Претражи Живе Речи Утехе

У дванаестој емисији "Светотајинско богословље" посебну пажњу смо посветили самом тренутку крштења. Приликом погружења у крштенску воду, сагледава се својеврсно тајинство - дар смрти и Васкрсења Христовог које се даје свакоме од нас, дар који ваистину јесте благодат крштења. Тема наше емисије било је и облачење у одећу непропадљивости у коју се новокрштавани облачи. У другом делу емисије наша пажња била је усмерена на Свету Тајну миропомазања која се у данашњој пракси савршава уз Свету Тајну крштења. Значење овог двоједног тајинства пројављује и три основна дара која се дарују човеку карактеришући његово високо призвање у меру раста Висине Христове: Царско, свештеничко и пророчко. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО View full Странице

Освећење воде на почетку Свете Тајне крштења открива и показује органску природу крштења, открива крштенску везу са овим светом и материјом, али и са васцелим животом у свим његовим пројавама. Са друге стране, један исти јелеј радости помазује и крштенску воду и тело крштаваног ради помирења са Богом и у Богу. Ово су само неке од тема о којима говоримо у нашој једанаестој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО View full Странице

У десетој емисији "Светотајинско богословље" тумачимо први део чина Свете Тајне крштења. Овај први део аколутије Светог просветљења сагледан је у неколико припремних чинова (полагање руке, заклињачке молитве, одрицање од сатане, присаједињење Христу, исповедање вере и поклоњење Светој Тројици) који на савршен начин крштаваног воде ка крштењској купељи и искуству смрти, Васкрсења и рађања у новом животу. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО View full Странице

Отворио сам ову тему, да не спамујем другу тему. Пала ми је на памет ова теорија, дали се ово тумачење може узети као веродостојно? У смислу да нека катастрофа која чека планету земљу да је уништи, не може да се догоди и није предвиђена у Библији. Повео сам се текстом Апостола и Мојсија где се помиње завет између Бога и Човека. У коме Бог говори да потомство човека у завету са Богом прво преко Авраама па онда преко Христа (како кажу Апостоли) неће имати краја. 1. Извор да Бог зна број звезда, сваку влас на глави сваког човека појединачно и да су му позната сва дела која је створио: Лука-12.6: Не продаје ли се пет врабаца за два динара? и ниједан од њих није заборављен пред Богом; 12.7: А у вас је и коса на глави избројена. Не бојте се дакле, ви сте много бољи од врабаца. Матеј-10.30: А вама је и коса на глави сва избројена. Дела Апостолска-15.18: Богу су позната од постања свијета сва дјела његова; 27.34: Зато вас молим да једете: јер је то ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће отпасти. 2. Извор где је Бог рекао Аврааму да ће број потомака бити сразмеран броју звезда и броју праха на земљи: Мојсије-13.16: И учинићу да сјемена твојега буде као праха на земљи; ако ко узможе избројати прах на земљи, моћи ће избројати и сјеме твоје; 26.4: И умножит ћу сјеме твоје да га буде као звијезда на небу, и даћу сјемену твојему све ове земље и у сјемену твојем благословит ће се сви народи на земљи. Наставак, где се конкретно то обећање Божије преко Христових Апостола директно преноси на остале крштене народе кроз Христа: Посланица Римљанима-4.16: Зато од вјере да буде по милости, да обећање тврдо остане свему сјемену, не само које је од закона него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама. Ако данас непобитно знамо да је наша галаксија Млечни пут сачињена од преко 100 милијарди звезда Извор - Европска свемирска агенција; До 2017 године смо успели да избројимо преко 1.000.000.000.000.000.000.000.000 звезда у осталим галаксијама заједно са нашом. Прост одговор се даје по Библији да нема краја планете и живота на њој, већ само смењивање временских периода. Такође и новија научна предикција, коју углавном сви научници прихватају је да наша планета земља има приближно 7.079.000.000 година одрживог живота. Праха на земљи предпостављам да има небројено мноого, притом се стално повећава са доласком космичке прашине. Такође ако узмемо број звезда у обзир и повежемо то са људском популацијом и могућим растом. Добија се цифра од више мишемилијарди година животног века планете земље уколико на њој буду живели потомци људи који су у завету са Богом. Обзиром да постоје нека тумачења којима се крај времена тумачи као крај света (често планете земље). И да у свету постоје неке "хришћанске" секте које то доживљавају као скорију будућност. Ја сам крај времена схватио искључиво као крај времена у коме јевреји прелазе на Хришћанство, јер они који не пређу излазе из завета са Богом који су до доласка Христа имали преко Авраама. Волео бих да разменимо мишљења и тумачења на ову тему... Па распалите

