Претражи Живе Речи Утехе

Филм који препоручује патријарх Порфирије: (Не)скривени живот Теренса Малика Недавно смо сведочили једној реткој појави у нашем јавном простору: у свом првом интервјуу за РТС као именовани наследник трона Светог Саве, Његова светост патријарх српски господин Порфирије цитирао је најновији филм Теренса Малика "Скривени живот". Тиме се открио као истински филмофил, али зашто је патријарх српски цитирао баш славног америчког редитеља асирског порекла, и о чему Маликови филмови заправо говоре? Скривени живот (2019) „Верујем, Господе; помози моме неверју" Јеванђеље по Марку 9:24 Упркос хвали критике и дугој каријери испуњеној најпрестижнијим филмским наградама (Венеција, Берлин и Кан), Малик је аутор који је и даље махом непознат широј публици - примера ради: мој први комшија у Бостону, где живим, један врстан музичар и пројектни менаџер у познатој болници, за њега никада није чуо! A Малик, свакако, припада пантеону филмских стваралаца попут Тарковског, Фелинија, Бергмана, Тара, Фон Трира, аутора који су филм уздигли до нивоа врхунске уметности - оних који су се у својим најбољим филмовима највише приближили „људским сновима", као што је говорио покојни Влада Пертрић, врсни познавалац и теоретичар филма. Или би, у Маликовом случају, човек могао тврдити да је реч о аутору који се највише приближиo искуству хришћанске вере. Свакако, вера је једна од тема која доминира читавим његовим опусом, у свим њеним облицима: страсна, пролазна, снажна, вера опхрвана сумњом, она која обеснажује, расте, опада, и она која гасне. Он изразе вере нуди кроз снагу филмског језика, откривајући уз то и лепоту овог света.

Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru. Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви. О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда. Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“. Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан. С руског: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква која је нераскидива са историјом државе и овог народа, уколико тај Закон опстане, биће развлашћена, па и прогнана са земље са којом је срасла. Неразумној и осионој власти, која је тих дана кренула да прогони, протерује и хапси свештенике и високе црквенодостојнике, огољено тргује мандатима легитимно изабраних народних представника, поткупљује и спроводи казнене мере над самим срцем народа, грађани Црне Горе месецима уназад узвикују јасно и тврдо – „не“. Одбили су Закон о слободи вероисповести, противан подједнако Уставу и здравом разуму. Учинили су и више од тога: дигли су глас против дописивања и прекрајања сопствене прошлости, прецртавања историје, националног инжењеринга, бескрајног круга понижења и уцена. Акадамик Матија Бећковић казао је, да је врло је тешко говорити о овом догађају пошто би свака реч могла да натруни овај самоникли и изненађујући тријумф. „Људи који се пре тога никада јавно нису појавили, али кад је догорело до ноката и када су дошле у питање светиње једног народа, онда се појавила и манифестација са јединственом лозинком која вероватно никада није ни виђена ни изречена. Не дамо светиње – где се то још и на каквим демонстрацијама чуло и где су још и кад светиње биле угрожене да би морале бити брањене.“, рекао је Бећковић. Матија Бећковић, фото, принскрин Уредник монографије Јелена Јововић казала је, да је све време била убеђена да ће то да траје, те да литије имају једну нову поруку која ће променити штошта у Црној Гори, а да новина мора да буде сведок томе за заувек. „Законом о слободи вероисповести Црна Гора је запалила велики пламен вере, праве вере. Власт је, имајући другу амбицију била ветар свему овоме, јер је до тада све било некако стало и сад се све пробудило.“, оцењује Јововић. Јелена Јововић Није речена ниједна реч, наствавља Бећковић, јер је тешко и набројати шта се све догодило да би се ово десило. „А то је већ трајало намјање 14 година, када је Црна Гора не само себе скратила на 14 година, него је кренула да има и цркву вршњакињу“, појашњава Бећковић. Новинар, Раде Драговић, каже да се Црна Гора срела са самом собом поново, после много година. „Срела је своју прошлост, своју традицију. Људи који живе у Црној Гори срели су поново своје претке. Дакле, то је једна вишеслојна прича чији крајњи облик су литије, које смо гледале на телевизији у штампи у којима су људи учествовали у Црној Гори.