Претражи Живе Речи Утехе

Свештена српска царска Патријарашка лавра, манастир Хиландар, слави свог ктитора, Светог Саву, првог Архиепископа српског. Преносимо линк ка видеу са бденија, белешка "Пријатеља манастира Хиландара". По типику и поретку панигира, служено је свеноћно бдење, затим Света Литургија, а по завршетку службе у Саборној цркви, сабрање се наставља трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Пријатељи манастира Хиландара

Света српска царска лавра, манастир Хиландар је путем своје званичне интернет-странице обавестио јавност да због појаве неколико случајева оболелих од ковида 19 у овој светињи, од 19. јула 2022. године па до даљег, нису могуће посете манастиру. О променама режима посета, Управа манастира ће благовремено обавештавати јавност. Извор: Манастир Хиландар

Председник општине Чајетина уручио одлуку о поклону 70 хектара игуману манастира Хиландар (Фотографије: Бета/Општина Чајетина/Никић) Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић уручио је данас игуману манастира Хиландар архимандриту Методију одлуку Скупштине општине о преносу власништва над 70 хектара земљишта на Златибору за изградњу научно-образовних кампова тог манастира, саопштила је та локална самоуправа, преноси Бета. Захваљујући се на поклону, игуман Методије је Општини Чајетина даровао златник краља Милутина. „Приликом једне посете Хиландару архимандрит Методије је предложио да на Златибору направимо нешто озбиљније, дугорочније, да направимо један образовни и духовни центар, да саберемо српски народ, нашу децу. Одлука да ово земљиште доделимо манастиру Хиландар је једна од најважнијих одлука које смо донели јер је то пројекат који нема временско ограничење и под руководством наше браће са Хиландара може да траје вековима”, рекао је Стаматовић, обраћајући се гостима са Хиландара. Додао је да је и Влада Србије „учинила добро дело тако што је, препознавши јавни интерес, власништво над државним земљиштем пренела на општину, а општина данас на манастир Хиландар”. Стаматовић је, како је наведено, „доводећи у контекст значај манастира Хиландар и свега оног од чега данас зависи опстанак српског народа, рекао да ће пут Србије у будућности одређивати три теме - Косовски завет, став према Русији и српска саборност”. „Општина Чајетина је, као мала самоуправа, на сва три ова поља учинила колико је могла и уверен сам да ћемо тако радити и у будућности. ;Заједно са братством манастира Хиландар помажемо децу са Косова и Метохије и децу из Хрватске која тешко живе у енклавама, тако што их шаљемо на море или их угошћујемо код нас на Златибору”, рекао је Стаматовић. Чајетина је, како је рекао, једина локална самоуправа која има Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом. „На плану саборности смо сви дали велики допринос, грађани општине Чајетина, чланови Општинског већа, одборници, инвеститори, и овом одлуком да земљиште доделимо Хиландару, показали смо своју решеност да останемо на светосавском путу”, рекао је Стаматовић. Архимандрит Методије је рекао „да је и њему и свој браћи која је дошла са Свете Горе велика радост што су данас на Златибору и у општини Чајетина јер се ту годинама осећају као код своје куће, а од сада ће то моћи практично да и доживе”. „На Хиландару се чувају повеље древних царева, од Алексеја Трећег Комнина, преко наших светих Немањића, ту су и повеље руских царева, молдавских владара и других, а међу њима ће се равноправно наћи и ова, повеља коју сте нам данас уручили”, рекао је Методије. У типику који је свети Сава оставио монасима, најстрожији је, како је рекао, био када је у питању имовина и „обавезао нас је да све оно што се стекне са великом пажњом и чувамо”. „Тако да ће и овај дар општине Чајетина остати у трајном власништву манастира Хиландара и нећемо га никада отуђити. Потрудићемо се да овом дарованом земљишту дамо највећи смисао, и духовни и национални”, рекао је Методије. Додао је да је, поводом обележавања седам векова од смрти краља Милутина, великог ктитора манастира Хиландар, Сабор манастира Хиландар одлучио да изда само 10 златника са ликом краља Милутина и да их додељује онима које препозна да настављају његово дело и осталих ктитора Хиландара и зато је одлучено да један од добитника златника буде и општина Чајетина. Извор: Председник општине Чајетина уручио одлуку о поклону 70 хектара игуману манастира Хиландар WWW.POLITIKA.RS Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић уручио је данас игуману манастира Хиландар архимандриту Методију одлуку Скупштине општине о преносу власништва над 70 хектара земљишта...

Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји. Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе. Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју. У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Културног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана. „Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара. За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар до сада није имао мозаичку традицију. Зоран Ивановић је са сином Темјаном годинама повремено ходочастио до ове светиње и приликом једне такве посете однео на поклон свој први мозаик Богородице. Тада се и родила идеја за израду мозаика. Договори су трајали готово две године и на крају су добили игуманов благослов. Почели су да раде композиције мозаика Ваведења Пресвете Богородице, површине око пет квадрата, са тринаест фигура. Догодило се, међутим, да је други задатак добио приоритет због обележавања седам векова од смрти Светог краља Милутина, па ће тако прво бити постављен мозаик у његову част. И то на главни улаз службених просторија одмах након суботње свечане трпезе.Како напомињу Темјан, Василиса и Темјана, када се ради у заједништву, посвећено и са љубављу, ништа није тешко, па ни радити свакодневно од 10 до 12 сати. Тако је то било током претходна два месеца. У збиру, то је најмање 40 сати дневно. Четворо Ивановића заправо су један живи мозаик, четири каменчића једне уметничке целине. Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик. „Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић. Извор: Хиландар

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 23. септембра „Закон о очувању културног и историјског наслеђа Светог манастира Хиландар“. Текст закона: Закон о очувању културног и историјског наслеђа Светог манастира Хиландар Законом се уређују начини пружања подршке и помоћи Републике Србије очувању културног и историјског наслеђа Хиландара. Како се наводи у закону, Република Србија, преко својих надлежних органа, пружа подршку и помоћ Хиландару, који од свог оснивања 1198. године, непрекидно постоји као самоуправна монашка установа која представља јединствени центар српске духовности, културе, образовања и традиције, представља непроцењиву вредност за српско културно и историјско наслеђе, и уписан је, заједно са целокупном баштином Свете Горе Атонске, у Листу светске културне и природне баштине Унеска. Извор: Хиландар

Влада Србије је јуче усвојила предлог закона о очувању културног и историјског наслеђа манастира Хиландар којим се уређује начин пружања подршке и помоћи Републике Србије очувању културног и историјског наслеђа овог светогорског манастира, преноси Политика. Манастир Хиландар, који се налази на листи Светске баштине Унеска, има непроцењиву вредност за српско историјско наслеђе и представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На свечаности у септембру поводом 70. рођендана Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у пригодним беседама посвећеним низу успешних подухвата биће истакнут и златни “биографски” податак да су се овдашњи експерти, убрзо после пожара 2004. године, заједно са бројним стручњацима свих заната из читаве Србије, укључили у обнову Хиландара, духовног темеља српске нације, васпостављеног на Атосу пре више од осам векова. Минуло је већ шеснаесто лето откако овдашње архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари, упослени у новосадском Заводу, сваку своју годину живе по новосадском и хиландарском “календару”. Живеће на релацији Нови Сад – Хиландар барем још деценију. – На Хиландару ће обнова пожаром оскрнављених пострадалих делова комплекса бити завршена до 2023. године, али наши конзерватори ће имати посла и у наредних 10, па и 15 година, јер започето је сређивање Саборног храма. Треба дати нови сјај иконостасу и троновима, те урадити фрескоживопис – открива “Новостима” Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Рад на ентеријеру и мобилијару Саборног храма, Милутинове цркве, једне од најмонументалнијих грађевина на целој Светој Гори, новосадски експертски тим започео је пре пет година када им је очинским гласом хиландарски игуман Методије рекао: “Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинову цркву и латите се посла у главном хиландарском храму. Идемо у олтар.” До тада, а почевши од 2005. године, новосадски тим удахнуо је нови живот фрескоживопису Светог Саве у Кареји (главном граду Свете Горе). Вештим, филигранским потезима, милиметар по милиметар, урадили су комплетне дуборезачко-позлатарске радове на иконостасу Савине испоснице, који су трајали две године. Рестауриран је иконостас Свете тројице као и иконостас митрополита Симеона из 1635. године. На реду је детаљна обнова Саборног храма, коју није успела да заустави ни пандемија вируса корона. – Нисмо прекидали радове, преко Бугарске смо улазили у Грчку, свесни да смо тамо најзаштићенији од вируса. Јер, на Хиландар вирус није успео да се пробије захваљујући ригорозној контроли. И сада, чак и ако сте вакцинисани морате да урадите пи-си-ар тест пре него што крочите на Свету Гору – каже директор Завода, а затим нам набраја све детаље обнове, који сваки за себе представљају својеврстан подвиг. Током прошле и ове године рестаурирани су тронови Богородице Тројеручице, Светог Николе и Света Три јерарха у Саборној цркви. Урађене су и посебно захтевна демонтажа, конзервација и рестаурација иконе Исуса Христа, на плафону манастирске трпезарије. Икона је рад Георгија Митрофановића из 1625. године и представља ремек-дело наше уметности тог периода. Већ од октобра рестауратори