Претражи Живе Речи Утехе

Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Аутор је добитник награде Златни витез за књигу Мрежни рат.

У четвртак, 27. септембра 2018. године др Србољуб Убипариповић, доцент на Катедри за литургику и др Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право на Православном Богословском факултету у Београду, одржали су предавање, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, на тему: Улога и значај богослужења у хришћанском животу. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве. Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају. И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима. Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу. Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.

Мисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија View full Странице

У новој емисији "Под знаком питања" на таласима Радија Слово љубве било је речи о улози Српске Православне Цркве на интернету и како препознати аутентичан, истинит и достојанствен садржај Цркве на друштвеним мрежама. Гост емисије био је Александар Арсенин, информатичар, стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице

На Католичком богословском факултету у Сарајеву одржана је конференција под називом Унапређење дијалога за одржавање мира: Улога верских заједница и радничких покрета у којој су учествовали реис-ул-улема Исламске у Босни и Херцеговини Хусеин еф. Кавазовић, председник Јеврејске заједнице у БиХ Јакоб Финци, игуман манастира Житомислић Данило Павловић, генерални секретар Бискупске конференције БиХ Иво Томашевић, директор Националне канцеларије за социјалне и радничке проблеме Италијанске бискупске конференције Фабиано Лонгони. Разговор је модерирао председник ХКД Напредак проф. др. Фрањо Топић, а један од уводничара био је и Карло Костали, председник организације Movimento Cristiano Lavoratori. Опширније на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Хришћански свет | View full Странице

