Претражи Живе Речи Утехе

Будући да се наставља на свим нивоима са пропагирањем идеје поделе Србије и предавања нашег народа и светиња на Косову и Метохији на милост и немилост онима који некажњено спроводе етничко чишћење и дискриминацију над Србима, данас сам на твитеру објавио следеће ставове које произилазе из вековне пастирске традиције наше Цркве која свој народ није остављала вуковима ни у најтежим временима: "Они који мисле да се притисцима СПЦ може натерати да подржи губитничку политику поделе Србије и издају српског народа на КиМ или барем приволети на ћутање дубоко се варају. Став СПЦ је чврсто утемељен на ставу Сабора из маја 2018г. (у коме се Црква оштро противи и признању и подели КиМ). Поборници ове политике понеће историјски жиг срама." Признање Косова од стране Србије које следи “разграничењу” било би директно признање политици етничког чишћења, дискриминације и насиља које вође ОВК несметано и поред међународног присуства систематски спроводе над преосталим српским народом и његовом Црквом на КиМ од 1999 год. линк View full Странице

Милан А. Николић Теолошки узрок застрањења Константинопољске цркве у улози првенства Начин превазилажења спора са Константинопољом тиче се ,,божанског поретка у ипостасним својствима'' Пресвете Тројице, поретка који треба бити објашњен разликовањем између равни суштине и равни ипостаси. У решавању овог проблема укључена су питања Филиоквеа, и објашњења зашто се у теолошком предању Отац назива првим, Син другим а Свети Дух трећим, када је реч о вечној, ванвременој Тројици. За Цркву је искрсла потреба да се за поредак и јединство Цркве примени основа у тријадолошком регулисању поретка и јединства Свете Тројице. Ово питање је толико деликатно да с правом многи православни од њега зазиру. Зазирање православних од оваквог примењивања унутартројичног поретка на црквени поредак, долази услед опасности да првенство које се односи на Бога Оца у унутартројичном животу, буде поистовећено са узрочношћу коју поседује Бог Отац, а која би ангажовала такву власт првога, да први може узроковати друге поглаваре и додељивати аутокефалије самостално. Није спорно да Црква у свом историјском постојању изображава одређене божанске и небеске категорије, али Црква није дефинисала изображавање превечног сабора Свете Тројице у личностима првојерараха, што не значи да то под одређеним условима није могуће. Изображење првога на васељенском нивоу Цркве, засновано на личности Бога Оца, не сме подразумевати могућност ,,узроковања'', у смислу да првенство садржи власт самосталног додељивања аутокефалија и формирања поретка. Црква не може у потпуности изобразити постојање унутартројичног живота Бога Свете Тројице, тако што би примат у Цркви на васељенском нивоу био исти са првенством које има Бог Отац као Узрочник других Лица Пресвете Тројице. Овај примат не може бити исти, зато што први на васељенском нивоу Цркве и уопште у црквеном поретку, није без узрока, тако да ни сам овај први не може бити узрок. Узрок првог и других у поретку Цркве је Господ Исус Христос са Оцем и Светим Духом. Као што православни не прихватају васељенски примат који чува Христову столицу и изображава Његову апсолутну власт, тако не смеју прихватити ни васељенски примат који изображава Бога Оца као Узрочника. Васељенски примат мора да изображава Оца Љубави који ништа не ради самостално и никог не приморава на чињење Његове воље, Који благоизвољева за сагласност и заједничко деловање. Јасно је да подражавање Свете Тројице које би укључило узрочност у унутартројичном животу, није ни примерено ни могућно. Христос нас подучава да изображавамо тројичност не по узрочности, него по љубави и заједничарењу. Васељенски примар заснован на личности Оца може бити остварен само у љубави, заједничарењу и сагласју. Ниједан члан Цркве не може преузети улогу узрочности у Цркви. Примат у Цркви може бити заснован на личности Бога Оца по љубави, сагласности и једнакости са другима, док узрочност црквености никада не може бити у личности једног члана Цркве. Узрок у једној личности може бити у унутартројичном постојању Свете Тројице, док је узрок црквености садржан у сваком члану Цркве тако што је Евхаристија узрочност и стециште црквености. У Евхаристији је Онај који је над првим епископом, тако да првенство које има један епископ, будући да има изнад себе првога у Евхаристији, не може бити са улогом узрочности. Свети Оци као што је Григорије Палама, су снажно инсистирали на једносуштности