живи у Црној Гори, а преко њега и све земаљске народе. Митрополит Амфилохије је такође подсјетио да се у новије вријеме у свијету прославља тзв. Дан жена и казао да је тај празник празан и да нема суштину, те да је једини истински празник жене и жеског рода у тајни материнства, као што је у тајни очинства небозменог једино прослављање очинства и отаца на земљи и као што је у прослављању Божић Бате, Христа Бога, прослављање онога што је најдивније и што ће нас оправдати пред Богом. Подсјетимо, Оци се увијек празнују посљедње недјеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се “дријеше” поклонима, исто као и мајке. Због тога су сабрани, на челу са протосинђелом Сергијем на крају богослужења везивали Митрополита Амфилохија, који их је даривао поклонима. Заједничарење сабраних са Митрополитом Амфилохијем у острошкој светињи настављено је за трепезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог View full Странице

У Петак, 22. децембра 2017. године, Његово Високопреосвештенство г.г. Хризостом, Митрополит дабро-босански, посјетио је Вишеград, односно Андрићград, којом приликом је одржао предавање на тему Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења. Прије предавања Високопреосвећени се сусрео са проф. Емиром-Немањом Кустурицом и његовим сарадницима. Сусрет је искориштен за разговор о добрим идејама како за Андрићград и читав Вишеград и његову околину у контексту програма које годинама води проф. Емир-Немања Кустурица. Посебно се разговарало о програму за Стари Брод на Дрини, односно о мјесту злочина и геноцида над Српским народом којег су 1942. године починили усташе под командом усташе Јуре Францетића, злочину геноцида којег је комунистичка власт деценијама крила и забрањивала да се о њему уопште и говори. Посебно се разговарало о програму Богојављенског пливања за крст часни 2018. године и другим културним и црквеним програмима за 2018. годину. Ово веома пријатно вече након поменутог предавања завршено је трпезом љубави којој је присутвовао и Начелник општине Вишеград, Народни посланик и други, те још једним сусретом са проф. Кустурицом и његовим гостима. Текст предавања митрополита Хризостома: Ево нас у претпразништву великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, односно Божића, празника РАДОСТИ и ВЕСЕЉА ЦРКВЕ БОЖИЈЕ, ЧИТАВОГ СВИЈЕТА, ПОРОДИЦЕ И СВАКОГ СТВОРЕЊА! Божић је примарно ПРАЗНИК ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ! Шта значи ОВАПЛОЋЕЊА ЉУБАВ БОЖИЈА? То значи да се Бог, који је апсолутна ЉУБАВ, у једном историјском тренутку оваплотио - примио на себе плот, тј. људско тијело, у утроби Пресвете Дијеве Марије. Да не би неко погрешно помислио да се Сав Бог - Пресвета Тројица оваплотила, одмах треба да констатујемо и утврдимо да се Друго Лице Пресвете Тројице - Бог РИЈЕЧ (Логос)- Љубав Божија, обукао у тијело (оваплотио) и постао ЧОВЈЕК, односно Богочовјек Исус Христос. Та оваплоћена Љубав божија родила се у времену и простору, унизивши саму-себе до те мјере да се нађе као обичан човјек међу људима и у реалном свијету. Свети апостол и јеванђелист Јован о томе каже: '' И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине'' (Јн.1,14) Дакле, Логос који постаде тијело ''настани се међу нама'' у потпуно реалном свијету - а не у неком виртуалном свијету. Управо је претпразништво Божића прилика да се ПОТСЈЕТИМО на тај чудесни и непоновљиви догађај у историји свијета. Дозволите, да се на почетку овог нашег предавања захвалимо високопречасним и пречасним оцима свештеницима Вишеградским, а посебно оцу Средоју Андрићу, на организацији овог предавања, а потом и на позиву да одржимо ово предавање. А сада ћемо се потсјетити на два историјска догађаја, а која се односе на Тајну Спасења, о којој ћемо у наставку говорити. Први догађај десио се у првој половини првог вијека послије Христа у Филипима, Грчка. То је град у који је проповјед о Исусу Христу, рођеном, распетом, умрлом, у гроб положеном и васкрслом спаситељу човијека и свијета, по први пут стигла у Европу. Филипи су град на истоку Егејске Македоније. У овај древни град, који носи име по Филипу македонском, божијим руковођењем стигао је св. ап. Павле у пратњи његовог ученика Силе. Њиховом ријечју и чудима, која су чинили, многи Филипљани повјеровали су у Христа Господа. То је био разлог да их градске старјешине ухапсе и ставе у тамницу. И док су се у тамници Богу молили десио се силан земљотрес који је порушио зидове тамнице. Римски стражар видјевши шта се догодило и помисливши