Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'уснуо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Обавештавамо јавност и верни народ да се 11. марта 2024. године у Москви упокојио Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Царство му небеско и вечан спомен! Датум и време сахране биће накнадно објављени. Епископ Антоније је рођен 23. јула 1970. године, на празник Преподобног Антонија Кијево-печерског, у Ваљеву од оца Радована и мајке Јелке (рођ. Милићевић). Основну школу је завршио у Причевићу код Ваљева, после чега уписује Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије 23. септембра 1989. године у манастиру Крки у чин мале схиме замонашио га је Епископ жички Стефан, који га је и рукополжио у чин јерођакона 10. децембра 1989. године у манастиру Жичи, а чин јеромонаха 5. јануара 1991. године такође у манастиру Жичи. На предлог Епископа жичког Стефана, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је 1992. године уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент у генерацији био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије 31. маја 1996. године јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог Митрополита дабробосанског Николаја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Исте године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао 2002. године протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Православне Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај 17. марта 2002. године у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 2006. године изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ моравички. Хитортонија је обављена 23. јула 2006. Године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду од стране Патријарха српског Павла и уз саслужење осамнаест архијереја. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской Православной Церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова 2018. године, епископ Антоније је постављен за декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. На поменутој фукцији се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве” успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Носилац је високих црквених и државнох одликовања. Аутор је следећих књига и монографија: Господи посети виноград сей, Православна Москва (водич кроз православне светиње руске престонице), Отношения Сербской и Русской Православных Церквей на основании документов российских архивов, Святые земли сербской, У загрљају Богородичиног града и Свидетель истории и живой голос традиции. Превео је следеће књиге: Померање граница срца Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), У шта верују православни хришћани Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), Запитајмо се о будућности човечанства Патријарха московског и све Русије Кирила и Тајна предивних дела Митрополита тверског и кашинског Амвросија. Био је аутор чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Извор: СПЦ
  2. 17. Мај 2022 Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске Заграничне Цркве, у Господу је уснуо 16. маја 2022. године, на празник Светог Теодосија Кијевопечерског, у њујоршкој болници. Епископ менхетенски Николај, викар Епархије источноамеричке, служио је молитву по исходу душе. Саслуживали су протојереј Серафим Ган и јерођакон Пантелејмон (Јигалин). У попдневним часовима служен је помен у синодалној Саборној цркви Пресвете Богородице „Знамење“ у Њујорку. Извор: Руска Загранична Црква
  3. Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића: Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла. Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео. Патријарх српски г. Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Протођакон Драгиша Ђокић уснуо у Господу 5. маја 2021. године у Београду. Рођен је 6. августа 1954. године у селу Свођу код Власотинца. Основну школу је завршио у Ћуприји. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1974. године, а на Богословском факултету у Београду је дипломирао 2004. године. За службеника Светог Архијерејског Синода при администрацији службеног листа Гласник постављен је 1980. године, да би идуће године био постављен за службеника Кабинета Патријарха српског. Године 1982. венчао се са Славицом, рођ. Ћосић, у Пачиру, у Епархији бачкој. У браку имају две кћерке Милицу (1985) и Душицу (1987). Рукоположен је 1982. године у чин ђакона у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу и постављен за хонорарног ђакона при храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Чином протођакона одликован је 2000. године. Од 1990. године запослен је најпре у Доброчиству при Штампарији Патријаршијског управног одбора, а од 2006. године у Издавачкој фондацији Архиепископије београдско-карловачке, одакле је отишао у пензију 2019. године. Опело ће бити служено 8. маја 2021. године са почетком у 13,30 часова испред цркве Вазнесења Господњег у Болечу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину.
