Претражи Живе Речи Утехе

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену. Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране. Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан. Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе. Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. . Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени. Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим. А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај. Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.” Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм

- Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању? - Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се врло ретко исповедају. Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много. — Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално? - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати. Молитва је рад Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички. — С друге стране, молитва је дар одозго... — Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите. Причешће — значење Литургије — Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће? — Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење . — Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. .. — Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се. А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе? Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало. Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани. Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин. Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души — А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?! - Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина. — Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна... - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима. — Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине? „То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе. Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир. Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију. https://hristianstvo.bg

— Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији? — Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују. Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне. — Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа? — По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то. Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити. Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута. — Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли? — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани. Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника. - Како да нађемо духовника данас? Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе. — Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру? — Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем. — А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено? — Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души. Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела. — У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници. - Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће? У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше. Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ... https://hristianstvo.bg

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду сваког дана током Госпојинског поста, са почетком у 18 часова, служи се Молебни канон Пресветој Богородици, осим суботом, као и у навечерје празника Преображења (18. август) када ће бити служено празнично бденије. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Инстаграм страница београдске Саборне цркве

Сваког дана многи људи пате од непријатељстава. Међутим за вернике је ситуација двоструко тежа: они доживљавају све ратне недаће, њихове куће и цркве су под гранатирањем, у исто време, цркве се одузимају нашим парохијанима у позадини, а свештенство је подвргнуто репресијама. Под овим условима, све више узнемирујућих гласина потреса људску машту. Многи људи су збуњени и обесхрабрени: како бити и шта радити? Не паничити и не плашити се. Паничар не може разумно да расуђује, јер су све његове мисли подложне ниским животињским инстинктима. Није случајно што Господ непрестано поучава вернике на страницама Светог писма: „Не бојте се!" Ево, на пример, како Бог говори пророку Исаији: «…Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. Гле, постидјеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати» (Ис 41,10–13). И ове речи су упућене не само пророку, већ свим верницима свих времена, па и нама. Заиста, како се може паничарити и показати кукавичлук ако је сам Бог са нама? Зато, уз сваку узнемирујућу, застрашујућу поруку, морате се, пре свега, сабрати, смирити, помолити се Господу, потпуно се препустити Његовој светој вољи, па тек онда донети било какву одлуку. Радње које се врше под утицајем јаких емоција не воде ка добру. Држати се свих заповести. Шта год да се дешава око нас, ништа нас не ослобађа наших хришћанских дужности. Напротив, најтежи искушења су тестови колико смо хришћани на делима, а не само на речима. И што су ова искушења већа, утолико се усрдније треба трудити у делима побожности. Ако држимо заповести, никакве земаљске невоље нас не могу савладати. Пружити подршку онима којима је тешко. Колико год нам се понекад чинило да су наша искушења претешка, увек ће се наћи неко од наше браће, коме jе теже од нас. И у овом случају, дужни смо да пружимо сву могућу помоћ страдалницима. Шта год је могуће: некоме помоћи новцем, некоме склоништем, неком лепом речју или разумним саветом. Главно је да нашу браћу у вери не оставимо беспомоћном. Онда нас Господ неће оставити. https://pravlife.org/en/node/30602

Братство храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, на челу са архимандритом Нектаријем (Ђурићем), позива верујући народ престолног града на богослужења у првој, Чистој седмици Часнога поста. Распоред богослужења је на фотографији уз ову вест. Нека је свима на здравље и спасење! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Архиепископији београдско-карловачкој биће одржана предавања током Сиропусне седмице - од 20. до 26. фебруара 2023. године. Тим поводом разговарали смо са професором др Јованом Лазаревићем из Богословије Светога Саве у Београду, који је рекао реч више на ову тему, а у наставку вести се налази и распоред предавања по намесништвима. Разговор са проф. др Јованом Лазаревићем: Прво намесништво У Храму Светог Саве у суботу, 25. фебруара, у 18 часова и 30 минута, на тему „Смисао Великог поста“ говориће ђакон др Владан Таталовић, професор Православног Богословског Факултета у Београду. У цркви Светог Александра Невског, у недељу, 26. фебруара, после свете Литургије, одржаће предавње др Предраг Драгутиновић, професор Православног Богословског Факултета у Београду на тему „У сусрет Великом посту: Лични подвиг и заједница са другим“. Друго намесништво У цркви Светог Марка ђакон Дарко Николић одржаће предавање на тему „Пост као уздизање у меру раста висине Христове“ у четвртак, 23. фебруара, у 18 часова, а у Покровској цркви у недељу, 26. фебруара, после свете Литургије, говориће ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве у Београду о молитви и посту. Треће намесништво У цркви Свете Тројице у Земуну, у недељу, 26. фебруара, после свете Литургије предавање „Велики пост - преображај нашег живота“ одржаће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, а у цркви Светог Георгија на Старој Бежанији, после Вечерњег богослужења, на тему „Свето Писмо Новог Завета у данима Великог поста“ говориће др Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Четврто намесништво Никола Вилотић, професор Богословије Светог Саве у Београду одржаће предавање на тему „О, Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје“, у уторак, 21. фебруара, у 18 часова, у цркви Светог Георгија на Чукарици, а у цркви Светог Луке на Кошутњаку у недељу, 26. фебруара, после свете Литургије, говориће Јован Ракочевић, професор Богословије Светог Саве у Београду, на тему „Света Четрдесетница - духовно путовање“ . Пето намесништво У цркви Светог Пантелејмона у Миријеву, после свете Литургије у недељу, 26. фебруара, говориће ђакон Немања Калем, професор Богословије Светог Саве у Београду, на тему „У сусрет Недељи Православља - Коначна победа Цркве над иконоборством“, док ће у Котежу у цркви Светих апостола Петра и Павла у исто време, дакле - у недељу, 26. фебруара, после свете Литургије на тему „Смисао праштања“ говорити вероучитељ Јовица Драгишић. Извор: Радио "Слово љубве"

Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/ClYuwqet2Kc Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: Хришћани у покушају

У Историјском архиву града Новог Сада, 22. јануара 2021. године, отворена је изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”, посвећена свештеницима који су побијени у Погрому (Шајкашко-новосадској рацији) у јануару 1942. године. Изложбу су отворили г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива, и г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког округа. Господин Петар Ђурђев је у свом обраћању нагласио да ће и у следећим годинама превасходно деловање бити проналажење што више биографија људи који су пострадали у Погрому у јужној Бачкој. „Нама јесте циљ не да се бавимо лицитирањем броја жртава, нити да их оспоравамо, нити да их повећавамо, већ да покушамо да пратимо те људе који су страдали, да их покажемо као праве историјске ликове, да им пронађемо фотографију, да им дамо биографију а, управо кроз тај људски чин, да им вратимо људско достојанство. Познавајући њихов животни пут, можемо као друштво дознати шта смо имали и шта смо кроз ту чудовишну акцију изгубили”, навео је директор Историјског архива града Новог Сада. Изложба ће бити доступна до 22. фебруара 2021. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши. Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност. Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти. Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот. Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“ Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада. Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Крајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности. Дипл. психолог Милош Благојевић Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Епархија жичка

Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности. Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар позвали су данас све грађане Србије да се и у наредном периоду, и приликом крсних слава, придржавају противепидемијских мера у циљу очувања јавног здравља. На данашњем састанку у Патријаршији, на којем је присуствовао и директор Клинике за инфективне и тропске болести доц. др Горан Стевановић, министар Лончар је Његову Светост Патријарха Иринеја упознао са актуелном епидемиолошком ситуацијом у нашој земљи, као и о припремљености здравственог система на нови пик корона-вируса. Министар је том приликом истакао да ће здравствени радници и овога пута учинити све да очувају здравље наших грађана, али да је неопходно да се поштују мере како би се епидемија држала под контролом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је да Српска Православна Црква и Министарство здравља имају исти циљ, здравље и добробит грађана наше земље, и позвао све грађане на солидарност и јединство. Крсне славе су догађаји који символишу нашу духовност, баштине нашу традицију, окупљају и чувају наше породице, а данас, у времену епидемије, имају и посебан значај, јер ако се прослављају и обележавају на неадекватан начин могу негативно утицати на очување јавног здравља. У складу с тим, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља др Златибор Лончар позвали су грађане да се у свакој ситуацији придржавају противепидемиолошких мера, а да крсне славе прославе на истински црквени начин, молитвено пре и изнад свега, а никако не на начин којим би могло бити угрожено здравље наших ближњих. Јер, слава је богослужбени чин и радосно молитвено окипљање, а не повод за неумереност или, у садашњим условима, за окупљање многих људи у затвореној просторији невеликих размера. Извор: Инфо-служба СПЦ

Рестриктивне мере у Корејској митрополији продужене су због ширења вируса короне. Као што је Митрополија истакла19. марта, 2020, због избијања вируса корона храмови Митрополије остаће затворени до суботе, 11. априла (Лазарева субота). „Међутим, са великом тугом најављујемо да ће се рестриктивне мере продужити још даље док не добијемо нова упутства од власти наше земље." Све јутарње и вечерње службе у Великој недељи и на Васкрс савршаваће у црквама само свештеници и њихови помоћници. „Молимо вас да, ради заштите свог здравља и здравља других, останете код куће у молитви и молимо вас да пратите службе које ће се уживо емитовати из Саборне цркве Светог Николаја у Сеулу, како бисте на тај начин ипак учествовали у страдањима и славном Васкрсењу Господа нашег. Такође вас подстичемо да проучавате свакодневна читања Библије, онако како се наводе у календару наше Митрополије. " Верници су позвани да заједно прославе Васкрс у црквама у ноћи 26. маја. На данашњи дан, четрдесет дана након Васкрса, одржаће се иста служба као и она у ноћи Васкрсења и кад је пасхални тропар „Христос воскресе...” певан последњи пут. Подсећа се да је сличну одлуку Атинска Архиепископија донела за прославу Васкрса. Корејска митрополија такође наглашава да ће се саборна крштења заказана за Лазареву суботу обавити на Духове. Извор: Инфо-служба СПЦ

Грчка Црква потврђује своје поверење у државу, али наглашава и потребу да се ипоштује свештенички чин и богослужење. За време заседања Свештеног Синода у сталном саставу архиеписком Јероним упутио је позив да се свим црквама дозволи да обављају службе у периоду од 11. априла па надаље, без ограничења за неопходне услове за телевизијску, радијску или Интернет покривеност, али са истим ограничењима која важе за број присутних. „Уколико држава ублажи мере, онда би, наравно, било дозвољено да присуствује и више људи“. Тренутно је дозвољено да се савршавају службе пред камерама, под условом да постоји телевизијска, радио или Интернет покривеност. Архиепископ атински је нагласио да на службама укупан број појаца не прелази два, а укупан број физички присутних особа није већи од пет, са изузетком митрополијских цркава свештених митрополија где укупан број физички присутних не би превазилазио десет. Сви присутни треба да се, на свој образ, изјасне да немају никакве симптоме и да ће се понашати у складу са успостављеним заштитним мерама. Поред тога, Архиепископ тражи од митрополита, помоћника епископа и титуларних архијереја, као и генералног директора Централне финансијске службе (ЕКИО) Грчке Цркве, да за месеце април и мај 2020. уступе половину своје нето зараде да би се одмах купили вентилатори за специјалне болнице за вирус короне. Током састанка, који је одржан путем видео-конференције, Архиеписком атински је нагласио да „са осећајем одговорности потврђујемо своје поверење у државу, што је последица чврстих односа између двеју институција однегованих током претходних деценија, али и у светлу одговорног става који показују држава, политичке и црквене установе у тренутној здравственој кризи“. Међутим, он јасно ставља до знања да је, према догматском учењу Православне Цркве, „сврха живота у Христу да се сједини са Исусом Христом и да то оствари још у свету. У том контексту, Црква позива све у тајинствено јединство духовним учешћем у заједничком Путиру живота, то јест у Телу и Крви Господа нашег Исуса Христа, непрестаним савршавањем Свете Тајне Причешћа. “ Он напомиње да ће сходно његовим предлозима „Света Тајна Причешћа и даље бити раздељивана народу, не доводећи у питање законитост и регуларност ове службе према постојећем закону државе и цркве“. Такође ће звона цркава звонити према распореду сваке митрополије и позивати вернике да учествују у заједничкој молитви из својих домова. Дозвољено је, такође, обављати последовања у манастирима иза затворених капија, уз учешће само чланова сваког монашког братства тог свештеног манастира. На гробљима свештеницима је дозвољено обављање помена на молбу родбине упокојеног, док ће само два рођака моћи да присуствују служби. Генерални директорат Централне финансијске службе (ЕКИО) Цркве Грчке такође се обавезује да ће издвојити максимални могући износ новца за куповину опреме и другог здравственог материјала потребног за специјалне болнице за пандемију, грчку војску и безбедоносне снаге те земље. Поред тога, Грчка Црква у сарадњи са невладином организацијом „Апостоли“ свештене Атинске Архиепископије ставља на располагање држави своје клинике и парохијску мрежну инфраструктуру широм земље. Извор: Инфо-служба СПЦ

Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у дивљини провела је ускраћена за Тијело и Крв Христову у Евхаристији. Ово није била уобичајена пракса тога времена за монахиње, монахе и подвижнике. Правила раног монаштва су налагала да чак и анахорети – они који су живјели у пећинама и колибама, одвојено од монашке заједнице; долазе на недјељне Литургије, како би се сјединили са Богом и заједничарили са својом сабраћом монасима у Чаши Господњој. Међутим, како је и сама казала старцу Зосими, Света Марија била је храњена само „ријечју Господњом која је жива и дјелатна“. Ширење COVID-19 натјерало је православне поглаваре да донесу тешке одлуке – како и да ли уопште одржавати богослужења. Неки су савјетовали већини људи да остану у својим домовима и не долазе недјељом на Литургију у наредном периоду, нарочито старим и имунокомпромитованим, као и онима који су болесни. За многе ово значи обавезно уздржање од Светог Причешћа. Уздржање од Светог Причешћа, нарочито током Великог поста, није ништа ново. Јерменска апостолска Црква је дуго упражњавала овај приступ. У многим Источним православним Црквама, до релативно недавно, већина пастве није се причешћивала за вријеме Великог поста, све до Литургије Великог четвртка – посљедујући Тајној вечери. Али, ово су религијски обичаји. Усљед актуелних околности пандемије изазване корона вирусом, обавезно уздржање од Причешћа изгледа нешто друкчије. Зар није окрутно и непотребно? На крају крајева, зар немамо Литургију претходно освештаних Дарова током радних дана Поста, како бисмо се окријепили Христом у нашим подвизима поста и молитве? Тијело и Крв Христова, као што слушамо у химнама, „извор је бесмртности“, лијек за духовна и физичка обољења. Ипак, примање овог лијека на недјељној Литургији могло би довести до непотребне повреде Тијела Христовог, Цркве. Са обзиром на нејасно одређен инкубациони период за COVID-19, вјерници у храму могу бити носиоци који своје ближње могу изложити вирусу. Остајање у кући, неодлазак у храм и уздржање од Причешћа може бити потребна жртва за добро другога. Сви смо одговорни за свакога; као што је говорио Свети Сиулан Атонски: „Мој брат је мој живот“. Можемо ли говорити о позитивној страни обавезног уздржања од Светог Причешћа? Они који се строго придржавају правила православног поста, уздржавајући се од меса, мљечних и уопште животињских производа, знају сласт првог парчета јагњећег печења на пасхалној трпези, првог залогаја старене гауде након бденија или првог гутљаја вотке. Ова задовољства су слађа након недјеља (и недјеља!) поста. Апстиненција од уживања у храни и пићу ствара чежњу и појачава сласт њиховог поновног конзумирања. Уздржање од Тијела и Крви Христове такође може створити чежњу – чежњу за сладошћу Божијом. Иако је раст учесталости причешћивања међу православним хришћанима, током посљедњих деценија, засигурно показатељ позитивног развоја наше Цркве, постоји и ризик од рутинизације. Свето Причешће просто може постати једна од обавеза које треба испунити према недјељном распореду. Обавезно уздржање од Причешћа представља прилику за повратак фокуса на озбиљну и оснажујућу реалност евхаристијске жртве. У ово вријеме пандемије, када смо суочени са сопственом тјелесном слабошћу, немоћи и болом, уздржање од Христовог Тијела и Крви нам може помоћи да се подсјетимо како се Бог са нама солидарисао, у нашим људским условима. На Крсту је завапио првим стихом XXI/XXII псалма: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“. То страдање, та жртва, најнижи тренутак Христове кенозе или самоиспражњења, веома је важан аспект евхаристијског сјећања, који понекад бива заборављен у Православљу, са својим нагласком на слави Васкрсења. У созерцавању Христовог страдања током уздржавања од Евхаристије, можемо ући у Његову Велику суботу, вријеме чекања и одмора између распећа и васкрсења. У химнама Велике суботе слушамо: Какав је то гледани призор? Какав је то садашњи одмор? Цар вијекова, извршивши страдањем домострој У гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање. Син Божији је знао како изгледа бити ускраћен за Божије присуство у своме страдању и „суботњем одмору“ у гробу. Али ипак, ако до краја прочитамо XXI/XXII псалам, наћи ћемо сладост за коју је и Он знао да га чека – која је, заправо, увијек присутна. Псалам потврђује да Бог Отац: „не понизи, нити одбаци мољење убогог; нити окрену лице своје од мене; и када завиках к Њему, услиша ме“. Христос који је одржао Свету Марију Египћанку кроз њене године у пустињи, који је „жив и дјелатан“, нас никада не оставља. Међутим, ако ми треба да се уздржавамо од Евхаристије за добро Тијела Христовог и да чекамо њену сладост, можемо да созерцавамо Христову жртвену солидарност са нама, у нашој тјелесној немоћи и страдању, и да стрпљиво чекамо испуњење обећаног исцјељења и новог живота. Када се напокон поново сјединимо са Христом у Његовом Тијелу и Крви, вјероватно ћемо много дубље разумјети химну коју појемо на Пређеосвећеној Литургији током овог периода године – „Окусите и видите да је добар Господ“. Марк Русин Превод: Божо Кнежевић Уздржање од Причешћа током пандемије TEOLOGIJA.NET Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у...

У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора

Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић. – Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић. Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима. – Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник. Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету. – По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић. Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског. – То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић. Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу. – Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник. Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину. Политика.рс