Егзодус са Балкана контролисан је од стране развијених држава Европске уније Већ неколико деценија млади и високо образовани људи емигрирају из балканских држава ка Западу. Последице за националне економије и људе у земљама југоисточне Европе су катастрофалне: већ годинама недостаје стручна радна снага, здравствени системи колабирају, смртност расте, док наталитет опада, плате остају ниске, незапосленост је и даље висока, а не назире се крај овог исељавања. Као сиромашне земље са јефтином радном снагом оне нису у стању да задрже младу генерацију и интелектуалну елиту у земљи. Богате државе Европске уније допринеле су овом бедном стању, јер су годинама утицале на егзодус са Балкана у своју корист, а да нису обештетиле и земље порекла. Њихове невоље постајале су теже, а зависност се повећала. Овакво понашање западних земаља личи на израбљивање, а израбљивање је метода неоколонијализма. Грађани земаља кандидата за Европску унију због тога се све чешће питају да ли је стварно добро тежити том чланству. Цела једна генерација напушта Балкан пут Запада Новији извештаји о егзодусу са Балкана су алармантни : све више талентоване радне снаге и младих научника напушта Балкан и тражи посао у богатим земљама ЕУ попут Немачке, јер немају шансе у својој домовини. Биле чланице ЕУ или не, све земље југоисточне Европе боре се против огромног одлива мозгова (браин драин), како се назива нестајање талената, односно и одлазак научно техничке и медицинске елите. Како наводи београдски демограф , Владимир Греиг, из Србије је протекле две деценије отишло у иностранство чак 300.000 , тек ишколованих младих људи, међу њима 40.000 факултетски образованих, , и са собом однело обуку која је ову осиромашену земљу коштала 12 милијарди евра. Не иде само један одређени образовани слој, него једна читава генерација. Једино стари остају. За Румунију масовни егзодус је национална катастрофа, зато што се становништво од преокрета 1989. смањило за 3 милиона. Од уласка у ЕУ 2013. Хрватска је губила 25.000 становника годишње, често и целе породице. У земљама бивше Југославије дугогодишњи ратови и санкције 90.година прошлог века трајно су уништили индустрију. Само у Србији од 1990. Угашено је близу милион радних места у индустрији, а то на 7 милиона становника. С тим у вези, квалификације запослених су смањене. и. Тако, многим младима као алтернатива за незапосленост или зависност од родитеља преостаје само сегмент ниских примања у Немачкој. Пут до тамо увек постоји. Као нарочито кобно показало се масовно исељавање лекара и здравствених радника. Најпопуларније дестинације су Немачка и Аустрија, следе Скандинавија и Велика Британија. 2014. године из Румуније се иселило 2450, а из Србије око 500 лекара. 2015. е по једној анкети, 80% младих лекара и студената медицине из Србије и Бугарске хтели би што пре да се преселе у иностранство. Поготово млади стручњаци беже од запуштеног здравственог система своје домовине, са банкротираним болницама, тешкоћама у снабдевање у лековима и медицинском опремом, са цветајућом корупцијом, као и од незадовољавајућих примања. У Србији, лекар специјалиста зарађује до 900 евра месечно, док су у Немачкој и Аустрији почетне плате и до 2200 евра нето. Али и веће шансе за напредовање у каријери, добри услове образовања своје деце, политичка стабилност земаља одредишта, као и нада у бољу будућност подстицаји за нови почетак у иностранству. У богатим земљама Европске уније досељеници су веома добро дошли. Према подацима Немачке лекарске коморе, број пријављених страних лекара у Немачкој кроз прилив из иностранства у 2016. порастао је за невероватних 9,7%, на укупно 46.721. Доласком њених 218 лекара, Србија заузима треће место у том порасту. Од 2000.е и број здравствених радника стално се повећава, са нешто мање од 1000 на данас преко 1100 на 100.000 становника. Сходно томе, у земљама југоисточне Европе тај број је опао или стагнирао, зато што је подмладак отишао. Друштвено-економска штета и људска патња су огромни Оваква пустошење кроз егзодус лекара и медицинско-болничарског особља, до темеља је затресло већ угрожене здравствене системе балканских земаља. Зато многима прети колапс. Испаштају углавном старији људи, којима све чешће недостају лекари и медицинска заштита. А у Србији су сви узрасти погођени. Од Нато-агресије 1999. и противзаконите употребе уранске муниције (10-15 тона), ова земља има велику стопу леукемије и различитих врста рака. После латентног периода од деценију и по, број обољења од рака експлодирао је, а смртност је знатно порасла. Овај тренд траје до данас. Још једна друга околност оптерећује привреду Балкана. Лекари и медицинско особље обично тек након завршетка веома скупог образовања, које су финансирали порески обвезници, напуштају своју земљу. Зато што земље одредишта не плаћају накнаде, земље порекла остају на трошковима обучавања у милијардама. У Немачкој, порески обвезници за студије једног лиценцираног лекара морају да обезбеде око 200.000 евра. Ако се образовању додају са тим уско повезани трошкови научног истраживања, инвестиције у целу обуку се скоро удвоструче. Тридесетогодишња лекарка, која оде у иностранство, кошта немачког пореског обвезника више од милион евра, како наводи минхенски Ифо-институт. У овој рачуници приватна издаци породице, као што су дажбине за студирање и новац за смештај и исхрану у често далеким универзитетским