Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ View full Странице

Данас, 30. децембра, навршава се 28 година од како је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије устоличен у Цетињском манастиру. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 28-годишњице устоличења доносимо бесједу Његове светости Патријарха српског г. Павла изречену приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита, приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија и ријеч академика Матије Бећковића. *** Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) *** Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. *** Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита ЛИСТ СА ЦРНЕ ГОРЕ Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње ДОСТОЈАН – Филм о Митрополиту црногорско – приморском г. Амфилохију митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ франкфуртски и све Немачке г. Григорије устоличен је 16. септембра 2018. године у храму Светог Саве у Диселдорфу. У трон Епископа франкфуртских и све Немачке владику Григорија је увео Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије, уз кога је свету архијерејску Литургију служило петнаестак владика и стотињак свештеника. Владика Григорије рекао је да је свестан изазова пред којим стоји, али је указао на дужност да се домаћинима приближи богата српска култура и традиција. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке Григорија (Дурића) -Вјерујем да ће, након што нас упознају кроз разноврсну културну баштину, наши домаћини почети другачије да нас посматрају и доживљавају и да нас неће цијенити само као добре раднике, научнике, љекаре и инжењере, већ и као народ чији коријени сежу дубоко у прошлост и чије су култура и историја достојне поштовања и дивљења, рекао је владика Григорије и истакао да се мора поштовати и ценити, подједнако делима и речима, гостопримство и добра воља народа који је већински у тој земљи. Владика Григорије је подсетио да се судбина српског народа, почев од средњег века, неретко преплитала са судбином немачког народа. -Није тајна да смо се кроз протекла времена и сукобљавали, али исто тако није неистина да смо се и прије и послије тога, али и кроз саме трагичне сукобе упознавали, те да смо једни од других учили, рекао је владика Григорије. Владика је верницима поручио да не смеју заборавити да чине добро својој домовини и да помажу своје ближње и пријатеље који су остали тамо. Владика Григорије је истакао да међу српском православном заједницом не треба да буде разлика и баријера, већ треба да функционишу као сложан и јединствен организам. Он је подсетио да има добру сарадњу са другим хришћанским црквама, на првом месту са римокатолицима и евангелистима, али и другим верским заједницама и додао да ће настојати да са православном браћом Грцима, Русима, Бугарима, Румунима и свима осталима гаји љубав и заједништво. -Искрено се надам да ћу допринијети нашем општем јединству и да ћемо сви заједно настојати да наше православно хришћанство представимо овом свијету у најљепшем свјетлу. Стога ћу и од својих свештеника очекивати то исто, то јест жртвену љубав, нагласио је владика Григорије. Владика Лаврентије је рекао да је владика Григорије и народни епископ какав треба Немачкој. Устоличењу владике Григорија у Диселдорфу присуствовао је председник Републике Српске г. Милорад Додик са сарадницима, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, изасланик хрватског члана Председништва БиХ г. Драгана Човића, представници Града Мостара, градоначелник Требиња г. Лука Петровић са делегацијом, начелници општина Невесиње г. Миленко Авдаловић и Билеће г. Миљан Алексић. Међу присутника су били и конзули БиХ, Грчке и Русије, представници Католичке цркве и Исламске заједнице, немачки политичар Бодо Хомбах, као и велики број верника из Републике Српске и Србије. После устоличења приређен је културно-уметнички програм у коме су учествовали хор богослова из Призрена и црквени хорови из Требиња, Невесиња, Гацка, Билеће и Мостара. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу јуче је устоличен први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић). Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је досадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са више архијереја СПЦ и осталих православних јурисдикција у Јужној Америци. Одлуку Светог Архијерејског сабора Српске Православне Цркве којом је маја 2018. године Владика Кирило изабран за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког, прочитао је Преосвећени Владика диоклијски г. Методије. Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је Владика Кирило шеснаести Епископ Православне цркве који је устоличен на јужноамеричком континету. „Устоличавајући Епископа Кирила, ми ништа друго не радимо него настављамо да испуњавамо заповијест Христову који је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа учећи их да држе све што сам вам заповиједио и проповиједајте Јеванђеље свакоме створењу. Тиме ми ништа друго не чинимо, него настављамо дјело Светих апостола Христових, првих Његових ученика“, казао је Митрополит црногорско-приморски. У приступној бесједи Владика Кирило је, између осталог, казао да јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека. Он је додао да ће се трудити да настави дјело које је започео наш духовни отац и архипастир Митрополит Амфилохије у овој Епархији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У суботу, 18. августа 2018. године, у православном центру у Шамбезију надомак