  6. Дана 17.01.2021. године, на дан Св. Јевстатија Српског, од последица Корона вируса, упокојио се у Господу протојереј Владимир Цупаћ бивши парох I парохије у Покровској цркви у Београду. Света заупокојена Литургија биће служена у четвртак 21.01.2021. у 09.00 у, а затим и опело у храму Вазнесења Господњег у Болечу на чијем гробљу ће бити сахрањен новопрестављени прота Владимир. Вјечнаја памјат! Извор: Покровски храм у Београду
  7. Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег протојереја Лазара Бараћа да се његова душа преселила у Небески Јерусалим у ноћи између 31. децембра 2020. и 1. јануара 2021. године. Протојереј Лазар Бараћ, рођен је 28. октобра 1956. године у Великој Плани код Прокупља, од оца Влатка и мајке Србијанке. Основно образовање завршио је у родном месту, након чега уписује српску православну богословију светих Кирила и Методија у Призрену. Након завршене петогодишње средње школе, уписује Православни богословски факултет СПЦ у Београду. 20. јула 1980. године ступа у брак са својом супругом Радмилом, са којом има кћерку Биљану. Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у ђаконски чин 8. септембра 1982. године. Наредног дана 9. септембра 1982. године, Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у презвитерски чин и поставља га за пароха прве прокупачке парохије. У току свог пастирског рада, подигао је параклис светог Романа у селу Горња Стржава и Цркву светих лекара Козме и Дамјана у кругу прокупачке болнице. Основао је у Прокупљу хор светог Прокопија 1997. године. Због свог пастирског рада одликован је чином протојереја. Тело блажене успомене протојереј Лазара Бараћа биће изложено у храму Св. вел. Прокопија дана 02. јануара 2021. године. Света заупокојена Литургија служиће се са почетком у 8 часова. Док ће се опело служити са почетком у 11 часова. Након опела, сахрана ће се обавити на градском гробљу у Прокупљу. Извор: Епархија нишка
  8. Дана 9/22. децембра, када наша Света Црква прославља празник Зачећа Свете Ане, упокојио се у Господу, у својој 86. години, архимандрит хаџи Серафим (световно име Живојин Миљковић), духовник манастира Благовештења рудничког. Света заупокојена Литургија биће служена у манастиру Благовештењу рудничком у четвртак, 24. децембра 2020. године, у 9 часова, а опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован са почетком у 14 часова. ЖИВОТОПИС НОВОПРЕДСТАВЉЕНОГ АРХИМАНДРИТА СЕРАФИМА Архимандрит Серафим рођен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског 18/31. октобра 1935. године у богомољачкој породици у селу Дубница код Свилајнца. Године 1958. након одслуженог војног рока у Славонском броду, на празник Светог Василија Великог одлази у Миљков манастир, где проводи 7 месеци, а након тога и у манастир Тумане код Голупца. Из манастира Тумане одлази у манастир Јошаницу код Јагодине, где је провео 25 година. У манастиру Јошаници је замонашен добивши монашко име Јаков, након чега је рукоположен у јерођаконски, а потом и у јеромонашки чин. По благослову тадашњег Епископа шумадијског др Саве Вуковића, 1984. године прелази у манастир Благовештење рудничко у селу Страгари. У чин мале схиме замонашен је 2004. године од стране надлежног Епископа шумадијског Господина Јована добивши монашко име Серафим. Цео свој монашки живот провео је испуњујући монашке завете, а пре свега завет послушања. Живео је јеванђелским стилом живота водећи се Христовим речима: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 3–4). Остаће запамћен као велики духовник који је годинама свакодневно исповедао по неколико десетина верника из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, па чак и из Америке и Аустралије. Поред тога памтићемо га и као великог подвижника и молитвеника, који је све време свог монашког живота провео у искреној умно-срчаној молитви. Служећи искрено у благовештењској светињи, заједно са сестринством манастира, допринео је како на духовној, тако и на материјалној обнови. Славећи Господа и Пресвету Богородицу, са радошћу и осмехом на лицу увек је све вернике радо дочекивао дајући им духовне савете и речи утехе. Свакодневно је до последњег издисаја своју духовну ризницу обогаћивао стиховима из Псалтира, Јеванђеља и светоотачких дела. Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душу слуге твога, чувајући је у блаженом животу који је у Теби, Човекољубче! Христос воскресе! Извор: Епархија шумадијска
  9. У понедјељак 30.11.2020. године, на дан успомене Светог Григорија Чудотворца, Светог Никона Радоњешког и Светог Максима патријарха цариградског, уснуо је у Господу професор Љубинко Видаковић. Рођен је 20.4.1936. године у Бијелом Брду (општина Рудо, БиХ), од оца Лазара и мајке Марте (рођ. Шљука). Основну школу завршио је у Бијелом Брду, а школовање наставља у Нижој гимназији у Вишеграду. Богословију Св. Саве у Београду, завршио је 1958. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, 20. јуна 1963. године. Дужност професора обављао је у богословији у манастиру Крки пуне три деценије (од 1.9.1965. до 1.8.1995. год.). Пошто је Богословија „Света Три Јерарха” у манастиру Крка, усљед ратних дешавања била принуђена да се привремено исели, и професор Љубинко је, иконизујући вјерног пастира, пошао са својом паством пут Дивчибара, код Ваљева. Ту је дјеловао од 1. 8. 1995. до 1. 9. 1996. године, тј. до момента кад за богословију почиње нова епоха - рад на велечевском комплексу. У фочанској богословији, професор Љубинко предавао је од 1996. до 2008. године. Овдје ђацима усађиваше знање из историје СПЦ са народном, Психологије и Историје философије. Дуг период, вршио је и функцију главног васпитача, нерјетко се жртвујући за напредак школе у сваком погледу. Његове колеге данас, с поносом причају о сусретима, дружењима и анегдотама. Кажу да им је част била познавати и сарађивати са оваквим човјеком, који је своје име окитио епитетима поноса, јунаштва, величине и људства. Св. Петар Зимоњић, митрополит сарајевски, говораше да је потребно творити дјела која ће вјечно живјети, кроз која ћемо и ми вјечно живјети. Са сигурношћу можемо казати да је професор Љубинко један од извршилаца ове ријечи, он, који је својим радом оставио непоколебљиви печат у историји наших богословија и наше Цркве. Данас, примивши ову тужну вјест, плејаде његових ђака који су у међувремену постали угледни људи, свештеници, игумани, епископи, али не само они, већ и сви они који га кроз приче његових дичних ђака упознаше, моле Бога Свевишњег, да га прими у свој загрљај. Њега, ком нек је вјечни покој, слава и хвала за све. Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи
  10. Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије, Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија. Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења! Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света. Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују. Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши. Царство му Небесно! Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. Са вама у молитви и мислима, саосећајући, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  11. Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања.
