Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'угрин'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Увек у овом периоду фебруара искрсну стара-нова питања која се тичу светог Валентина, односно светог Трифуна. Па једни истичу своју ортодоксију ружећи светог Валентина, истичући како је он католички светац, како нема везе са „правом“ вером и тд. Док са друге стране глорификују светог Трифуна наглашавајући значај вина код нас Православних. Требало би одмах рећи како и један и други светитељ имају везе са заљубљеношћу и са вином колико и немају док су сами пострадали за Христа у првим вековима Хришћанства као и да су обојица светитељи Римокатоличке као и Православне цркве. Шта више, свети Валентин је свештеномученик и наша га Црква прославља 13. августа (30. јула) тако да нема ни говора о римокатоличком монополу над њим. Насупрот, римокатолици су престали да га светкују као заштитника заљубљених још 1969. године. Али, оно што је најбитније за њихову повезаност са заљубљенима или са вином не тиче се толико њих самих колико смера хришћанског поступања према народним обичајима које је Црква практиковала у ширењу Благе вести међу народима. Дакле, асимиловала је постојеће обичаје бојећи их хришћанским колором. Тако је, још од искони, код пагана Дан заљубљених у XV веку постао дан светог Валентина а Бахусове оргије замењене су молитвеном успоменом на светог Трифуна. Коме овај приступ није јасан нека зна како 95% наших обичаја везаних за Божић и Бадњак су управо оваквим дискурсом Цркве остали у нашем народу као начини прослављања Рођења Христовог иако су паганске позадине. Да, да… као што Христос има везе са Бадњаком тако и свети Валентин има везе са заљубљеношћу или свети Трифун са вином. Ширина Хришћанства их је само преусмерила са пута паганских светковина на пут прослављања Једног Истинитог Бога. Једноставно, зар не? Но, оно што би ипак требало размотрити у овим данима наглашеног размишљања о вину или заљубљености јесте став Хришћанства у односу на љубав. Да ли је заљубљеност добар пут ка љубави… или не. На овом месту би могли призвати у помоћ ап. Павла, иако по светковинама нема везе ни са вином ни са заљубљеношћу, а заправо његово промишљање о саставу човека. Наиме, он тврди да је човек троделан. Да се састоји од тела, душе и духа. Те, колико год ми били помрачени падом ипак дух јесте тај којим бивамо у могућности комуникације са Богом, „који Љубав је“ – по речима ап. Јована. Дакле, могли би закључити како је заљубљеност заправо израз душе, свих наших емоционално-психолошких стремњења које, самим тим, укључују и тело док је љубав ствар духа, нашег вечног утемељења у Богу. И заиста, која је разлика између заљубљености и љубави. Имали је? Пре свега, треба знати да у овом палом постојању многе ствари личе иако нису истог квалитета. Као на пример однос чињеница и истине. Многи би ставили знак једнакости али не. То није ни приближно иста категорија. Сам Исус је рекао да ће нас истина ослободити док нас чињенице поробљавају, носећи са собом околности. Оне исте за које је Христос рекао да их требамо мењати те да ако имамо вере колико зрно горушичино то и неће бити проблем док нам чињенице сведоче о њиховој непромењивости, нашој детерминисаности њима. Тај однос истине и чињеница важи и за однос заљубљености и љубави. Личи… али није исто! Заљубљеном човеку, шта је битно? Његова драга/ги не Бог, зар не? Пролазно али не и вечно иако се то пролазно гради као вечно у таквом стицају околности. Поново околности. Али, опет, не ни тај драги/га колико идеја њега/ње. Не оно какав он или она јесу заиста него оно како их ми видимо. Какви би ми желели да он или она буду. Међутим, нешто нас магнетски привлачи и наш емоционално-психолошки састав нам сведочи о чињеници да је то то! И, ми приступамо… боримо се да ту чињеницу савршеног поклапања и остваримо. На овом месту треба поменути тетреба. Да ли знате да дотични у свом периоду заљубљености бива у стању да нападне лисицу или чак човека који би му се испречили на путу остварења његове заљубљености. Једноставно, чињенице му сведоче да је то логичан потез… а да ли? Мада, морам признати, чешће пута он и успе у својим