и равночастности везано за унутартројични поредак, тако што у односу на поседовање божанске суштине ни једна личност Свете Тројице није другостепена. Међутим, одбацивање самог поретка у унутартројичном односу свакако није исправно. Православни оци су у опсежној критици Филиоквеа умало одбацили појам поретка у унутартројичном животу, у чему их је спречавало непознавање потпуне слике унутартројичног, битијног, персоналног одношења. Методологије поретка личности Свете Тројице до којих су дошли Евномије Кизички и касније заговорници Филиоквеа, наводиле су православне у том смеру. Међутим, до позитивног закључка о унутартројичном поретку дошли су и други не на погрешан начин, на пример Григорије Ниски и Максим Исповедник, које су православни следили колико су могли. Данас међу православнима има оних који сматрају да свакако постоји онтолошка основа у поретку, али услед изостанка објашњења граничне равни суштине и ипостаси, где се поредак Лица Тројице коначно може дефинисати, дошли смо у ситуацију да Константинопољска црква ступа у примењивање поретка на начин који је неприхватљив. Ако се тријадолошки проблем граничне равни суштине и ипостаси буде занемарио, последице тога одразиће се на јединство Цркве, што је ситуација која већ данас искрсава. Питање јединства латини решавају погрешно апсолутизовањем првог, а које православни могу решити тако као латини - као Константинопољ данас - или сасвим напреднијим следовањем сопственог предања. Питање поретка је суштински повезано са питањем Филиоквеа, тако да смо дужни оба питања решити истовремено. Православни оци признају поредак у унутартројичном животу, али тај поредак, не само што је изнад сваке врсте поретка у историјској перспективи, него је и сам тај поредак под Ипостасима Тројице, односно Бог као Тројица га надилази. Свети Григорије Богослов наводи да тај поредак ,,треба да оставимо Тројици да га познаје или очишћенима којима то открије Тројица или сада или после''. Наша чистота остаје отворено питање до краја наших живота. Свесни тога и у чврстој вери, треба прихватити откровење познања одређених тајни када то Бог благоизволи и устроји. На Усековање главе Св. Јована Крститеља 2018.

Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев ,,Саборност која постоји у Цркви (...) може се, заиста, упоредити са хармонијом и сагласјем које влада међу Личностима Свете Тројице. Не би требало, ипак, ићи даље од тога у покушају да се људске црквене структуре упореде са заједништвом у Божанској Тројици. Нити би било примерено објашњавати узајамни однос примата и саборности користећи се светотројичним аналогијама, и на тој основи се позивати на 'примат' Оца у односу на Сина и Светог Духа.'' (Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев, 8. новембра 2014. године) https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/ Епископ Иринеј бачки ,,Црква је заједница по слици Свете Тројице. Наравно, ми не можемо изједначити све што постоји у животу и искуству Цркве у историји, у икономији овде на земљи, у времену, са вечним животом Свете Тројице. Али, Црква је између осталога и икона Свете Тројице. Наравно, из тога не могу се изводити претерани закључци, у том смислу да све што постоји у овоземаљским структурама црквеног живота да треба да пронађемо у Светој Тројици, па између осталога и примат - првенство. То не мислим да је исправно размишљање. Лично ја не мислим.'' (Епископ Иринеј бачки, ПБФ 29. април 2015. - 1:12:20) https://youtu.be/CFANda-KfbM?t=1h12m3s Митрополит Амфилохије (Радовић) ,,Наша помесна Црква, и од раније, а и сада, игра једну не бих рекао помиритељску улогу, него једну саборну улогу, јер постоје те конфронтације нарочито између Константинопоља и Москве. Ми се не сврставамо. Па некад кажу, писали су овде у новинама, чак и Зизјулас рекао је: српски теолози отишли су да слушају Москву. Није истина. Пре свега такво једно поимање је дискутабилно. Ја се чудим, морам да вам кажем искрено да, велики теолог православни, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, да је он у последње време оптерећен - ја разумем њега као јелина и везаног за Цариград -, оптерећен је местом првога, Цариградом. То се види у његовим написима, чак и у његовом теолошком приступу првога које је утемељено на Светој Тројици. Пориче историју, наводно не може се на основу историје дати права слика устројства Цркве, него морамо да се вратимо на теологију, на Свету Тројицу. Катастрофално.'' (Митрополит Амфилохије, ПБФ 20. 5. 2015. - 1:20:00) https://youtu.be/hKDoeS88lyc?t=1h19m17s