  12. Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања. View full Странице
  13. У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита. Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ ) Извор: Радио „Слово љубве“
  14. У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита. Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ ) Извор: Радио „Слово љубве“ View full Странице
  15. На празник Свете мироносице Марије Магдалине, 4. августа 2020. лета Господњег, после краће и тешке болести уснуо је у Господу недавно умировљени Архијерејски намесник лепенички и левачки протопрезвитер-ставрофор Саво М. Арсенијевић. Рођен је 31. јула 1954. године у Гунцатима у свештеничкој породици, од оца Миодрага и мајке Вукосаве, рођ. Богичевић. Основну школу учио је у Гунцатима, Книћу и Мрчајевцима. У периоду од 1969. до 1974. године завршава Призренску богословију. После одслужења војног рока 1976. године прелази у Шумадијску епархију и жени се Мирјаном, кћерком свештеника Лазара Јагличића. Исте године, 5. Јуна рукоположен је у чин ђакона, а 6. јуна у чин свештеника и постављен је за пароха другог забојничког, са црквама у Рогојевцу, манастиру Драчи и манастиру Прекопеча. Епископ шумадијски Сава га поставља за пароха петог при Старој цркви, а опслужује и доњосабаначку парохију. На овој парохији остаје до 1. децембра 1955. године када одлази у Канаду са породицом. Ангажовао се око обнове цркве Свете Петке у Рогојевцу, доградње звонаре, када је организовао величанствену прославу. Овде је урадио темељ за будући црквенопарохијски дом. Дао је значајан допринос у градњи храма Светог Лазара у Белошевцу од 1992. до 1995. године, храма Часног крста у порти Старе цркве 1994. и 1995. и обнови храма Светог Георгија на Липару и црквене куће 1993-1995. У времену од 1992-1994. обављао је дужност благајника ЦО у Крагујевцу. У Канади је постављен за пароха другог у Ванкуверу и опслужује мисионарску парохију у Келони. Постављен је за старешину храма у Ванкуверу где обнавља црквени живот у овој провинцији међу 30.000 Срба. Обнавља цркву, купује плац за нови храм, оснива библиотеку, покреће часопис Гласник, поставља Веб страницу чији је уредник до 2006. године. У мисиионарској парохији организује народ и купују црквено имање, подижу капелу Светог пророа Илије која је освећена 2003. године. Оформио је коло српских сестара „Жене мироноснице“ и фолклорну групу „Јелече“. У фебруару 1999. одликован је чином протојереја. Године 2006. враћа се у Крагујевац и 17. априла прима парохију Трећу при Старој цркви где остаје до пензије ове 2020. године. Дана 2. октобра постављен је за Архијерејског намесника Лепеничког, а 2008. за в. д. Архијерејског намесника Левачког. Има две кћерке Анђелију и Ивану које су стекле универзитетске дипломе на универзитетима Британске Колумбије и Северне Америке. Одликован је напрсним Крстом на дан своје храмовне славе 21. новембра 2007. године. Орденом Светог Симеона Мироточивог одликован је 25. јула 2013. Уређивао је израду више споменица и монографија, 1998. године Споменицу Светог Саве у Ванкуверу, Канада; 2009. године Споменицу Епархије шумадијске; 2013. године Споменицу епископа шумадијског Јована поводом 20 година епископске службе, 2016. године Споменицу Епископа шумадијског Валеријана поводом 40 година од упокојења, 2018. Споменицу Два века старе цркве у Крагујевцу, која је добила признање као издавачки подухват године, а припремао је и Споменицу блаженопочившем епископу Сави. Вечан ти спомен и Царство небеско, драги прото!