да су сви сужњи побјегли одлучи да се одмах убије. Међутим, св. ап. Павле спријечи га у томе говорећи:'' не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје'' (Дјел. ап. 16, 28). Изненађен стражар их упита:''Господо, шта ми треба чинити да се СПАСЕМ?'' (Дјел. ап. 16, 30). Да ли смо ми у потпуности разујели шта је упитао, односно, затражио римски стражар, који се нашао у епицентру великог земљотреса, порушеног затвора и међу ослобођеним затвореницима? Умјесто да као државни чиновник пита: људи, шта да радим?, он се обраћа затвореницима у оковима Павлу и Сили и пита их: господо, шта да чиним да се спасем? ДА СЕ СПАСЕМ?! - од кога, или од чега да се спаси римски сражар? Од овакве тренутне опасности? Или, од нечега другог? Или је, можда, римски стражар поставио питање о нечему сасвим другом? Да! Управо тако. Он је поставио суштинско и егзистенцијално питање - како да се човјек спаси? Исто то и вјечно питање - како да се спасим?, вијковима и миленијумима, постављају милиони и мулиони хришћана, али не само хришћана, већ и припадници других религија и вјера. Сам римски стражат о којем је ријеч био је многобожац. Даноноћно монаси питају своје духовнике: како да се спасемо? Ово питање одвело је и још одводи милионе људи у пустиње, у најтеже облике подвижништва и у тотално одрицање од себе-самих и свега у свијету који их окружује. Дакле, спасење је нешто што се мора освојити, постићи, односно повратити. А то је враћање из смртности у бесмртност, из трулежности у нетрулежност, из одвоједности од Бога у заједницу са Богом. Спасење је изворна потреба човјека -слике и прилике божије- да се спаси од, данас би могли рећи, ''црне рупе'' вјечног нестајања и ништавила. Притом, човјек је свјестан, зна и осјећа, да он треба да постоји, да јесте и да досегне вриједност, божанску вриједност постојања. Зато се и води трајна духовна борба од искона до дана данашњега. На постављено питање '' шта да чиним да се спасем?'' св. ап. Павле једноставно одговари римском чувару: ''вјеруј у Господа Исуса и спашћеш се ти и сав дом твој'' (Дел. ап. 16, 31) 5. маја 1945. године, дакле након деветнест и по вијекова од поменутог догађаја у Филипима, нешто слично десило се у злогласном нацистичком логору Маутхаузену, у Аустрији. Умјесто разорног земљотреса у Маутхаузену десила се побједа савезника у Европи над њемачким нацистима и њиховим савезницима. Сви чувари логора, СС-овици и њихови помагачи разбјежали су се куд који, спасавајући своје голе животе, а из просторија мучилишта измиљели су живи костури. И док су у отворени и од стражара и мучитеља напуштени логор смрти улазили ослободиоци Европе, а самим тим и несрећне Њемачке живи костури љубили су им војничке цокуле и руке. Официри и војници бранили су им и молили их да то не чине. Између живих костура подигао се тешко болесни логораш француски бискуп Вињерон и поздравио ослободиоце рекавши: '' Бог вас благословио, спаситељи наши! Ви у срцу носите мир, а у рукама златно сунце слободе'' (види у: Молитва за Прохора од Миће Миловановића, стр.308) Из ова два наведена примјера Филипа и Маутхаузена можемо разумјети и закључити да је питање спасења, истовремено, питање вјере, али исто тако и питање овоземаљског живота, - живота којем је смисао и значај дао сам Богочовјек Исус Христос. Опасна је и сасвим погрешна теорија оних који презиру овај свијет. Ми правослани хришћани, Богу хвала, научени од самог Господа знамо и учимо да ''Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јер) Бог не посла Бога Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега'' (Јн.3, 16-17) У овај и овакав свијет дошао је Богочовјек Исус Христос да га освети и спаси. Своје ученике посла је, дакле и нас - њихове наследнике, да га увијек и непрестано освећујемо. Ускоро ћемо имати освећење ВОДА, даке свих ВОДА, а не само воде. А шта то значи? То значи да ћемо кроз свету тајну освећења ВОДА осветити читав свијети - земљу, небо и поднебесје. Господ је дошао на ријеку Јордан и своји силаском у ову ријеку осветио ПРОРОДУ ВОДА, а ради освећења и спасења свијета којег Бог видје да је ДОБРО! У историјском, али и антрополошком контексту ослободиоци Европе били су спаситељи хиљада и милиона људских живота, који су даноноћно бацани у крематоријуме, мучени свакојаким мукама и убијани на сваком кораку. Дакле, справом их је поменути бискуп назвао спаситељима, јер они су спаситељ продужен кроз вијекове. И као што је дао нама свештенству благослов и благодат да Његовом божанском силом светимо и освећујемо