На Јубиларном свесловенском сабору, Москва-Санкт Петербург, који се одржава од 26. мај – 3. јуна, протојереј Јован Пламенц дао је излагање на тему утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства. Излагање оца Јована преносимо у цијелости: Словенски народи су један етнос, једна крв, једна језичка групација. Али, предуслов њиховог јединства је један дух. Још од времена када су примили хришћанство, када су прихватили Христово учење за основу свог духовног живота, словенски народи су ушли у међусобно духовно јединство. Али, кроз историју, то јединство нарушено је прво одвајањем Рима, као његове највеће гране, од стабла следовања за Христом и, касније, њеним даљим распарчавањем, али и исламизацијом дјелова више словенских народа. Јединство духа словенских народа нарушено је, првенствено, духом Запада. Карактер духа Запада је рационалистички приступ животу, који је у центар стварности узнио човјека (створење) умјесто Бога (Створитеља). Посљедица човјекоцентричности је материјализам као смисао живота. Дух материјализма превладао је Европом након злочиначке Француске буржоаске револуције. Свргавањем Руског цара, које је организовао Запад, словенски народи су остали без Христовог бранича и, као на отвореној ледини, препуштени су идеологији (идологији), коју им је сервирао такође Запад. Посљедице идеологије која је у име добра без Бога изњедрила братоубиство, које је иза себе оставило десетине милиона лешева, толико су велике да нам и данас тај облак заблуде заклања сунце – Христа. Посљедице сљедовања идеологијама, укључујићи и данашљи мондијализам, биле су „бијели“ и „црвени“, „четници“ и „партизани“, данас сукоби Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, однос црногорског режима према Русији… То је оно што видимо, што је уписано у историографију. Оно што историографија никада неће забиљежити, а што је дубоко урезано у наше душе је – наш однос према Богу, из којег проистиче словенско нејединство. Геније Достојевски предвидио је да ће словенски народи, када их Русија ослободи, хрлити Западу. Словенски народи под дух Запада потпадају добровољно.

Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“ Доступност интернета и могућност коментарисања на информативним сајтовима учинили су да свако ко чита вест може пред виртуелну јавност да изнесе сопствене утиске и мишљења о догађајима. Тако су коментари вести постали права ризница грађе феномена који проучава социјална психологија. Ако прочитамо вест о саобраћајној несрећи, готово је сигурно да ће се појавити мишљење како је возач сам крив за сопствену повреду или смрт, јер је возио под дејством алкохола или преко дозвољенох ограничења брзине. Није немогуће чути или прочитати да су и сапутници делимично одговорни, јер је требало да процене да ли је безбедно возити се с том особом. Потоњи образац је скоро уобичајен ако је реч о жени која је преживела силовање или физичко насиље, поготово ако је била у блиским односима с насилником: претпоставиће се како је могла да препозна ту особину код њега и реагује на време, или је вероватно учинила нешто што је довело до тог чина. Ако се, пак, прича о некоме ко је болестан од тешке хроничне болести, људи ће се често запитати како се та особа храни, да ли вежба и да ли је пушач. ВЕРОВАЊЕ У ПРАВЕДАН СВЕТ Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“. Ово веровање се базира на претпоставци да је живот уређен на логичан начин, и да се неком немилом догађају увек може пронаћи „узрок“ или „разлог“. Идентификовањем узрока људи имају доживљај да такве догађаје на неки начин држе под контролом: ако претходно не учине нешто од понашања која везују за несрећни исход, они верују да им се он неће ни десити. При овом превасходно одбрамбеном маневру, изоставља се низ ситуација у којима се „узрок“ и „последица“ нису повезали, односно они догађаји које не могу објаснити тиме да је “неко заслужио то што му десило”. Одбрамбеност овакве грешке у расуђивању се односи на превладавање страха од неизвесности и непредвидивости животних ситуација. Ако приступамо с веровањем да је нешто могуће предвидети, страх и неизвесност се умањују. Међутим, када добију информације које се не уклапају у ово веровање, ирационални механизми као што су порицање или редефинисање утичу да се и те информације некако уклопе а не наруше веровање да постоји некакав иманентан животни поредак. Данас је за једну врсту ових