Женеве, уведен је у трон нови Митрополит за Швајцарску под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, Његово Високопреосвештенство г. Максим Потос. У име Васељенског Патријарха, новог Митрополита у трон је увео Митрополит француски г. Емануил, а свечаном устоличењу присуствовали су и митрополити немачки Августин и белгијски Атинагора, као и Архиепископ Телмесоса Јов. У овом важном догађају за све православне у Женеви учешће су узели и бројни представници духовног, културног и јавног живота у овом граду. Српску Православну Цркву су представљали парох женевски Александар Ресимић и ђакон Иван Толић, који су, у име епископа Андреја, честитали новом Митрополиту пожелевши му пуно успеха у даљем раду у винограду Господњем. Митрополија швајцарска, која се налази под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, постоји већ 30 година, а Његово Високопреосвештенство г. Максим трећи је митрополит од како је она основана. У њеном саставу се налази и чувена високошколска установа при православном центру у Шамбезију, коју редовно похађају и српски студенти. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У недељу месопусну, 11. фебруара у видинском саборном храму Светог Великомученика Димитрија, на свечаном литургијском сабрању устоличен је нови видински митрополит, Његово Високопреосвештенство Господин Данило. Поред мноштва архијереја, на овом торжественом сабрању саслуживао је и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Са званичне интернет странице Бугарске Православне Цркве преносимо фотогалерију. View full Странице

Убрзо очекујемо потпуније извештаје. У Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику данас је свечано устоличен епископ далматински Никодим. Црквени обред устоличења предводио је Његова светост патријарх српски Иринеј са архијерејима Српске православне цркве . Устоличен епископ далматински НикодимФото: СРНА Патријарх српски Иринеј рекао је у бесједи након устоличења да нови епископ Никодим има велике и славне примјере својих претходника на челу Далматинске епархије на које се мора угледати и наставити њихов пут слиједећи Христа и Јеванђеље. У обраћању епископу Никодиму, патријарх Иринеј је напоменуо да долази у епархију древну и славну чији су се представници трудили да личе на своје велике претходнике. "Долазите у епархију која је у нашем времену, нажалост, много настрадала, гдје је остао остатак бившег народа. Ваш је задатак веома велики, прије свега да поправите оно што је сила зла уништила. Желимо вам успех да прикупите раштркано стадо своје и обновите духовни и хришћански живот и да на томе сви зидамо заједничку будућност", поручио је патријарх Иринеј. На крају богослужења пригодну бесједу упутио је владика Никодим који је првенствено захвалио Богу што га је удостојио да он, како је рекао, мали и недостојни у свему, буде устоличен у трон епископа далматинског. Епископ Никодим поручио је да ће се трудити да допринесе суживоту и помирењу на овим просторима, те одржавати добре контакте и односе са представницима Римокатоличке цркве. "Трудићу се да допринесем суживоту и помирењу на овим просторима. Моји преци су вијековима овдје живјели, борећи се и сукобљавајући како са каменитом земљом тако и другим невољама, али увијек превладавајући све и налазећи начин да остану и опстану овдје. У Господу смо сви један човјек и ту нема ни Срба ни Хрвата. Сви ћемо изаћи једнаки пред лице Божије и свима ће се судити по дјелима њиховим", рекао је владика Никодим. На свечаности у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику присуствовало је око 300 високих званица и гостију, међу којима и министар одбране Србије Александар Вулин, шибенски бискуп Томислав Рогић, те сплитски надбискуп Марин Баришић, као и градоначелник Шибеника Жељко Бурић, градоначелник Книна Марко Јелић, жупан Горан Паук, те други гости. Обред устоличења владике Никодима у трон епископа далматинског окупио је велики број православних вјерника из свих крајева Хрватске, БиХ и Србије који су устоличење пратили и испред цркве гдје је постављен видео бим. Владика Никодим, досадашњи игуман Манастира Крка, до сада је најмлађи епископ на овим просторима. Извор: СРНА U Sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice u Šibeniku ustoličen je novoizabrani episkop dalmatinski Nikodim Kosović. Svečanosti je nazočilo oko 300 visokih uzvanika i gostiju. U svom prvom obraćanju na kraju bogoslužja poručio je da će se truditi pridonijeti suživotu i pomirenju na ovim prostorima te održavati dobre odnose s Rimokatoličkom crkvom. Na svečanosti ustoličenja bio je i splitsko-makarski nadbiskup mons. Mladen Barišić. "Drago mi je danas da sam u Šibeniku jer se događa jedan događaj koji mene podsjeća na moje biskupsko ređenje jer nasljednici smo apostola i danas dobijam novog brata što je episkop Nikodim nego moj brat", izjavio je Barišić. Извор:ХРТ (ХРТ 4 је данас уживо преносио Свету архијерејску литургију из Саборне цркве у Шибенику) View full Странице