свијет и чинимо га благодаћу божијом нетрулежним, тако исто је и благословио Мојсија да спаси Јеврејски народ од мисираца (египћана), и савезнике да спасу Европу и свијет од зла нацизма и свих пратећих зала. Да би у потпуности разумјели ТАЈНУ великог празника Божића било је потребно појаснити суштину и смисао ТАЈНЕ СПАСЕЊА и закључити да то није једносмјеран правац како врло често закључујемо. Врло блиска спасењу по зачењу су и именице: ИЗБАВЉЕЊЕ, од којег долази ријеч Избавитељ. Затим, ИСКУПЉЕЊЕ од којег долази именица Искупитељ. Не размишљајући увијек о акривији реченог, ова три синонима врло често користимо без разликовања значења, а што је велика грешка. Наш језик, премда теолошки сиромашан, довољно је богат да можемо и да морамо правити разлику између значења Спасење, Избављење и Искупљење. Избавити, односно Искупити некога не значи, аутоматски, и спасти некога. Спасти значи завршити један процес, довести га до краја. Спасење значи завршену, односно свршену радњу, док избављење или искупљење отвара могућност спасења, односно потенцију да се неко или нешто спаси. Рођење Богочовјека Исуса Христа СПАСИТЕЉА СВИЈЕТА је историјски догађај, који није само записан или описан у јевађељима већ и у ондашњим римским хроникама. Богочовјек Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском. Историјски контекст његовог рођења је следећи. Радио се у вријеме првог римског цара Августа, односно у Римској царевини, која је замјенила несрећну Римску Репблику, која се преко сто година борила сама са собом. Управо у тој и таквој Римској Републици философи и пјесници римски говорили су: '' само, уколико би се Бог сам оваплотио, могао би спасти свијет''. Не случајно, напротив, промислом божијим, 27. године прије рођења Богочовјека Исуса Христа дешавају се ове суштинске промјене у Риму, - промјене које ће припремити човјечанство за дочек Исуса Христа. Римска ЦАРЕВИНА, а не неки други облик владавине, била је државно-правно окружење у којем се родио Богочовјек Исус Христос. ПРВИ Римски Цар - Цезар Агвуст, мудри, храбри и веома напредни цар, примислом божијем био је удостојен да се управо за вријеме његовог закона PAX ROMANA (РИМСКОГ МИРА) роди онај који је МИР БОЖАНСКИ, ОНАЈ који доноси БОЖАНСКИ МИР у Римску Империју. Ко је био овај толико значајни цар Август у вријеме којег се родио Небески Цар - Богочовјек Исус Христос? Цар Август био је усвојени син Јулија Цезара. Рођен је 23. септембра 63. године прије Христа у Риму. Био је, као што рекох, ПРВИ Римски цар и мудро је владао огромном Римском Империјом (Царевином) од 27. године прије Христа до 14. године послије Христа. Укупно 37 година што је за ондашње, а зашто не рећи и данашње римске прилике, уистину дуг период владања. Његово лично име било је Гај Октавије. Јулије Цезар га је усвојио. Заправо он је био унук његове сестре Јулије. Дакле, Август је био пранећак Јулија Цезара. Његовом основном и личном имену придодао је име Јулија Цезара. Римски Сенат га је 27. године прије Христа прогласио Августом, а што значи УЗВИШЕНИ. У историји је дакле познат као Гај Јулије Цезар Октавије Август. Умро је 19. августа 14. године послије Христа у Ноли код Напуља. Свети апостол и Јеванђелист Лука помиње Цезара Августа у контексту рођења Богочовјека Исуса Христа и каже: '' У то вријеме, пак, изиђе заповјест од ћесара Августа да се препише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом'' (Лк. 2, 1-2) Ово је Вуков превод, који је, нажалост, као што можете закључити, поприлично нејасан и нетачан. Исправан и тачан превод који је урадила Комисија наше Цркве гласи: ''А у дане оне изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом''. Треба одмах констатовати да јеванђелске ријечи ''а у дане оне'' написане су у контексту чудесних зачећа св. Јована Кристеља и Господа Исуса Христа, те рођења св. Јована Крститеља. Година пописа становништа се не помиње, већ се каже ''у дане оне'' изиђе заповјест од ћесара Августа. Историчари, као и тумачи Светог писма, слажу се да се попис становништва десио 4-5 године прије Христовог рођења. Ако је то тако, а јесте, онда се суочавамо са једним другим проблемом, а то је, када је и како почело рачунање времена од Христа. О овом проблему расправљало се и на Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године када се вријеме рачунало од године доласка цара Диоклецијана на трон Римске империје. Да би се овај проблем ријешио било је потребно да то крене из Рима - центра Империје, дакле од папе. Током 6. вијека у Риму је живио један образован монах по имену Дионисије. Био је игуман једног манастира у Риму. У историји је познат као Дионисије Мали. Бавио се хронологијом рођења Исуса Христа, односно почетком рачунања времена од Исуса Христа, односно ''нове ере'' како се то колоквијално каже изван Цркве. Он је творац израза ANNO DOMINI, тј. ГОДИНЕ ГОСПОЊЕ. 