Претражи Живе Речи Утехе

„Реч посполита“, Унија, Украјина према Западу и према самој себи. У кључу потпуно обрнутог валоризовања историјских чињеница морамо прочитати готово све битне моменте украјинске или „руське“ историје послије монголског освајања и ослобођења углавном сјеверних руских кнежевина од њиховог јарма. Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализацији“ Украјине као анти-московског „русь-ког“ пројекта, језичко удаљавање московског и „западно-русьског“ језика итд[2]. У украјинској историјској и националној свијести однос је куд-и-камо компликованији[3] и већ овдје се појављује једна врло важна подјељеност унутар самог украјинског историјскоги идентитетског самосазнања. Наиме, један дио украјинске историографије, нације и нарочито данашње политичке „елите“ на периоду пољско-литванске окупације заснива данас политички важан и пробитачан наратив о некаквом припадању културолошком Западу те живот православног руско-украјинског становништва гледа као процес уклапања у једну модерну, демократску, (квази)наднационалну државну заједницу унутар које је Украјина постојала у својеврсној „Европској унији“ којој она насупрот „Московији“ припада и у којој би, „без московске окупације“ Украјина била и данас. Овај наратив по својим детаљима неодољиво подјећа на хрватски културолошки комплекс „предзиђа Кршћанства“ насупрот „Истоку“ оличеном у Србима (у украјинском случају „Москаљима“) и Турцима. Овакве дневно-политички ангажоване реинтерпетације добија на популарности нарочито од 2014. до данас, али у суштини и даље нису сасвим обликовале свијест ширих маса која Украјину гледа као свијет по себи, подједнако културолошки удаљену од „москаља“ и „љаха“ (= Пољака), као некога за кога не постоје културолошке референце у које она, Украјина, треба да се интегрише: није Украјина дио Европе него Европа треба да се упозна са Украјином. Управо ове двије различите концепције долазе до изражаја када се говори о једном од најболнијих питања украјиснке, источнословенске, свесловенске и међухришћанске историје: ријеч је, наравно, о Брестовској унији (1596) која је у Украјини и даље жива контроверза. Историчари и данас оцјењују мотиве власти за наметање али и локалног епископата за прихватање уније: ако је, попут готово истовременог наметања Марчанске уније (1611) православним Србима у Хабсбуршкој монархији, она наметнута православном становништву Речи Посполите такође требало да послужи лаганој али потпуној полонификацији, тај процес никада није извршен до краја. На основу уније формирала се и кроз вијекове учврстила заједница која се данас назива „Украјинска Грко-католичка Црква“ као посебан свијет који никада није прекинуо ни да се интересује за православне са којима су дијелили простор, нити да утичу на црквену стварност православне цркве. У тим вијековима односи су се сигурно мијењали, у зависности од политичке ситиуације (док су у Ријечи посполитој и Хабсбуршкој монархији грко-католици имали не само привилегован положај него у почетку били практично једина легална „источна“ црквена организација у Речи посполитој, у Руској империји ствар се дијаметрално обрнула, да би у СССР-у УГКЦ била фактички забрањена), али несумњиво је да је унијатска самосвијест темељно утицала и данас утиче на одређене битне моменте украјинске националне самосвијести, штавише, на осјећај посебности Украјине. На примјер, осјећај несхваћености и од стране Пољака и Руса, својеврсна црквена изврност у којој су спојени византијска и нарочито „кијевска“ литургијска традиција и римски примат – све су то елементи самосхватања украјинског унијатског свијета који су темељно утицали и на самосвијест Украјинаца уопште. Удио унијатског свештенства и популације у креирању идентитетских одредница Украјине увијек је био много већи него реални проценат у украјинској популацији: иако се то понекад објашњава посебном ученошћу грко-католичког свијета и његовом наслоњеношћу на Запад, чињеница је да је управо унијатско становништво било носилац обликовања украјинског идентитета у XIX в. и то не само у Закарпатју него и у самој тадашњој „Малороссији“ (како је званична царска администрација називала већи дио данашње Украјине која се налазила у саставу Руске империје). Осјећај украјинске посебности је управо унутар грко-католичког наратива уобличен је у оно што јесте данас. Насупрот већини наших предрасуда о украјинским грко-католицима као про-пољском елементу у украјинском друштву, таква перцепција у суштини не одговара стварности. Украјински грко-католици су свијет за себе, центар њиховог свијета није у Варшави, него у Љвову, Трнопољу и Ивано-Франковску. Онолико колико је сама Украјина по себи земља супротности, још је више то Западна, углавном унијатска Украјина; од Љвова (који заиста одаје утисак западноевропске архитектуре и амбијента) до неког убогог закарпатског или трнопољског села стиже се за сат или два, али цестом која подсјећа на макету површине мјесеца док ћете у њему видјети најбједније, убоге уџерице од дрвета или печене цигле које човјек у Европи може да сретне. Ако вас пут кроз тај меланхолични крај наведе ноћу, видјећете врло мало осим освјетљеног кипа Богородице, можда цркве чија естетика није претјерано различита од православне и рекламу за пут у Међугорје на панелу испред кипа (или цркве). Међутим, много је занимљивији феномен који је у данашњој Украјини такође веома распрострањен, а то је украјински православни национализам. Унутар њега Брестовска унија (1596) сигурно представља катастрофу, али каснија историја, нарочито улазак Украјине у састав Руског Цаства и интеграција Кијевске митрополије у Московску патриајршију посматрају се код многих Украјинаца данас практично идентичним очима катастрофе: као негација „украјинства“. Овдје већ долазимо до момента када се унутар украјинског историјског наратива појављује козаштво, које се уобличава у политички, војни, али и културни и црквени фактор (сјетимо се само да Гогољев Тарас Буљба синове школује на Кијевској духовној академији, а занимљиво је да се у записима из XVII в. спомиње оклијевање кијевских митрополита да уопште уђу у преговоре о новој унији „страха ради козацкого“). Козаци се данас углавном посматрају као суб-етнос и унутар украјинског и унутар руског идентитета (у току ратних операција 2014-2017. постојале су војне јединице и на страни снага ДНР-ЛНР и на страни Украјине које су естетски настојале да оживе козачку војну традицију), али чињеница јесте да су у XVII вијеку они представљали посебну друштвену, политички и етничку цјелину одану идеји очувања православља, рускости земље на које живе. Тај „руськи“ етнос био је језички близак данашњем украјинском и кубанском источнословенском језику/дијалекту и као политички ентитет су били независни и од Варшаве и од Москве („Запорошка Сеч“ је сваима нама позната). Такође, почевиши од XVI в. топоним „Украјина“ се стварно све чешће употребљава за шири ареал од онога који је до тада подразумијевао, мада и даље без икакве супростављености према одредници „Русь“ која је остала да живи у називима „Галицка Русь“ или у називу језика (руська мова). Тако су се на простору данашње Украјине у