  16. На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу. Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске. Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија. Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”. Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”. Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије. Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад.
  17. На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу. Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске. Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија. Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”. Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”. Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије. Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. View full Странице
  18. Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура. Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова. Извор: Српска Православна Црква
  19. Познати српски архитекта и професор на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић преминуо у 89. години. Повезан садржај: У знак сећања на новопрестављеног архитекте Предрага - Пеђе Ристића Предраг Риситћ је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а Гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике заснованој на математичкој теорији скупова. Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира". Докторат је нострификован на Београдском Универзитету. Државни испит је положио 1979. године. Био је члан УЛУПУДС-а, и предавач на бројним академијама у Европи. На Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Био је носилац Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм. Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а. Био је познат по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. У најлепша здања која је он пројектовао спадају црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној Гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју... Извор: Српска Православна Црква
  20. Дана 25. јула 2019. године у 9 часова, на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у свом дому у Винчи после кратке и тешке болести упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Чедо Савичић, пензионисани парох лештански. Отац Чедо Савичић је рођен 10. октобра 1947. године у селу Герзово код Мркоњић Града где је завршио основну школу. Богословију Светог Саве у Београду завршава 1969. године. По одслулжењу војног рока ступа у свету тајну брака са спупругом Војном Лукић и бива рукоположен руком Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића) 27. јануара 1971. године у Карловцу и постављен за пароха требињског, поред Карловца, где је и службовао све до егзодуса српског народа из Републике Хрватске 4. августа 1995. године. По доласку у Србију постављен је за пароха при храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи где му је на опслужиување дато насеље Лештане у којем је саградио велелепни храм Светог великомученика Георгија. Сахрана проте Чеде биће обављена у суботу, 27. јула 2019. године. Заупокојена Литургија биће служена у 9 часова у храму Светог великомученика Георгија у Лештанама, а опело на Новом Бежанијском гробљу у 13,30 часова испред цркве на гробљу. Служашче свештенство ће понети своје светло одјејање. Извор: Архиепископија београдско-карловачка
  21. На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ПРОТЕ ИЛИЈЕ, ДОНОСИМО СЛЕДЕЋИ ИНТЕРВЈУ: Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колио је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. Мали Мокри Луг, почетак јула, 36 степени у хладу. Стигли смо у Цркву Св. Муч. Трифуна на акатист њеном заштитнику, који средом у 17 сати служи старешина, прота Илија Ђурић. По завршетку, обратио се присутнима: "Ево дали смо души духовну храну – изволите сада у парохијски дом да дамо храну и телу". Жене, које назива „мироносницама“, међу којима је и протиница, износе укусно посно вариво и он благосиља трпезу. Док вечерамо, један брат чита из Охридског пролога за сутрашњи дан. - Прото, да ли увек после акатиста припремате трпезу љубави? - Да, а такође и после јелеосвећења, које служимо једном месечно, сваког младог петка. - Лепо Вам је овде. Све је ново, а двориште је прави цветни врт. Предивни су олеандри. - Да, семе смо донели из Хиландара и све се примило. Заиста је сада ово украс нашег насеља, али знате ли шта је овде било? Градска депонија. Како се овај део града ширио, а није било цркве, становници су припадали миријевској Цркви Св. Илије, затим Храму Покрова Пресвете Богородице. Али, пре 15 година, Божијом милошћу и заступништвом