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Јеванђеље по Матеју Глава 6, Стихови 22-33 22 "Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде добро, цело тело ће бити светло. 23 Али, ако је твоје око лоше, цело тело ће бити испуњено тамом. Ако је дакле светлост која је у теби тама, колика је тек та тама! 24 "Нико не може два господара служити; или ће једног мрзети, а другога љубити, или ће бити веран једном а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. 25 "Зато вам кажем, не брините се за свој живот шта ћете јести, или шта ћете пити; нити о свом телу, шта ћете обући. Није ли живот виш претежнији од хране и тело од одела? 26 Погледајте на птице небеске, нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; а Отац ваш небески храни их. Зар нисте вреднији од њих? 27 А ко од вас бринући се може додати један лакат свом расту? 28 "Па зашто онда бринете о одећи? Погледајте љиљане у пољу како расту: они нити раде нити преду; 29 а ипак вам кажем да ни Соломон у свој својој слави се не одену као један од њих. 30 Па када Бог тако одева траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, неће ли пре вас оденути, ви маловерни? 31 "Стога не брините се, говорећи: Шта ћемо јести? или Шта ћемо пити? или Шта ћемо оденути? 32 Зар ово све и незнабошци не ишту. Отац ваш небески зна да вам све ово треба. 33 Али иштите најпре Царство Божије и Његову правду, и све потребно ће вам се додати.

ТУМАЧЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СВЕТЛУ ОТАЦА ЦРКВЕ Деклерације о људским правима обично само објављујуразличите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод. 1. Порекло Најпре треба да признамо да није тачно да се идеали који су у темељима теорије о људским правима не налазе нигде другдеосим у библијском или патристичком предању. Тврдити то било би претеривање. Упркос томе, појам људске вредности илиљудског достојанства, који је најважнији од свих идеала, заиста се може наћи и у библијском и у патристичком предању. Штавише, такође није тачно да је средњовековна Црква (како се понекад тврди) битно допринела развоју концепта људских права (који је сам по себи, као што је добро познато, савремениконцепт). Ово је стога што борба између Цркве и државе(2) (сукоб два супростављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне Цркве(3) (која се уопште не треба потценити, али која је нешто сасвим друго). Током позног средњег века(4) концепт ius naturale (означавајући у то време оно што је право по природи) почео је све више да задобија субјективно значење указујући на једну врсту способности која је својствена индивидуи или урођена људској природи као таквој. Према томе, јасно оформљен концепт људских права започео је са својим развитком негде у средњем веку и наставио је да се развија постепено све док није доспео до онога што означава данас. 2. Секуларна или верска Будући савремена, теорија о људским правима је често схватана као потпуно секуларна, немајући ништа заједничко са библијским или патристичким наслеђем. Са друге стране, много је аутора који тврде да ова теорија има своје корене управо у верском, ако не тексту – онда духу.(5) И једна и друга би се лако могла показати тачном. Може се показати да америчка верзија људских права има порекло у хришћанском начину тумачења традиције природног права, док би се француска верзија могла објаснити као она која произилази из рационалистичког антиклерикализма, према коме су људска (или „природна“, „преполитичка“, „морална“, „субјективна“, „неотуђива“ или „урођена“) права супротстављена правима владара и папа за која су они претендовали да су „божанска“. Прва би се могла назвати „секуларним хуманизмом западног либерализма“, а друга „антитеистичким наслеђем француске традиције о људским правима“.