подухватима. Лисицу такав приступ њене ловине изненади па она одступи док човеку, ако није намћор свакако, тако нешто бива симпатично па се сам уклони. Вероватно и сам сућутујући са стањем у којем се тетреб налази. Занимљиво је такође и то да се у Римском праву стање заљубљености карактерише као стање смањене урачунљивости поистовећујући се са стањем привременог лудила. Човек у том стању, по Римском праву, није смео потписивати било какве врсте уговора нити се према њему могло односити као према неком који у било којим одлукама влада собом. Али, зар није Хришћански начинити од жабе принца? – упитаће неко. Не, није Хришћански јер је Бог створио жабу а не принца као што ни та наша промена дотичне жабе није перманентног већ искључиво темпоралног карактера. Мањкавост је још и у томе што ретко ко размишља шта ће бити, односно шта ће урадити, када принц поново постане жаба. Тако је и настала ера остављених жаба у Новом Добу сексуалних слобода. Свакако да говорим о процентима растављених бракова. Дакле, ништа није нелогично када једног дана затекнемо уместо принца жабу па ту исту онда бацимо кроз прозор. Ко ће се још замарати тиме да покуша да заволи жабу. Па то и није баш логично, зар не? Ето и чињенице говоре у прилог тога… а и околности, неизбежне околности. Веровали или не, такав исти принцип је применљив на однос са Богом. Зато се многи фанатизам и укоренио у схватању Истог. Желимо да угодимо том неком начином који он не жели али опет ми осећамо да морамо, да треба тако. Душа наша чезне за тим. „Ваља се“ – што би рекли. На овом месту, уместо тетреба, требали би поменути пост. Погрешно схватање љубави те њено изједначење са стањем заљубљености једноставно оставља трагове на све наше приступе. Тако и посту. Мало ко схвата темељну улогу поста. Већина просто жваће „посну шунку“ утешена свешћу да је тиме Богу угодила. Да Њему, који је створио цео тај безгранични свемир, баш одговара да ми једемо ту „посну шунку“ те да му је нарочито запело да шарана не једемо средом. А у чему се заправо састоји садржај поста? Као и наћи разлику између чињеница и истине, љубави и заљубљености тако је исто и проналажење поенте између „посне шунке“ и поста ствар духа. Како наше тело утиче на нашу душу тако исто и та наша душа ућуткује чежњу духа разноразним сличностима које опет не одговарају оригиналу. То у домену подсвести свако зна зато и већина људи који држе пост, црквене обичаје, посећују редовно цркве… јесу намрштеног лица. Та свест о промашају ућуткана „ваља се“ начином једноставно вапије за смислом. Али, не. Уместо смисла добија порцију „посне шунке“ па како онда да и буде насмејана. А ствари су сурово логичне. Наиме, како је душа под утицајем тела тако и дух бива зауздан чињеницама душе. Но, пост ослобађа душу надражаја тела те тако она оставља духу слободан простор. Томе пост и служи али не и „посна шунка“. Пост има своју функционалну улогу једино ако заузда тело, последично и душу а ако не онда се свака поента губи. На разне начине ми уносимо одређене стимулансе у тело (кафа, дуван, маст…) који надражују наш емотивно-психолошки састав, последично томе и нашу душу. Као и код заљубљености, покоси нас привид те тиме и удаљи од истине. Жаба постаје принц, једном речју. Но, када растеретимо тело одређених стимуланса тада допуштамо да се и наша душа сретне са нашим духом. Тада бивамо у могућности да заволимо жабу без потребе да је претварамо у принца. Бивамо у могућности, пошто наш дух добија прилику да има утемељење у Богу. Оном истом који је створио ту жабу. Који је и воли. Који је и нама заповедио да је љубимо. Јер, одричући се разних стимуланса те разно разних „посних шунки“ бивамо у могућности да ослободимо дух. Да прогледамо, једном речју. И, онда, заправо и видимо… да испред нас није ни жаба нити принц већ човек. Ближњи. Онај, кога једноставно желимо волети… Мислите о томе! https://www.cudo.rs/свештеник-др-угрин-поповић-трифун-или/?fbclid=IwAR3JkXv4saFhngAYh6QQDg_8DISKnYD6ja1kO3Pt6FWOzuOKCTZgQ3NAJS4
  2. Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: Пре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do
  3. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...