перцепција устаљен назив “окривљавање жртве”. Некад такав став многима може изгледати сасвим необјашњиво, јер га има и исказује неко ко се лако може идентификовати са жртвом. Ствари постају јасније кад се сагледају путем објашњења да то ум чини како би се одбранио од страха и непријатности да би се несрећа или насиље могли десити и тој особи. На ову тему је урађено много истраживања почевши од седамдесетих година прошлог века. Ради бољег разумевања феномена, провераване су и многе корелације, односно шта је све повезано с тим да је неко склон оваквом објашњавању дешавања. Веровање у вишу правду заједничко је многим културама, и проналази се по народним изрекама. Код нас се може препознати у пословици “како посејеш, тако ћеш и пожњети”, и изреци “шта је тражио, то је и добио”. Иако је веровање у праведан свет заједничко многим културама, постоје неке правилности: значајно су чешће у друштвима где постоје велике економске и статусне разлике . На пример, у истраживању у неколико земаља које је извео Фурнам 1993. године, највиши резултати добијени су у Јужноафричкој републици и Индији, а најнижи у Великој Британији и Израелу. Истраживања су показала да су припадници виших слојева у тим друштвима склони у већој мери да сиромашне опажају као одговорне за своју финансијску ситуацију. Придајући особине лењости, неиницијативности или несналажљивости особама ниског економског статуса, они на извансвесном нивоу превладавају туробност екстремних разлика међу њима. С друге стране, особе нижих економских слојева на основу животног искуства у већој мери опажају непредвидивост животних ситуација и да постоје бројни чиниоци на које не можемо да утичемо. ПРЕДРАСУДЕ С друге стране, истраживања показују да се културолошке разлике могу пронаћи и међу становницима исте државе (САД), уколико су они различитог порекла: испитаници Азијати су показали мање склоности веровању у праведан свет, него они који нису азијског порекла. Овакав налаз се објашњава тиме да колективистичке културе имају више разумевања за ситуационе чиниоце, па стога мање приписују индивидуалну одговорност за догађаје. Неки аутори су повезивали особине личности са склоношћу ка овом веровању: они су поставили тезу да особе које имају десничарске ставове и ауторитарну структуру личности, свој доживљај света као пуног претњи, ублажавају чвршћим уверењем да су жртве несрећа саме одговорне за преживљене догађаје. Осим тога, пронађене су позитивне корелације с религиозношћу. Овакви резултати указују да се веровање у праведан свет може комбиновати с другим ставовима или предрасудама, и бити појачано њима. Једна од тема у којој је овај начин мишљења посебно истакнут су заразне болести, нарочито AIDS. Оболели од сиде и заражени вирусом HIV стално се сусрећу с предрасудама и дискриминаторним понашањем заједнице, где се одржава веровање да су сами одговорни, па чак и криви за своју болест. Неретко се уз то испољавају предрасуде према сексуалној оријентацији или болестима зависности. Да предрасуде и веровање у праведност света иду руку под руку, показало се и у реакцијама на велике елементарне непогоде, као што су били цунами 2004. године који је захватио неколико азијских земаља, или велики земљотрес на Хаитију 2010. године. Ове догађаје неретко су пратили коментари да су се становници морали боље осигурати градњом кућа, будући да живе на ризичном тлу. Прављена су и поређења с Јапаном, где су земљотреси мање разорни због феноменално пројектованих грађевина. У оваквој перцепцији, занемарује се низ фактора као што је, на пример, степен развијености земље, док је учитавање одговорности изражено и вероватно појачано етничким и расним стереотипима. На крају, теоретичари се слажу у томе да је веровање у праведан свет функционалан и здрав механизам суочавања с трауматичним догађајима. Показало се да особе које ово веровање примењују на себи, боље подносе стрес и мање су склоне депресији. Заиста, његова одбрамбеност је неспорна, и већ у самој дефиницији садржи објашњење да служи у превлађивању неизвесности и непредвидивости света. Међутим, као начин опажања других, ова грешка у тумачењу догађаја може бити кобна по жртву трагичног догађаја или злостављања. Било да је у питању шира јавност или у одређеним професијама које раде са жртвама, веома је важно подизати свест о погешном опажању узрочности приликом насиља или катастрофа, како би се спомињана правда заиста и достигла. http://elementarium.cpn.rs/teme/verovanje-u-bolji-svet/