Претражи Живе Речи Утехе

По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице

Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу. Пољска православна црква добија аутоцефалију Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине. Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутоцефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху. Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква". Дежа Ву Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу. Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа. Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице. Да ли је Томос донио резултате? Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини? Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика. На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије. Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку. Извор - Veterans Today

У периоду после украјинског државног преврата из 2014. године посланици обласне скупштине Тернопоља су више пута покретали тему одузимања Почајевске лавре од Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и предају те светиње и целог њеног поседа регионалном музеју. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру View full Странице

Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице

20.000 поклоника у литији од 200 км у Украјини! Хиљаде православних верника учествовали су у једној од највећих и најстаријих литија у Украјини у част Успења Пресвете Богородице. Учесници су у петак, 25. августа, стигли у лавру Успенског манастир у Почајеву, а литију су започели 19. августа у Каменец-Подолску на југозападу Украјине, јавља Одељење за информације Украјинске Православне Цркве. Према разним проценама, више од 20-25.000 поклоника учествовало је у овом молитвеном чину. У односу на број учесника прошлогодишње литије, број верника учесника у 2017. години значајно се повећао. Учесници су били и деца и старији. Већина је походили Почајев први пут, укључујући целе породице и парохије. Верници су из различитих делова Украјине, као и Јерменије, Грузије, Молдавије и Русије. Уз молитве Пресветој Ботогорици и пасхалске песме и поздрав "Христос васкрсе", верници су поподне 25. августа ушли у Свето-Успењску Лавру. Према традицији, поклонике су сачекала сабраћа манастира свечаном звоњавом звона и шкропљењем километара поклоника светом водицом, и пренели им благослов Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине и игумана манастира Митрополита Владимира. Након молебна благодарности на молитвеним трудима, сабраћа браћа манастира су позвали све поклонике на заједнички оброк. Врата свих манастирских цркава су била отворена за хиљаде поклоника и они су овде могли провести ноћ. Многе породице у Почајеву и околним селима такође су отвориле врата за поклонике. Иначе, литија је започела у Каменец-Подолску на празник Преображења и за шест дана превалила је раздаљину од 210 км. А литија из Браинтовског манастира Свете Тројице у Виници стигла је истог дана на Почајевску лавру, преваливши раздаљину од 250 км. Извор: Патриархиа.ру (са енглеског Информативна служба СПЦ) View full Странице

У украјинским градовима који су под контролом власти у Кијеву више нема ниједног споменика вођи Октобарске револуције Владимиру Иљичу Лењину, изјавио је шеф Украјинског института за национално сећање Владимир Вјатрович. Лист Комерсант преноси да је Вјатрович допустио могућност да су неки споменици остали у селима или у предузећима. „Према нашим информацијама, у градовима на територији коју контролише Украјина више нема Лењина“, изјавио је Вјатрович, кога Комерсант назива познатим идеологом декомунизације Украјине. Према Вјатровичу, укупно је уклоњено 2.389 совјетских споменика, од чега 1.320 посвећених Лењину. Он је навео да је већина њих уништена јер је реч о гипсаним статуама које „не представљају ни материјалну ни историјску вредност“. Бронзане фигуре су претопљене или предате музејима, а неколико је сачувано за музеј „монументалне совјетске пропаганде“ који би требало да се крајем године отвори у Кијеву. На питање новинара шта ће бити са постољима, Вјатрович је рекао да ће већина бити уклоњена јер је „Лењинова сенка превише густа“ али да би у мањим местима, где су се споменици вођи бољшевика налазили у центру града, могли бити постављени споменици „херојима рата против Русије“. „За декомунизацију није важан само резултат, да сви Лењини и (први шеф совјетске тајне полиције Феликс) Ђержински нестану са мапе Украјине, са улица и тргова. Важан је и процес“, изјавио је Вјатрович. Украјински закон „о осуди тоталитарних комунистичких и национал-социјалистичких режима“ којим је забрањено истицање совјетских симбола усвојен је 2015. Њим се предвиђало уклањање совјетских споменика и промена имена локација названих по совјетским политичарима. У марту је у Запорожју срушен највиши споменик Лењину у целој земљи, а парламент је променио имена 152 насељена места. Тако је у мају 2016. Дњепропетровск постао Дњепр. Први талас рушења Лењинових споменика десио се на западу Украјине 1990. и 1991. Многи други су срушени током кризе у зиму 2013-2014, а процес је добио име „Лењинопад“. И из украјинског председништва је речено да је уклањање споменика спроведено у складу са законом о декомунизацији. „Украјина је законом одобрила декомунизацију и дејствује у складу са тим. Ми, као ни Пољаци, не дирамо споменике погинулима у Другом светском рату али споменици Лењину морају бити уништени. Исто тако, ми не бранимо да се праве музеји за бивше идоле“, навео је званичник председништва који је тражио да остане анониман. Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова је раније за украјински закон о декомунизацији изјавила да је „неразумљиво демонтирање заједничке историје којим се бави политички естаблишмент Украјине“ и да „кијевски режим није ни први ни последњи који покушава да реформише земљу за рачун националистичких манипулација“, пише Комерсант.