ће се, према распореду стручне службе али и на молбу братства манастира Хиландар, посветити новом изазову – обнови тронова Светог Димитрија, Петра и Павла. Сва три су део Саборног храма. Годинама ће трајати обнова ове, главне хиландарске цркве, прве у низу оних које је краљ Милутин подигао 1293. године. Богослужења у њој трају укупно шест сати дневно, а грађевинске скеле не приличе унутрашњости ове светиње. Златне руке У хиландарском тиму из Новог Сада сликарско-конзерваторским радовима руководи сликар-конзерватор Синиша Зековић, а шеф дуборезачко-позлатарских радова је Растко Ћурчић, вајар конзерватор. Дуборесци су Милош Вујаклија, Лазар Ћурчић, Јован Ћеранић, столари конзерватори – Горан Радаковић, Дејан Радаковић и Бошко Папић. Конзерватори су Мирослав Нонин, Зоран Баришић и Драган Сич. Неки од њих у Хиландару имају дужи “стаж” од појединих монаха. Благослов за дрон и скенер Међу монасима Хиландара на челу са игуманом Методијем није мали број оних који су завршили различите факултете пре него што су се отиснули у тишину Свете Горе. Упућени су у савремене технологије, али мобилни телефони нису им драг изум (у Хиландару ионако нема интернета). Нису, међутим, оклевали да дају благослов новосадском тиму рестауратора да у Саборни храм уместо скела унесу савремени дрон који на најузвишенијој тачки куполе може перфектно да сними и најситнији детаљ. Убрзо је купљен и скенер који уочава сваки деформитет на икони. Са оба апарата, пошто је претходно положио обуку, рукује сликар Владимир Петровић. Закон у припреми На крају овог разговора за “Новости” Зоран Вапа открива нам да ће ускоро бити донет Закон о Хиландару, који ће подразумевати да брига о најзначајнијој светињи изван Србије неће престати у тренутку када се заврши комплетна грађевинска, инфраструктурна и рестаураторска обнова њених делова пострадалих у пожару. – Закон ће предвиђати да средства за Хиландар убудуће буду ставка у буџету јер Хиландар треба да буде брига свих Срба, где год да су – истиче Вапа. Јованка Симић Извор: Вечерње новости

Председник Покрајинске владе Игор Мировић боравио је на Светој Гори, у посети манастиру Хиландару, једном од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. „Изузетна је част бити на Светој Гори, на којој се налази чак двадесет православних манастира, и поклонити се светима у Хиландару – месту које представља једну од наших најважнијих светиња и српско историјско и културно наслеђе непроцењиве вредности“, рекао је Мировић. Председник је захвалио игуману архимандриту Методију и монаштву на добродошлици, те им је у разговору најавио наставак подршке Покрајинске владе обнови манастирског комплекса, који је страдао у великом пожару 2004. године. Он је указао на то да на обнови манастирског комплекса, у континуитету од 2004. године раде конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који свој посао обављају на најбољи могући начин – сликари, дрворезбари, позлатари и столари – при чему стручни тим најчешће броји десет чланова, а у зависности од обима посла, и до 15 конзерватора. У разговору су усаглашени оквири за даљи наставак сарадње на санацији, уз оцену да је то приоритет због значаја који тај манастир има за читав наш народ. „И убудуће ћемо подржавати пројекте обнове најзначајнијих културних и верских споменика у нашој земљи и иностранству, како бисмо очували српско културно и споменичко наслеђе”, навео је председник Мировић. У делегацији су били и потпредседник Покрајинске владе и покрајински секретар за здравство Зоран Гојковић и директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа. Извор: Хиландар

Биљани Чекић, која је пред филмским камерама оживела лик мале Даре из Јасеновца, данас је, по благослову игумана Светог манастира Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија, уручена стипендија коју ће добијати до завршетка школовања. Стипендију је у просторијама Задужбине Хиландара у Београду уручио директор Миливој Ранђић. У пратњи Биљане били су њен отац Радован, сестра Дајана, брат Стефан и продуцент филма Макса Ћатовић. Манастир Хиландар је овим гестом желео да ода признање и изрази захвалност Биљани Чекић на упечатљивој улози мале Даре. Она је својом потресном улогом допринела да се о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома, а посебно деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Братство Хиландара се нада да ће стипендија помоћи Биљани да се успешно школује и да преброди све тешкоће са којима се данас она, њена породица и српски народ који живи на страдалном подручју Козарске Дубице, сусрећу. извор: хиландар.орг

Настављајући милосрдне делатности компанија CarGo Technologies и Удружење грађана CarGo, под покровитељством и у сарадњи са Светим манастиром Хиландаром, поклонили су 1300 пакетића, од којих је један део лично уручен деци у основним школама у Медвеђи, Прешеву и Бујановцу, док је други део достављен деци у Хрватској и на Косову и Метохији. Пакетиће је уручио председник Удружења грађана CarGo Александар Вучић. Милош Стокјковић, повереник Светог манастира Хиландара за добротворни рад са децом и дечјим камповима, подсетио је овом приликом да је CarGo даровао 1,6 милиона динара за изградњу Кампа пријатељства, који се са благословом Хиландара, гради у Сијаринској Бањи са смештајним капацитетима за 200 деце из угрожених подручја. Председник општине Медвеђа Небојша Арсић уручио је захвалнице удружењу и компанији CarGo и Хиландару за помоћ и бригу о деци из овог дела Србије. Извор: Хиландар