  4. Danijela

    Опеван Угрин

    За овај празник, од мене једна молба. И то уз слику коју Срби, када причају о својој историји, мислим да никада нису користили. А ево, могли бисмо сада. Зашто? Следи прича. Можда вам прија. А можда и не буде баш много пријатна ова шетња на коју вас водим. Али, ако желите, пођимо.. Као што можда знате, последњих година истраживао сам, просто из сопствене знатижеље, какви су то били људи, како су доживљавали живот, и зашто су били толико спремни да свој живот заложе за друге - војници из "Гвозденог пука" (1912. - 1918.). Написао сам и књигу. Али.. Временом су почели да ми се јављају људи и питају "Да ли је мој предак, тај и тај, био у Гвозденом пуку?!". Мислим се "Јој, па комплетни спискови нису сачувани, ал' можда имам нешто у појединачним документима које сам нашао о погинулима/одликованима, па ајд' да видимо.." Било је много неуспешних потрага, било је неколико величанствених. Ето, а данас ме један диван човек, ког не познајем, а који је и приложио нешто свог новца да би се та моја књига штампала и бесплатно делила, пита "Има ли из тог и тог села неког од Дамњановића". Ту почиње врло кратка прича у вези са фотографијом која прати ову објаву. Нашао сам 353 Дамњановића. Нема података о том неком његовом претку, али у списку који сам гледао (по мени, у питању је највећи а свакако најпотреснији подвиг прошлог Сајма књига, о чему сам писао овде: https://www.facebook.com/huddle.bre/posts/2455281994555749) .. поглед ми застане код човека који се звао Угрин Дамњановић. Сачувана су у нашем Војном архиву четири папира о њему. На једном пише - да је цивил и да је размењени ратни заробљеник. Нема података кад је и како умро у том документу. На другом, пак, пише да је редов. Дакле, можда је био млад. Прво није био у војсци, па је био. А можда је и нека грешка у једном од она два документа, па је или стварно био цивил, или све време рата војник. Али, оно главно следи у наредна два папира. Најпре пише да је 17. 9. 1917. примљен на лечење у француску допунску болницу бр. 9 у Лиону. А у последњем документу пише да је умро 2. јуна 1918., неколико месеци пред крај рата, у болници у Лиону. Али, пише још нешто о њему у том завршном чину.. Пише: "Умро у Лиону. Полудео. Сахрањен у Лиону. Опеван." И ту застанем. Из два разлога. Болница у којој је био је ова фотографија из моје објаве, "Азил де Брон" у Лиону. Потражим мало њен историјат, па нађем да су ту смештани и "сумашедши" људи, "од којих неки војници нису знали ни ко су, па лекари нису знали ни кога да обавесте о њима". И баш тад - схватим да ми данашњи не можемо ни да замислимо страхоте кроз који су нам преци пролазили јер нису хтели да робују ненормалном. Они су и одрастали тако, учећи се о слободи и из Псалтира ("Будите слободни. И нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате"). Али... Каква ли је била Голгота кроз коју је прошао овај Дамњановић, било у борби или заробљеништву, кад је због доживљеног завршио у далеком лионском азилу за "сумашедше"? То нећемо сазнати. Али сазнали смо нешто друго о човеку чије име се до ове објаве никада није појавило на Гуглу: Угрин Дамњановић, сахрањен је и - опеван. Одслужено му је опело. Неко наш је тамо био, неки свештеник. Тад су се Срби, можда је још који био, помолили за душу његову и.. кад потом? Никада? Е, па.. За неког ко се борио да бисмо ми данас знали (а знамо ли?) да ценимо слободу, за неког ко је ум изгубио покушавајући да нам то пренесе.. .. овог празника бисмо могли, за душу Угрина Дамњановића, непостојећег-на-Гуглу, а од овог трена постојећег у нашем сећању - да се помолимо. И... Може то свако. И то не само за њега, и не само за наше ближње, него и за непријатеље наше. Да се сви уразумимо. Заједно. --- (Празник је. "Бог се јави", кажу наши стари. Они су Га носили у срцима, живећи за Њега и род свој, па им се и јављао. А нама? Нама који закопавамо своје таленте? Којима гној на уста излази од пљувања других? Који смо заборавили ко смо у суштини, па (у миру!) свако гради свој Азил де Брон да у њему сконча? Небрига за свет око нас, за људе знане нам и незнане, али и заборав својих, чине нас слабијим него што можемо да будемо. А једини рат који треба стално водити је управо - са сопственим слабостима. Угрин Дамњановић је ту само да би нас на то подсетио. Бог душу да му прости. Facebook WWW.FACEBOOK.COM
  5. Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу. О чему се заправо ради? Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!? Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35) Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8) Али, где је онда запело? Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити. Али вратимо се неречености! Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање: „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика. Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи. Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари. Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих. Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци. Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан. А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо. Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини. Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје. (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка) ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ! МИСЛИТЕ О ТОМЕ! https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/