градовима нису урачунати. После низа година пуних оскудица, син или кћерка напушта породицу и дом. А нада да ће се ови образовани емигранти једнога дана вратити како би своје знање и искуство пренели у домовину, ретко се испуни. Брзо су се навикли на начин живота у ново изабраној домовини. Ако се заиста врате, увиде да су кроз усавршавање у другим земљама научили много тога, што стручно надмашује њихове надређене - и онда иду заувек. Осиромашене земље не могу да задрже младу генерацију По мишљењу стручњака за Балкан у фондацији Наука и политика, Душана Рељића, овај регион био је нарочито погођен кризом евра и дужничком кризом. За разлику од држава ЕУ, балканске земље нису добили помоћ, што је дугове тих држава још више повећало. Истовремено, стране банке контролишу 90% банкарског сектора у регији. (7) Томе треба додати да шест сиромашних земаља кандидата немају приступ фонду за структурни развој ЕУ, који иначе треба да поравна неравнотежу између сиромашних и богатих земаља. Исто тако, као пред приступни услов, не смеју да наплаћују у царину на робу из ЕУ. А они не могу да понуде и продају своје производе и услуге тим развијеним земљама. Тако се животно важна роба из ЕУ продаје у сиромашним земљама, и трговински дефицит према развијеним земљама константно расте, поготово према Немачкој. Тај дефицит мора да се компензира скупим кредитима. А онда нема средства за инвестиције за изградњу сопствене индустрије, која би једног дана била конкурентна и која би могла да задржи младу генерацију у земљи. Овом јадном стању су допринеле и саме владе балканских земаља. Државе ЕУ им пребацују да као полу аутократске власти нису доследно успоставиле „владавину права и демократску трансформацију“ као и да нису довољно смањиле корупцију, да приватизују добитке, а социјализују губитке, док су за посао и даље две квалификације најважније: сродство и партијска књижица. Зато све земље зависе од новчаних дотација исељеника Те дотације износе између 20 и 50 одсто бруто домаћег производа земаља Балкана. Ове новац не обезбеђују само издржавање оних који су остали, него ствара куповну моћ - али за европску робу. Пошто компетенција, младост и капитал напуштају те земље, преостају само сиво безнађе и немерљиво разочарање становништва у то , шта су им стварно донели слобода и демократија. Владе балканских земаља ћуте на овај талас исељавања, јер од тога очекују мању незапосленост. Заправо не желе да наљуте богате државе ЕУ, пошто сматрају да ће приступање ЕУ, иако лежи у даљој будућности, решити економске проблеме. Како би се интензивирао контакт са дијаспором, Србија је основала Канцеларију управљање миграцијама, и започела програме, да би информисала земљаке у иностранству (само у Немачкој живи 300.000-500.000) и олакшала добијање личних документа и можда привукла да се врате. (9) Међутим, развијене земље нису заинтересоване или вољне да зауставе егзодус, пошто миграција радне снаге исток чини сиромашнијим, али зато Запад чини богатијим. Развијене државе ЕУ контролишу исељавање Западне земље ЕУ не само да не спречавају егзодус са Балкана, него напротив њиме руководе и имају утицај кроз рекламу, посебна правила за дозволе за рад и специјалну културу добродошлице. На пример, немачке и аустријске болнице на сајмовима запошљавања и интернет-порталима маме високим почетним платама. И уобичајено стављање је на располагање службеног стана спада у то. Не придржавају се 2010-те од Светске здравствене организације (WХО) усвојеном кодекса владања, који је 2010. усвојила Светска здравствена организација, по којем би требало да одустану од регрутовања здравствених стручњака из појединих земаља. Такође, за грађане трећих земаља попут Србије, законске одредбе за приступ немачком тржишту рада 2015. су ублажене.. Од 1.1.2016. до 31.12.2020. грађани ових земаља могу да добију дозволе боравка за сва звања и образовања као и за све помоћне послове. То важи и кад немају квалификацију или ако им нису признате квалификације у Немачкој. „Централна дирекција за посредовање радне снаге“ и „Виртуелни центар добродошлице“ разним услугама помажу при тражењу посла. Уз приложену обавезујућу понуду за рад из Немачке, додељује се дозвола за боравак. До краја 2016-те за земље западног Балкана издато је 50.000 радних виза. Зато је страх у региону од последица масовне емиграције младих све већи. Како у многим државама и наталитет опада, поставља се питање, ко ће убудуће финансирати пензије. Државе Балкана упадају кроз овакав развој у још већу зависност од богатих чланица ЕУ. По принципу „подржати и захтевати“ привредна и техничка као и политичка зависност се одржава и даље и продубљује пошто је тај принцип социјалне политике у суштини еуфемистичко опис принципа „колача и канџије“: Слушај ме, па ћу ти учинити добро, ако се противиш, лоше ћеш проћи.! Поступци богатих земаља ЕУ којима, ради сопственог профита, снажно утичу на исељавање младе генерације -поготово интелектуалне елите- из сиромашних и слабијих земаља, због чега се беда и зависност тих земаља повећавају, граниче се са израбљивањем, а израбљивање је метода нео колонијализма. Зато се за грађане земаља кандидата за Европску унију, с обзиром на имперјалистичке тендеције богатих чланица ЕУ, све чешће поставља питање да ли заиста треба тежити уласку у ову заједницу, која себе радо види као јемца слободе, мира и благостања Извор: Dr. Rudolf Hänsel

Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ

Руско-амерички односи нису увек били горки и затегнути као што су данас. За време Америчког грађанског рата Петербург је подржао Унију, пре свега зато што је главни геополитички противник Русије у то време била Велика Британија, а она је била на страни Конфедерације. Поред тога, САД и Русија су у првој половини 19. века биле у добрим односима без обзира на врло различите политичке системе. Руски морнари – један део војно-поморске експедиције послате у САД средином 1863. Извор: Getty Images Грађански рат у Америци је завршен пре више од 150 година, али је та тема још увек извор несугласица. Најновији пример су недавни догађаји у Шарлотсвилу (Вирџинија) где су неслагања по питању уклањања споменика подигнутог у част Конфедерације имала велики одјек у јавности и довела 13. августа до насиља и смрти. Нема сумње да је грађански рат био прекретница у америчкој историји. Руски владари су живели далеко од попришта овог рата, али су помно пратили догађаје и на крају одиграли малу, али важну улогу која је у знатној мери допринела победи Севера. Царска Русија подржава Унију Од почетка рата Русија је изразила пуну подршку влади Абрахама Линколна, тврдећи да је то једина легитимна власт на америчком тлу. „Русија жели пре свега да подржи Америчку унију као једну недељиву земљу“, написао је министар спољних послова Александар Горчаков 1862. године Бајарду Тејлору, секретару америчке амбасаде у Санкт Петербургу. Од осталих европских земаља само је Швајцарска тако снажно подржала Унију. Што се тиче двеју водећих сила у Европи – Велике Британије и Француске – њихови лидери су разматрали могућност интервенисања на страни Конфедерације, али су касније одустали од те идеје и остали неутрални. У горепоменутом писму Тејлору Горчаков је поменуо да је његова земља добила позив да се придружи коалицији која ће вероватно подржати Конфедерацију, али је тај предлог без двоумљења одбила. Руски бродови у Њујорку и Сан Франциску Руски ратни бродови у Њујорку. Цртеж је објавио амерички политички журнал „Harper's Weekly“ у октобру 1863. Извор: Архив Улога Русије у Америчком грађанском рату се није сводила само на изражавање дипломатске подршке. У септембру 1863. године руска флота од 6 ратних бродова отпловила је на источну обалу Северне Америке и тамо остала седам месеци. Бродови су били базирани у Њујорку и патролирали су у околини. Слично је било и на западној обали где је руска флотила од шест ратних бродова допловила у Сан Франциско. Тако је Русија помогла да се спрече изненадни напади јужњака на ове луке које су биле изузетно важне за Унију. И грађани и власти Уније су приредили топао пријем руској флотили. Савременици сведоче да су Американци тежили да виде руске морнаре и официре, и да их позову на банкете и прославе. „Русија је послала флоту у америчке воде како би изразила своју наклоност Унији“, написао је са ентузијазмом амерички историчар Џејмс Калахан 1908. године. Касније су, међутим, историчари сазнали да није све било баш тако једноставно. Зашто је руски цар био наклоњен Вашингтону? Русија није била претерано забринута због конфликта у Америци, мада је Александар II био познат по укидању кметства 1861. године, тј. две године пре него што је Линколн укинуо ропство. Како је у своме чланку објаснио Николај Болховитинов, Русија је подржала Север из прагматичних побуда. Друга половина 19. века била је тешко време за Русију са гледишта међународних односа. Пар година након пораза у Кримском рату (1853-1856) од Велике Британије, Француске и Османлијског царства Русија се суочила са новим искушењима. Наиме, 1863. године је избио устанак на подручју бивше Пољско-литванске државне заједнице која је била под руском влашћу. Инспирисани недавним војним поразом Русије, Пољаци су покушали да поврате своју независност, а Велика Британија и Француска су разматрале могућност интервенције на страни Пољске. Болховитинов наглашава да је пребацивање дела руске флоте у Америку могло бити од користи у случају рата са европским силама. Базирани у неутралним лукама, руски војни бродови би лакше могли напасти британске и француске бродове и у Атлантском и Тихом океану. Испоставило се, међутим, да то није било неопходно јер Велика Британија и Француска нису подржале Пољаке. Русија је угушила пољски устанак. Различити циљеви и заједнички интереси Посада руске фрегате „Ослабља“ у Александрији (Вирџинија) 1863. године за време Америчког грађанског рата. Извор: Getty Images Истраживање руских државних архива потврђује Болховитиновљево гледиште да је Русија подржала САД из прагматичних, а не идеолошких побуда. Та чињеница не умањује велику важност коју је поменута сарадња имала за Унију. Унија није морала бринути за безбедност обалских вода, и та околност је помогла Северу да победи у грађанском рату. Није тешко претпоставити да би стратешке луке Њујорка и Сан Франциска без руских ратних бродова биле нападнуте и озбиљно оштећене, што би био сувише јак ударац за војну економију Уније и морал њених војника. Олег ЈЕГОРОВ

Sećanje Ekskluzivna ispovest jednog od glavnih organizatora studentske pobune 1992: Sve tajne protesta koje su vodila dvojica današnjih vladika U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju... Datum: 19/04/2017 Foto Latif Adrović Dvadeset i pet godina kasnije, samo koji mesec pre nego što će se obeležiti "srebrni jubilej" velikih studentskih demonstracija, studenti ponovo nose parole po ulicama Beograda. Zoran Panović je u tekstu u prošlom broju Nedeljnika podsetio na ulogu u tim protestima Mlađana Đorđevića. "Protesti 1992. jedini su protesti koji su rođeni na univerzitetu, kao reakcija na stanje u društvu. Oni iz marta 1991. bili su posledica 9. marta, oni 1996. neposredna posledica izborne krađe", kaže Đorđević za Nedeljnik. Mlađan Đorđević u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, prvi put posle 25 godina, otkriva nepoznate detalje iz leta 1992. On je ispričao malo poznatu priču o učešću dvojice današnjih vladika u organizaciji tih protesta. "Sve vreme najuže jezgro protesta pripremalo se na Bogoslovskom fakultetu u staroj zgradi u Ulici kralja Petra, u maloj knjižari koju je držao u to vreme student Bogoslovskog fakulteta, a danas sveštenik, otac Radivoj Panić. Častan, hrabar čovek koji je i 9. marta hapšen. Protest je dobio završnu formu upravo na Bogoslovskom fakultetu. To je bilo jedno od retkih mesta slobodne misli u to vreme", rekao je Đorđević. Jedan od članova Organizacionog odbora protesta bio je i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovije. "On je 15. juna, kada smo zvanično otpočeli proteste, trebalo da govori u ime fakulteta, ali se nije pojavio. Na naše pitanje gde je Mladen, odgovorili su da je prethodne noći otišao u manastir Tvrdoš da se zamonaši. Taj nekadašnji student je danas vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. Umesto njega je na protest došao da govori u ime studenata Bogoslovskog fakulteta Milan Vasiljević. On je danas episkop zapadnoamerički Maksim. Eto, taj protest je dao dvojicu uglednih vladika SPC", ispričao je Đorđević. U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte i kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...