Хиландарско братство је од празника Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2019, богатије за два нова монаха, Тому и Харитона, којима је у игуман Високопреподобни архимандрит Методије поручио да сада ступају у највећу борбу - духовну! Пожелевши им добар почетак монашког подвига, у беседи после Свете Литургије, за трпезом, игуман Методије је казао да је овим, најмлађим монасима, којима имена даје сам Дух Свети, искушенички живот био само припрема: "Многи су ратови били на земљи, милиони војника су дали животе, ко зна каква оружја су употребљавана... али поред тога знамо да је највећи рат који никада не престаје - духовни, а прва линија те борбе је - монашки живот. То ми некад не можемо да видимо јер нас Господ, знајући нашу слабост, покрива својом благодаћу. У овом рату нема никад примирја, он увек траје". Игуман Методије је, говорећи о празнику Покрова, истакао да се Пресвета Богородица увек моли за нас, а ми треба да имамо ту свест и живи однос према Њој, као што дете има према својој мајци: "Ако се Њој будемо са смирењем обраћали, будимо уверени да ће она узнети молитве пред Престолом Пресвете Тројице". Извор: Хиландар

Постоји стара изрека да језик представља границу царства једног народа. Друга изрека каже да се границе царства народа простиру све дотле гдје се налазе његови гробови. Мислио сам о томе док смо испловљавали ка Хиландару из луке Јерисос. Хиландару, којега је пјесник назвао крштеницом нашег народа, на коме никада није проливена ни кап крви, нити се икада лажно свједочило. Монаси често знају да кажу да су сви они који посјете Хиландар призвани, и да вас пут ту не може нанијети, већ да је то стаза која је рођењем негдје судбински зацртана, баш као из пророчанстава вила суђеница из древних предања. Таласи који се одбијали о стране брода, преливали су се у бескрајно плаветнило воде. Слика која нам кратко показује колико је човјек заправо мали и ситан. Пред нама се нижу обале нетакнуте природе, које су у прохујалим вјековима са малих дрвених лађа, гледали монаси и властелини, на путу ка манастирима и келијама. Сјетио сам се када смо прошли гребен и у даљини угледали Бијели Вилиндар усред Горе Свете, како га народна пјесма назива, стихова из Горског вијенца и појање Игумана Стефана који каже да је славио Божић у „Гору Атонску“. Сјетио сам се епске пјесме Смрт краљевића Марка, којег је по легенди у Хиландару сахранио игуман Светогорац Васо са својим ђаком Исаијом, у необиљеженом гробу, да се Марку душмани не свете. Легенде да је у Хиландару сахрањен Вук Бранковић, као и један од 12 властелина који су се зарекли да ће на Видовдан 1389. године, убити турског султана Мурата, који је рањен после Косовске битке дошао на ово свето мјесто. О поријеклу назива Хиландар постоји више предања. Једно од њих казује да термин потиче од од имена његовог оснивача, грчког монаха Георгија Хеландариоса. Друго предање каже да назив потиче од грчке ријечи “хили” што у преводу значи хиљаду, и “андарие” што значи магла. Током једног од напада најамника са мора, Бог је спустио густу маглу да се ништа није могло видјети, и да су разбојници, дезоријентисани налетјели једни на друге и почели међусобно да се убијају. Од свих разбојника, тројица су остала да живе као калуђери у Хиландару, и њихова имена су се налазила у трпезарији над вратима. То је само још једна од тајни које Хиландар крије. Када се велики жупан, и отац Светог Саве, Стеван Немања, придружио свом сину у манастиру Ватопеду, пожелио је да се поклони црквама Светогорским, и заједно са сином Савом обилазио Свету Гору, када су угледали опустјели грчки манастир Хиландар. Свети Сава је приликом боравка у Цариграду негдје 1198. године, добио дозволу за обнову од византијског цара Алексија III Анђела, који им је издао хрисовуљу којом им додјељује Хиландар и светилишта у Милејама. Ктиторство је било и раније заступљено у Немањиној породици, али и у осталим средњевјековним властелинским породицама. Немања је био ктитор Богородичине цркве и Цркве Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова код Раса. Његов брат кнез Мирослав Цркве Светог Петра и Павла, а Немањин унук, Стефан, син Вуканов, подигао је Манастир Морачу. Приближавамо се обали касно ујутро, иако овдје вријеме нема одлике нашег времена, које се овдје назива „вријеме свијета“. Вријеме на Светој Гори мјери се између служби и молитви, ако оне икада и престају, и тако пуних 800 година. Ступамо на тле луке која води до манастира, гдје нас очекује позната слика куле или пирга коју је саградио краљ Милутин, како би се манастир сачувао од напада са мора, на чијем врху је саграђена црква посвећена Вазнесењу Христовом. До врха куле, која је у вријеме краља Милутина, била ојачана зидинама, поред које су се налазили конаци, воде уске степенице у прилично скученом простору. Пут нас даље води кроз винограде и маслињаке Савиног поља, на коме се сусријећемо са мјестима која нам још прије уласка у манастир показују и доказују о светости Хиландара. Поред пута иза густе шуме, појављује се крст цара Душана. По предању, цар Душан је дошао у Свету Гору, у вријеме када је у његовој земљи владала куга. На мјесту гдје је сишао са коња и гдје су га дочекали монаси, је саградио крст. По старом правилу цар је засадио и маслину која данас стоји и сведочи једном времену, и људима… Пут нас даље води до чесме и крста краља Александра Обреновића који је откупио дугове манастира од Бугара и саградио болницу у Хиландару. Прије манастира дочекује нас и проскинитар Богородици Тројеручици или Богородичин врт. Предање, које је живописано у капели, каже да се Богородичина икона „Тројеручица”, од времена посјете цара Душана