  6. ВЕРБАЛНА ДИЈАРЕЈА Желели то да признамо или не, живимо у ери недостатка дијалога, који је рефундиран мноштвом разговора. Ма, колико то звучало апсурдно, поменути недостатак, доводи до поремећаја вокалних органа те и до дијареје, као очекиваног нус производа. Рецимо, многи од вас су доживели, сигуран сам у то, да вам неко представи целокупан свој живот у само четири трамвајске станице. Но, реално гледано, шта вам је представио? Неку магловиту идеју себе, копирану ТВ активностима, са трагичним епилогом дневно-политиканског патоса. „Оно си што једеш“ се претворило у – „причаш о ономе што слушаш“. Да ли сте приметили како се израз „каријера“ подвукао у ваш маневар вербалне мастурбације о свом позиву. Оно што ми је било трагично за чути јесте, када ми је један познаник, испричао како жели да изгради своју каријеру у ГСП смеру. Питао сам га – зар то о чему причаш није посао? – малко је застао збуњен па наставио – јесте, ал се то сада „каријером“ назива! – одлучан је био у својој вербалној завршници о свом послу који каријером назива. Шта је то учинило па је реч „каријера“ однела превагу над појмом „посао“? Дијалог претворило у дијареју морања? Лаксативи јесу проблем!!! Ма колико добри, када је затвор био у питању, заиста су веома опасни данас, када су постали наша „лоша“ навика! (Можда не би било с горег овде се запитати да ли уопште и постоји „добра“ навика... али, то би била нека друга тема) То управо јесте показатељ ове вокалне тегобе нашег друштва. Дакле, када смо излазили из мрака „једноумља“, да ли политичког да ли верског да ли ... није ни битно више, тада су нам требали лаксативи јавног мњења да пруже прилику „слободи“ говора. Но, данас су ствари сасвим опозитне што нас доводи до другог апсурда званог – мораш бити слободан – те и дијареје као неумитне последице таквог „морања“. Отуда се ваљда и „каријера“ провукла у нашој перцепцији «рада због живота» у «живот ради рада». Због намиривања потреба овог тела на смрт осуђеног, једном речју. Али, данас, када је и „смрт“ забрањена, почиње полако да се живи не би ли се радило и отуда каријера као лајфстајлинг. Као пресуда над нашим достигнућима у обоготвореном Тржишту чињеница. Свакако да је жив човек ту сувишан и онда се уместо посла наметнула „каријера“. Додуше, још увек нејасан појам на овим поднебљима али полако... тек смо почели! ТВ лаксативи нам дају смернице... ено Станија са Жућом позива на повратак традиционалним вредностима док се наш естаблишмент и разно разна елита одлучује за Цецу Национале само из разлога јер су Бетовен и Моцарт већ имали тезге на другим местима. Да није тако било, наш естаблишмент, би их радо слушао и њима варио јагњетину у властитим буразима. Но, били су заузети и нису могли доћи. Свакако да и неистине пљуште као јесење кише нашим малим ТВ пријемницима тако да је сама реч изгубила на значењу у невероватном обрту реченица вештог ТВ спикера. Сада их називају ТВ „новинарима“... Негде је написано – „У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч“ – али у периоду Митра Мирића тешко ко да ће се сетити речи од крикова са звучњака док пренадуван сопственим испарењима одржава своју дијареју могућном у ушима слушалаца. Сваког оног ко жели или мора да га слуша. „Причаш о оном што чујеш“ и већ са саговорником делиш лаж о себи. Чуо си да је препоручљиво то. Радиш то! „Причаш о оном што чујеш“ и ето те како силазиш на следећој станици. О себи си ми рекао све... а да ли? Мислите о томе...
  7. Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић
  8. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић
  9. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић View full Странице
  10. Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: ре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg
  11. Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан
  12. Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања. Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“ Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету. Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе. Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24) Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26) Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. „Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17) Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом. Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама! Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»! Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом. Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора: „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787). Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова – ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!! Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже? „Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“ Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве: «Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.» И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо: «Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.» Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена: «Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!» Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније: «Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!» Мислите о томе!!! Свештеник др Угрин Поповић ВИДОВДАН https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM
  13. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  14. Текст чита аутор: Др Угрин Поповић, свештеник Одломак из текста: „Неизвесност, као никада до сада, коси глобалну популацију. Зато, многа животна осигурања. Зато, многа уздања у технологију, и продужетак живота. Зато, толика планирања. Од малих ногу човек зна како ће живети, ако је из добре куће и из добре земље...“ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...