Претражи Живе Речи Утехе

Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-57dbc486d4149cb4cb24380a6656e5d7-V-226x300.jpg Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ жички Господин Јустин уз благослов и саслужење надлежног Епископа рашко-призренског Теодосија. Епископу Јустину и Теодосију саслуживали су: игуман Манастира Сопоћани архимандрит Теоктист (Кнежевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке, игуман Манастира Ђурђеви Ступови Гаврило (Божиновић), игуман Манастира Тушимља Серапион (Тимшић), ђакони Немања Михајловић, Братислав Богдановић и Стефан Симић, у присуству многобројног свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-b80803e0282bd3b95004d5b6e28538b3-V-226x300.jpg Данашњи празник је веома битан за српски народ због чудотворних исцељења и помоћи Светих врачева Козме и Дамјана. Део моштију ових светитеља налази се у Манастиру Сопоћани, где су пренете из Манастира Зочишта у току ратних дешавања на просторима Косова и Метохије. Овај празник има велики значај у Архијерејској служби Епископа Јустина, јер је на овај дан 1992. године за хиротонисан у Манастиру Сопоћани. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја Архијереја. У празничној и братској атмосфери прославе данашњег празника могло се осетити несебично гостопримство и љубав домаћина према Епископу Јустину. У својој беседи, Владика Теодосије се захвалио Епископу Јустину на мудрим поукама које је од њега имао прилику да чује још као од црноречког сабрата, а потом и као Архијереја. Владика Јустин је по завршетку читања Светог Јеванђеља заблагодарио Богу на путу који му је подарио у служењу Светој Цркви, почевши од Манастира Црне Реке, Сопоћана и осталих светиња нашег распетог Косова и Метохије, па до светосавског трона Епархије жичке. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-ce39f17917fbf903616c6c5e164c32e4-V-226x300.jpg У току Свете Литургије велики број верног народа и деце узели су учешћа у Светој Тајни Причешћа. Празничном догађају су присуствовали Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, старешина храма у Ариљу Бојан Милошевић, протонамесник Дарко Несторовић, ђакон Ненад Срећковић, као и верни народ из Ариља. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а Епископ Теодосије је честитао славу игуману Теоктисту и братији Свете обитељи сопоћанске. У трпезарији манастира је приређена трпеза љубави за све присутне. Чтец Петар Ђерковић Извор: Епархија жичка

Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије. Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић. Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода. Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије. Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова. Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље". Извор: Инфо-служба СПЦ

На данашњи дан пре тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле. Повезан садржај: У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Ђакон Александар Лекић у спомен на блаженопочившег Митрополита Амфилохија: Спремно је срце моје! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 30-годишњице устоличења доносимо приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, коју је изговорио пре тридесет година на данашњи дан. * * * Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959). Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић и на крштењу добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације. На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију.Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковица 8. марта 1940. године, и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд). Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 04. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 05. новембра 1942. године у Београду. Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светога Саве у манастиру Раковица 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковица. На предлог патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког дана 12. јуна 1951. године. У недељу 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је патријарх српски Викентије уз саслужење епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и браничевског Хризостома (Војиновића). У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином, а сваки успјех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон епископа горњокарловачких извршио је епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој Архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Мора се рећи да је Епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у владичанство без владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних двестотинепет. Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима цркве и државе – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после рата све до средине педесетих година двадесетог века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су црквама и све остало од њених материјалних добара. У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке, са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951 до 1959. године, Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији. Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело… Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања обележио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове (у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи, итд.) и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике. Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог архијерејског сабора долазила је делегација код њега с једном јединственом молбом: немојте нас оставити! Страх од напуштања био је оправдан. Јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја. Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице Српске православне цркве о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети архијерејски сабор упућује свештенству, верном народу Српске православне цркве“. Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија Српског православља“ у Споменици Српска православна црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“… Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет Српске православне цркве у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора, а Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве, 17. јуна 1989. године, доделио му је орден Светог Саве првог степена. Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији. На Светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. године је поручио верном народу: „Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“ Само три дана касније, 28. новембра 1990. године, је без муке и ропца уснуо у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота. На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, 30. новембра, служили су епископи: рашко-призренски Павле (Стојчевић), шумадијски Сава (Вуковић), далматински Николај (Мрђа) и славонски Лукијан (Пантелић). У опелу узело је учешће 40 свештеника из више епархија и 2 ђакона. Од епископа Симеона се опростио епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке опростио се протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у порти манастира Гомирија. Ђакон Будимир Кокотовић (Календар Српске православне патријашије Црква за 2020. годину, стр. 143-145) Извор: Епархија горњокарловачка

Светописамска чтенија: 1.Тим. 280 (1:15-17) Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. 16. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни. 17. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин. Лк. 93 (18:35-43) У вријеме оно, када се приближаваше Исус Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. 36. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? 37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази. 38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! 39. А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га 41. Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. 42. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. 43. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу. Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу тридесет прву по Педесетници Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Тридесета годишњица Белоруског Егзархата Руске Православне Цркве обележена је Божанском литургијом на отвореном у Минску у недељу, 29. септембра 2019. Егзархат је основан на седници Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве 1989. године, посвећеној 400годињици успостављања патријаршества у Русији. Богослужењем је на тргу испред Саборне цркве Светог Духа у Минску началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит мински и заславски Павле, са 17 других архијереја из Белоруске, Руске, Украјинске, Литванске и Пољске Цркве, са свештеницима и ђаконима. Свечаној служби су присуствовали игумани, игуманије, семинаристи, студенти богословља, добровољци православних братстава и поклониици из целе Белорусије и шире, као и многи јавни радници. Читане су молитве за очување јединства Православља и за мир у Украјини, и вршена благодарења Богу на божанским даровима и милости које су имали становници Белорусије у последњих 30 година, и за рад Белоруског Егзархата. После проповеди пред причастен прочитана је порука Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, као и поруке Његовог Високопреосвештенства митрополита Филарета, претходног првојерарха Белоруског Егзархата, и садашњег првојерарха митрополита Пвла. Патријарх Кирил је истакао велике промене које су се догодиле у последњих 30 година, како у животу Егзархата, тако и у земљи уопште, као што су обнова цркава и манастира, изградња нових парохија и успостављање образовних и социјалних установа. У недавном интервјуу за медије митропоплит мински Павле је констатовао да Егзархат има 15 епархија, више од 2.000 свештеника и ђакона, више од 1.600 парохија и 35 манастира. Пататријарх Кирил је такође ободрио народ да и даље буде веран Христу Спаситељу и да чува чистоту православне вере. Сви учесници су добили иконе са пригодним натписом, а концерт хора и православни сајам одржани су на тргу испред катедрале. Говорећи за трпезом, волоколамски митрополит Иларион, начелник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, приметио је колико је верски живот у Белорусији узнапредовао после пада Совјетског Савеза. Оно што је некада била једна епархија на чијем је челу био један архијереј, прерасло је у читав Егзархат са сопственим Синодом и разним мисионарским и добротворним активностима. Митрополитима Филарету и Павлу уручено је највише признање Украјинске Православне Цркве - Орден преподобних Антнонија и Теодосија Кијево-печерских - за њихову пожртвовану службу у Цркви у Белорусији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну. Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов. Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО. Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве. Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена. „Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он. Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста. „Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено. „Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом. „Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета. Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство. „Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. вијека. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дјела, врсни проповједник и мајстор усмене ријечи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви. Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама дјетињства преселио се из Естоније у Француску, гдје је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најприје у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, гдје кроз свакодневно дјелатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период њемачке окупације Француске, било је вријеме његовог пресудног опредјељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940-1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач прво као лаик, а потом и као свештеник. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног дјеловања. Године 1951. коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. вијека, отац Георгије Флоровски. Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962. успјешно дјеловати и сам отац Шмеман, преузимањем положаја Декана све до своје смрти 13. децембра 1983. године. На положају декана и предавача црквене историје и литургијског богословља, отац Шмеман је провео најдужи период свога тамошњег живота, када је, очигледно његовом заслугом, Академија и постала главни расадник Православља у Америци, центар литургијског и евхаристијског препорода, а његова личност остала упамћена као незаборавна успомена и дивно сјећање на овог великог православног богослова, неодступног борца, оца и учитеља. Извор: Радио Светигора