периоду владања Речи Посполите формирале реалије које практично и данас одређују неке од битних одлика украјинског идентитета, али и тензија које структурално постоје у украјинском друштву. Иако се, како смо споменули ово доба код савремених политичара (и историчара) понекад идеализује и супротставља каснијој „московској окупацији“, оно што можемо да видимо из историјских извора не даје за право таквим политичким читањима. Православно становништво је заиста кроз читав овај период било изложено притисцима који су имали за циљ да га полонификују и „приведу у унију“. Тачно је да је локална аристократија православне вјероисповјести имала тенденцију да тражи учешће у политичком животу Речи Посполите, да постане и сама дио шљахте, као и да се поменута аристократија, као и епископат углавном угледао на пољску шљахту и римокатолички епископат свога времена. Нарочито од времена објављивања Путева руског богословља оца Георгија Флоровског, све „малоруско“ и украјинско почело се везивати са „могиљанском псеудо-морфозом“ и посматрати искључиво у негативним тоновима поређења „могиљанског крипто-латинизма“ наспрам некаквог замишљеног „живог византијског Предања“. Тачно је свакако да је утицај литургијских образаца (па и конкретних текстова и књига) на кијевског митрополита Петра Могилу несумњив и значајан. Године 2011 објављени његови лични записи[4] откривају полиглоту и човјека кога су интересовала црквенословенске службе и житија, али и пољски историјски и практично-животни записи, али и зналца латинског језика и оновремене латинофоне теологије. Међутим, не смије се пренебрегнути чињеница да Могила пред собом и није могао имати других академских образаца него што су то биле језуитеске пољске школе тога времена, али и да је захваљујући њему битно поправљено стање образовања православног свештенства у тадашњим западним „руським“ земљама. Отуда – и поред несумњивих ограничења и данашње превазиђености могиљанске теологије и модела образовања – не можемо сасвим превидјети и тешке историјске околности под којима је дјеловао као и позитивне резултате (којих је, поред „извјештачености“ и „сентиментализма“) такође било. Могили дугујемо бар онолико разумијевања колико и Митрополиту Стратимировићу[5]. Притисци централне власти, Унија, отпор од стране аристократије, отпор од стране становништва (козаци), потреба да се „огњем и мачем“ али и словом и академијом одбарни вјера, сјај шљахте, слобода козака, биједа сељака – све то обиљежава читаве вјекове који и данас говоре, понекад сасвим контрадикторно, у осјећају Украјинца. Хмељницки, присаједињење Московској Русији, Кијевска митрополија у саставу Московске Патријаршије. Године 1653-1654, након читавог низа историјских догађаја, побуне против Пољака и свеопштег рата, козаци предвођени атаманом Богданом Хмељницким траже и добијају припајање московском Царству. Иако се и послије овог догађаја козаштво неколико пута бунило и мијењало савезнике (ратујући понекад и са Пољацима и Татарима против Москве), присаједињење Украјине са лијеве обале Дњепра (и града Кијева) Руском московском царству постало је историјска стварност. За црквену ситуацију је нарочито значајно да је након превирања и коначне стабилизације московске државне власти наступила и интеграција Кијевске митрополије која је од свог оснивања у Х в. до тада била подчињена Цариграду. И тај процес није прошао без отпора, како од локалног епископата, тако и од самог Цариграда. Колико је тај отпор био јак говори чињеница да је између Перејаславског договора о присаједињењу Украјине (московској) Русији до коначног подчињавања Кијевске митрополије московском патријарху прошло безмало три деценије (1654-1685) у којима су се, сходно промјењивим политичким и војним околностима усталиле за извјесно вријеме три, а затим двије јерархије (једна подчињена Москви, на „лијево-обалној Украјини“, друга „независна“, ослоњена на пољску власт, на „десно-обалној Украјини“[6]). Међутим, када је Москва 1685. године поставила, за вријеме патријарха Јоасафа за кијевског митрополита Гидеона, цариградски патријарх Дионисије, уз консултацију других патријараха Истока, послао је 1687 грамату којом је потврдио тај избор. Ни сам А. В. Карташов (на кога се ослањамо за историјске податке у овом случају), не негира да је присаједињење Кијевске митрополије Москви наилазило на много отпора, још од времена Хмељницког (и митрополита Силвестра) па све до коначног подчињавања[7]. Међутим, када су се историјске околности донекле стабилизовале крајем XVII, па све до најновијег времена, Цариград у суштини није проблематизовао такву одлуку: о томе колико је Руско Царство од XVII до почетка ХХ в. помагало цариградску патријаршију и колики је удио консетлације снага у којима је Трећи Рим био битан за опстанак Другог, познато је историје Цркве. Данас су политичке околности битно промјењене; изгледа да су управо оне допринијеле наглом „присјећању“ Цариграда да је до 1685-1687. Кијевска митрополија била у њеном саставу, али и актуелизацији статуса „мајке Цркве“ цјелокупног источнословенског Православља из перспективе једне чудновате супермацијске еклисиологије унутар које, изгледа, „мајка“ жели да има реалну контролу и онда када је већ одавно „бака-Црква“, а њене „кћерке“ не само пунољетне него и зреле помјесне Цркве. Као што ћемо видјети, ово „нагло присјећање“ Цариграда има паралелу у актуелним аспирацијама неканонских „Цркава“ (као и аутокефалиста унутар УПЦ) да точак историје насилно врате у стање прије 1685. Остатак „царског“ периода данас се углавном дијаметрално супротно посматра у украјинској и руској самосвијести: у првој као период „репресије“, „русификације“ и „гушења свега украјинског“, у другом као нормално стање јединства Руса, Малоруса/Украјинаца и Бјелоруса. И поред црно-бјелих наратива, очигледно је да нити једно ни друго не представља историјску реалност у цјелини, а нарочито се показује бесмисленом „русификација“ Украјине која, очигледно, није била успјешна чим се толико људи и данас осјећају као Украјинци (а велики дио њих и говори украјински језик). Тачно је да је царска цензура у суштини забрањивала печатање књига на „малоросијском дијалекту“, али је чињеница да су Тарасу Шевченку, родноначелнику савремене украјинске књижевности, кодификатору језика добродошлицу указивали најеминентнији руски књижевници његовог времена (занимљиво је да је Шевченко дио својих личних дневничких записа водио на руском језику!) Такође, сви дијалози у Љековљевом Некрштеном попу чија се радња дешава у Украјини дати су на „дијалекту“. Читав XIX в. на подручју данашње Украјине постоје и боре се неколико идентитетских пројеката: империјалне власти ни саме сасвим немају јасан став да ли да промовишу искључиво „росијску“ писменост или да подрже „малоруски“ и „јужноруски“ регионални идентитет. Са друге стране, ноторна је чињеница да је много источнословенског становништва које је говорило „мову“ остало да живи у оним дијеловима бивше Руси који су припадали Пољској и, касније, Аустро-Угарској. Чињеница је да су власти ових земаља и унијатско свештенство снажно радили на оформљењу идентитетског осјећаја „украјинства“ као антипода „Московији“. Побједу „украјинског“ имена и националног пројекта у ХХ вијеку можемо објашњавати злонамјерношћу и русофобијом совјетских револуционара, али је чињеница да је концептуално украјински национални пројекат имао много јаснију идеју (посебност Украјине у односу на Москву), лингвистичку базу и подршку Беча и Варшаве: јужноруски и „малоросијски“ идентитет је у Руском царству посматран у најбољем случају као нужно зло и груби провинцијализам. Можда као показатељ амбивалентности односа према свом сопственом наслијеђу у данашњој Русији и Украјини можемо да узмемо судбину Н. В. Гогоља: данашњи украјински национализам ни сам не зна да ли да у њему види „издајника“ који се продао „москаљима“ или „великог Украјинца“ кога је само „цензура“ приморавала да се покори „великоруском“ пројекту[8]. У читавом спору се данас, на жалост, ријетко када нађе довољно пажљивих читалаца да у самом Гогољу виде подједнако „украјинског“, „руског“ али и писца чија је ингениозност заиста свјетска културна баштина, Гогоља који припада свијету. И сам читавог живота свјестан да у њему подједнако битишу „малоруска“/“украјинска“ и (велико)руска душа, Гогољ је сигурно већи од сваке оптужбе против Гогоља. Језик и култура који не увиђају оно што је Гогољ видио по себи су губитници, заробљеници партикуларизма и провинцијализма. Црквена стварност је текла очигледно у јединство са Московом, али тај утицај није био једносмјеран: штавише, више би се могло тврдити да је Кијев, све до средине XIX в. више утицао на Москву, њену теологију па и на религијски менталитет него што је Москва то учинила према Кијеву. Међутим, и поред данашње украјинске аверзије према свему царском и „росијском“, упркос руском честом идеализовању царског периода руске државности и синодалног периода црквене управе, остаје чињеница да је кроз читав XVIII и XIX вијек прошао у обједињеном духовном и материјалном животу Украјине/Малорусије и Русије: биједе и недаће „руског човјека“ нису се много разликовале у данашњој Украјини, Бјелорусији или Русији, као ни живот духа, културна или црквена стварност. Сам град Кијев доживио је лијепе дане изградње и афирмације, а Кијевска духовна академија дала низ врло уважених богослова и црквених историчара, од којих се и данас издвајају Сергеј Леонтјевич Епифанович (1886-1918), прерано преминули патролог чији радови о Св. Максиму Исповједнику ни данас нису изгубили на актуелности. Кијевској духовној академији је, због њене прошлости у којој је велику улогу иргала ослоњеност на латинску патристику, крајем 19.в. повјерен превод Св. Августина и великих западних Отаца Цркве. Кијевски митрополити кроз читав овај период уживају велики углед у Руској Цркви. Изузетно је занимљив богословски спор око превода Светог Писма на савремени руски језик у коме су учествовали кијевски митрополит Филарет Амфитеатров (1779-1858), који се противио превођењу Писма на савремени „росијски језик“ и митрополит московски Филарет Дроздов (1783-1867) који је снажно подржавао превод. У њиховом спору на видјело су изашле разлике између двије различите концепције црквене стварности, језичког идентитета, мјеста научног (библијског) истраживања у животу Цркве. Митрополит кијевски Филарет снажно се залагао за приљежније изучавање (црквено)словенског језика, сматрајући (црквено)словенски превод, начињен са Септуагинте, сакралним и неприкосновеним, а сам „росијски“ (= савремени руски) језик неадекватним и мањкавим. Његову позицију не можемо приписати само теолошком, библијском и идентитетском конзервативизму или недостатку увида у стање ствари тадашње сверуске културе: и сам је био врло образован човјек и члан Руске академије. Међутим, точак историје се није могао зауставити: очигледна потреба за разумљивијим преводом мотивисала је Митрополита московског Филарета Дрозодова да успјешно иницира руски синодални превод, са масоретског текста: превод који се у своје вријеме користио најбољим издањима текста, а чији је језик у пушкиновској епохи показао да је савремени руски језик и те како у стању да донесе светописамске истине, не кидајући сасвим континуитет са својим словенским наслијеђем. Тако је настао превод који је подједнако могао да чита сваки „декабриста“ у Санкт Петерсбургу, сваки чиновник у Москви и Кијеву и сваки писемни сељак на самим источним границама Царства: питање је колико је тај нови превод могао бити разумљив сељаку на самој западној граници Царства, у неком „русначком“ закарпатском селу. Руска Православна Црква је канонизовала оба митрополита-имењака, у њеној пракси се усталило рјешење према коме се и даље служи на црквенословенском језику, а библијска читања се произносе углавном на руском (или у Украјини на украјинском). Иако његова схватања о потреби да се у свему и сасвим истрајава на употреби искључиво црквенословенског језика данас изгледају као анахрони конзервативизам, интуиција Митрополита кијевског Филарета Амфитеатрова добро је наслутила да ће питање језика богослужења и Писма још вјековима бити једно од основних идентитетских питања у Кијеву: свака експлозија жеље за украјинском црквеном самосталношћу у ХХ вијеку биће праћена протјеривањем словенског и увођењем украјинског језика у богослужење Цркве. Извор: Теологија.нет View full Странице

Између „дивизија“ и стварности: наша перцепција Украјине Иако се вијести о рату и осталим дешавањима у Украјини данас углавном мање присутне него што је то био случај прије неколко година, свако кога интересује реална ситуација на терену може данас да се увјери да не прође нити један дан без мањих или већих ратних активности (о којима извјештавају обје зараћене стране и војске ДНР и ЛНР и украјински информативни портали). За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цјелини), када се праве велики планови и разматра геостратегија. Са друге стране, свако ко је, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низије зна какав је то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ војна 150 милиона Руса и 48 милиона Украјинаца уопште могла да значи. Док руски (и украјински) медији извјештавају сваки дан о пушкарањима на подручју одређеног села, извјештавају колико је људи рањено и која је коса, цеста или мост заузет, у нашој свијести и даље су атомске бомбе и тенковске дивизије. Тамо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаљ. Овдје је та величина незамислива. Можда зато и тако лако помјерамо дивизије по карти. А када се помјере дивизије нема више мира у свијету. Тог момента више ништа неће бити какво је било прије. А и без атомских бомби и дивизија, војне се воде не само ради територије него, можда још више – због идентитета и разлике у доживљајима истог простора. Отуда војне и политике акције не значе ништа ако немају идентитетске посљедице[2], управо као што је све добијено у рату могуће изгубити на пољу идентитета. Потпуно исти феномен имамо и када је у питању црквена ситуација. У овом моменту се и унутар наше помјесне Цркве све чешће чују питања узрокована својеврсним (неодговорним) потезима Цариградске Патријаршије, а који као да најављују неки могући расплет црквене ситуације у Украјини. И док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, свађају