Св. Трифуна, уз благослов Патријарха Павла, као и трудом Грађевинског и Црквеног одбора, и захваљујући несебичној помоћи наших парохијана и свих људи добре воље, започели смо изградњу. А сад је скоро све завршено: и црква, и парохијски дом са пратећим просторијама и станом за свештеника. Имамо и извор Св. Трифуна, попут наших старих светиња, уклопљен у зграду нове капеле за свеће, а ту су још и учионица за хорске пробе, продавница. Видели сте да је у току живописање храма, а ради се и нов иконостас. - Каква је посећеност богослужења? - Хвала Богу и Св. Трифуну, наш храм је пун недељом и пазником, нешто мање радним данима. Активан је пододбор Верско-добротворног старатељства који ос 2002. издаје наш храмовни билтен Глас Св. Трифуна. Ускоро излази монографија о нашој цркви, а о насељу М. М. Луг већ је штамана. Организујемо и бројна предавања, као и поклоничка путовања. А можемо се похвалити да је у нашим основним школама „Десанка Максимовић“ и „Драгојло Дудућ“ посећеност веронауке изнад просека београдских школа. - Ви сте баш неуморни, оче! Ни врућина Вам не смета. Мислите ли на пензију? - Навикао сам, али мислим и на пензију. Треба млади да раде. Пуне 42 године служим, али ми шест година што сам радио у Хрватској још није регулисано. - Чили смо о Вама много похвалног, ево, и уверили смо се, али дошли см код Вас да бисмо написали чланак о још једној многодетној породици. - Често су долазили новинари да снимају и пишу о мојој породици. Кажу – то је интересантно. Ето, што је некад било нормално и уобичајено то је сада малтене ненормално. - Али, ми нисмо дошли са том намером него баш напротив, како у прошлом броју Мисионара рече архимандрит Василије Гондикакис, игуман светогорског манастира Ивирон, да ми од Вас „узмемо снагу“, као од духовног оца, али и оца седморо деце и деде 18-оро унучади. Вечера је завршена, парохијани отишли. Протиница Босиљка донела је албуме са фотографијама и села поред нас. У миру смо разговарали. Протојереј ставрофор Илија (66) и Босиљка (58) су непосредни, предусретљиви и комуникативни људи, који имају однегован осећај за заједницу. Она је за њих извор наслађивања. Та сладост сија са њихових лицам као рај кога већ сад предокушају, који им испуњава срца. Немају горко искуство болесника из бање Витезде, који је 38 година боловао и који се Христу пожалио да нема човека да га спусти у исцелитељну воду, и зато га милосрдни Христос исцели (Јн 5, 1-9). Напротив, имају човека и имају људе, јер имају Христа за Бога и Спаситеља. Испоњавају питомост и култивисаност људи којима је угодан живто у заједници и незамислив ван ње. Сетимо се да је ави Макарију (Старечник) Богом откривено да је пакао немогућност гледања у људска срца. Испричали су нам од када су њих двоје кренули овим подвижничким путем. Обоје су родом из мачванског села Клење, код Богатића, данас Епархија шабачка, а венчао их је 1970. године у Цркви Успења Пресвете Богородице прота Данило Дукић, потомак косовског војводе Дуке. Пошто је завршио богословију у Крки, исте године Илија је одређен за Епархију далматинску и од стране владике Стефана у том манастиру рукоположен у чин ђакона, а потом и чин презвитера у месту Преодац, код Босанског Грахова, који је припадао истој епархији. Служио је у Шибенику, Кистањама и Бенковцу. Тамо им се родило петоро деце (нажалост, пето, мушко дете, рођено у Задру, умрло је након рођења из непознатих разлога). Прота Илија (унапређен у протојереја-ставрофора 2007. г. од стране блаженопочившег Патријарха Павла) потиче од побожних родитеља: отац земљорадник и песник, чије су песме објављиване, био је председник црквене општине, а стричеви и ујаци у епархијском одбору, до је мајчин рођак прота који их је венчао. Илијин отац је имао седморо деце, а многи од родбине – седморо и осморо. И то је било сасвим нормално. Босиљкина мајка је родила петоро, а баба осморо деце. Њен деда по оцу био је председник црквене општине у Клењу, а деда по мајци у Прњавору. Након 16 година проведених у Далмацији, 1986. прешао је у Београд и распоређен у Цркву Покрова Пресвете Богородице, са станом у Топчидеру, а додељена му је парохија у М. М. Лугу где је 1996. започео изградњу новог храма, који је освећен 1998. г., и ту је његова породица коначно, после девет сеоба, нашла уточиште. Иначе, прота је познат као неимар и добротвор. У Далмацији је ударио шест темеља за нове цркве, а у М. М. Лугу три темеља, а после прогона српског народа из Хрватске и Босне, од 1995. до 2005. удомио је 55 избеглица. Ти људи памте њихово добро и данас им се јављају. А кум Раденко из Сарајева увек наглашава: „Нико нема такву куму! Она је све делила до најмањег делића на равне