Хиландару, налазила у манастиру Студеници. Овај манастир је као и бројни други манастири у то вријеме био нападнут од стране Турака. Једном приликом, монаси су се, обавијештени о планираном нападу Турака, трудили да спасу драгоцености. Монаси су икону учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице, које је дошло управо до тог мјеста и угинуло, гдје је и сазидана капела. Неко каже да се то догодило када је цар Душан царство утврдио, а опет неко каже да је то вријеме великаша који су на комаде раздробили царство. Прије самог манастира до којег нас води широки макадамски пут, налази се Гробљанска црква испод које се налази костурница монаха кроз вјекове. Окрепљујемо се пред улазом на Хаџи Томиној чесми из 1780. године. Све се овдје мјери вјековима, као да су они једна ситница која се ето, успут помиње, а жива имена царева, властеле и светитеља, као да још увијек ту негдје у молитви обитавају. Гдје год се окренете виде се иконе, цркве и иконе из 14, 15. и каснијих вјекова. Отварају се тешка стара дрвена врата, испод трема који је саграђен у 17. вијеку, која су барем видљивом оку, граница нашег свијета и свијета Хиландара. Граница која се првим кораком брише, као да никада није ни постојала. Тим истим путем, помислих, пролазили су цареви и просјаци, велможе и кнезови. Остављали коласте аздије, свијетло оружје и наоружани молитвом приступали манастиру. Као да се њихове тихе молитве кроз вјекове још увијек чују заробљене међу овим зидинама. Корачамо тихо стазом гдје је сваки камен сведок историје, гдје су се вјекови слили у један тренутак и у једну слику. Ону коју смо гледали. Каже се да у Хиландару нема гостију, већ да су сви браћа. Сјетио сам се да су везе Подгорице и Хиландара увијек биле јаке. Тестаментом је Божидар Вуковић Подгоричанин оставио Хиландару „обложен кожом и позлаћен“ пергаментни Празнични минеј. Момишићи, данас дио Подгорице, били су метох манастира Хиландара, а Свети Симеон је рођен у Рибници, на мјесту данашње Подгорице. Такође, остало је записано да је 1600. године, подгорички спахија Димитрије поклонио Хиландару једно Јеванђеље, а да су 1815. године, у Хиландару боравили Подгорички грађани Самарџић и Гвозденовић. Као и када смо Свету Гору гледали са врха Атоса, схватам да ово није долазак, већ повратак Хиландару. Као да тихо кроз вјекове пролазимо, у тишини које само звук птица ремети. Речено жаргоном модерног времена „враћање човјека на фабричка подешавања“. Гледамо иза скела обнову дијела старих зидина, који је изгорио 2004. године. Пред нама слика главне цркве испред које стоји фијала, саграђена у 18. а обновљена у 19. вијеку, у којој се врши освећење воде. Испред фијале, попут древних чувара, стоје два чемпреса, нијема свједока историје, које је опет, по предању, засадио Свети Сава. Није познато гдје се налазила црква коју су саградили Свети Сава и Свети Симеон, али се може претпоставити да се налазила, ако не на мјесту данашње цркве, онда у њеној непосредној близини. Главна хиландарска црква посвећена је Ваведењу пресвете Богородице, а њен ктитор био је краљ Милутин, праунук Стефана Немање. Са западне стране, 80-тих година 14. вијека, кнез Лазар је саградио спољашњу припрату. На спољашњој страни припрате, на плочи, уочљив је грб Немањића и грб непознате породице, док се са супротне стране припрате налази плоча са грбом породице кнеза Лазара. У Хиландару постоји строго правило забране фотографисања унутар цркве, које смо поштовали. Пењемо се ка улазу старим каменим степеницама припрате кнеза Лазара. Спојила се тако садашњост и прошлост у полутмини манастира. Пламен свијећа испред древних икона које нас окружују, пред којима су се молили краљеви и властела, монаси и путници намјерници. Пламен који траје скоро 800 година. Гледам иконе ратника, светитеља, испосника, скоро живих ликова са зидова манастира. Застајем док са са лијеве стране од улаза, посматрам фреску Милоша Обилића, једину фреску која је Милоша представила као светитеља. Постоје они који тврде да Милош није постојао, већ да је плод нечије маште. Тада се сјетим изреке једног научника који је рекао “људска глупост и свемир су бесконачни, али за свемир нисам сигуран.” Ваљда и у овом свијету и глупост права има. Ту у близини иконе Обилића, палим свијеће. Кажу да, ако пламен свијеће затрепери, то значи да се радују душе оних, за које смо те свијеће запалили. А овдје се пламен свијећа уливају у свјетлост која се прелива преко фресака и икона и испуњава свод. Ту, у припрати великог кнеза. Прије него што закорачимо на тле главне цркве краља Милутина, схватам да се осим фреске Милоша Обилића, у Хиландару можда налази гроб Вука Бранковића, као и икона Необориве стијене, коју су цјеливали ратници пред Косовску битку 1389. године. На овом мјесту су се тако сусреле личности из Косовске легенде и народне поезије, свети кнез Лазар, оклеветани витез Милош, и клеветник Вук Бранковић. Тишину манастира прекида звук клепала, древни знак да служба треба да почне. Однекуд се, као из дубине времена зачује глас монаха који улазе у манастир. Прво далек, онда све ближе и ближе. Блиједа, испосничка лица, попут њихових духовних предака са фресака манастира, гласом као један, започињали су, односно настављали службу која траје скоро 800 година. Монаси који су у једном од типика названи богоизабраним светилима који хитају на подвиг духовни, као свјетлост која и у временима која називамо модерним, води ка спасењу. О тајнама гробова у цркви и око ње, остала су предања. На питање да ли је Вук Бранковић сахрањен у Хиландару или манастиру Светог Павла, или неком другом манастиру