532. године, један од папиних савјетника по имену Бонифације, затражио је од Дионисија Малог да спроведе у дјело одлуку Никејског сабора (325) по питању рачунања времена. Након дугог рада на овом питању он је папи предложио да граничник рачунања времена - по ЕРАМА - тј. по дугим периодима, буде рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Тако је вријеме прије Христа вријеме, односно ЕРА старога свијета, односно Старог завјет, а вријеме послије рођења Исуса Христа је ЕРА новог свијета, односно Новог завјета. Међутим, он се није базарио на јеврејском рачунању времена, већ као прави римљанин ослонио се на римску традицију која је вријеме рачаунала од оснивање вјечног града Рима. Очигледно је, и у томе се сви слажу, да је Дионисије Мали, творац израза Anno Domini (ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ) и поред свега што је учинио у хронологији рођења Исуса Христа, погрјешио за неколико година. Благодарећи његовом приједлогу и објашњењима истог, папа је одлучио и благословио да се са 1. јануаром 754. године од оснивања Рима, отпочне рачунање времена од рођења Исуса Христа, односно НОВЕ ЕРЕ. Дакле, Дионисије мали је израчунао да је од оснивања Рима до рођења Исуса Христа протекло 753 године. Са 1. јануаром 754. године почиње ПРВА ''ANNO DOMINI''. Очигледно је да се управо у овом детаљу крије та грешка, односно године од оснивања Рима и године пописа становништа. Да је то тако потврђује нам свети јеванђелист Матеј у свом јеванђељу. Он пише: ''А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском, за вријеме цара Ирода, а то дођу мудраци од истока у Јерусалим и кажу: гдје је цар Јудејски што се роди? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.''(Мт.2,1-2) Ко је, пак, тај цар Ирод који је владао Јудејом у вријеме рођења Исуса Христа, који кад чу оваква питања уплаши се, али и сав народ са њим? Ово је врло важно да подробно испитамо и запамтимо јер је Ирод као и Понтијски Пилат неславно ушао у историју Богочовјека Исуса Христа, али и нас хришћана. Наиме, Ирод Велики, како је препознатљив у историји, био је ИДУМЕЈАЦ, син намјесника Идумеје Антипатера. Његово име значи - онај који је против оца. (интересантно да има грчко име). Антипатер био је поуздани римски вазал и савезник у борбама на истоку, прије свега противу Јудеја. Ирод Велики је рођен 73. године прије Христа. Римски сенат га је због очевих заслуга, али и његове оданости окупаторима, именовао за вазалског краља Јудеје 40. године прије Христа. Посебно се истако у борбама (39-37) против Хасмонејаца, односно династије коју је основао и утврдио Симон Макавејац. Хасмонејска краљевина била је независна и слободна Јеврејска држава од 140-37. године прије Христа. Да би колико-толико као идемејац имао легитимит на трону поражених Макавејаца - Хасмонеја оженио се хасмонејском принцезом Маријамном. Прихватио је грчко-римску културу, као и неке елементе грчко-римског многобоштва. Из латентног страха од јеврејске завјере наредио је да буду убијени његова супруга Маријам и њихова два сина. Оно што нас посебно интересује јесте његова реакција на вијест да се родио ХРИСТОС ЦАР ЈУДЕЈСКИ. Чувши ову вијест сав се успаничио и препао за свој положај и живот. Успаничен позвао је к себи првосвештенике и јудејске књижевнике да их упита ''гдје ће се Христос родити?'' (Мт.2, 4) Сазнавши од њих да ће се, по пророцима, Христос родити у Витлејему Јудејском, он ''тајно дозва мудраце и испитавши их кад се појавила свијезда, посла их у Витлејем рекавши им ''идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним''. Божанском интервенцијом, којом су преко звијезде доведени до Витлејема, мудраци другим путем отидоше на исток и не обавјестише Ирода о дјетету, којега нађоше повијеног како лежи у јаслама, коме се поклонише и дарове (злато, тамјан и смирну) принесоше. Исти јеванђелист констатује и каже: ''кад видје (Ирод) да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла (војску) те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца'' (Мт. 2,16) Ово су за нас веома битни детаљи како би могли поближе исправити грешку коју је Дионисије Мали направио у одређивању године рођења Исуса