(6) Подразумевајући да је ово тачно, овде нам је потребно још нешто: нека врста теолошког разумевања проблематике људских права. Дакле, напокон смо стигли до нашег проблема. 3. Патристички увиди Суштина патристичке антропологије може се изразити у само неколико речи казавши да је сваки човек свет.(7) Формулишући је на овај начин, одмах је очигледно да се налазимо у верској а не секуларној атмосфери, јер једино у вези са Богом овај исказ има смисла. Штавише, не постоји ништа друго што би било неопходно људском бићу да би било свето: ни држава, ни породица, нити неке посебне околности. Довољно је 1. бити бићестворено по лику Божијем,(8) и, наравно, 2. да пало стање не лишава човека тог лика. Ништа друго. А свако људско биће, независно од пола, расе, година, боје, хендикепираности, брачног или друштвеног статуса, етничког или социјалног порекла, сексуалне орјентације, језика, културе, верских убеђења итд., јесте управо такво биће. Исто се може изразити речима да људска бића једноставно поседују вредност.(9) Самом чињеницом да су људска бића – свети су, а то што су свети свакако подразумевадостојанство. Тако, људско достојанство није нешто што је изведено из нечег темељнијег, јер у овом свету нема ничег темељнијег од људских бића (или од тога да се буде човек). Отуда,лик, светост, вредност, достојанство, будући карактеристике људског бића, јесу у правом смислу темељни. 4. Индивидуа versus личност Надаље, како би се остварио циљ због којег постоје, људска права се морају схватити индивидуалистички.(10) Али, са друге стране, људи су односна бића и такви су суштински, а не случајно.(11) Сада, сам појам односа, када се примењује на личност, повлачи са собом и одговорност и обавезу. Очење Отаца Цркве јесте да људи нису самозатворене монаде, то јест индивидуе(12) без односа са другима. Они су пре то што јесу једино у заједници један са другима. Узајамно су повезани на такав начин да је говорити о само једној личности могуће једино граматички, али не и суштински. А ово је тако јер је из хришћанске перспективе једна личност исто што и ниједна личност. Зашто је све ово релавантно за проблем људских права? Зато што претходно споменути закључак о суштинском достојанству људске личности, који је плод тумачења и увида патристичке антропологије, показује: 1. да људска бића заиста имају (богомдарована) права, и такође 2. да су ова права увек у спрези са обавезама. Људска слобода у патристичкој филозофији, насупрот већини савремених концепата, не осликава неког аутономног(13) „избирача“ („ја и моја права“ на начин посесивног атомизма или индивидуализма капиталистичке економије или идеологије либерализма), већ одговорно биће обдарено осећањем дужности. Оци Цркве нас уче да наше богомдаровано достојанство (то јест право да заиста будемо људска бића) и право на слободу не треба схватити као (себично и детињасто) право да чинимо свашта (право „грабежљивог сопства“), него пре као право на одговорно испољавање такве врсте слободе која (будући богомдарована слобода) увек подразумева дужности (а ово је немогуће без „дарежљивог сопства“). Следствено томе, права људска слобода није само „слобода од“, већ првенствено „слобода за“. Заједно са „обавезама“ „слобода за“ указује на човеков односни (а не егоцентрични) карактер.(14) На тај начин, теолошки приступ је у вези са проблематиком људских права учинио значајан преображај као и преусмерење ка истицању људске обавезе која увек треба да иде руку под руку са повластицама и правима.(15) 5. Неколико патристичких сведочанстава Ако је допуштено говорити о осећају за природна (богомдарована) људска права, онда се може рећи да ову врсту осећаја можемо открити у делима Отаца Цркве. Споменућу само неколико примера. Ориген (Contra Celsum V, 37) разликује „две врсте права“, једно које је „крајње право природе“ и друго „писани закон градова“ и доказује да уколико ова права западну у контрадикторност, предност треба дати „праву природе“, које још назива и „Божијим правом“.