Претражи Живе Речи Утехе

„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу. Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе. Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину... То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију, схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља? Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин. Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“ Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе. https://hristianstvo.bg

Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“? Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше". А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој безвредности. То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали. Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости? Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира. Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши. Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста. Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно. Није ли време да се уведе пост за мирјане? Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава. Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста. Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега. Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом. Човек се може веома трудити да испоштује сва монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално. Како избећи пост ради поста? Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!” о. Алексеј Умински https://www.pravmir.ru/kak-ne-udaritsya-v-post-radi-posta-protoierej-aleksij-uminskij-o-radosti-po-zaslugam/

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/