части, па ако не ко не стигне кад је ручак, ипак га сачека његов део. Само се бојала да не би неко од њихове деце то појео“. У Београду им се родило још троје деце. Тек тада се Босиљка запослила у Индустрији обуће Земун и радила 20 година. Крсна сава име је Св. Георгије Победоносац. - Причајте нам о Вашој деци. Имате пет кћери и два сина. Где су они сада? - Сви су у Београду, сви су своји људи, имају своје породице. Сви су, хвала Богу, завршили више школе и факултете, а неки и два, почевши од најстарије ћерке, која има 41 годину, до најмлађег сина, који има 29 година. А унучад су узраста од 21 године до 8 месеци. Драгиња има петоро, Мирјана, која је упоредо учила и филолошки и богословски факултет – троје, Љиљана – троје, једино је Биљана без деце јер је рано остала удовица, Смиљана – двоје, Миладин, који је завршио богословију и Академију за уметност и конверзацију а сада ради на изради новог иконостаса у нашој цркви – једно, а најмлађи Младен, који се тек уписао на Богословски факултет има већ четворо деце. - Ето, то су плодови Ваше деце, у ствари, Ваши оплођени плодови, Ваше принете жртве, попут зрна пшеничног које приносећи се рађа богати плод, или горушичиног зрна које израста у разгранато дрво. То је Божији благослов због Ваше верности Православној Цркви кроз коју сте учили своју децу, али и сву духовну децу, да се науче језику Цркве и надахњују светлошћу и светошћу њене Истине, јер је у њој живот човека и света. Зато ћемо Вас, као искусног проту, замолити да и нам поучите значењу јеванђелских Христових речи које говоре у односима у породици. - Бог је Творац, а све остало је Његова творевина: и родитељи наши, и браћа, и деца. Зато се треба везати за Творца. Прва Божија заповест каже да прво љубимо Бога свим својим бићем, а дрга каже да љубимо ближње као саме себе. Сам Бог нам је рекао шта је прво, али то прво не може ни без другога, па нам је лепо објаснио и ко је наш ближњи у причи о милостивом Самарјанину. Бог је љубав и нигде није рекао да некога мрзимо, а нарочито је петом заповешћу указао на важност поштовања родитеља. Али, то не зачи да вежемо своје срце уз њих а одрекнемо се Бога, него да их волимо кроз Бога, који је Творац свих нас. Зато нека нас не збуњују Христове речи кад је позивајући ученике у апостолску службу једнога од њих позвао са сахране његовог оца: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт 8, 20-22). Јер, прво је пут за Христом, а остало ће нам се додати. Да су се апостоли, светитељи и сви мученици везивали за родитеље, данас их се не бисмо сећали. Узмимо нама најближи пример, нашег Св. Саву. Да је остао везан за родитеље, остао би Растко. - То значи да треба да живимо мање по телу а више по духу, тј. по Духу Светом? Јер да бисмо вечно живели, морамо да задобијемо Духа Светога. То је главни циљ нашег живота, јер нас Он води Истини, по речима Св. Серафима Саровског. - У Светом Писму налазимо одговор на свако питање. Често нам Господ одговара директно: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Јер све ов и незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се (Мт 6, 25-34). Не смемо бит маловерни, ни кад нам је тешко, јер су уски и стрми путеви који воде у Царство Божије, а широк и равни који воде у амбис. - Људи често немају свест о томе шта је претежније, да је њихове егзистенција духовне природе и да од ње зависи и телесна. И држава и друштво подстичу људе да живе световњачки. Блаженопочивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић каже: „Оно што је душа за тело, то треба да буде Црква за друштво“. Кад је тако, зашто се уопште поставља питање односа између државе и Цркве? Друштво је тело, а Црква је душа. - То је лепо рекао прота Радован. Тако би требало да буде. Али често телу и одело може да буде тесно и неудобно. Тражи се комотно и удобно, као што је блудном сину било тесно у очевој кући па је отишао у „туђу“, и знамо како се провео. Ипак се на време покајао и отац се његовом покајању веома обрадовао (Лк 15, 11-32). Господ је рекао: Богу Божије, а цару царево. То значи да је и свака власт од Бога допуштена, и бива или као казна или као награда. - Да ли су Богу ближи они који имају много деце? Да ли они имају и више бриге, па се и више уздају у Бога? Да ли они боље схватају брижност и дарежљивост Божију према човеку? - Сви смо Божија деца, сви смо благословени. Сваки родитељ воли да су му деца добра и послушна. Али главна брига за родитеље је како ће их личним примером и љубављу васпитати. Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колико је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. - Неки родитељи не желе да имају много деце са образложењем да је велика жалост када деца рано умиру. Они то доживљавају као да се дете које рано умре узалуд родило. Да ли је то тачно? - Смисао брака је и продужетак људског рода, као највећег Божијег блага. А ниједно дете се није узалуд родило него о Промислу Божијем. Праведни Јов рече: Бог даде, Бог узе, нека је благословено Име Његово! - Можемо ли Бога изненадити у односу на оно што Он очекује од нас? - Не можемо. Дао нам је слободу за добро, и само то очекује од нас. Он зна шта можемо, а шта не можемо и зато не тражи од нас крст који не можемо да понесемо. Сви знамо причу о талантима. Блаженопочивши Патријарх Павле говорио је у скромности својој: Бог ми је дао један талант, а ја сам га умножио дупло, а мој школски друг (Д. К.) добио је пет и он их је дупло умножио. Наше је да се трудимо. Бог нам и преко деце даје таланте, и родитељи са једним дететом, ако нису могли да роде више, могу да их умноже као и они са десеторо деце. - А зар не бисмо могли онај један талант умножити у три, а не само у два? Зар то не би било пријатно изненађење за Бога? Непријатно изненађење би било да неко својих пет таланата закопа у земљу. Па Ви, као родитељ, изненађујете Бога тиме што имате мног деце? То је хришћански максимализам који остварујете вољно и у пуној слободи. - Максимализам је умножити онолико колико то Бог од нас очекује. Да очекује више од дупло, то би нам и објавио. Све што је преко мере није од Бога него од ђавола, који на тај начин хоће да нас спречи да не урадимо ни оно што можемо. А ни крст нам није додељен тежи од оног који можемо да понесемо. Таланти су нам дати заједно са крстом ради спасења. Без крста не можемо умножавати таланте, али ни без умножавања таланата не можемо изнети крст. Многи падају под њим јер се не труде колико је то потребно да би изнели тај свој крст, не умножавају таланте. Умножи таланте онолико колико то Бог тражи и изећеш свој крст и спасићеш се. - Колико се свештеници могу борити против чедоморства? Колики је у томе Ваш допринос? - Саветујем свима да се не боје бројности укућана, јер ако има слоге и љубави у кући неће ничега недостајати. - Да ли Вам се, можда, десило да од Вас траже благослов за абортус? Испричаћу поучан пример који сам чула од свог духовника: један забринути верник дошао је код свог духовног оца и изложио му свој проблем: његова жена је затруднела трећи пут, а они то нису планирали јер су лошег материјалног стања. Ево шта му је саветовао духовник: - Ког узраста су ти деца? - Ћерка 10, а син 6 година. - Добро, дао си шансу тој деци да поживе толико година а сад их уби, а овом трећем детету дај шансу да и оно угледа свет. Тиме ћеш одмах дупло смањити матеијалне трошкове. Човек се нашао у чуду. Дошао је по благослов да убије треће, нерођено дете, а духовник му је саветовао да убије своју живу и здраву децу. - Како да убијем живу децу? - И ово још нерођено је живо. Пред Богом је то исти злочин. Ужаснуо се и схватио поруку. Након шест месеци жена му је родила још јеног здравог сина. Да ли сте и Ви некада били у таквој неприлици? - Да. Пре око 30-ак година једна жена дошла је код мене на исповест. Заправо, то је више био њен вапај. Требало је са мужем и синчићем од 7-8 година да путује у иностранство где их је чекао сигуран посао, а она је непланирано затруднела. Понављала је: Морам да абортирам. Иако није била из моје парохије, забранио сам јој да се причести. Прошло је можда две године. Колеге су ми рекле да ме је тражила, јер је хтела да јој ја крстим дете, а кад смо се срели, рекла ми је: „Оче, ово је Ваше дете“. А имао сам случај једне интелектуалке која је извршила 28 абортуса, а родила само једно дете. Правдала се да би јој деца била сметња за каријеру. После сам сазнао да јој је страдало и то једно. - Такве ствари не постоје у хришћанском браку. По чему је он посебан? - Црквени брак је брак, а грађански без њега нема Божијег благослова. То је као дрво које једно време наредује, а онда почну гране да му се суше. Како може брак бити срећан без Бога, кад нема Сунца, кад нема Духа Светога?! Оно што нам личи на срећу, није тако у вечности, а овај живот је само инсерт вечности. Ми не знамо какви су пред Богом њихови преци, али знамо да се неокајани греси преносе и на потомке. - Је ли данас лакше подизати децу? - И лакше, али и теже. Нама није било лако у комунистичко време, то су и наша деца осећала. Али, свако време има своја искушења. - Пошто сте пред пензијом, шта бисте желели још да урадите? - Ето, жеља ми је да на нашој парохији нема некрштених и невенчаних и да народ још више окрене Цркви, па да Господ благослови да се изгради још једна црква. Извор: МИСИОНАР, бр. 326, јул-август 2012.