(16) Лактанције (Divinae institutions, VI, 10), говорећи о вери у Бога и о самислости према другима, тврди да је циљ вере “јединство са Богом“, а сврха самилости „јединство са ближњима“. Прво назива „релгијом“, друго „човечношћу“. Григорије Ниски (Homiliae in Ecclesiastes, 4) истиче човеково природно право на слободу. Василије Кесаријски (Sermones) упозорава нас да хлеб, одело, ципеле или злато које имамо, заправо припадају гладнима, голима, босима или потребитима. И ако одбојемо да им помогнемо, „чинимо им неправду“. Јован Златоусти (Homiliae in Acta Apostolorum, 11, 3 иDe eleemosyna, 2) учи нас да треба показати милост према потребитом „не због његове врлине већ због његове несреће“. Дакле, средства за издржавање припадају сиромашнима не на основу њиховог морала или на основу позитивног закона, него на основу њихових потреба, то јест само зато што су људска бића.Constitutiones Apostolorum, (IV, 12, 2) иако дозвољава ропство, подржава једнакост по природи између господара и роба. Амвросије подржава право на живот и девственост итд. Важно је додати да су ови светоотачки увиди, који су водили препознавању онога што ће се касније назвати „природна људска права“, углавном учињени у процесу њиховог коментарисања одељака Светог писма. 6. Човештво откривено Богом Из већ споменутог следи да нам је оно што је у основи људско, то јест оно што значи бити човек (и самим тим шта значи имати права), Бог постепено откривао (почевши од Старог и настављајући са Новим заветом и Оцима Цркве све до данашњих дана). На (не)срећу, било је неопходно да нас сам Бог учи томе шта значи (заиста) бити људско биће. Стога се најдубља тајна људског достојанства не достиже људским интелектом, већ је откривена у Божијем откровењу, достижући своје испуњење у Христовом оваплоћењу. У Старом завету магловито, а у Новом завету веома јасно јавља се идеја да свако биће има огромну, јединствену и једнаку(17) вредност и да порекло овоме треба искључиво тражити у чињеници да су људска бића створена „по икони Божијој“, тако да су тзв. природна људска права укорењена у инхеретној (богомдарованој) вредности или достојанству баш сваког људског бића.(18) 7. Закључак Сматрам да је могуће историјски пратити признање природних људских права од савремених изјава у различитим деклерацијама у 20. веку, преко политичке филозофије секуларног просветитељства у 18. веку, Суарезове мисли у позном 16. и почетком 17. века и Окамове мисли у раном 14. веку, преко каноничара у 12. веку и Отаца Цркве првог миленијума, све до самог Светог писма.(19) Као што је тачно да човек у свом најдубљем језгру одражава Божији лик без обзира на то да ли је хришћанин или уопште религиозан или једноставно потпуни атеиста, такође је тачно да он поседује и неотуђива природна права без обзира на то да ли је религиозан или није. Стога, остављајући по страни питање о правом утемељењу људских права, зарад заједничког деловања (теиста и атеиста), можемо закључити да шта год да тај темељ јесте и верници и атеисти или агностици (који се могу не слагати поводом питања зашто људска бића поседују права) још увек се могу удружити и наступати заједно када се ова права крше.(20) Они треба да реагују заједно са свешћу да ни на небу ни на земљи не постоји циљ толико свет да би се ради његовог достизања људско биће употребило као средство.(21) Овако поступајући, стајаће чврсто у одбрани неотуђивог људског достојанства. НАПОМЕНЕ 1 Подразумева се да ово не значи да појмови важни за проблематику људских права немају порекло у религији. 2 „Била је то дуга и крвава битка.“ Charles Villa-Vicencio,„Christianity and human rights“, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No. 2. (1999-2000), стр. 579-600. Види, такође: R. H. C. Davis, A History of Medieval Europe (Logman, 1997) и Brian Tierney, The Crisis of Church and State, 1050–1300 (Prentice Hall, 1964). 3 Charles Villa-Vicencio, исто. 4 „... све до пред крај средњег века ни у једном античком или средњовековном језику није постоја израз који би се могао тачно превести нашим изразом 'право'.“ Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 66-67. Неки су били умеренији: „До сада није доказано да је неко од Грка имао такве концепције моралног делања без којих не би имало смисла говорити о моралним правима.