на Светој Гори, немамо података. Ипак, истраживања показују да у самој цркви постоје гробови непознатих покојника, који су сигурно били значајне личности свог времена. Слушајући појање монаха погледом тражим гроб Ћесара Војихне, оца Јелене Мрњавчевић, у монаштву Јефимије, и њеног сина младенца Угљеше. Јефимија која није могла доћи на гроб свог сина, написала је на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем, пјесму која је остала једна од најупечатљивијих пјесама књижевности средњег вијека. Икона на којој се записани стихови и данас се налази у Хиландару. Јефимија је, израдила велику везену завјесу за царске двери у цркви. Ту, у главној цркви, осим Скендербеговог оца Јована, у унутрашњој припрати, уз сјеверни зид, сахрањен је Репош, његов брат, коме се за спас душе моле Свети Георгије, и светитељи Симеон и Сава. Над гробом стоји натпис “Престави се Репош дукс илирски, у години 6939 (1430/1)”. Иван Кастриот је даровао Хиландар црквама и селима у Албанији, а такође је откупио пирг у коме за случај напада могу боравити чланови његове породице. Ко зна какве све тајне Хиландар у себи скрива, али и открива… Такав је Хиландар, гдје свако сваког назива братом. Саткан од вјекова и за вјекове, давна задужбина оца и сина, али створена за вјекове и за народ. Једино мјесто на свијету гдје су владари скидали владарске одежде и облачили монашке. Мјесто гдје су разбојници постајали покајници. Постоји предање да је у VI вијеку Свети Сава Освећени прорекао да ће једног дана доћи принц са запада, и да се принцу када се то предсказање оствари, завјетује његов штап (патерица), и икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Вјекови су минули од овог пророчанства, али се оно преносило И чувало. Предање каже да је Свети Сава дошао у манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима, а да је приликом поклоњења, штап Светог Саве Освећеног падао, а да се икона Млекопитатељница помјерала. Тако је пророчанство испуњено и Свети Сава је добио на поклон поред жезла Светог Саве Освећеног, и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице и икону Пресвете Богородице Тројеручице. Икона Пресвете Богородице Тројеручице била је драгоцјеност Светог Јована Дамаскина. Тадашњи халиф Дамаска Валид, је казнио оклеветаног светог Јована Дамаскина и одсјекао му десну руку. Јован је како предање каже, измолио од халифа своју отсечену руку, и дошао са њом пред икону Пресвете Богомајке, пред којом се помолио за исцјељење своје руке. У сну му се јавила Богородица и исцијелила му руку која је била као прије одсјецања, о чему је свједочио ожиљак на кожи, као сведок чуда. Из захвалности за услишену молитву и исцјељење, Свети Јован Дамаскин је начинио од сребра руку и приложио је Икони Богородице, која због тога и би названа “Тројеручица”. Након тога Свети Јован је отишао у велику лавру Светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), гдје се замонашио. Пречиста Икона “Тројеручице” остала је у лаври Светог Саве Освећеног све до времена, када је дата светом Сави који је донио у Хиландар. Доста година касније, Цар Душан је икону однио у Србију а, која се налазила у манастиру Студеница. У једном од турских напада, икона је чудесно на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, све до мјеста гдје се данас налази проскинитар Богородици Тројеручици. Монаси су сачували предање да је Света Икона Тројеручица сама дошла у игумански престо, иако су је монаси враћали у олтар. Чудо се понављало три пута, све док икона није ту остављена. Од тог времена је света Тројеручица постала Игуманија хиландарска. Са десне стране од улаза, у југозападном дијелу наоса цркве налази се ковчег који је украшен сребрним рељефима на мјесту гдје се некада налазио гроб монаха Симеона, Светог Симеона Мироточивог. Житије Светог Симеона казује да је старац на самрти тражио да га на рогозини положе на земљу, да му под главу поставе обичан камен, и да му принесу икону Богородице, и тако све док га Господ не походи. Иако је једна од његових порука била да “љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе”, управо браћа Светог Саве, а синови његови, Вукан и Стефан, заратила су око власти, што нас је попут сјенке пратило све до модерних времена. Управо је Свети Сава, након преношења нетакнутих моштију Светог Симеона Мироточивог у Студеницу, над моштима помирио браћу. На мјесту гдје се Свети Симеон упокојио, изникла је чудотворна лоза која данас постоји. Многи извори казују да је помогла нероткињама, а сачуван је податак да је један турски паша који је живио у 16. вијеку, као захвалност што је добио наследника, Хиландару поклонио имање Каково. Предање каже да ако лоза увене да ће наступити крај времена. То ме подсјетило на анегдоту када су једног монаха питали знајући искушења модерних времена, да ли су дошла последња времена, а он је духовито одговорио “играју се продужетци”. Одмах поред лозе Светог Симеона налази се бунар Светог Саве. Обичај је да се поклоници умију и попију воде са бунара како би добили благослов Светог Саве. Вода бистра, окрепљује душу прије свега. Она иста вода која је вјековима благосиљала све оне који су долазили у Хиландар. Пењемо се старим дрвеним степеницама ка врху куле светог Саве, гдје је постојала црква посвећена Светом Јовану Претечи, са које се Хиландар види као на длану. У даљини се види пирг или кула Светог Ђорђа на чијем врху је била црква, чију обнову је помагао и Свети Василије Острошки, који је боравио у Хиландару годину. Пред нама су биле и Милутинова и Лазарева црква, пиргови и келије, древни конаци који су се обнављали, а са друге стране шуме и брда који окружују манастир. Све то у тишини која се једино ремети цвркутом птица, службом и молитвом. Помишљам на силне вјекове који су се стопили и сродили у овом мјесту. Слику давног завјештања оца и сина које је остављено народу. Гледајући ходочаснике који са брода журно улазе на утабани пут, желећи да упознају Хиландар, схватам да је то завјештање живо, и да букти баш као пламен бексрајне молитве хиландарске. Оно је данас потребно више него икада, у времену које вреднује материјалне и потрошне ствари, и које меље сваки индивидуални и национални идентитет. Док смо се враћали ка луци Јерисос, сјетио сам се приче да сви који се враћају са Хиландара, углавном ћуте, јер су под утиском онога што су видјели. Шум морске воде и понеки делфин који нас је сликом обрадовао, и слике гребена за којим је нестајао Хиландар. То свето мјесто одакле је све почело, завјештањем овоземаљског оца и сина, као залог за упис у књиге небеске. Мјесто, које се баш као и сам човјек, увијек гради и обнавља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света царска српска лавра на Светој Гори, Манастир Хиландар, свечано прославља своју манастирску славу, празник Ваведење Пресвете Богородице - 21. новембра по јулијанском, односно 4. децембра по грегоријанском календару. Уочи манастирске славе, служено је свеноћно бденије уз учешће Његовог Преосвештенства викарног Епископа ремезијанског г. Стефана, изасланика Свјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, монаха из других светогорских манастира и бројних гостију. По древном обичају из времена св. Саве и св. Симеона Мироточивог, сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vavedenje Hilandar 2018 64 kbps.mp3 У Молитвеном сабрању у Хиландару данас су молитвено учествовали и Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, гувернер Свете Горе г. Костас Димцас, игуман манастира Ватопеда високопреподобни архимандрит Јефрем, генерални конзул Републике Србије у Солуну г. Синиша Павић, изасланици других светогорских манастира и бројни поклоници. После свете архијерејске Литургије, високопреподобни игуман Методије је у манастирској трпезарији топлом речју поздравио све сабране и заблагодарио Свјатјејшем Патријарху Иринеју што је као изасланика послао Преосвећеног Владику Стефана, јер „сваки Архијереј наше Цркве када долази у наш манастир, долази на само извориште, одакле креће благодатна вода која напаја вековима СПЦ“. После игумана Методија беседио је и високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопеда, који је подсетио укратко на историјске везе манастира Хиландара и Ватопеда. „Следеће године прослављамо 8 векова Архиепископије Светога Саве, а Свети Сава је почео из Свете Горе и манастира Ватопеда“, напоменуо је игуман Јефрем и подвукао мудрост Светога Саве и његово правило да сваки Архиепископ српски мора бити хиландарски монах, што се и одржавало две стотине година. „Молимо се Светоме Сави да настави да помаже своју Отаџбину, да се моли за Православну Цркву и Свету Гору и да нас просвећује да наставимо својим путем и не одустанемо од нашег задатка, освећења нашег“, рекао је игуман Јефрем. Г. Костас Димцас, гувернер Свете Горе, представник цивилне власти Грчке, који је говорио после игумана Јефрема, подсетио се времена када је радио као новинар и изблиза доживео рат у некадашњој Југославији. Када је касније посећивао Србе на Косову и Метохији, „проживео је бол нашег народа али и њихово васкрсење“. Изразивши радост што се први пут налази у Хиландару на празник, г. Димцас је са стране грчке Владе, потврдио да се „налазе поред вас у сваком труду који наставите у обнови манастира Хиландара. Ово дело које сте до сада урадили је чудо“, рекао је између осталог г. Димцас. Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), преневши благослове Свјатјејшег Патријарха Иринеја, у кратком слову се подсетио својих студентских дана, када је учио о смислу уласка Пресвете Богородице у Светињу над Светињама и рекао да га ноћашњи долазак у Хиландар и богослужење, на неки начин подсећа управо на тај догађај. „Важно је да се ми који смо из Србије, окупљамо око Цркве, а монаси да живе у заједници и сабирају се о великим празницима. То је сигурно онај прави пут којим ми људи на земљи доживљавамо своју веру, али и онај позив који нам је Бог сам послао да будемо савршени људи", рекао је између осталог Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве

Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/02.10.18 Beseda patrijarha u hilandarskoj trpezi za stranicu.mp3

Поред угледних гостију: проф. др Томислава Јовановића, књижевника Будимира Дубака и јеромонаха Макарија (настојатељ манастира Савине), који су говорили о манастиру Хиландару, делима Светог Саве, Симеона Мироточивог и архиепископа Данила Другог, бројна публика је имала прилику да погледа документарни филм РТС-а „Хиландар на Атосу“, чује одломке из „Хиландарског устава Светог Саве“ и ужива у појању хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Вече је отворио протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић преневши свима благослове и поздраве Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија и игумана хиландарског Методија, који нису били у могућности да буду те вечери у Херцег Новом. Говорећи о немерљивом значају манастира Хиландара за српски народ, протојереј Никчевић је казао да је ова немањићка задужбина најзначајније „духовно средиште и знамење завјетне светонемањићке и светолазаревићке вјерности Крсту часном и слободи златној. -Ово вече на Тргу од ћирилице својеврстан је наставак пута којим је свој народ повео Свети Сава а наставили сви његови насљедници. Творећи овакав њихов спомен, опомињемо се сржне поуке Равноапостолног Наставника нашега пута који води у живот, којој су и хиландарски трудбеници одувијек сљедовали и данас сљедују, да православни хришћани морају бити не само читаоци слова Божјег већ, према моћима, и његови што брижљивији испунитељи, који се угледају у свему на Господа и Светитеље Божје, казао је између осталог свештеник Никчевић. Угледни научник, проф. др Томислав Јовановић, професор Српске средњовековне књижевности на Филолошком факултету у Београду је скренуо пажњу посетилаца на то да се управо у манастиру Савини, у Херцег Новом, чува богата ризница српских рукописа из претходних векова. Професор је устврдио да сусрет са тим ризничним благом има моћ да оживи прошлост запретану у човеку. -Он одједном на човека делује тако да више није у овом времену. Или јесте, али је повезан са свим оним што је некад трајало а допрло је до наших времена. На мене је увек тако деловао сусрет са рукописима, казао је професор Јовановић. Он је са жаљењем констатовао да из 1619. године постоји сачуван само један примерак рукописа „Житија Светог Симеона“ који се чува у чешком музеју у Прагу. -То што је прочитано малопре из Савиног „Житија Светог Симеона“, то је из једног преписа који допире чак до 17. века. и то из 1619. године. Можете ли веровати да је то Савино дело, које је морало бити у сваком српском манастиру када би се славио Свети Симеон и да се чита у време обеда у трпезарији, што је предвиђено за житија, дакле морало је бити много таквих преписа а остао је само тај један једини из те 1619. године, и то у Чешком музеју у Прагу. То говори о чињеници да је много тога што смо ми кроз Средњи век имали нестајало, и да су ово само мрвице онога што је далеко богатије морало бити. Није човек равнодушан када се нађе пред тим далеким сведоцима, казао је Јовановић. Тумачећи дијелове „Законоправила Светог Саве“, са посебним освртом на Монашки устав, професор Јовановић је закључио да је свеукупно дело Светога Саве јасан водич за будућа покољења. -Свети Сава је овим Монашким уставом, уз сва друга своја дела, као нико у српском роду, проговорио јасно кроз векове о уској стази хођења којом се засигурно и заслужено долази до вишњих дарова. Наше разумевање прошлости али и садашњости било би далеко магловитије и непознатије да није оваквих ослонаца који нас уче о трајним путоказима, а тога је највише сачувано управо у Хиландару. Будимир Дубак је са књижевног аспекта појаснио улогу поезије у исказивању најдубљих теолошких спознаја: -Најдубља теологија и христолика љубав најснажије се исказују језиком поезије, од древних времена до данас“, казао је Дубак, сврставајући дјело Светог Саве „Служба Светом Симеону“ у ред великих хришћанских пјесничких остварења, попут оних која су израсла из пера Светог Јована Дамаскина и Светог Симеона Новог Богослова. Указујући на то да су и духовна дјеца Светог Саве и Светог Симеона, почев од Доментијана и Теодосија, преко Његоша, краља Николе Првог Петровића, до Змаја, Дучића, Црњанског, Десанке Максимовић и Шантића, тражили инспирацију у Хиландару као непресушном извору православне вере и духовности, он је закључио да је тако и до дана данашњег: -И најновији српски пјесници доживљавају Светосавље и Хиландар као отворену, вјечну књигу, која ће да се чита и дописује, до краја свијета и вијека. И ово вече, посвећено 820. годишњици трајања Хиландара, овдје на Тргу од ћирилице, у граду војводе од Светог Саве – херцега Шћепана, о томе свједочи. На крају вечери јеромонах Макарије је са сабранима поделио своје доживљаје и искуства у сусрету са Светом Гором, нарочито се осврнувши на боравак у Каруљи. -Тај сусрет са Каруљом и са Светом Гором за мене је био један нови свет. У Хиландар сам ишао и раније и видео како се живи у Хиландару у једном општежитељном манастиру а Каруља је опет саставни део свих манастира. Тамо има и наших калуђера који живе и подвизавају се. Некада је тамо живео и отац Стефан Каруљски а келија коју је он посветио нашем Светом Сави постоји и данас. У њој сада живи један руски монах и још један његов сабрат – отац Атанасије и отац Андреј, и они су из поштовања према оцу Стефану задржали то да келија носи име по Светом Сави Српском. Они такође прослављају празнике које прославља и наш манастир Хиландар, рекао је отац Макарије и присетио се своје зачуђености коју је поделио са својим домаћинима тамо, сусревши двојицу монаха старости преко деведесет година и успут приметивши њихову изразиту физичку крепост. -Каруљци су велики подвижници и они када примају људе који им долазе на разговор, никад не дозвољавају да им неко поквари мир који су можда годинама стицали у усамљеништву и пустињи. Кажу да су у стању да дође човек из далека и ако он у свом унутрашњем бићу и размишљању осете да тај човек није дошао ради духовне користи, они га неће примити на разговор. Рекли су ми да ми људи који живимо у свету и сусрећемо се са разним људима, немамо тог духовног мира да расудимо кога ћемо примити а кога не, и онда разни људи са разним намјерама расипају нашу духовну снагу. Због тога немамо могућности да будемо тако дуговечни и здрави у старости. Зато и Каруљци и други монаси подвижници саветују да свој мир не дајемо низашта, казао је отац Макарије преносећи детаље разговора са каруљским монасима. Он је додао да је један од драгоцених савета које је чуо на Каруљи добио од старца Гедеона а то је „да је молитва најважнија“. Оливера Балабан Извор: Српска Православна Црква