  22. Српска Православна Епархија бихаћко-петровачка с надом у Васкрсење и живот вјечни обавјештава своју јавност али и шире, да је дана 14. (1) јануара 2019. године у јутарњим часовима, уснуо у Господу протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски. Вјечан ти спомен драги, вјечног блаженства и Царства Небескога достојни Оче Мирко. Високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац, парох превијски са сједиштем мјесту Доња Превија (Република Српска) рођен је 19. јуна 1973. године у мјесту Шаринци код Прњавора (Република Српска) од оца Здравка и мајке Гроздане рођ. Јанковић, православних Срба из Шаринаца. Крштен је у јануару 1974. године руком свештеника Илије Лукића пароха вијачанског у Храму Успења Пресвете Богородице у Вијачанима. Успјешно је завршио основну школу “Данко Митровић” у селу Бранешци школске године 1981/88. Послије завршеног основног образовања прима Божански призив и одлази на школовање у Богословску училиште “Света Три Јерарха” у Манастиру Крки које окончава успјешно 1989/94. године. Послије окончања средњег богословског образовања регуларно је одслужио војни рок у Калиновику гдје се налазио у резервном саставу в.п. 7577, одакле је на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома (Јевића) бившег Епископа бихаћко-петровачког позван да започне предавање православне вјеронауке на подручју Епархије бихаћко-петровачке. Бо благослову Епископа Хризостома, склапа брачну заједницу са Драганом рођ. Дујаковић из Брезичана код Челинца са којом добија троје дјеце. Убрзо послије, 5. маја 1998. године у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову бива рукоположен у чин ђакона, а сутрадан 6. маја 1998. године на спомен Светог Великомученика Георгија у Храму Светог Саве у Грацима бива рукоположен у чин презвитера руком Епископа Хризостома и бива постављен на парохију превијску са сједиштем у Доњој Превији, архијерејско намјесништво кључко. Стручни испит прописан Правилником о полагању стручног испита за звање вјероучитеља успјешно је положио 26. септембра 2001. године на Православном Богословском Факултету у Београду с врло добрим успјехом. Чином протонамјесника одликован је 28. јуна 2008. године, а чином протопрезвитера 13. септембра 2010. године. Своју дужност наставника Православне вјеронауке савјесно је обављао до 2016. године у О.Ш. “Никола Мачкић” у Доњој Превији, односно у њеним подручним школама у Ашламци и Растоци. Након дуже болести уснуо је у Господу свештенослужитељ Олтара Божијег, високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски дана 14. (1) јануара, на Празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог у јутарњим часовима на Универзитетском клиничком центру Републике Српске у Бањој Луци. У сриједу 16. јануара 2019. године у 08:00h почиње Света Литургија у Храму Светог Кнеза Лазара у Превији послије које ће бити обављен и чин Опијела који ће предводити Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, а након тога литија са тијелом уснулог протопрезвитера Мирка упутиће се ка Храму Свете Тројице у Бранешцима (Општина Челинац) гдје ће бити извршен мали помен и погреб. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије изражава дубоко жаљење и саучешће породици због губитка ревносног свештеника и апостола Христовог данашњег времена, уснулог у Господу Оца Мирка, али и подсјећа на вјечну наду, свеопште васкрсење мртвих и Царство Небеско којег је он, како сви свједочимо, својим овоземаљским животом био удостојен. Драгом високопречасном протопрезвитеру Мирку Моравцу, уснулом слуги Божијем, нека Господ подари вјечно блаженство у Царству Небеском. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  23. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе!
  24. Заупокојена Литургија биће служена у петак 2.11.2018. у 10 сати у цркви у Новим Дворовима, опијело ће се обавити у 12 сати, а сахрана након тога на гробљу у Новим Дворовима. Синоћ, након вечерњег богослужења, у Храму Светог Георгија у Бијељини, Епископ Фотије служио је мали помен за новопредстављеног протонамјесника Жарка Лазаревића пароха из Нових Дворова - Бијељина. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе! View full Странице
  25. * * * Митрополит Герман (световно име Јоаникис Атанасијадис) рођен је 17. септембра 1939. године у Цариграду. Завршио је Велику школу грчког народа у Цариграду, после чега је студирао на Богословској академији на Халки (1950-1954). Замонашен је и добио је име Герман 10. октобра 1953. године и рукоположен за јерођакона следећег дана. Постао је јеромонах 15. августа 1966. г. и уздигнут у чин архимандрита и тако постављен за протосинђела у Митрополији Деркојској 29. октобра 1966. Изабран је за епископа 6. фебруара 1972. г. као викар Митрополије Деркојској. За титуларног епископа Теодорупоља изабран је 5. фебруара 1987. године и устоличен за епархијског епископа ове епархије 2. октобра 1990. године. Постављен је за игумана манастира Свете Тројице на острву Халки 10. јануара 1991. г. и то је био до 1995. године, када је постављен за исповедника Архиепископије цариградске. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...