“ A. I. Melden Rights in Moral Lives, Berkeley: University of California Press, 1988, стр.147. „... нарастајући број литературе смешта порекло урођеног права у рани и позни средњи век.“ Paul Marshal, „Two. Types of Rights“,Canadian Journal of Political Science/Revue canadienne de science politique, Vol. 25, No. 4. (Dec. 1992), pp. 661-676. Изгледа да је, такође, претерано тврдити да идеја људских права из секуларног просветитељства (18. век) или чак из Окамове теолошко-политичке мисли (14. век). Последњи резултати неких историчара права средњег века (нпр. Џона Вита /John Witte/ и Чарлса Рида /Charles Reid/) показују да се порекло идеје природног права може наћи у списима каноничара 12. века – нпр. Хугачија /Huguccio/ (око 1190). (Између осталог види такође: „Religion And Rights A Medieval Perspective“, Journal of Law and Religion, Vol. 5, No 1 (1987), pp. 163-175. и Nicholas Wolterstorff, „Can Human Rights Survive Secularization?“ Part I and II,http://www.reformedinstitute.org/news/20080126_2.html.3/5/2009). 5 Чак и да је ово тачно, било би потпуно неприхватљиво ако би неко покушао да сведе Јебанђеље на неку врсту теорије о људским правима. 6 Види Charles Villa-Vicencio, исто. 7 Види, на пример: Michael J. Perry, The Idea of Human Rights: Four Inquiries 7, Introduction ( Oxford University Press, 1998) и Jean Bithe Elshtain, “The Dignity of the Human Person and the Idea of Human Righta: Four Inquiries”, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No 1 (1999-2000), str. 53-65. 8 Оно што је овде важно јесте то да су људи створени по лику Божијем независно од тога шта то заправо значи. Тако да било да је тај лик „ум“ или „креативност“ или „моралност“ или „бесмртна душа“ или „љубав“ или штогод друго, оно што је овде битно јесте сама чињеница да људско биће јесте „по лику Божијем“, а не штаје тај лик тачно. 9 Ово уводи (практично користан) принцип да сви људи имају исту вредност на основу свог људског достојанства. 10 Људска права су замишљена као заштита индивидуа(појединаца) – ово узимам као аксиом. Али, такође узимам као аксиом и то да „индивидуе“ не значи „изоловане индивидуе“. 11 Уместо „односног“ Елштејн /Elshtain/ користи „друштвен“ који, у ову свху, можемо сматрати у суштини истим. На известан начин ово је такође и становиште Алисдера Мекинтајера.Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 67. 12 Хришћанство је начинило огроман помак од „индивидуе“ ка „личности“ следећи логику: ако једна индивидуа нестане, људски род остаје непромењен, али када умре једна личност онда је изгубљено нешто јединствено и непоновљиво. 13 Уп. „Са религијске течке гледишта људска слобода није аутономија, то јест огољени самодетерминизам; она је преавтексусион, облагодаћена способност да се достигне потпуно морална личност и мистичко учествовање у Божијем животу“, Vigen Goroian, „Human Rights and Modern Western Faith: An Orthodox Christian Assessment“, Journal of Religious Ethics, 26, No. 2, 1998. p. 244. 14 У мом тексту „Personhood and Nature : An Orthodox Theological Reflection on Human Rights“ Human rights: Christians, Marxists, and Others in Dialogue, ed. Leonard Swidler. New York, 1991, стр. 141-140, покушао сам да развијем једну врсту теолошког приступа теми људских права, тврдећи да постоје права која су љуска, а ипак нису ни позитивноправна ни природна. Тврдио сам да је пример таквог једног права право на обожење и да је оно утемељено у човековој способности да надилази своју природу, што је укорењено у чињеници да 1. сам Бог надилази своју природу и 2. да је човек слика управо таквог Бога. 15 Sf. Lisa Cahill “The Catholic Tradition: Religion, Morality, and the Common Good“ Journal of Law and Religion, 5, стр 75, 77 (1987); „Theological Oersoectives: Concluding Panel Discussion“, ibidem,стр. 105-106 (1987). 16 Ова антитеза, која води порекло од Платона (Закони, 793 А), уобичајена је и код стоика. Пошто је направио ову разлику, Ориген наставља: „Где писани закон не противречи Божијем закону добро је да се грађани не муче увођењем страних закона. А где закон природе, који је од Бога /курзив В. П./ налаже правила која су у супротности са писаним законима, размотри не налаже ли разум човеку да писани закон и намеру законодавца одбаци далеко од сваког ума и да себе посвети божанском Законодавцу и изабере да живи према Његовој речи, чак иако се радећи ово мора изложити опасностима и безбројним невољама, умирењу и срамоти. Штавише, ако се дела која су угодна Богу разликују од оних која захтевају неки закони у градовима и ако је немогуће задовољити и Бога и оне који намећу законе ове врсте, неразумно је презрети дела којима неко може стећи милост код Творца васељене и изабрати она која за исход имају губљење милости пред Богом, иако се /таквим делима/ могу задовољити закони који нису /прави Божји/ закони и они којима се /овакви закони/ допадају. Ако је у другим примерима разумније давати предностприродном закону, будући да је то Божји закон /курзив В. П./, него писаном које су људи установили насупрот Божијем закону, не треба ли ово још више да чинимо у случају закона који се тичу богослужења?“ Ориген, Contra Celsum, 5, 37. 17 У тесној вези са појмом једнакости јесте и појамдискриминације, а посебно занимљив је појам такозване индиректне дискриминације, врло успешно описан као „... дискриминација која није ни свесна ни намеравана а не мора чак бити ни видљива на површини, на пример, када се нешто подрзумева али још увек има дискриминаторски утицај и води ка дискриминаторским последицама“ (то јест ка кршењу људских права), J. A. van der Ven, „A Chapter in Public Theology from the Perspective of Human Rights: Interreligious Interaction and Dialogue in an Intercivilizational Context”, The Journal of Religion,University of Chicago Press, 2006, Vol. 86, No 3, pp 412-41. 18 Са друге стране, ми као људска бића управо кроз Цркву „достижемо виђење нашег заједничког добра у Богу“ David Matyko McCarty „Catholic Social Thougts, Natural Law, and Pluralism“ Novembar 1, 2004 =(http://www.stanford.edu/lillyhumanrights/papers/McCarthy Catholic.pdf. 19 Наравно, такав пројекат би захтевао писање читаве књиге. 20 Из перспективе верника, кршење основних људских права је, заправо, кршење достојанства лика Божијег. Жан Калвин је ово разумео: „... нико не може бити неправедан према своме брату а да тиме не повреди самога Бога“, Commentaries on Genesis, Grand Rapids: Baker Book House, 1984, стр. 295-296. Стога такво кршење није само морални, већ пре свега онтолошки грех. 21 Ово се може схватити као варијација мудре Кантове максиме која указује на то да се људско биће не може никада употребити само као средство већ увек истовремено и као сврха по себи (Основи метафизике морала). о.Владан Перишић Објављено у књизи: Људска права у хришћанској традицији, Приредио Радован Биговић, Београд 2009. http://zlatousti.org/clanakview/index?id=159

Априлски циклус Разговора о вери који је био посвећен Васкрсењу Христовом завршен је предавањем ОД ВАСКРСА ДО ДУХОВА: ТУМАЧЕЊЕ ТЕОЛОШКОГ СМИСЛА И ДУХОВНЕ ПОРУКЕ ОВОГ ПЕРИОДА ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ, које је у недељу, 30. априла 2017. године, одржао протојереј др Љубивоје Стојановић. View full Странице

Благослов и клетва су термини који се могу наћи на више места у Библији. Термини благослов и клетва се користе у разним ситуацијама, а нисмо свесни њихове тежине и значења. Које је тумачење ових појмова? На ово питање ћемо одговорити кратко и јасно и ствари стоје овако: Сама реч Благо - слов је, као што видите, од две речи, што по светим оцима цркве значи: "Благо дато". Неко се може питати од кога и коме: "од Бога човеку који иште благослов", јер "слов" је реч, а реч је друго лице св. Тројице, сами Исус Христос, који је раван Богу Оцу и Духу Светоме. Дакле, онај који иште "благослов" мора да зна шта тражи и кад већ тражи то мора чинити из чисте побожности, али и одговорности да оно што тражи, ако добије мора или треба спровести у дело или поступити тако како је нешто наређено да уради са "благословом"! Грех је неиспоштовати затражени благослов, јер он успех доноси ономе који са пуним поверењем тражи и вером у Бога!!! Они који то чине тек онако да покажу да знају те термине који се користе у комуникацији са црквеним људима или да другима покажу како и за ту реч знају у односу на безбожнике или боље рећи идолопоклонике, они у старту греше, јер то раде да их виде људи, а Божији благослов не испуњавају, јер не верују, па форме ради и из културе то тако у разговору затраже. 