“, наводи Драговић. Раде Драговић „Некоме је пало на памет да заграби писмо, па је народ рекао – „може да пише и овако и онако разумећемо се“. Некоме је пало на памет да језик не зове онако како се он зове, него да му да неко друго, неутрално, име. Па су људи рекли да и то није страшно, да говоре исти језиком и да се добро разумеју. А онда је том истом пало напамет да узме у Цркву. Да тражи да се она наново региструје, иако је сваком ко живи у Црној Гори јасно да је то апсурд каквог нема. Да не може неко ко је млађи, да тражи неком ко је старији да се подмлади, да буде млађи од њега. Тај неко је хтео да узме имовину, направи нову Цркву што, нажалост, још увек хоће. На то људи нису пристали, каже Драговић. Актуелна власт, каже академик Бећковић, почела је да врши геноцид над Црном Гором и Црна Гора над самом собом. “ Црна Гора је морала да тражи кршеницу од оног ко је њој ту кршеницу дао. Да пита своју мајку за њене документе и да Црна Гора која је једна непокривена црква и то црква која је створила ту државу“, наводи Бећковић. Разбуктао се пламен вере и отпора када је на силу, 27. децембра 2019. године, мимо воље већине и под окриљем мрака парламент усвојио закон коме су се у Црној Гори само ретки обрадовали. Забринуо је, па и наљутио, многе. На његовој мети је, знало се то и раније, Српска православна црква, односно њене епархије на простору Црне Горе – Митрополија црногорско-приморска, и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска. Литије у Црној Гори, 14. јун Закон неправде и поделе пробудио је осећања и понос, изазвао гнев, сузе и пркос. Два дана касније стигао је и одговор. Најпре у Подгорици, па у Беранама, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Херцег Новом, Будви. На улице су изашле најпре десетине, па и стотине хиљада црногорских грађана. Поворке су кренуле и Андријевицом, Баром, Котором, Тивтом, Даниловградом, Колашином, Мојковцем, Мурином, Плужинама, Жабљаком, Шавником, Улцињом… „Онда смо и ми кренули у једну велику авантуру. Наши фоторепортери су отпутовали и били су на свим литијима. На лицу места смо били сведоци невероватне и магијске слике.“, каже аутор монографије Јелена Јововић. У Европи у којој се сваког дана неко буни због нечега, штрајкује, изаћи на улице у малој земљи, каже Драговић, под паролом „Не дамо светиње“, бранити Цркву, био је преседан и јединствен случај у много ширим оквирима. „Наша монографија је имала за циљ да то сабере, обједини, сабере сведочанства, фотографије и да збирно направи један пресак времена у коме се све то дешавало.“, појашњава Драговић. Окупљени на јединственим литијама, иза икона, црквених барјака и порука светаца, из дана у дан корачају Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, хришћани, атеисти, агностици, муслимани, опозиција, али и чланови и гласачи странака на власти. Кучи и Његуши, Бјелопавлићи, Бокељи, Паштровићи и Васојевићи, потомци партизана и четника. Данас устаје Црна Гора Мирно, али снагом вере и истрајно сви они одбили су наум режима да погази цивилизацијске тековине, правну науку, законе сопствене земље и вољу грађана и легализује политику која прокламује да је све на продају, а оно што не може да се купи – може да се отме. „Литије су успјеле да обједине све генерације. Раме уз раме су месецима корачали и млади и стари. У литији из Никшића је кренуо човек који је деценије провео као један агилни службеник. Човек је био комуниста годинама и временом је спознао праву истину и спознао суштину живота на овим просторима, каже Драговић. Пишу се нова житија На једној страни смо имали крстове, а на другој страни, каже Бећковић, шмркове и пендреке. „Тај млади свет, а било га је као цвећа, одједном се појавио над расколима, јазовима, понорима над којима се нашла Црна Гора. Одједном се та рана замирила, земља се помирила, слегла и показала да је оздравила и да се спасила„, сматра Бећковић. Предвођен својим владикама и свештеницима народ Црне Горе, од мора до севера, месецима држи јавни час толеранције, демократије и грађанских слобода. У одбрани својих личних права, као и права своје цркве – свуда и свиме гарантованим, осим у савременој Црној Гори, народ је одговорио – молитвом и заједништвом. Узбуркала се до тада ћутљива и тиха вера и сав отпор стао је у три речи које се ваљају са планина, одзвањају по улицама, одјекују низ литице и кршевите стране, шуште по приморју, испредају се свакодневно у кућама, на послу, кафићима, код родбине, на слављима и покорама, месецима у величанственим литијама – Не дамо светиње! „То је био до те мере нов, неочекиван и важан догађај, да се није знало да ли су се ти људи појавили са овог или са оног света, сишли са неба или устали испод земље„, рекао је Бећковић. Достојне потомака владика и сердара, песника и војвода, страдалника и револуционара, литије су постале друштвени, политички и културни феномен првог реда. Свој суд о њима изрекле су најумније и најзначајније главе, и готово сви истичу да је реч о својеврсном чуду које надахњује и најављује духовни препород народа Црне Горе. Историја, фото: Фејсбук „Вечерње новости“ су, као глас народа коме се верује, осетиле обавезу и професионални задатак да објављивањем монографије о литијама оставе материјално сведочанство о овој јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова веровало и што је било неупитно. (ВИДЕО) Национална ТВ ИН4С снимила документарни филм на основу... WWW.IN4S.NET Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква... View full Странице