око канонских граница и јурисдикција, о могућностима и дометима утицаја, између ручка и вечере у Солуну, Риму или Београду, нико претјерано не обраћа пажњу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначајну, неког од храмова наше сестринске УПЦ у, рецимо, луцкој области. А Црква би требало, ваљда, да се равна према том „малом човјеку“ који у њу долази, који живи њеним животом. Који је у западној или централној Украјини често и физички брани и чува. Украјински и руски идентитет: ко је онај други? Русь. Да би нам била јасна украјинска црквена ситуације није довољно погледати само статистику којој од „цркава“ припада колико православног живља. Коријен сложеве украјинске црквене ситуације лежи у међусобном односу украјинског и руског идентитета, у схватању Москве у Кијеву и Кијева у Москви. Данас нарочито украјински историчари говоре о двије „историјске парадигме“ (кијевска и московска)[3], али те историјске парадигме нису само начини на које историчари доживљавају и причају прошлост него начин на који то чини „обични“ човјек. Непобитне чињенице говоре да и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону који и једни и други називају „Русь“ (именица женског рода, мијења се као српска „кост, -и“ – Русь, ген. Руси“) . То је заправо, данас, једино заједничко у несумњиво заједничкој историји. Та држава је имала свој процват под Олегом (882–912) и Светиславом (Свѧтославъ 942–972), њен кнез Владимир (980-1016) је примио крштење из Цариграда (око 988.), што је чињеница од примарног значаја и за савремену руску и украјинску националну свијест. Та држава је имала своју експанзију, процват и пад, Кијев, пословично увијек доживљаван као „мајка руских градова“. Међутим, чак ни најстарије и најбитније чињенице из историје Руси данас не обједињују него разједињују Украјинце и Русе. За црквену ституацију је изразито символички битно питање мјеста крштења кнеза Владимира. Наиме, иако се данас „крштење Руси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштењем самог кнеза Владимира, данас постоји немала контроверза у источнословенској историографији у вези мјеста и времена крштења самог кнеза Владимира: да ли се оно десило већ за вријеме похода на Корсун (= Херсон), да ли касније, заједно са народом у Кијеву или, како је тврдио А. В. Карташов, вјероватно у својој љетњој резиденцији, граду Васиљеву, југо-западно од Кијева[4] или, пак на самом Корсуну (Херсону)? Да није у питању проста занимљивост староруске историје побринула се данашња политичка ситуација па се тако празновања „крштења Украјине-Руси“ свечано обиљежавају у Кијеву[5] и на Криму[6] са дијаметрално супротним политичким порукама: тако украјински политички наратив у крштењу Руси увијек види чин оснивања данашње украјинске државе, а недавно је пажњу јавности привукао украјински предсједник Петар Порошенко изјавом да је кнез Владимир избором хришћанства начинио „европски избор“[7]. Са друге стране, В.В. Путин је истиче крштење Руси као основу јединства руског народа и чин заснивања велике и моћне Руске државе[8]. Оно што се, међутим, може уочити јесте да се послије Путинове изјаве која је за мјесто Владимировог крштења једнозначно одредила Корсун = Крим, тежиште руског историјског наратива пренијело на Крим, потиснувши Кијев у други план. Наравно, одсликавање тренутне политичке ситуације више је него очигледно. Међутим, поставља се питање: да ли је руско символичко измјештање крштења Руси из Кијева (на Крим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свјесно гради са свијешћу да је Кијев – „мајка градова руских“ – неповратно изгубљен за „русский мир“? Такође, питање наслијеђа и значења Руси увијек изазива велико размимоилажење данашњег украјинског и руског историјског наратива али и националног идентитета: док је под монголским хордама и у међусобним зађевицама нестајала и фрагментисала се стара Русь, њена даљња судбина се у руској историјској самосвијести доживљава кроз наратив о монголском јарму, али и опорављању, о постепеном преношењу тежишта „руских земаља“ према сјеверу, према граду-републици Новгороду и Москви. Украјинска идентитетска самосвијест увијек је остала географски фиксирана за сам простор најсатрије руске државе те је у монголском јарму гледала прекид постојања свега дотадашњег, а у формирању Москве – формирање нечега сасвим страног и далеког, „Московије“, земље која у најекстремнијим десничарским и неонацистичким наративима (који су, на жалост, популарни у широким народним масама) и није „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. Тамо гдје руска свијест гледа континуитет, украјинска гледа прекид континуитета. Тамо гдје руска свијест Кијев и највећи дио Украјине посматра(или је бар до недавно посматрала) као простор са кога је руска државност пошла, украјински национални идентитет форсира апсолутну раздвојеност и различитост. Успут, врло је битан и један историјски детаљ који показује амбивалентност савременог односа према прошлости, и код једних и код других. Наиме, док је Русь данас у националном идентитету Руса актуелизована кроз концепт „Свете Руси“ (Святая Русь), једног надвременског простора смјештеног у заједничку прошлост, историјско искуство и врједносно заједништво (врло сличног нашој Небеској Србији, дотле већина Украјинаца у њему не види ништа друго до некакав облик великоруског империјализма. Међутим, и сами Украјинци имају веома амбивалентан однос према наслијеђу раносредњевјековне Руси. Наиме, од како је у ХХ вијеку коначну превагу у себеименовању народа који себе данас углавном назива Украјинцима однијело управо име „Украјина“ и „украјински“, поставља се питање шта са „непријатним чињеницама“ да се сам назив „Украјина“ појављује тек 1187–1189. године, али још увијек у значењу за оно има данас – штавише, назив „Русь“ је још дуго био у употреби чак и за најзападније дијелове источнословенског простора (Галицију, рецимо), а језик који се данас назива „украјинским“ све до XVII в. је самог себе називао и звао „руська мова“. Данашњи Украјинац тако мора да нађе начина да новији облик националног наратива у коме доминира управо украјино-центричност помири са исконском русь-кошћу своје прошлости. Проблем измирења „украјинскости“ садашњице и русь-кости прошлости добијао је разне облике, од М. Грушевског до данас, али никада није успјешно ријешен. Међутим, „русь-кост“ Украјине у том националистичком наративу никада није појмљена као спајајући, или чак заједнички фактор историје и идентитета са Русијом и Русима. Управо супротно: Рус је увијек и искључиво „россиянин“ а „русский язык“ – „российска мова“ (ако не већ „москал“ и „кацап“), неко ко је и језички поистовјећен са стварношћу која настаје и самоименује се тек од XVII в.