Клетва је грех и она је пут ка нечијој пропаст. Опасно је ако је праведник упути Богу, који је од некога неким страшним грехом оштећен, мада праведници то ретко чине, јер знају да могу, ако су окорели грешници злодело учинили да испаштају дуго и тешко и да оде до четвртог, па и седмог колена кад су упитању велики и страшни греси вапијући на небо, као на пример за време рата кад се убијало, клало и иживљавало итд. 
Али они који живе ван свете Цркве грешно, најчешће и без размишљања, упућују клетве и онда оне знају да се врате ономе који их упућује као бумеранг и бива на грех, јер сами нису исправни пред Богом, а од других траже понашање које они сами немају! 
У суштини, клетве нису Богу уопште угодне, јер настају најчешће из гнева и непријатељства, а Бог нас учи из молитве Оче наш: "и опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"!!!
 И још каже: "оне који вас куну ви их благосиљајте, јер ако то раде из чисте неправде према вама згрунуће сами себи живо угљевље на своју главу"! 


Дакле, благослов даје Бог, а клетва је искушење велико!!! Препоручујем да погледате филм КЛЕТВА, са сајта www.prijateljbozji.com. Филм можете погледати и у оквиру овог чланка, одмах испод текста. отац Јован (манастир Лешје ) http://www.crkvaub.rs/pitajte_duhovnika/item/4396-blagoslov_i_kletva_biblija_sadrzi_ove_termine_koje_je_njihovo_tumacenje_video

Ово је можда питање за историчаре. Заправо, свакако да јесте. Али пре свега, питање гласи, зашто је неко испровоцирао овакву застрањеност? Импликације долазе на сваку врсту анализирања. Ко је уопште измислио причу о обожавању Бога који има полове и мушког и женског? У православној, светоотачкој теолошкој заоставштини, нема индиција да се такво становиште било где претпостављало. Светоотачка теологија природно нуди разрешење тог питања, иако до сада није наведено понаособ. Одговор нуди потпуно одбацивање било какве врсте полности, док истовремено благослови сваки историјски контекст мушког и женског. Декаденција по становиштву моралног - теолошког - учења, данас показује ширење на саму структуру свештенства у западним далеким реформским променама. Отрежњење од таквог стања већ осећају многи под тим системом. Услед тога, како доликује, иницијативу за променама у квалитетнија, традиционалнија стања, треба да препознамо у изворним заједницама, посведоченим данас. Нема религијске свести у људима која се не задужује бавити овим питањем. Теологија се већ суочила са одређеним врстама нових, изненада откривених, записа који наводно сведоче нешто толико интимно и деликатно за хришћанску и осталу религијску јавност. Ожењени Христос, са тајним потомством, као тема надовезан је сада са самим трансцендентним Богом - Богом са половима и мушким и женским. Коментари на овако нешто могу поново бити релативистичко помирљиви. Међутим, какве последице сада имамо и на шта оваква прича указује? http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2016&mm=12&dd=01&nav_id=1205459 Drevne ploče o Isusu: "Verovao je da je Bog bio i muško i žensko"

ОБНАВЉА СЕ КАО У ОРЛА МЛАДОСТ МОЈА (Псалам 102 , стих 5) Током читања Псалтира, наилазимо на стих „Обнавља се као у орла младост моја“ (Псалам 102 , стих 5). Како се то код птице орла обнавља младост, и какво је уопште значење тог стиха? По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети. Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година. У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе. Јеромонах Доситеј Хиландарац Манастир Клисина Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА (Тумачење Откривења светог Јована Богослова) протојереј Александар Колесников Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком. Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24). Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај: Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2). Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања: 1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и 2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје. Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја. Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6). Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње. Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства. Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века". Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима. Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена. Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13). 1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"), 2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство), 3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве. Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26). Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). "А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42). "Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46). Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године. Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста! Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом: 1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље, 2. завршено проповедање Евангелија свима народима, 3. прогон Цркве, 4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста, 5. космичке катастрофе у свемиру, 6. Други долазак Христа, 7. Последњи Суд. Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13). Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15). Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом. Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем. 1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио. 2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана. То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7). Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи. Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43). Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род. У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44). Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.