Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'хајде'.
Found 4 results
-
Човек је по природи друштвено биће. Од детињства до старости има потребу да живи са другима, да размењује ставове, износи мишљења, дели искуства, описује стања, даје и узима. У својим појавама – од најелементарнијих до најсложенијих – човек сагледава друге кроз призму утврђених критеријума. Сви схватамо да наши односи са вољенима не би требало да буду површни и усидрени у спољашњим облицима и шемама. Нажалост, више волимо да познајемо многе људе, али површно. Више волимо широк друштвени круг него да имамо неколико пријатеља, добрих и верних. Живимо са уверењем да не треба да будемо асоцијални, да не избегавамо контакт са странцима, али долазимо до друге крајности – до мучне жеље за новим везама. Зашто? Јер мислимо да ће нам многа нова познанства донети срећу коју тражимо. Али, тако нешто се не дешава. Слично понашање се примећује и у Цркви. Рећи ћу вам нешто што сам лично приметио (у ствари, могуће је да сте и ви присуствовали таквом случају). Парох излази на амвон, проповеда, подстиче нас на покајање, на подвиг, духовно нас води. Али нико се не помера, нико га не слуша, нико не придаје значај његовим речима. После неколико дана у храм долази још један духовник – или из суседне митрополије, из другог манастира или са Свете Горе. Верници га први пут виде. И он држи беседу, говори исте ствари које је проповедао парох кога познају. Али сада сви слушају, сви су ганути, сви „добијају духовну корист“. Зашто се ово дешава? Јер народ је фасциниран, не оним што је придошлица рекао (а то им је рекао и њихов парох), већ оним што их ум наводи да поверују о непознатом проповеднику. Пазите, не кажем да је тај други клирик крив! Он је дошао да донесе духовну корист, али у исто време не смемо се с презиром односити према духовном руководству нашег парохијског свештеника. Који су разлози овог занемаривања? Пошто се често виђамо са нашим парохом и познајемо га, вероватно смо идентификовали и неке његове слабости. Фрустрирани тиме, ми то осуђујемо. Зато, шта год да нам каже, то нас више не додирује, навикли смо на његове речи. Размислите, не би ли се то исто десило и неком другом непознатом свештенику или монаху ако почне често да долази у нашу парохију. Упознаћемо га. Пошто су наши критеријуми површни и недуховни, постепено ће поштовање које се у почетку осећало према његовој личности бити истиснуто осуђујућим мислима. На овај начин ћемо га понизити. Јасно је да ћемо ускоро и њега одбацити, као што смо одбацили и првог пароха, и кренућемо да тражимо неког трећег, непознатог духовника – „савршенијег“, „светијег“ који ће нас „надахнути“. Наравно, све је то говори о нашој себичности, жељи да се удостојимо да имамо за духовног ментора неког славног старца, неког епископа или неког игумана. Мислимо, наш парох није нас достојан. Сами себи сугеришемо да не заслужујемо да нас исповеда, чује наше грехе и саветује нас. У вези са реченим, подсетимо се библијског текста: „Ниједан пророк није прихваћен у својој земљи“. Нису ли сународници Христови тако учинили са својим пророком? Када је Сам Христос отишао да проповеда у синагогу, они су, уместо да пажљиво слушају и извуку духовну корист од онога што су чули, Га понизили кроз своје мисли, што је нашло и спољашњи израз у речима: „Па зар није ово син дрвосече, на кога мисли када нам тако говори и проповеда?“ Трагалац истине ће извући духовну корист од свог дружења са било ким, без обзира да ли је монах, свештеник, учитељ, неука баба, или комшија, муж (жена), чак и дете. Услови за то су следећи: човек не само да мора имати способност да види и чује, већ је неопходно и да његова духовна чула не буду обузета егоцентризмом. Помислите колико је људи познавало, на пример, старца Пајсија, колико их је примило његов благослов. Да ли су сви они заиста имали духовну корист од свог дружења с њим? Да ли су се њихови животи променили од када су га упознали? Да ли су сви ти људи постали свети угледајући се на њега? Одговор је: мало њих. Али зашто? Јер, већина њих је тражила старца да задовоље своју радозналост због онога шта су чули о њему. Они нису имали покајничко расположење, нису могли да извуку духовну корист од дружења с њим, да промене свој начин постојања и да живе како им је старац рекао или како је и он сам живео. Довољан им је био само физички сусрет са њим. Овај сусрет им је био неопходан да би о томе причали својим рођацима и пријатељима. Да ли је за ово био крив старац Пајсије? Наравно да не. Грешка је у мислима оних који су му прилазили, што је, међутим, далеко од православне духовности. На крају крајева, да ли нас занима да ли је оно што смо чули исправно, здраво и духовно? Или нас занима само да ли је говорник високо рангиран на нашој „лествици вредности“? Ово размишљање је слично нечему другом што сам приметио. Ђакон каже: „Са страхом Божијим...“ и позива верне да се причесте Христом. Међутим, неки хришћани се намерно не причешћују код свештеника, већ желе да се причесте из руку епископа или, ако нема архијерејске Свете Литургије, одлазе код свештеника којег су оценили као достојнијег. Међутим, ово је богохуљење. Таквом одлуком и понашањем такви хришћани се изјашњавају о следећем: епископ причешћује једним Христом, а игуман, јеромонах или брачни свештеник – другим Христом. Да ли је могуће да нам једног Христа из Свете Чаше преда свештеник, кога неки сматрају светим човеком, а другог Христа преда неки грешни (по нечијем мишљењу) клирик?! Испоставило се да је за хришћане, који размишљају на овај начин, најважније ко ће им дати Христа, а не примити Христа! Све ово доказује колико површно доживљавамо хришћански живот. Још нисмо схватили смисао хришћанске вере и нисмо познали дух богоносних Отаца Цркве, који су више пута понављали ове истине да би нам помогли да спознамо суштинско, а не да будемо подложни себичности и пролазности. С правом је речено да права љубав није она која трпи дугу раздвојеност, већ она која подноси дугу присност. Поента је, другим речима, да дугогодишња блискост не постане отров за наш однос са супружником, са нашим пријатељима, са нашим парохом, са нашим свештенством. Јер, нажалост, то се дешава. Временом, уместо да се више поштујемо, уместо да се волимо дубље и истинитије, постајемо подложни злим мислима. Наша блискост се дегенерише у навикавање. Резултат ове промене је девалвација друге особе поред нас, која је и даље иста особа која вас је одушевила при првом сусрету или у коју сте се пре неког времена заљубили. Шта се од тада променило? Променио се начин на који размишљамо једни о другима. Бог нам је дао слободу избора. Он нам је дао одговорност за наше животе. А ми смо позвани да бирамо. Позвани смо да не третирамо своје односе површно, према ономе што се дешава око нас и са нама. Позвани смо да све сагледавамо са разборитошћу, да остваримо сврху нашег стварања, а она није повезана са стицањем ствари, са бескрајним друштвеним познанствима. Није везана за многа плотска искуства, за професионалну афирмацију или за стицање ауторитета и стварање доброг имена у друштву. Не! Сврха нашег живота је другачија, наиме – да победимо и будемо побеђени Љубављу и Светлошћу, колико год нас то коштало. Циљ нашег живота треба да буде да волимо, да будемо обасјани Светлошћу благодати Божије. А где се ово може догодити? У цркви. Како се ово може применити? Живећи у понизности, покајањем за своје грехе, опхођењем према свима са љубављу и добрим мислима. Хајде да исправимо приоритете у нашим животима! Пре свега – наш однос са Богом, који је однос Оца и детета, заснован на праштању и узајамности. Знајте да ћемо на основу нашег односа са Богом моћи да градимо здраве односе и са нашим најмилијима! архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
-
Игуман Тимотеј: Хајде да ми, хришћани, будемо другачији
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Aрхимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури у Епархији жичкој, одржао је предавање на тему "Васкршњи пост - непрестано усхођење ка Богу" (извод је испод). Предавање је одржано у недељу, 3. априла 2022. године, по благослову Епископа крушевачког г. Давида, при храму Светог Ђорђа у Крушевцу, известила је Епархија крушевачка. Радио Слово љубве ће предавање оца Тимотеја емитовати у целини у суботу, 9. априла, од 13 часова, репризно истог дана у 23 сата, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Отац Тимотеј је, између осталог, казао: "Када неко нешто каже, најлакше је одговорити истом мером, вратити увреду, свађу или шат већ. Али, хајде да ми, хришћани, будемо нешто друго у овоме свету, јер смо ми и позвани да будемо нешто друго, да будемо другачији. И зато ми штрчимо у овом свету, не уклапамо се никако. И све очи су упрте у хришћане...Сходно томе, морамо да се, кад изађемо са Литургије, да се и понашамо - да ми у свакоме човеку кога сретнемо на улици видимо - Христа, да се осмехнемо, да кажемо благу реч. А то би требало прво ујутру, кад се пробудимо, оној особи коју прво угледамо кад се пробудимо, да се осмехенемо и да кажемо лепу реч. И онда смо ми већ у Смислу. Ми смо већ дали смисао свом дану, свом животу, тој особи која је поред нас 24 сата. И онда тај дан дан крене лепо, са Божјим благословом. И не може другачије..." - Архимандрит Тимотеј Миливојевић је рођен 1976. године у Ариљу, где је и завршио основну школу. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену уписао је 1991. године, а по одслуженом војном року одлази у манастир Студеницу, где ће 1999. године примити монашки постриг. После једанаест година, од којих је три године провео на послушању као игуман, на неко време прелази у оближњи манастир Придворицу, а одатле 2012. године бива премештен у Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Извор: Епархија крушевачка; Радио Слово љубве Извод из предавања о. Тимотеја: -
Решење за „Панчевац” – рушење или ојачавање и проширивање Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”, оценио да би требало да се сруши постојећа конструкција и изгради нова. – Љуба Костић, грађевински инжењер, сматра да је то луксуз и да мост треба да се ојача, реконструише можда и прошири Уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке, он има одличну локацију и пролазне путеве (Фото Р. Крстинић) Београдски мостови рушени су искључиво у току ратова. У мирнодопским условима никада. Јесте из града најављено уклањање Старог савског моста, односно пресељење на нову локацију, да би се на његовом месту подигао већи, али само рушење постојећег моста зарад изградње новог никада отворено није најављивано. До пре неколико дана. Са оценом да би било добро, када се за то стекну услови, да се сруши постојећи Панчевачки мост и да се на његовом месту изгради нови, минуле седмице изашао је Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”. Он је за ТВ Танјуг истакао да је Панчевачки мост стар, да је време да се сруши и да се направи нови и да би у тај пројекат требало да буду укључени град, република и сва релевантна предузећа. Дробњак је прецизирао да би то могло да крене да се реализује у наредне три, четири године, односно када буду постојале алтернативе других мостова. Овај предлог ипак прилично је радикалнији у односу на све досадашње на тему судбине „Панчевца”. Грађани који њиме пролазе годинама траже да се његова обнова нађе на листи приоритета јер сматрају да је у веома лошем стању и да су поједини његови делови чак и небезбедни. Из града и државе на то су узвраћали да је Панчевачки мост у плану за детаљну обнову, али не пре него што буде изграђен мост на Ади Хуји. Као аргументе за овакву динамику надлежни су наводили да нема говора о томе да се започне реконструкција „Панчевца”, а да пре тога није изграђен онај на Ади Хуји. Почетак градње моста на Ади Хуји, који се у најавама сели из године у годину, ипак није ни на видику, а ако се зна да је градња најмлађих београдских мостова трајала три, четири године, јасно је да оквиран почетак детаљне обнове „Панчевца” може да се наслути тек када почну радови на трећем београдском дунавском мосту. Али, тек сада, када се одједном помиње и рушење Панчевачког моста, тешко је претпоставити шта ће коначно бити његова судбина. Да рушење не сме да буде коначно решење сматра Љуба Костић, грађевински инжењер, који је, између осталог, учествовао у изградњи два моста на Дрини – Павловића ћуприје и Моста слободе у Фочи, који је срушио НАТО. – Рушење моста подразумева прекид саобраћаја и у току рушења, али и у току градње новог. Који град себи може да дозволи такав луксуз? Рушењем се пресеца главна комуникација, а она треба да буде светиња. А овај правац према Банату посебно је важан. Зато ме мало чуди та идеја: „Хајде да рушимо па да правимо ново”, као да је то кула од карата – истиче Костић за наш лист и подсећа да је „Панчевац” челични мост новијег датума. – Када је реч о челичним конструкцијама, оне су добре због тога што увек могу да се ојачају где су ослабиле – указује Костић. Како напомиње, ни сами стубови моста нису проблем уколико је потребно њихово ојачање. Костић подсећа да могу да се набију нови шипови, да се направи прстен око темеља и капа која све то обједињује. – Школа коју смо ми учили – никада не рушимо, већ додајемо. Поготову што је Београд дефицитаран са мостовима. Зато је незамисливо да се склања било који од њих, нарочито „Панчевац”. Уосталом, Панчевачки мост, уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке. Он има одличну локацију и пролазне путеве. Домаћинско понашање било би да се уради ојачавање и проширивање Панчевачког моста и то тако да се та реконструкција одвија без прекида саобраћаја преко њега. Београд има одличне инжењере за тако нешто – изричит је Костић. Први дунавски мост 1935. године Првобитни мост на месту данашњег Панчевачког отворен је 10. новембра 1935. и то је био први стални београдски дунавски мост. У саобраћај га је свечано пустио кнез Павле у присуству бројних званица међу којима је био и тадашњи градоначелник Влада Илић. Градња речне саобраћајнице са луковима и лучним обалним стубовима назване Мост краља Петра Другог привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Један од главних разлога била је дужина од 1.526 метара, од чега се над водом протегло чак 1.134 метра. Али тек што су грађани почели да га користе, априла 1941. постао је једна од првих инфраструктурних жртава рата. Јединице југословенске војске минирањем су срушиле све саобраћајнице над београдским токовима Дунава и Саве да би успориле продирање непријатеља. Окупатор који је убрзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника. Мост на Дунаву обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе савезници у току ослобађања Београда и окупатори приликом повлачења. Одмах после рата било је јасно да мост мора да се што пре врати у живот, али обнова је одлагана због обима посла. Радови су кренули на јесен 1945, а за њих је пре свега била задужена Црвена армија. Послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен 29. новембра 1946. Београђане је, као такав, мост служио до половине шездесетих када је детаљно реконструисан. Ова саобраћајница ипак никада није заживела као Мост Црвене армије, већ као Панчевачки или по надимку – „Панчевац”. Извор
-
- "панчевац"...
- срушимо
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 13 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.