надаље[9]. Иако је данашњи Украјинац углавном спреман да прича митологеме о томе како је чак и у вријеме „Руси“ народ који је настаљивао Кијев себе називао „Украјинцима“, а своју земљу, наводно „незванично, присно“ – „Украјином“, а званично „Руси“, таква рјешења не рјешавају него појачавају схизофренију. Већ је поменути М. Грушевски предлагао да се говори о „Украјини-Руси“, а његов приједлог украјинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придјева „руски“ и „украјински“ за један језик, простор, народ. Зашто је то битно за нашу црквену ситуацију, осим што илуструје колико се и оно заједничко (као „Русь“) може преметнути у симбол различитости ако се историјске чињенице подвргну политичкој интерпретацији? Нашој широј црквеној стварности је непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патријарха тзв. „Кијевског Патријархата“ – Филарета Денисенка јесте „Патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ (Патріарх Київський і всієї Руси-України), као очигледан пандан „патријарху московском и цијеле Руси“ (Патриарх московский и всея Руси). Управо као што је украјински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-рећи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако је и проблем оснивања „аутокефалне“ украјинске православне цркве за Московску патријаршију много више од јурисдикцијског и црквено-политичког питања. То је питање идентитета, правог наслијеђа „Руси“, могућности постојања „двије Руси“ и двије цркве засноване на Владимировом бацању идола и крштењу у Дњепру поред Кијева (или на Криму?). По томе оно донекле подсјећа не само на питање „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позицију имају онолико сензибилитета колико саме траже и добијају за своју позицију према „македонској“ Цркви. Извор: Теологија.нет View full Странице

Тешко је наћи двојицу различитијих људи. Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик. Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог. Даље. Петар је галилејски рибар, а Павле је ученик великих књижевника и по васпитању је фарисеј. Обојица су Јевреји, али је Павле реч Божију углавном проповедао незнабошцима обнављајући их Духом и чинећи од њих Цркву. А Петар је Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима. Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо. О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера. Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса. *** Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно. Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус. У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу. И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква. А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи? Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку. Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена. *** Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку. Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта. И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“) А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира. После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге. Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује. Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха. *** Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика. протојереј Андреј Ткачов Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Посетиоцима нашег портала http://pouke.org топло препоручујемо рад нашег брата вероучитеља Мирка Василића, дипломираног мастер теолога на тему "Гоњење хришћана у прва три века". Због обимности, овог заиста сваке пажње вредног рада, доносимо само уводни део истог. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ View full Странице

У истраживању које је обавио Истраживачки центар за одбрану и безбедност (ИЦОБ), за поновно увођење редовног војног рока изјаснило се 74 процента анкетираних, док је 26 одсто било против. Истраживање је спроведено у 11 општина и градова у Србији, у периоду од јануара до маја ове године, на укупно 1.117 испитаника оба пола и свих старосних структура, саопштило је Министарство одбране. Истраживање представљено на конференцији за штампу Три четвртине грађана подржава поновно увођење редовног војног рока, показало је истраживање. "Укупно 77 посто мушкараца је подржало такав одговор, а жена нешто мање, 74 процента, док, кад је реч о старосној структури, редовно служење војске има највећу подршку испитаника старијих од 60 година, а најмању у популацији 40 до 49 година", рекла је представница ИЦОБ Јасмина Андрић на конференцији за штампу. На истој прес-конференцији говорио је и државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић, који је истакао да је оспособљавање грађана за одбрану од великог значаја за сваку земљу и да Министарство одбране пажљиво анализира реализацију садашњег концепта добровољног служења војног рока. "Војни рок није укинут, већ обустављен" Подсетио је да је обавезно служење војног рока обустављено одлуком Скупштине Србије почев од 1. јануара 2011. године, али да тим актом редовно служење војног рока није укинуто "већ само обустављено", уз обавезу увођења у војну евиденцију и служења у резервном саставу. "Министарство одбране је у склопу организационих промена почетком ове године формирало нови сектор – Сектор за цивилну одбрану и припреме одбране, са циљем унапређења обуке грађана за одбрану земље, у складу са одредбама Закона о одбрани", рекао је Живковић. Додао је да се у Војсци Србије, у складу са плановима, изводи обука резервног састава лица која су одслужила војни рок. Према његовим речима, Министарство, у складу са Законом о одбрани и Законом о војној, радној и материјалној обавези, први пут организује једанаестодневну обуку војних обвезника старијих од 30 година и преведених у резервни састав, који нису одслужили војни рок. Припадник Војске Србије "Министарство одбране упутило је иницијативу за увођење садржаја обуке у школски систем Републике Србије како би ученици основних и средњих школа стицали основна знања о систему одбране, што је, уз већ поменуто, мера коју Министарство одбране и Војска Србије предузимају са циљем јачања укупне способности грађана за одбрану земље", рекао је Живковић. Живковић је све испитанике који су се изјаснили за увођење обавезног служења војног рока, али и остале грађане који то желе, позвао да се пријаве за добровољно служење војног рока територијалним органима Министарства одбране, по месту пребивалишта. На конференцији за штампу говорио је и генерал-мајор у пензији Видосав Ковачевић, који је, коментаришући резултате истраживања, рекао да они говоре да ипак "Србин иде радо у војнике", а да је истраживање веома битно јер се бави најзначајнијим питањем одбране земље. Присутнима се обратио и генерал у пензији Божидар Форца, колумниста магазина Одбрана и безбедност, чији је оснивач ИЦОБ, а чије је и штампано издање најављено за септембар.