Христа (753/54 од оснивања Рима). Ако је од појаве звијезде на истоку прошло двије године од њихова доласка у Јерусалим, с једне стране, те историјског догађаја иродовог злочина над недужном и невином дјецом Витлејемском како би међу њима убио рођеног цара Јудејског, и чињенице да је Ирод Велики умро послије почињеног злочина у Витлејему, више је него јасно да је Дионисије Мали увелико погрјешио. Заправо Христос је рођен од 3 до 4 године година прије Иродове смрти. Још више нас изненађује грешка Дионисија Малог имајући у виду чињеницу да св. ап. и јеванђелист Матеј подробно пише и каже: ''А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту и рече: устани, узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу дјетета. А он уставши, узе дијете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода оца његова, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповијест отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати'' (Мт.2,19-23). Дакле, Господ Исус Христос се родио у врије управљања Римском Империјом цара Гаја Јулија Цезара Октавија Авуста, Јудејом вазалног краља Ирода Великог и у вријеме општег пописа становништва Римске Империје. Сада нашу пажњу усмјеримо на библијско-теолошки контекст Рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Прије свега, потребно је да се потсјетимо на старозавјетне најаве рођења Спаситеља свијета. Прво, сам Бог у врту Едемском након кажњавања змије због њеног лукавства којим је преварила Еву, а Ева Адама, говори о СЈЕМЕНУ женином које ће стајати на глави змијиној, а она ће га за пету уједати. То је прва најава рођења Спаситеља, или протојеванђеље. Скором па сви пророци Старог завјета говоре о доласку Спаситеља, али ниједан није тако јасан као свети пророк Исаија, којега многи називају ''старозавјетним јеванђелистом''. Ево шта он каже: ''Ево дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил'' (Ис. 7, 14) Он управо говори о СЈЕМЕНУ ЖЕНИНОМ, а што је озбиљно изненадило седамдесеторицу преводиоца Светог писма Старог завјета. Наиме, њима је као добрим познаваоцима старозавјетног морала и закона засметало синтагма ''да (ће) дјевојка затрудњети и родити сина''. Они су сматрали да се ради и текстуалној грјешци због чега они хтједоше да именицу ''дјевојка'' замјене са изразом ''млада жена''. Али, је, по њиховом свједочанству, реаговао анђео господњи и наредио: не! него нека остане тако како пише -''дјевојка''. И кад дође вријеме да се испуни оно што бијеше тајном од постања свијета, Бог услиша молитву старих бездјетних супружника Јоакима и Ане и у старости њиховој дарова им женско дијете којем они надјенуше име Марија и које они завјетоваше Богу. У контексту тога одведоше је у храм Господњи и посветише је Богу на начин да служи Господу у храму Господњег, у светињи Господњој. Заправо њен боравак и служење у светињи Господњој послужио је за припрему њене утроба за Господа све до момента када анђео Господњи приступи к њој и рече: '' радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. ........ И ево затрудњећеш и родићеш сина и надјени ми име Исус.'' Изненађена и уплашена од свега што слушаше Марија упита: ''како ће то бити кад ја не знам за мужа?''. На ово сасвим логично и храбро питање, анђео Господњи рече: ''дух свети доћи ће на тебе и сила највиша осјениће те. Зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се син божији'' (Лк.28 - 35). Ово је моменат оваплоћења Логоса у припремљеној и освећеној утроби Пресвете Богородице. Ово је моменат оног СЈЕМЕНА ЖЕНИНА, тајне, која је била сакривена од постања свијета. Тајна ОСЈЕЊЕЊА НАЈВИШЕ СИЛЕ. Дјевичанска утроба о којој говораше св. пророк Исаија постаје утроба оваплоћења СИНА БОЖИЈЕГ - Спаситеља свијета и човјека, - Спаситеља којег ће видјети ''народ који ходи у тами, као видјело велико!'' Онима, пак, који сједе у смртној сјени (многобошци) засвјетлиће као видјело'' (Ис. 9, 2) И кад дође вријеме праведни Јосиф заједно са Маријом крену из Назарета у Јудеју дио земље која је припала Јуди - пра претку Давидовом. Он иде да се попише у земљи својих праотаца. И дошавши у Витлејем град Давидов не нађе мјеста у витлејемским гостионицама да се смјесте, већ би приморан да се смјесте у једну од околних пећина у којима су чобани затварали стоку преко дана и у вријеме невремена. Управо, у оваквим приликама и околностима родио се Спаситељ свијета Богочовјек Исус Христос. А шта се потом десило слушаћемо за неколико дана током Божића и цијенимо да није потребно да се сада задржавамо на томе. Оно што треба да подвучемо јесте: 1. да анђео Господњи рођеног у Витлејему Јудејском Исуса Христа назима СПАСИТЕЉЕМ. Анђео рече пастирима: '' не бојте се! .....Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас (Спаситељ), који је Христос Господ у граду Давидову'' (Лк.2,10-11). 2. да мудраци са истока траже ''цара Израиљева, који се роди''. Он јесте Цар Израиљев, прије свега јер је ''син Давидов'', тј. потјече из сјемена Давидова, али Он је Цар Израљев у духовном и моралном значењу те ријечи! 3. Да се Он будући и Син Божији и Син човјечији и цар Израиљев роди у једној обичној витлејемској пећини. Тиме Он показа апсолутну смиреност и понизност. 4. Ово наше предавање закључињемо оним што свети Јован Богослов нама откри пишући: ''У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог. Он (Логос=Ријеч) бјеше у почетку у Бог. Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. ............ Бјеше свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише............ И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине''...... 5. да се сваки човјек може спасти поновним рођењем у Христу Исусу кроз свету тајну крштења и кроз потпуно и цјеловито - сав свој живот- наше предавање Христу Богу -Богочовјеку- Исус Христу. 6. у причу о драгосјеном бисеру Спасите је објаснио како се свако од нас може спасти. (Наиме, један човјек крену да нађе драгоцјени бисер. И кад га нађе и видје колико је тај драгоцјени бисер скуп, врати се дому своме и продаде све своје имање и врати се да га купи. Тај ДРАГОЦЈЕНИ БИСЕР је управо сам Исус Христос-СПАСИТЕЉ. Шта су урадили Свети Антоније и Свети отац Николај кога смо прославили прије неколико дана. Продадоше сва своја имања, иако су били јако богати, продадоше све и подјелише сиромасима овога свијета и отидоше за Христом - Драгоцјеним бисером њихова живота. СПАСЕЊЕ ЗНАЧИ ИМАТИ ПУНОЋУ ЖИВОТА. '' Ко има Исуса има живот вјечни, ко нема Исуса, нема живота у себи'' ---------------------------------------------------------------------------- Хвала вам на пажњи и желим Вам срећне и благословене Божићне, Новогодишње и Богојављенске празника. Вишеград, 22. 12. 2017. Митрополит Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

На празник Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 2017. године, поводом обележавања стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског и све Русије, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви служена је торжествена света Литургија. У средини храма Христа Спаситеља постављен је ковчег са чесним моштима Светог Тихона, Патријарха московског и све Русије, које су 29. новембра 2017. године, на почетку Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, пренете у овај Саборни храм из Донског ставропигијалног мушког манастира. Светом Литургијом је началствовао Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. Саслуживали су предстојатељи и представници делегацијâ помесних Православних Цркава, који учествују у обележавању стогодишњице васпостављања патријаршије у Руској Православној Цркви: Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил; Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил; Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј; Његова Светост Патријарх румунски г. Данило; Његово Блаженство Архиепископ кипарски г. Хризостом; Његово Блаженство Архиепископ тирански и све Албаније г. Анастасије; Његово Блаженство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава; Његово Блаженство Митрополит чешких земаља и словачке г. Растислав; Његово Блаженство Митрополит све Америке и Канаде г. Тихон; Његово Високопреосвештенство Митрополит ахалциски и таокларжетски г. Теодор, предводник делегације Грузијске Православне Цркве; Његово Високопреосвештенство Митрополит ловчански г. Гаврило, предводник делегације Бугарске Православне Цркве. Саслуживали су и чланови високе српске делегације Њихова Преосвештенства Епископ бачки г. Иринеј и викарни Епископ моравички г. Антоније. Светој Литургији су саслуживали стални чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, предстојатељи аутономних и самоуправних делова Московске Патријаршије, учесници Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, чланови делегацијâ помесних Православних Цркава и московски клир. Пред свето причешће, Архиепископ солнечногорски г. Сергије, руководилац Административног секретаријата Епархије московске, прочитао је посланицу Светог Архијерејског Саобра клиру, монаштву и свим вернима Руске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио се учесницима Литургије беседом, а поздравну реч у име предстојатеља свих помесних Православних Цркава изговорио је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор. По завршетку свете Литургије, у свечаним просторијама храма Христа Спаситеља одржан је пријем поводом стогодишњице васпостављења патријарашије у Руској Православној Цркви. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Повезана вест: Свештеник Гајо Гајић - нови доктор теологије Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Идеја да се Црква може описати као евхаристијски начин постојања није изум теолога XX века. Никола Кавасила, последњи од великих византијских теолога, писао је и у XIV веку да једини начин да се „опази” Црква јесте моменат када је она поистовећена са Евхаристијом. Он је пример патристичког коментатора који Евхаристију види као сабрање и радњу у широком ткању византијске литургије: текстови, химне, дело, покрети итд. Таква оријентација објашњава значај литургијског симболизма у Николиној мисли. Отац Гајо Гајић показује да повратак Оцима захтева пажљив поступак откривања смисла литургијског символизма, без којег нећемо схватити да lex credendi нема значаја без lex orandi. По о. Гајићу, није претерано рећи да је Литургија за Кавасилу свеобухватни Христос-догађај, до краја испуњен Његовим присуством и делом. Гајић показује зашто Кавасила не може бити оптужен за „евхаристијски монизам”. Овај византијски хуманиста је Евхаристију видео укотвљену како у историји тако и у есхатологији. Оваплоћење Логоса, установљење Евхаристије, распеће Христово и догађај Васкрсења јесу централна обележја историје. Штавише, дискутујући o значају тајне Крштења, Миропомазања и Евхаристије, Кавасила аргументује да човек пре Крштења као да на неки начин не постоји. Евхаристијска литургија, међутим, „реенактује“ историјске реалности догађаја из повести спасења, омогућавајући тако људским бићима да потпуно учествују у њиховим сотириолошким и космичким последицама. За Кавасилу, светотајинска благодат има велику моћ, а после Крштења-Помазања-Евхаристије човек само не треба да јој се опире и добиће спасење. Литургија за Кавасилу није одскочна даска ка мистичној екстази очишћене и просвећене елите, него сабрање (synaxis) целокупног Тела Христовог, грешника и праведника. Иначе, Кавасила је био зближен са формама и садржајем византијских литургијских типова. Примера ради, када наглашава сусрет са Христом, Кавасила се позива на литургичке изворе и објашњава их као реалне догађаје који кулминирају у спасeњу. Његова објашњења нису неопходно систематична, него више пастирска, што говори о његовој жељи да објасни конкретну тему показујући њен практични и теолошки смисао. Аутор ове књиге успешно показује да у свом постигнућу, Кавасила не може бити сведен просто на партнера исихаста, нити на компилатора претходних литургијских коментатора. Он је, радије, неко ко је васпоставио парадигматично мистагошко схватање спасоносног значаја светотајинског учествовања у Христу. У том смислу, несумњив је богословски допринос Кавасилине евхаристиологије у одгонетању савремених литургичких недоумица и укупној литургијској обнови, о чему нас аутор обавештава на крају књиге. Говорећи о вези између Евхаристије и Васкрсења, живим стилом и убедљивошћу доказа, Кавасила ће рећи, „због тога Евхаристија долази последња од свих Светих Тајни, јер није могуће даље отићи нити било шта придодати”. Овај исказ послужио је као надахнуће за назив књиге нашег аутора. Књига о. Гаја Гајића се појављује у време када црквени живот улази у критичну фазу. Црква је позвана да адресује болна питања, друштва, науке и – саме Цркве. Ова књига може да буде од велике користи код ових тешких питања. Кавасила је као даровити писац оставио дела која су покривала распон од политичких, економских, етичких и друштвених тема, преко теолошких, философских и научних. У том смислу, он даје назнаке савременој теологији да, уколико жели да избегне повлачење у пијетизам и да, насупрот томе, пројави холистичку визију преображаја друштва и света, oна мора пронаћи начине да се обрати укупности људског живота: фило- софији, науци, политици, економији, етици. На овом послу, Кавасила може представљати значајан извор учења и надахнућа. (Током XIV века била су раширена хуманистичка схватања са понекад суженим гледањем на човека. Кавасила је као одговор на то изнео христолошку перспективу човека, посебно у делу „Мој живот у Христу”.) Гајо Гајић не износи