Блажени патријарх Јерусалимски Теофил присуствовао је, 5. јуна 2017. године, празничном пријему у Руској Духовној Мисији, поводом храмовне славе главне руске саборне цркве у Светој Земљи – Тројицког сабора у Јерусалиму. Том приликом патријарх је дао изјаву поводом све учесталијих активности расколника и украјинских власти против Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, и изразио подршку верницима канонске Цркве у Украјини. На Тројичиндан патријарх Теофил је началствовао Божественом Литургијом у Тројицком сабору Руске Духовне Мисије у Јерусалиму, где је свечано обележена 145. годишњица од освећења Тројицког сабора, преноси Служба за комуникације Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Најблаженијем владици саслуживали су митрополит Капитолијадски Исихије, архиепископ Константински Аристрах, архиепископ Севастијски Теодосије, митрополит Јеленопољски Јоаким, начелник Руске Духовне Мисије у Јерусалиму архимандрит Александар (Јелисов), чланови и клирици Мисије, свештенство представништва Румунске Православне Цркве при Јерусалимском Патријархату, као и ходочасници из Руске Православне Цркве, који имају црквени чин. Богослужење је извршено на црквенословенском, грчком и арапском језику. Појао је хор сестара Горњенског женског манастира из Јерусалима. Након последњег благослова Божествене Литургије, Најблаженији патријарх Теофил честитао је празник начелнику Руске Духовне Мисије, сабору јерарха, бројном свештенству, парохијанима и ходочасницима. Потом је уследио Крсни ход, према здању Руске Духовне Мисије, уз икону Пресвете Тројице и појање празничног тропара. У седишту Мисије је за све госте празничне трпезе био уприличен свечани пријем. «Јединство Цркве је дар Светога Духа и ми смо позвани да га чувамо и оснажујемо. Рушење тог јединства је тежак злочин. Најодлучније осуђујемо оне који предузимају кораке против парохија канонске Православне Цркве у Украјини. Не подсећају нас свети оци узалуд да је рушење јединства Цркве, тојест раскол – најтежи грех. Нека Свети Дух, Који је на овај дан сишао на ученике Христове, просвети наше умове, срца и нека нам пружи снаге да сачувамо драгоцени дар јединства Цркве, који нам је поверила Божанска промисао», — рекао је патријарх Теофил на пријему. Извор

На дан Свете Тројице, 4. јуна 2017. године, унијатски свештеници су, уз подршку украјинских екстремиста из организације «Чорна сотња» (Црна стотина), покушали да заузму храм Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата у граду Коломији у Ивано-Франковској области, пренело је информативно-просветитељско одељење УПЦ. Настојатељ храма Благовести Пресвете Богородице протојере Василиј Кобељски објаснио је да су они на превару упали у цркву и одслужили у њој Литургију. «Тог дана су свештеници и активисти Украјинске гркокатоличке цркве организовали традиционалну шетњу до гробља “Сечевих Стрелаца” (украјинских добровољаца у Аустро-Угарској војсци, који су ратовали против руске царске армије), које се налази недалеко од нашег храма. Пришао ми је представник МУП-а и замолио да дозволим унијатима да уђу и храм и да се помоле. Пристао сам. Одмах затим је 13 гркокатоличких свештеника на брзину ушло у цркву. Упутили су се право ка олтару и почели да служе Литургију. Ми нисмо очекивали тако нешто», испричао је он. По речима активиста, њихов главни циљ је био да «убеде» православне вернике у овом месту да добровољно изађу из Украјинске Православне Цркве, а храм, који канонска православна црква законито користи, предају гркокатоличкој цркви. Охрабрени присуством украјинских есктремиста, гркокатолици су убрзо прешли са убеђивања на увреде, које су упућивали не само православним свештеницима, већ и православним верница, које су свему томе били сведоци. Парохијани су били револтирани поступцима унијатских свештеника и њиховим лажним наводима. «Зашто ви, ако сте свештеници, завађате народ? Трујете људе својим причама», — рекла је парохијанка једном од провокатора. Друге жене су, у изјавама за локалне медије, зачуђено приметиле: «Мислим да ово није у реду. Зар нису могли да нађу неки други дан, а не да праве циркус на овако велики празник. И они за себе мисле да су неки хришћани?». Подсетимо читаоце, да су општинске власти Коломије, 23. маја, покушале да донесу одлуку о одузимању храма канонској цркви, са жељом да га предају расколницима или унијатима. Тада је председник скупштине општине обећао да нико на силу неће одузимати храм, без уважавања става парохијана Украјинске Православне Цркве. У датом тренутку, ситуација око храма је врло напета. У околини цркве гркокатолички свештеници настављају да пропагирају мржњу, док се православци моле у храму. Како сазнајемо са лица места, верници се боје нових провокација и због тога су принуђени да остану у свом храму. Извор