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије, који је данас свечано устоличен у трон, поручио је да ће се трудити да његова служба буде прожета Јеванђељем и да ће Црква наставити да се бори за своју аутономију и слободу својих просвјетних установа, јачајући националну свијест у народу. Бијељина-устоличење еипископа зворничко-тузланског ФотијаФото: СРНА Владика Фотије рекао је у бесједи о историји Епархије зворничко-тузланске, да је она прошла велику голготу, како од Аустро-угарске у Првом свјетском рату, тако и у Другом свјетском рату од Независне Државе Хрватске. "Тада су страдали многи православни свештеници са својим народом, чиме су се придружили општем мучеништву Српске православне цркве на просторима бивше Југославије", рекао је епископ зворничко-тузлански. Владика Фотије је поручио да то изгледа, нажалост, није било довољно, па су се догодила нова страдања у трагичним дешавањима од 1992. до 1995. године. "Да ли је све тако морало бити - не знамо, али оно што знамо јесте да из историје треба учити за будућност да би свим народима који живе на овим просторима, и Србима и Хрватима и Бошацима било боље", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански је нагласио да Црква "нема ништа силније од позива свих на покајање које је темељ новога живота", те да је покајање једини истински духовни лијек који свима може помоћи. "Изабран сам за епископа Епархије зворничко-тузланске да будем ваш духовни отац и учитељ. Трудићу се да моја служба буде прожета Јеванђељем", поручио је владика Фотије и позвао вјерујући народ да својим дјелима буду свједоци живога Христа. Устоличење новоизабраног епископа Фотија Владика Фотије је позвао вјерујући народ Епархије зворничко-тузланске да наставе заједно све оно што је добро започето у овој епархији, да наставе са градњом храмова и да воде заједно свој народ путем Светог Саве и путем светих Немањића. "Наш пут треба да буде пут светих наших отаца, који нас уче љубави према Богу и богослужењу и непрестаној бризи о сиротињи. У свему ћемо сарађивати са државним интитуцијама Републике Српске, као и са институцијама на нивоу БиХ, не заборављајући никад на своју мајку Србију", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански је навео да је ради општег добра потребна сарадња и са представницима Исламске заједнице и Римокатоличке цркве, јер народ од вјерских великодостојника жели да чује ријечи утјехе, мира и праштања. Владика зворничко-тузлански Фотије подсјетио је да је, по промисли Божијој, већ 18 година служио као епископ у Епархији далматинској. "Долазећи тамо затекао сам апокалиптичку пустош, куће и цркве без кровова, разрушене манастире и прогнан народ", рекао је владика Фотије и додао да је само уз Божју помоћ све то превазиђено. Владика Фотије је истакао да је сада, са благословом Светог архијерејског сабора СПЦ и Његове светости патријарха српског Иринеја, постављен за епископа зворничко-тузланске епархије, пребогате својом историјом. Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије свечано је данас устоличен у Саборном храму Пресвете богородице у Бијељини. Епископ Фотије је на овом мјесту наслиједио владику Хризостома, изабраног за митрополита дабробосанског. У трон епископа владику Фотија свечано је данас увео Његова светост патријарх Српски Иринеј. Његова светост патријарх српски Иринеј пожелио је епископу зворничко-тузланском Фотију да сије сјеме љубави према свом народу, али и према свима другима, јер је љубав највећа снага која побјеђује свако зло у овом свијету."Зло злим никада није побеђено, само добрим и љубављу, трпљењем и ако то чинимо Бог је на нашој страни, а када је Бог на нашој страни ко ће против нас", поручио је патријарх српски Иринеј. Патријарх Иринеј рекао је након устоличења владике Фотија у трон епископа зворничко-тузланског, да је Сабор Српске православне цркве имао увид у његов рад у Епархији далматинској, у том трусном подручју некадашње заједничке државе, са надом да ће онако како је успјешно радио у својој првој епархији наставити и овдје да ради. Он је додао у обраћању вјерном народу да је владика Фотије са својим свештенством и народом, не тако давно, преживљавао тешке дане. "Зар не чујемо те ране наше тешке прошлости? Оне нису мале и не могу никада у потпуности зарасти, али се надамо, уз помоћ Божију, и имајући у виду заповијест `љуби ближњег свог`, да ће владика Фотије у свом односу према свештенству, народу, али и према свим народима, то увијек имати на уму", рекао је патријарх Иринеј, обраћајући се епископу Фотију. Званичници Српске упутили су честитке Његовом преосвештенству епископу зворничко-тузланском Фотију поводом устоличења у трон епископа зворничко-тузланског. Међу бројним званичницима, који су присуствовали овом свечаном догађају били су изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, и у име Владе Републике Српске министар здравља и социјалне заштите Драган Богданић, министар финансија Зоран Тегелтија и министар енергетике, индустрије и рударства Петар Ђокић, те члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић. Устоличењу су присуствовали генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, те припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти и бројни вјерници. Изасланик предсједника Српске Миладин Драгичевић изјавио је да новоустоличени епископ зворничко-тузлански Фотије долази из мученичке Епархије далматинске и да ће као прави духовни вођа знати да окупи вјернике. Министар индуструје, енергетике и рударства Петар Ђокић изразио је увјерење да ће новоустоличени епископ зворничко-тузлански Фотије својим знањем, мудрошћу и способношћу омогућити да ова успјешна епархија настави да напредује. Члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић рекао је да је данас свечан дан јер је Епархија зворничко-тузланска, устоличењем владике Фотија у трон епископа зворничко-тузланског, добила веома важну личност за свог духовног вођу. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=26975 ФОТОГАЛЕРИЈА: http://www.spc.rs/sr/ustolichenje_episkopa_zvornichkotuzlanskog_g_fotija_0 View full Странице