Три житија грузијских светих биће ускоро објављена на немачком језику, и то: „Мучеништво Шушанике“, грузијске кнегиње која је одабрала мучеништво уместо да се приклони паганству; „Мучеништво Аве Тбилисијског“, преобраћеника у православље који је смело проповедао јеванђеље муслиманима, и „Мучеништво Јевстатија Мчеткског“, некадашњег незнабошца који је изабрао мучеништво уместо да се врати у незнабоштво. Ова житија ће објавити немачка издавачка кућа у Лајпцигу. Иначе, о великом броју грузијских светих монаха, монахиња, свештених лица, праведника и мученика и исповедника може се читати на енглеском језику онлајн „Lives of the Georgian Saints“, чија житија је саставио протојереј Захарије Мачитабзе, а објавила Сент Херман Прес. Уз то, више од сто житија може се наћи на овом сајту OrthoChristian.com. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Обично кажемо да постоје два пута према Богу: брак и монаштво; и да средње путање нема. У прилог томе послушајте предавање о. Игора Игњатова линк. извор или: извор Тако каже "теорија": или-или трећег нема. Пракса говори нешто друго. Много је оних који не могу да се прихвате ни брачног венца, ни ађелског образа. По теорији би рекли да не могу да нађу пут ка Богу. Да ли је баш тако, шта можете да кажете на ову тему?

- Три казивања о Крсту (део 3.) - Крсна истина о савршеном човеку Крст открива истину о савр­шеном човеку – Христу који је оличење хуманости и доброте. Учитељ добра и доброчинитељ. Учитељ праведности и правед­ник. Учитељ истине спреман да жигоше лицемерје и грех, без обзира да ли га чине људи са „друштвене маргине“ или са врха друштвене лествице. Учитељ милосрђа који милостиво прихвата све који му долазе без обзира на прошлост. Христос је оличење врховних вредности хуманости и Ап. Павле га назива сликом (обличјем) Бога Невидљивог (Кол. 1, 15), алудирајући на опис стварања првосазданог човека као слике и обличја Божијег. Христос је човек какав је створен и за шта је створен, чо­век који и у најтежем тренутку када је понижен, израњављен и распет, са Крста изговара ре­чи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Isaac Fanous, Holy Virgin Mary Coptic Orthodox Church in Los Angeles, CA Крсна истина о палом човеку Крст нам открива и истину о човеку који је отпао од идеала за који је створен, о човеку који није само пропустио да испуни своје назначење, већ и чини све да упрља и искриви слику Божију по којој је створен. Човек који мрзи и убија, који чине неправ­ду, зло и бол. Човек који је иритиран идеалом, који га издаје и продаје попут Јуде, који га се одриче попут Петра и бежи од њега попут осталих апостола. Човек који пљује у лице идеалу, који га бичује, крунише трновим вен­цем, распиње и убија. Крст нам открива да је човек често биће које је огрезло у греху и злу, биће које мрзи и уништава добро. трашан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: „Распни Га, Распни!“ Није ли сав живот наш на земљи – незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког, свака страст моја – трн је, све страсти моје – трнов су венац који ја на Главу Христу мећем! У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост…. Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе. Св.Јустин Ћелијски Ово је ужасавајућа, али не и последња истина Крста, јер нам он открива и Бога. Крсна истина о Богу Христос је, каже о Јустин, Бог који је у потпуности ушао у смрт и њене страхоте, у агонију и ропац, са човеком и ради чове­ка. Зато се у крсној смрти Богочовековој врхуни божанска љубав према роду људском. Христова смрт нам открива да је Бог та­ко заволео свет да је и Сина Свог Јединородног дао да ниједан који верује у њега не умре него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Христос, оваплоћени Бог нам на Крсту открива величину Бога који не жели да човека препусти његовом промашају, греху, злу и смрти. Он долази међу људе да открије праву човечност и да омогући њену обнову грлећи, на Крсту прободеним рукама, људе који су му пљунули у лице, који су га бичевали и крунисали трно­вим венцем, који су га распели и убили. То нису учинили само људи који су били под Крстом, већ сваки човек који је икада учинио зло и грех. Једно од знаменитих места Старог Завета је тзв. Исаијина Песма о слузи Господњем (Ис 53). Она се у Новом Завету наводи као пророштво о распећу Христовом, распећу којим Хри­стос на себе узима наша безакоња, грехе и боли. Она је за новозаветне писце била locus clasicus пророштава о смрти Христовој (Дап. 8, 31-35; 1. Пт. 2, 21-25). Крст је, заиста, најзначајнији путоказ људског живота, и више од тога. Крст није само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу. Исповедајући Символ вере кажемо да верујемо у Христа који је распет за нас. То значи да верујемо да је сваки наш грех ударац по леђима Господњим, трн у његовом венцу, клин у његовим рукама, али и да верујемо у Бога који толико воли човека да упркос свему жели да га врати своје наручје. Говорећи о пет рана Христових у својим Мисионарским писмима, Св. Еп. Николај каже да су оне узроковане црним гвожђем и још црњим грехом људским. Прободене су руке које су благосиљале због греха многих руку које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле да би се свачије руке исцелиле од грешних дела. Прободене ноге које су ходале и водиле једним пра­вим путем, због греха многих ногу које су на зло ходиле, невиност заводиле… светињу прљале… да би се свачије ноге одвратиле од грешних путева. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске због многих окамењених срца… у којима се рађала свака злоба и свако безбожништво… да би се свачије срце опрало од гре­шних жеља и мисли. Крст нам открива љубав Божију у њеним различитим димензијама. Према Св. Оцима (Св. Григорије Нисијски, Св. Теофилакт, Св. Јован Златоусти, Ориген), Св. Павле говори о Крсту када каже да нам се омогућује да спознамо ширину, и дужину, и висину и дубину љубави Христове (Еф. 3, 18-19). Крст попут неког космичког кључа сеже у дубину земље до гроба, архетипске тамнице зла у којој је човек самозаточен својим грехом, будући да Христос смрћу смрт уништи. Ширина крсне љубави показује се универзалношћу која не познаје националне, расне, полне, верске или било које друге границе. Висина крсне љубави осликана је чињеницом да као космичко дрво сеже до небеса и враћа нас Богу. Дужина крсне љубави открива се у чињеници да је она део вечног наума Божијег, чији ефекти нису ограничени временом. Јован Благојевић https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/09/17/kazivanja-o-krstu/

- Три казивања о Крсту - (део 2.) Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота? Оригиналност хришћанског разумевања Крста Симболика крста у претхришћанском свету намеће питање оригиналности хришћанског разумевања Крста. Може се рећи да је претхришћанска симболика најава или макар наслућивање истине о историјском Христу. Уколико би, хипотетички, замислили сусрет приликом којег хришћанин древнохришћанског периода учествује у дијалогу са неким античким мислиоцем, и уколико би тема дијалога био Крст, вероватно би били сведоци тога да су се саговорници веома брзо сложили. Наиме, када би један антички мислилац истакао да је крст символ смрти, хришћанин би се без превише размишљања сложио са тим, имајући на уму крсну смрт Господњу. Са друге стране, уколико би антички мислилац истакао да је крст истовремено символ живота који истиче из његовог средишта, хришћанин би и ово прихватио дозивајући у сећање животодавни карактер Христове смрти. Специфичност и оригиналност хришћанске мисли, дакле, није била у употреби новог символизма повезаног са Крстом, већ у конкретизации постојеће символике и историзацији универзалног наслућивања. Историзација крсне символике У хришћанству је преузета античка симболика и иконографија крста као разумљиво средство комуникације, али је оно надограђено новим значењем којим је крст измештен из митологије у историју. Христос је историјска конкретизација митолошких наслућивања и остварење старозаветних пророштава. У Символу вере исповедамо да се предвечни Син Божији, Логос оваплотио и да је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен. Позивање на Пилата представља историјску одредницу која нас води од митолошког ка богословском разумевању Крста, као средишњег мотива Новог Завета и Христове поуке апосто­ла. Ученици су били скандализовани Христовом најавом страдања и смрти, али их је Он стално подсећао на свој у смрт као фокусној тачки ка којој ходи, тачки која је његов час (Јн. 2, 4; 7, 30; 8, 20; 12, 23; 13, 1; 17, 1). Крст као путоказ Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the milestonе) користи да означи откривења која нам говоре исти­ну о Богу и истину о човеку, а Крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу. Јован Благојевић https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/09/17/kazivanja-o-krstu/

– Три ка­зи­ва­ња о Кр­сту (1. део) – Космичко дрво, један од познатих мотива различитих митологија, пре свега германско-скадинавске (извор: weheartit.com) Крст као пред­хри­шћан­ски сим­вол смр­ти и жи­во­та Јо­ван Бла­го­је­вић Крст је при­су­тан у древ­ној Ки­ни, ан­тич­ком Егип­ту, Ки­пру и Кри­ту. Уз круг и ква­драт, крст је те­мељ­ни сим­вол. У са­вре­ме­ном до­бу крст је сву­да при­су­тан сим­вол, ко­ји се углав­ном по­ве­зу­је са хри­шћан­ском ве­ром или, ре­ђе, са нео­г­но­стич­ким тра­га­о­ци­ма. Го­то­во да је у са­вре­ме­ном све­ту то зна­ме­ње при­пад­но­сти, ко­је се ис­ти­че са по­но­сом или по инер­ци­ји. Ни­је, ме­ђу­тим, увек би­лота­ко. У вре­ме по­ја­ве хри­шћан­ства, крст је под­се­ћао на ужа­снусмрт ко­ју ће до­жи­ве­ти истин­ски или об­лà­га­ни не­при­ја­те­љи Рим­ског цар­ства. Он је био сим­волсра­ма, му­че­ња и смр­ти. Сим­волсуд­би­не ка­кву је ис­ку­сио и сам Го­спод Исус Хри­стос. Ни то, ме­ђу­тим, ни­је по­че­так мно­го­о­бра­зне сим­во­ли­ке кр­ста ко­ја у свом ми­то­ло­шко-кул­ту­ро­ло­шком бо­гат­ству се­же до нај­ар­ха­ич­ни­јих ду­би­на. На не­ки на­чин, прем ­да хри­шћа­ни крст не усва­ја­ју збогбо­гат­ства ње­го­вог пред­хри­шћан­ ског зна­че­ња, већ због зна­ча­ја оно­га што се на кр­сту до­го­ди­ло, они не од­ба­цу­ју по­сто­је­ћу сим­во­ли­ку већ јој да­ју спе­ци­фич­но исто­риј­ско-бо­го­слов­ско зна­че­ње. Упра­во за­то, ка­зи­ва­ње о кр­сту тре­ба да поч­не од тих ар­хај­ских зна­че­ња по­ве­зи­ва­них са овим сим­во­лом. Крст као сим­вол сре­ди­шта Крст је при­су­тан у древ­ној Ки­ни, ан­тич­ком Егип­ту, Ки­пру иКри­ту. Уз круг и ква­драт, крст јете­мељ­ни сим­вол. Упи­си­ва­њемкр­ста у круг, он га де­ли на че­ти­ри де­ла, а уко­ли­ко му се по­ве­жу крај­ње тач­ке на­ста­је че­тво­ро­у­гао. Oвa једноставнa за­па­жа­њасу осно­ва развијенe бо­га­те сим­во­ли­ке ко­ја је пре­ра­сла у уни­вер­зал­ни је­зик. Крст сим­во­ли­зу­је пла­не­ту ко­ја се ши­ри ка че­ти­ри ве­тра зе­маљ­ска, ка­ко се го­во­ ри уСве­том Пи­сму. Он је, сто­га, ко­смич­ка оса, ва­се­љен­ско (ко­смич­ко) др­во, али и сим­вол пре­ла­за, не­пре­ста­ног са­бра­ња уни­вер­зу­ма и ко­му­ни­ка­ци­је зе­мља – не­бо,те су за­то у древ­но­сти хра­мо­ви и ол­та­ри по­ди­за­ни на рас­кр­шћи­ма. Крст ни­је са­мо цен­три­пе­тал­ но, већ и цен­три­фу­гал­но сре­ди­ште. Он је сре­ди­ште из ко­јег на­ста­је ши­ре­ње и зра­че­ње, од­но­сноне­про­ме­њи­во сре­ди­ште у ко­јем седу­ал­ни си­сте­ми спа­ја­ју у је­дин­ стве­но. Он предстaвља син­те­зу не­ба и зе­мље, пре­пли­та­ње про­сто­ра и вре­ме­на, су­срет ко­нач­но­сти и веч­но­сти. Сцена из гробнице непознатог египатског племића, 4. в. пре Христа (извор: vk.com) Крст као ­ан­тро­по­ло­шки сим­вол У ан­тро­по­ло­шком сми­слу крст пред­ста­вља чо­ве­ка ко­ји ра­ши­ре­ним ру­ка­ма по­ку­ша­ва да оства­рисве­о­бу­хват­ност по­сто­ја­ња, али ико­ји се уз­ди­же и ства­ра­лач­ки ус­ пра­вља, те се узи­ма као сим­вол фи­гу­ре пот­пу­но ду­хов­но уз­ви­ше­ног чо­ве­ка. Крст, да­кле, пред­ста­вља ори­јен­та­ци­ју пре­ма раз­ли­чи­тим ни­во­и­ма ег­зи­стен­ци­је. Про­стор­на ори­јен­та­ци­ја се по­ве­зу­је са осом ис­ток-за­пад, тј. уни­вер­зал­но­шћу људ­ског ис­ку­ства. Уз­ди­за­ње људ­ске ег­зи­стен­ци­је каме­та­фи­зич­ком све­ту при­ка­за­но је осом се­вер-ју­г (до­ле-го­ре). Високи бронзани „ирски крст“ из 10. века хришћанске ере (извор: wesharepics.info) Крст као со­лар­но-све­тло­снисим­вол пре­ла­за Крст је и со­лар­ни сим­вол и пред­ста­вља зра­че­ње, иси­ја­ва­ње бо­жан­ског и за­то га Св. Мар­тинна­зи­ва сим­во­лом сре­ди­шта ва­тре ума и пра­на­че­ла. „Еги­пат­ски крст“ сим­вол је ми­ли­о­на го­ди­на бу­ду­ћег жи­во­та, тј. веч­но­сти. Уеги­пат­ској ико­но­гра­фи­ји по­ве­зу­је се са бо­го­ви­ма, фа­ра­о­ни­ма и по­све­ће­ни­ци­ма у ини­ци­ја­ци­је ко­ји, но­се­ћи тај крст, от­кри­ва­ју веч­ност са оне стра­не пре­пре­ка ко­је још увек тре­ба са­вла­да­ти. Ова фор­ма кр­ста, на­ро­чи­то при­сут­на у ико­но­гра­фи­ји мо­но­те­и­стич­ког фа­ра­о­на Еха­то­на, да­нас се по­ве­зу­је са нео­г­но­стич­ким тра­га­о­ци­ма за древ­ним му­дро­сти­ма, али је она ве­о­ма ра­но би­ла при­хва­ћен од коптских хри­шћа­на. Слич­на сим­во­ли­ка се пре­по­зна­је у тзв. келт­ском кр­сту, ко­ји спа­ја сим­во­ли­ку кр­ста као смр­ти и сим­во­ли­ку кру­га као веч­ног жи­во­та. У хри­шћан­ству ову сим­во­ли­ку пре­у­зи­ма тзв. Ир­ски крст. У африч­кој умет­но­сти че­сто се су­сре­ћу кр­сни мо­ти­ви бо­га­тог сим­во­лич­ког зна­че­ња, по­нај­пре ко­смич­ког. Крст се раз­у­ме каоце­ло­куп­ност све­ми­ра и рас­кр­шће пу­та жи­во­та и пу­та смр­ти, и по­ве­зу­је се са рас­кр­шћем „млеч­не ста­зе у чи­јем цен­тру се су­ди ду­ша­ма умр­лих“. Крст као ­се­ман­тич­ки сим­вол Крст је по­ве­зан и са се­ман­тич­км сим­во­ли­ком. Од еги­пат­ског тау, пре­ко пра ­ал­фа­бет­ског сим­во­ла ко­ји је у осно­вила­ти­нич­ног и грч­ког Т, крст је сим­вол смр­ти и су­хог др­ве­та. Укрит­ско-си­нај­ском сли­ков­номпи­сму крст је сим­вол плод­но­стии жи­во­та. Крст се до­би­ја ка­да сепо­ву­че вер­ти­кал­на ли­ни­ја (ли­ни­ја жи­во­та), а за­тим се пре­се­чехо­ри­зон­тал­ном ли­ни­јом. У пре­се­ку те две ли­ни­је је тач­ка, за­у­ста­вље­но кре­та­ње, крај, смрт. Сим­во­ли­ка се, ипак, мо­же чи­та­ти и у дру­гом прав­цу: из те тач­ке све из­ви­ре на све че­ти­ри стра­не, као што се у Све­том Пи­сму опи­су­ју че­ти­ри ре­ке ко­је ис­ти­чуиз Едем­ског вр­та на све че­ти­ристра­не Зе­мље, да­ју­ћи јој жи­вот(Пост. 2, 10–14). Та­ко се смрти жи­вот по­ве­зу­ју у ди­ја­лек­тич­ком је­дин­ству су­прот­но­сти. Ус­прав­на оса кр­ста спа­ја Зе­мљу, бо­ра­ви­ште чо­ве­ка и не­бо, оби­та­ва­ли­ште Бо­га. Као та­кав крст јесим­вол про­стор­не све­о­бу­хват­но­сти, спо­ја су­прот­но­сти и це­ло­куп­но­сти све­та и за­то се до­во­ди у ве­зу са ва­се­љен­ским или ко­ смич­ким др­ве­том (жи­во­та), ко­јеје по­зна­то из ми­то­ло­ги­је ла­ти­нои се­вер­но-аме­рич­ких ин­ди­ја­на­ца, али и скан­ди­нав­ско-гер­ман­ских пре­да­ња у ко­ји­ма је по­зна­ то ста­бло ко­је се­же до сре­ди­шта зе­мље, али и до­хва­та не­бе­са те сто­га озна­ча­ва спој под­зе­мља, не­ба и зе­мље. Келтска човеко-крснообразна ручка за мач, 2. в. пр. Хр. (извор: balkancelts.wordpress.com) https://bkcentar.rs/sr/archives/pravoslavlje-029-serijal-tri-kazivanja-o-krstu-cl-003-razumevanje-krsta-na-hriscanskom-istoku-i-na-hriscanskom-zapadu-slicnosti-i-razlikem-jovan-blagojevic

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У овој емисији говоримо о томе у чему се огледају богослужбене специфичности прва три дана страдалне седмице и издвајамо сегменте из дивне химнографије страдалне седмице. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Радио Беседа View full Странице

"Dobro je da u tom trenutku muziku koju sam slušao iz telefona nisam pojačao kao što obično umem da odvrnem... U suprotnom, ne bih čuo pozive u pomoć", kaže za "Blic" Ognjen Damljanović, maturant Ekonomske škole iz Užica, pošto je juče iz nabujale Đetinje u centru grada spasao trogodišnje dete koje je upalo u vodu. Događaj sa umalo kobnim ishodom zbio se u subotu popodne ispod brane užičkog kupališta Plaža. Jedna Užičanka šetala se kroz parkić pored reke i dozvolila sinu da sam priđe vodi. Par desetina metara dalje Ognjen je u to vreme vežbao na spravama. - Završio sam trening i počeo da se pakujem da krenem kući. Stavio sam slušalice na uši i pustio muziku, ali uopšte ne tako glasno kao što uglavnom radim. Jasno sam čuo krik žene i odmah skinuo slušalice – kaže junak iz Užica. Ispostavilo se da je dete upalo u Đetinju i da ga je voda odvukla pet metara od obale. - Izuzev jednog prolaznika sa malim detetom, nije bilo nikoga ko bi mogao da spase dečaka koga su kovitlali talasi i nosili ga ka brzacima. Bacio sam ranac i mobilni telefon i krenuo u reku. U ušima mi se mešalo panično dozivanje majke "maši rukama, pomozite" i glas starijih prolaznika koji su mi dovikivali "skači, skači". Bacio sam se u odelu u reku, a Đetinja koju na tom mestu leti možeš maltene da pregaziš, bila mi je preko glave. Doplivao sam do dečaka koji je zbunjeno mahao rukama pokušavajući da ne potone, a iz koje je izašao kao heroj - priseća se sagovornik "Blica". Ognjen je dečaka dovukao do obale i dodao ga majci. Dete je, kaže, tek tada briznulo u plač. - Dečak koga sam spasao i majka su odmah otišli, tako da ih nisam ni upoznao. Ceo dan mi se juče vrtelo u glavi šta bi se desilo da sam pojačao muziku kao što sam navikao – rezonuje Damljanović. Još jedna srećna okolnost bila je na strani mališana – njegov spasilac ima kakvo takvo iskustvo u reci kad plivanju vreme i mesto nije. - Plivao sam jednom za časni krst u Užicu i to u ime Srpsko–ruskog kluba čiji sam član. Uvek su me fascinirali Rusi koje sam gledao kako se kupaju u hladnoj vodi - kaže hrabri mladić. Извор текст и слике: Блиц

Празник Света Три Јерарха прослављен је 12. фебруара 2018. године светом архијерејском литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Саслуживали су свештеници из свих крајева Епархије, прослављајући овај дан као датум оснивања Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. Три године успешног рада и помоћи потребитима обележено је данашњом славом и молитвама које су узнете Светим Јерарсима наше Цркве. Славски колач је благословио и преломио владика Иларион са ђаконом Вуком Јовановићем, секретаром ВДС-а. У беседи владика је честитао славу свима који су се ангажовали на овом богоугодном делу хуманитарног рада, истичући да је наша Епархија скромна и да не може много да помаже потребитима, али уз донације добрих људи из других средина ВДС је пружао помоћ и организовао акције увек када год је то било могуће и потребно. Он је захвалио ЦО „Келн“, ВДС-у Београдске Архиепископије, организацији „Наши Срби“ из Чикага и другима који су у претходном периоду помогли рад ВДС-а Епархије тимочке. Основна мисија Цркве и рада и ангажовања организације ВДС-а јесте, како је нагласио владика, да се сви нађу под окриљем Цркве и приближе својој вери, да молитвено учествују на светој литургији јер поред материјалног потребно је да човек и духовно узраста и да живећи на земљи кроз литургијски живот и молитве светима задобије вечни непролазни живот у Царству Небеском. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Дана 12. фебруара 2018. године, када Црква прославља празник Света Три Јерарха, у манастиру Крки традиционално је обележена слава славне Богословије. Светом архијерејском Литургијом начелствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бихаћко-петровачког Сергија и далматинског Никодима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања Јеванђеља, епископ Сергије је говорио о значају Светих Јерараха и огромном доприносу који је сваки од њих дао Светој Цркви: -Током историје појављивали су се људи који су тврдили да је један од тројице Јерарха већи од другога. Но, Божјом неизмерном љубављу пројави се у 11. веку сваки од тих светитеља Епископу евхаитском Јовану, прво сваки посебно, а онда заједно и рекоше да су они једно пред Богом и да нема неспоразума међу њима. Светлост ових дивних светитеља пројавила се управо у њиховим делима, у њиховом учењу и тумачењу Речи Божје. Тако се Свети Василије Велики у чистоти свога подвига прослави као велики учитељ Цркве Божије, Свети Григорије у дубинама свога тумачења богословља, а Свети Јован Златоусти у красноречивости и тумечењу Речи Господње. Ова три светила заиста су засјали као једно светло зато што се сваки од њих одрекао себе да би они заједно испуњавали божанске заповести и тако показали нама како и ми треба да деламо до дана данашњег. Након свете Литургије одржана је свечана академија на којој су крчки богослови приредили посебан програм у част заштитника свог училишта. Том приликом епископ Никодим је захвалио свима који су дошли да увеличају дивни празник: -Нарочито желим да захвалим владикама Арсенију и Сергију на њиховој љубави што су издвојили своје време и дошли да са нама прославе празник и да тако пруже и утеху свима нама који смо овде при мору далеком. Такође, морам и желим да за све учињено за ову школу захвалим и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском г. Фотију, који је, не само мој духовни отац и претходник на овој апостолској катедри, него и предходник на месту ректора Богословије Света Три Јерарха. Његово одсуство осећамо сви ми који смо се навикли на њега, али оно што је најбитније упркос његовом одсуству он је присутан овде и данас у нашим молитвама и нашем сећању, а надам се и знам да смо се и ми данас налазили у његовим молитвама, рекао је Епископ далматински. Извор: Епархија далматинска View full Странице

Аутори емисије су професори београдске Богословије "Светог Саве": Јован Лазаревић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон Бранислав Кеџић. View full Странице

У навечерје празника Света Три Јерарха, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Света Три јерарха – Три богоносна светитеља". Поред житија и кратког историјата овог заједничког празника великих угодника Божјих и великих Богослова Цркве Христове, аутор посвећује пажњу и на богослужбене особености овог празника. Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква View full Странице