само детаљно темељне аспекте Кавасилиног богословља него показује и које су последице истог за живoт хришћана. Резултат Гајићевог истраживања проистиче из објективног праћења Кавасилине методологије, вредновања правила молитве и правила вере као међусобно повезаних, и показивања како сви верници постижу циљ духовног живота својим светотајинским учествовањем. Истина је да у Кавасилином богословљу нема типичног наглашавања монашке праксе (Исусова молитва, пост, бдења, напуштање света, виђење нестворене светлости и других тема из исихастичког богословља). Његов приступ је холистички. Штавише, речима нашег аутора, аскетска димензија Кавасилиног богословља је „жртвена, евхаристијска, крсто-васкрсна, односно стоји у служби Литургије”. Аутор ове књиге, београдски свештеник, а донедавно члан делегације Српске Православне Цркве за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, одржаног на острву Криту 2016. године, нуди једну дубоку анализу евхаристијског приступа еклисиологији на основу дела Николе Кавасиле, и у дијалогу са њим. Аутор показује упечатљиву способност да критички, а ипак конструктивно, продре у мисао великог солунског теолога XIV века, и да га представи верно и тачно. Што је још важније, он то чини смештајући проблем у контекст укупног богословља, чиме омогућава да и савремена проблематика изађе на површину. О. Гају Гајићу смо сви дужни што нам је даровао такву вредну студију о евхаристијском богословљу, омогућивши тако да Кавасилин „византијски богословски и литургијски тестамент” буде доступан и нашем нараштају. Епископ западноамерички Максим Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Како би текла историја да се Христос није појавио? Како би изгледало Римско царство, како би се завршило? Која би била европска религија након римске глобализације? Да ли би Ислам био исти као и данас или другачији? Да ли би се десио прогрес науке и технологије? Да ли би европски човек био доминантан у свету или азијски, можда Кинези или чак Јапанци? Када би се десило откриће Америке и шта ако би је место Европљана први открили Кинези и колонизовали? Каква би била људска права данас и да ли бисмо остали на нивоу антике са све робовима? Да ли би се десио Средњи век? Шта би било са Словенима и Германима? А Србима? Шта мислите?

Преподобна Софија (Хотокуриду) је била родом из Понта, села у округу Ардаси, у светој Трапезундској Митрополији. 1914.године турци заробише њеног мужа у радни логор, где је, највероватније, и скончао. Смрт није поштедела ни њено дете, након чега је млада удовица отишла у планине, где се подвизавала у аскези и строгом посту. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm View full Странице

Инспирисано темом "Класика за Христа" ... за почетак Свети Џ. Колтрејн и нумера "Хвалите Господа са небеса, хвалите га на висинама! Алилуја!" ...

У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства). Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово. Срећна Вам Нова 2017. година Господња! View full Странице

МОРМОНИ Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања. Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана. Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују? Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”. ОСНОВЕ Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата: “У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”. Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”. Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада. То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”. ПОРЕКЛО Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”. Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске. ВЕРОВАЊА Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос. Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”. Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”. Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство. Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”. Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље. Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења. У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”. Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце. Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма. Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије. Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера. Свештеник Алексеј Јанг Са енглеског: Слободанка Зарић ГРУПА АУТОРА БИБЛИЈА БЕЗ БОГА ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА,