Претражи Живе Речи Утехе

Ми Срби једини хришћански народ који слави славу . Ни један други хришћански народ не слави Светитеље у кућним условима . Отварам ову тему да пишемо све о нашем јединственом обичају који се зове Слава. Да ли наша Слава у задње време губи свој смисао и претвара се у нешто сасвим друго ?

ИНТЕРВЈУ: муфтија београдски МУСТАФА ЈУСУФСПАХИЋ Курбан – култура, вера или традиција Александар Апостоловски Ово је један у низу празника у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега, Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио, каже муфтија Јусуфспахић Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који објашњава улогу Исламске заједнице Србије (ИЗС) на нашим просторима и поједине промене које су се десиле у низу протеклих векова и деценија на Балкану. Муфтија Јусуфспахић такође појашњава и обичаје током Курбан-бајрама. Шта је курбан? Курбан је пожртвованост у служби Бога за корист човека, човечанства, човечности, али с намером курбана – приближавања Богу. Доприносом човеку, у намери приближавања творцу човека и свега, остварујемо смисао живљења у друштву. Тиме евоцирамо успомену на божјег весника Ибрахима и његовог прворођеног сина Исмаила, који су били спремни на пожртвованост личну, на путу ка творцу, који их је благословио рогатим овном. Курбан – пожртвованост су зарад Бога, у корист човека, приносили сви божји весници, Мухамед, Исус, Давид, Мојсије, Исмаил, Исак, Абрахам, сви од почетног до печатног весника и њихова богољубна следба, а о установљености курбана од памтивека човека сведочи и благословљена пожртвованост једног од Адемових синова. Благдан Хаџибајрам или Курбан-бајрам је један у низу благдана у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега. Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио. У последњој Алаховој објави Курану, нама је дата наредба која гласи „после смо теби објавили веру која је објављена и Ибрахиму, веру изворну, богомдану, праву, а он, Ибрахим-Аврам, није Алаху иког сматрао равним”. То је било упућено Алаховом посланику Мухамеду, што значи да је пожртвованост личним доприносом курбана, наредба коју нам је Алах објавио да следимо Алаховог посланика Ибрахима (Абрахам) који је био спреман на највећу пожртвованост, с његовим сином Исмаилом, такође, божјим весником. Како се курбан практикује у исламу? Муслимани практикују неколико врста курбана. Заветни курбан, чије време није одређено, којим се Богу заветујемо да ако нам омогући неку жељу, да ћемо именом њега и зарад њега, месом нахранити потребите нам ближње, курбан за Курбан-бајрам који се чини у одређено познато време и то, по могућству, првог дана Бајрама, после бајрамске молитве, што је десети дан месеца хаџа (зул-хиџе), последњег, дванаестог месеца лунарне године. Такође је једна од врста курбана и акика курбан, који се жртвује и богорадно удељује потребитима, после рођења детета. Све што нема такав карактер пожртвовности зарад Бога у корист потребитих уопште није курбан, већ је пука набавка меса за личну исхрану. Да ли је жртвовање курбана само муслимански обичај? И други испољавају пожртвованости, али не с намером божјег благослова, већ зарад овосветских релација, Богу придружујући. Како сам већ претходно објаснио, жртвовање курбана је наредба узвишеног Алаха, самог Бога, јединог творца свега, што значи да је то важан верски обред покорне послушности њему (ибадет). Приносилац треба бити чисте искрене намере према Богу, да би му он прихватио пожртвованост и допринос. Адамови синови су приносили курбан, али је само једноме од њих прихваћен, а другом је одбијен и, нажалост, тада се догодило прво убиство у овоземаљском животу, из сујетне љубоморе и нечисте намере. Приношење курбана је такође велики знак захвалности на све благодети које нам је Бог дао и то је приближавање Богу. На крају извор речи курбан је семитског арапског порекла, јер у том језику реч курбан значи приближавање Богу. Како се овај обред спроводи на нашим просторима? На нашим балканским просторима су се десиле и неке деформације у практиковању курбана и плод су погрешног поимања ове весничке праксе, па су током претходних векова примећене неутемељене праксе што је допринело одређеним девијантним појавама и удаљавању од изворног значења, па су људи почели да преливају крв жртвоване (заклане) животиње у темеље нове куће да би сачували кућу од ђавола и црне магије, или да кољу курбан у име умрлих и то да чине на самом гробљу поред гроба својих најближих. Чак у неким пасивним пределима остаци закланог курбана су закопавани поред тих гробова. Све то нема везе с изворним значењем курбана. Разлог томе је што није било довољно људи упућених у веру. Оно што има утемељење јесте да се за душу, живих и умрлих, зарад благослова божјег њима и свему, нахране потребити и срца да се зближе. Да ли је сада лакше с обзиром на технолошка решења, попут интернета, друштвених мрежа, да не дође до таквих грешака? Медијске олакшице, брзи проток вести и несметана доступност извора је мач с две оштрице. Лакше се долази и до исправног и позитивног извора, али и до неисправног, негативног и злонамерног извора, који не разуме дух времена и простора у којима живимо ми, овдашњи муслимани, и својим упутама, често и незаснованим на извору, подрива овдашње муслиманско биће и бивствовање. Најтежи изазов ове генерације и задатак садашње ИЗС је да усклади коришћење верских права и слобода и потребе за друштвеном интеграцијом уз примену Алахових прописа, у оквиру законских регула државе у којој живимо. Немамо проблем с обичним верницима, колике су нам потешкоће с онима који се представљају као познаваоци вере, а нису, или јесу, али недовољно да осете потребу овдашњег муслимана, јер нису с овог поднебља. Да ли Исламска заједница Србије успева да изврши своју улогу због чега и постоји? С обзиром на чињеницу да наша ИЗС постоји већ 155 година (од 1868), она је прошла разне ситуације, успоне и падове, промене власти, врло често бивајући и кадровски десеткована, тако да нам не недостаје искуства у суочавању с таквим и сличним изазовима. Наш је највећи адут стрпљење, неисхитреност… Заустављамо лоше намере, добром намером и мирним понашањем и директним контактом с народом – џематом, не само упутствима него и практичним деловањем и радом с нашим саветницима. Како се припремате за обележавање Курбан-бајрама ове године? Као што знате, сад је време за Курбан-бајрам, па ИЗС ове године још директније, преко своје Вакуфске дирекције, преузима на себе регулативе тог догађаја, да се изврши на најбољи верски начин и примењујући све услове и одредбе наше вере. Такође је неопходно заштити средину где живимо, да се курбани жртвују на одређеним местима где је то предвиђено и по закону у сарадњи с ветеринарском установом. Проверава се стање животиње пре клања, да ли је здрава, да ли је шеријатски одговарајућа, излазимо из оквира појединаца који на томе зарађују позамашне суме, не водећи рачуна о природној средини и начину како се на прави и законски начин ослобађати од остатака који не могу да се искористе, јер се све то обавља у званично регистрованој кланици. Као што се за такву врсту промета продаје животиња, пази да се испоштују порески прописи, тако се такође пази и да крајњи купац, приносилац курбана, добије што повољнију цену. Искуство Исламске заједнице Србије је несумњиви гарант у превазилажењу свих изазова којима нас кроз време искушава сами створитељ. Уверени смо у добру сарадњу народа ове земље и државе са ИЗС и спремни, као и увек, за сарадњу и партнерство за опште добро, уз божију помоћ. Курбан-бајрам мубарек олсун свим муслиманима Србије и мир божји свим народима и грађанима ове наше једине домовине Србије. Извор: Курбан – култура, вера или традиција WWW.POLITIKA.RS Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који...

У среду 23.03.2022. на Правном факултету у Београду, одржана је трибина под називом „Савремени приступ проблематици сектног и манипулативног деловања“. На позив студентског клуба Правног факултета и координатора за трибине, Драгане Томић, трибину су водили еминентни стручњаци: др Златко Матић – професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Зоран Луковић – Полицијски инспектор у пензији и члан ФЕЦРИС-а, Димитрије Пастуовић – Председник Удружења за стабилизацију омладине „ЗИД“ Протојереј Иван Цветковић – стални члан Мисионарског одељења СПЦ Имајући у виду да су секте и њихово манипулативно и деструктивно деловање један од највећих безбедносних изазова са којим се сусреће савремено друштво, неопходно је ову проблематику сагледати мултидисциплинарно и емпиријски. Да подсетимо, „секта“ потиче од латинског глагола сецаре, што значи “одвојити” а због природе организовања и деловања, узима се и реч сеqуи, што значи следити, пратити. Али то није довољно да би смо схватили зашто су заиста опасне. Свака бранша са свог аспекта може дефинисати овај феномен, па секте могу имати различите дефиниције, али је суштина иста и своди се на манипулативно и сектно деловање различитим методама и техникама од стране затворених група, а данас све чешће и (моћних) појединаца усмерено против традиције и породице као основне ћелије друштва, у циљу противправног прибављања материјалне и финансијске користи, увећања моћи, угледа, са деструктивним ефектима на жртве који се огледају у деградирању или тоталном уништењу њиховог идентитета, дигнитета, интегритета (физичког, моралног, менталног, духовног и материјалног). То значи да последице могу имати следећи епилог – убиства, самоубиства, агресију и отуђење, конзумацију наркотика, бављење проституцијом и друго. Секте се могу класификовати према последицама њиховог деловања на: деструктивне и недеструктивне и према опсегу деловања на: глобалне, регионалне и локалне. Интересантно је да се у свету формирају тимови за истраживање и праћење секти управо због њихове деструктивности, како би се помогло свим оним људима који си постали жртве. Под том деструктивношћу подразумева се нарушени брачни, породични, партнерски односи, финансијски пехови и материјални губици, злочини, убиства. ФЕЦРИС је дефнисао сектно деловање као „преварно злоупотребљавање стања, незнања, слабости појединаца“, а резултују од губитка имања до губитка живота. Kако је др Златко Матић истакао, „Секташи манипулишу неукорењеним јединкама“, где је безнадежност појединца кључ за манипулацију. Обично су мете усамљени, неформирани, неостварени људи који се регрутују за њихове редове, а како је нагласио Зоран Луковић, данас је “породица као основна ћелија друштва на удару секти“, и то је данас круцијални проблем у глобалном друштву и Србији. Kако истиче Димитрије Пастуовић, данас су групације секте заменили моћни појединци. На удару су најчешће деца од 12 до 15 година која се условно речено користе као средство за постизање секташког циља (новац) уводећи их у проституцију, наркоманију и други безнадежан и зависан положај како би се наставило са манипулацијом. Пастуовић је нагласио да је Неw Аге, односно нови сведски поредак најопаснија секта јер директно „удара на цркву и породицу“, а циљ је „да се све религије света синкретизују у једну“. Томе у многоме доприноси најопаснија карактеристика сектног деловања, а то је, како је Луковић изнео инфилтрирање у политички, јавни и културни живот, дакле у све структуре функционисања јер су то кључни канали утицаја и деловања. Због тога данас имамо изузетно велики проблем – „најезду секти“ које се неконтролисано умножавају посредством социјалних медија. Протојереј Иван Цветковић је упозорио да је “интернет главно средство за пропагирање сектног и манипулативног садржаја“. Само на територији Србије има преко 3000 појединаца који се јавно тиме баве, користећи блогове, yоутубе и друге канале. Протојереј је такође указао колико је опасно лајковање верског садржаја на социјалним медијима, попут фацебоок – а, инстаграма и других јер на тај начин таргетирамо сами себе. Циљају се срећне и имућне породице, а данас су друштвене мреже одличан канал за селекцију жртава будући на количину информација које људи добровољно пласирају о себи. Текст: ЛИНК View full Странице

Отварам ову тему са намером да пишемо о томе какви су некада обичаји били у вези са славама, о обичајима за време неких празника , свадбама . Такође да пишемо о обичајима који су данас актуелни код вас . Посто код нас данас скоро свако село или град има своје обичаје , сматрам да би било интересатно да се о томе пише овде и да има доста ствари које би могло овде да се напишу. За почетак ево једне свадбе из 1911. године , да видимо како је то некада било.

У суботу, 26. маја, у навечерје празника Педесетнице, у организацији Музичке омладине Новог Сада, у новосадској Синагоги одржан је изузетно посећен концерт духовне музике, који по свему надилази значај тек једног од успешних музичких догађаја у обиљу културне понуде града. Ваља истаћи да је концерт својеврсна „реплика” на прошлогодишњи, овацијама испраћен наступ истих ансамбала (осим учешћа разчичитих гостију) у загребачком музеју „Мимара“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, под симболичним називом „Сусрет музичких традиција истока и запада”, концерт је сабрао наступе три хорска ансамбла, који су представили различите традиције хришћанске богослужбене музике источне и западне Цркве, у историјском пресеку од више векова – од Грегоријанског корала, те химни и мелоса с почетка трећег века – до компонованих дела духовне музике ововековних аутора. Брижљиво конципиран и режиран програм додатно је употпуњен прегнућима Телевизијске продукције Епархије бачке – преко мултимедијалних елемената у виду пројекција слајдова икона, фресака и религијских слика, као и пригодном, естетски оправданом, атмосфери и амбијенту саобразном расветом. Уз благослов, концерт је молитвеном и поучном беседом отворио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, подвлачећи значај лепоте и смисла предстојећег празника у контексту свима доступне комуникције и дијалога, упркос свим реалним или привидним различитостима. У том смислу, музичка богослужбена традиција пружа немерљив допринос, јер „ко Господу песмом славослови, двостуко се моли”. На надахнуту беседу добродошлице преосвећеног Владике као домаћина, топлим речима одговорио је декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта из Загреба, професор др Мислав Гргић, наглашавајући значај наставка дијалога у оквиру хришћанске заједнице која је у току свог постојања, дуже била јединствена него подељена, што посебно импресивно одјекује управо у тренутку док Његова Све-Светост Патријарх васељенски и цариградски борави у посети поглавару Римокатоличке Цркве. Наступи хорова смењивали су се логичном динамиком и усаглашено са историјским контекстом периода из кога потичу, уз присуство свих извођача на сцени, што је у знатној мери допринело динамизму и свежини понуђених садржаја. После заједничког извођења Кирие елеисон, у интерпретацији сва три хора, Записом с папируса из Оксиринха, из трећег века, представио се прослављени Хор манастира Ковиља. Хор манастира Ковиља већ више од двадесет и пет година успешно се бави изучавањем и извођењем византијског црквеног појања. Осим појања на свакодневним манастирским црквеним богослужењима, Хор је учествовао и на бројним значајним црквеним и државним манифестацијама: свеноћно бдење у манастиру Хиландару 1999. поводом јубилеја 800 година постојања манастира; свеправославно литургијско сабрање у Храму Светог Саве на Врачару 2004. поводом освећивања храма; свеноћно бдење и свечана литургија на празник Преподобног Симона монаха 2006. поводом почетка обележавања 800 година манастира Жиче; Светосавска академија у Сава Центру 2008; свеправославно литургијско сабрање у Нишу 2013. поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Хор је, такође, више пута наступао на разним музичким фестивалима и концертима: Финска 2000; Москва 2001; БЕМУС 2001; Дани српског духовног преображења 2002; Festival de l’Imaginaire у Паризу 2003; Мокрањчеви дани 2004; Бугарска 2006; Руски дом 2013; наступ у оквиру мултимедијалног пројекта Beyond zero са Кронос квартетом у Карнеги холу у Њујорку 2015; наступ у музеју Мимара у оквиру концерта насловљеног Сагласје црквене музике истока и запада у Загребу 2017. До сада, Хор манастира Ковиљ објавио је антологију химни Усред сабора песмом ћу те величати (ЦД и касета), избор из тринаесточасовног панигира под називом Сазвучја хиландарског славословља (пет ЦД-ова и касета), снимак концерта са БЕМУСА 2001. Данас се Црква озарује (ЦД), као и Псалме (књига са ЦД-ом). Хором руководи искусни протопсалт јерођакон Јеротеј Ковиљац. Наизменично, како је програм протицао, у складу са хронологијом и епохама које лоцирају (и артикулишу) настанке појединих композиција, у сукцесивним наступима извођача, од хора светоархангелске обитељи чули смо и средњевековно појање, од 7‒11. века, на примеру правог бисера транкултуралности – у Антифону Enumen sou Xriste / Laudamus te Christe, где се стихови 149. псалма изводе низменично на грчком и латинском језику, а на основу музиколошких реконструкција Марсела Переса. Ковиљски монаси су извели и захтевни мелос Св. Јована Кукузеља, Алилуја, глас пети. Кукузељ – Ангелогласни – једно је од најзначајнијих имена средњег века, као композитор, реформатор, родоначелник новог мелодијског стила у црквеној музици, калофонијског. O Thelon musikin, такође у убедљивој интерпретацији хора манастира Ковиљ, заправо је хрестоматија, метод за учење црквене музике дат у виду мелоса Мануила Хрисафиса, најпознатијег византијског музичара и теоретичара 15. века. Мелос Петра Берекетиса - Марије, Господ с тобоју – је један од девет стихова из химне Богородице дјево, глас трећи. Захтевну композицију, писану у мелизматичном, пападикијском стилу, по коме је аутор и добио назив „оца” нетрадиционаалног музичког жанра – калофоничног ирмоса – ковиљски монаси, под сигурном руком свог доместика – протпсалта Јеротеја, извели су са несвакидашњом лакоћом у изразу, интонативно беспрекорно, чак и у завидно високој лаги, са добро избалансираним односом мелодије и исона, потврђујући да им различити стилови и жанровске подгрупе и одреднице не представљају проблем, већ напротив – изазов. У њиховој интерпретацији чули смо и мелос Јакова Протопсалта Да исправитсја молитва моја, глас први, запис који потписује један од највећих вокалних педагога 18. века, као и химну Богородици Аксион естин, глас 6, мелос савременог аутора Јована Арванитиса. Aкадемски мушки збор Факултета електротехнике и рачунарства основан је 2016. године на иницијативу маестра Јосипа Деливелија (Josip degl' Ivelli) и декана FER-a проф. Др Мислава Гргића. Хор у свом репертоару нагласак ставља на класичну хорску литературу, пре свега хрватских аутора. Додатно, репертоар Хора укључује и a cappella композиције класичног репертоара, од ренесансе до савременог стваралаштва, као и клапске композиције и дела савременог или популарног вишегласја. Чланови су садашњи и бивши студенти и запослени, али и остали заинтересовани пријатељи и поштоваоци Факултета. Диригент Хора је Josip degl' Ivellio, диригент, хоровођа и композитор из Загреба, а префект Хора је професор др Мислав Гргић, редовни професор у Заводу за радиокомуникације FER-a. Већ током своје прве године постојања, Хор је имао чак 17 наступа, и иако је реч о релативно младом ансамблу, позитивне критике истичу лежерност и лакоћу у наступу, својствене искусним хоровима. Током 2017. године, Хор је забележио 25 наступа, између осталог у Хрватској (Загреб, Глина, Питомача, Хрватска Костајница, Самобор, Тухељ, Каштел Камбеловац, Каштел Штафилић), Словенији (Стична) и Италији (Рим). Овај ансамбл, који се одликује рафинираним, присним камерним звуком, и несвакидашњом способношћу за пластично динамичко и агогичко нијансирање, изводио је дела која су се хронолошки кореспондирајући са осталим изведеним опусима, кретала од грегоријанике (Kyrie и Gloria iz Misse Orbis factor, из 10. века, Salve Regina и Regina coeli, преко правог раритета ‒ глагољашког напева композитора Миха Демовића – Здраво тило, те Сврши стопи моје Крсте Одака, компоновано на старословенски текст, што је представљало својеврсни програмски куриозум. Публика је топло примила и Магнификат Албе Видаковића, једног од корифеја новије хрватске литургијске музичке литертуре, и посебно корал Ave verum – свога хоровође и композитора Јосипа Деливелија. Након стихова iz 148. псaлма Laudate Dominum de coelis, композицијом Jubilate Deo Доменика Бартолучија, ововековног аутора, настављача прослављене римске школе полифоније која починје с Палестрином, ансамбл АКМУЗ заокружио је свој део наступа. Новоформирани хорски ансамбл ХорУнс – хор Универзитета у Новом Саду (2106) који окупља студенте свих факултета новосадског Универзитета има за циљ да у својој средини, али и у иностраним универзитетским круговима промовише српску и светску хорску традицију различитих стилова, врста и жанрова. Кроз рад са иностраним ансамблима и диригентима, ХорУнс жели да путем заједничких пројеката, како оних уметничких, тако и друштвено-ангажованих, афирмише нове облике хорске делатности. Поред службених наступа за потребе Ректората новосадског Универзитета, као и других значајних градских, покрајинских и републичких институција (САНУ, Матица српска...), Хор негује и концертне активности у традиционалним и нетрадиционалним просторима. Диригент Хора је др Богдан Ђаковић, музиколог и редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У интерпретацији универзитетског хора чули смо хомофону антему Томаса Талиса (Thomas Tallis: 1505–1585) под насловом If ye love me, потом један од бисера хорске бугарске вишегласне литературе Во царствији твојем Добри Христова. Ово дело за соло спран и мешовити хор је заправо фрагмент сложеније комозиције на текст Блаженстава. Коначно, у извођењу ХорУнс-а, Тропар Св. Николи Британца Џона Тавенера, опус једног од најзначајнијих светских композитора 20 и 21. века, донео је пост-минималистички призвук и лирско молитвени карактер, те присуство лежећег тона из византијске традиције, као водеће одлике самосвојног ауторовог стила који је, примивши православну веру, последњих неколико деценија живота посветио компоновању православне црквене музике. Овај, надасве импресивни звучни сусрет музичких традиција истока и запада, у организацији МОНС-а, уоквирен у темат посвећен хришћанској музичкој традицији са свим њеним модалитетима и изображењима, осим у културолошком и духовном контексту, где је манифестција човекове религиозности кроз музику тек једна од могућих истина, једна од понуђених нијанси, представља немерљив допринос правом, чистом и истинском интеррелигијском дијалогу који је, за све нас, вишеструко важан, и преко потребан. Извор: Епархија бачка View full Странице

У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије. Партизанска авијација Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ. После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП). Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона. Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију. То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора. Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ. Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације. Ваздухопловство НОВЈ Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице НОВЈ ради озградње нове авијације. Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством. Дан југословенског ваздухопловства У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција. Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца. Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина. Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање. И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција. Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем. Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.

Представљање књиге Александра Стојановића View full Странице

Био сам данас на Светој Литургији која се служила на дан Свете Петке. Наша црквена заједница није превише велика, али је прилично компактна. Они који редовно долазе, ти се и причешћују и учествују у Литургији. Наравно, увек после службе се организује и Агапа- са неким послужењем, шта имамо и како имамо. Оно о чему сам хтео да говорим јесу Колачари или свечари, тј. они који тог дана прослављају своју Крсну славу. Боже ми опрости, једна добра већина као да су пали с Марса. Осећа се нека нелагода, као да им је толико мрско што се служи Литургија, неки чак то гласно и коментаришу ( ајде бре попе, скрати то бре... ). О причешћу да и не говоримо. Нико од данашњих свечара није пришао Путиру. Како је то тужно, и за свештенике и за вернике. Пришло једно дете, нас неколико који долазимо редовно и то је то... На крају им је свештеник пред сечење колача то и рекао. Не знам да ли је ико то схватио и да ли ће ико то применити. Замислите колико је жалосно када се свечар на дан своје славе не причести? Верујем да многима који ће ово читати ништа све ово не значи. Другим речима, баш их брига. Али можда има и оних који ће се запитати. Мислим да мора много да се ради на развијању литургијске свести. Ако знамо да нам је ту спасење, зар ћемо се правити луди над овим верским аномалијама? Да ли и ово зависи од приступа свештеника или ипак није све на њему?

Ranije sam to shvatao kao glupost,al ispada da i sama Sveta Biblija zabranjuje konzumiranje svinjskog mesa. Sta vi o tome mislite??

За Васкрс сам помагала у нашој Цркви. Наравно, тај дан, Црква је била препуна, а осталим данима у Цркви једва буде двадесетак људи, увијек истих. Људи су тада куповали и по 40-50 свијећа, разне црквене ствари, као да су на вашару. Један човјек је чак узео иконицу неког свеца и питао ме ко је он, па је онда рекао '' Ма нема везе ко је, узећу ја то'' . Бројанице су звали наруквице, нису знали ни поздрав за Васкрс, а опет је Црква била пуна тај дан. Зашто?

Занима ме, због чега су потребни религијски обреди као нпр. литургија? Ако нам је за спасење потребна љубав и вера, због чега су потребни ти обреди? Исус у Новом Завету није правио никакве обреде колико знам. Постоји Тајна вечера која је по учењу Цркве прва литургија, али ја ту не видим неки обред. Искрено, не видим неки посебан разлог чему то. Молити се можемо и кући и свуда. Исус каже да се молимо стално ако можемо. Вера нема везе са тим. Можемо веровати и без тих обреда. Може неко баш да ми објасни због чега је то тако. Што је нпр. потребно (не сад морати као код других) одлазити недељом у цркву? Такође, што су потребне неке да кажем процедуре при тим обредима, било да је литургија, причешће, сахране, крштења итд. Зар је то толико битно или се може једноставно рећи: Крстим те у име Оца, Сина и Светога Духа и покваси га мало. Или венчања. Хвала унапред.

Licno smatram,a verujem da i dosta vas slicno misli da je koriscenje rakije u veri vise nego uzasno.Prekrstiti se,a zatim potegnuti flasu rakije je po meni katastrofalno i licno smatram da taj "vernik" pljuje na veru i Hrista tim cinom.Jako je zalosno sto je kod Srba zaziveo taj obicaj da se u dvoristu Crkve (bar je tako u dijaspori) kad je neki praznik ljudi prekrste,a zatim nategnu flasu rakije.....Kakve veze ima rakija sa verom?I ne samo da nema veze,nego je to u surotnosti sa verom,a pogotovu se na veru pljuje kad se osenis krstom,a onda nategnes rakiju......a nemali broj tih "vernika" nakon toga i Boga opsuje,pa samim tim mogu da se nadovezem na onu temu koju sam pre nekoliko dana postavio koliko zaopravo ima Pravoslavaca od ukupnog broja izjasnjenih

Код куће са фамилијом и кумовима: На Литургији: