Претражи Живе Речи Утехе

Тумачећи Свето Јеванђеље на Четврту недјељу по празнику Педесетнице отац Миодраг је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу капетановог слуге. Отац Миодраг је говорио о значају празника Видовдана, завјетног празника нашег народа. ,,Светитељи на иконама нијесу без осмјеха већ са осмјесима најдубље радости због сазнања да су ступили у Царство небеско и у наручје Самога Господа”-каже он. Звучни запис емисије ,,Треба да његујемо културу слушања да по оним ријечима ,,проговори да те видим“ упознамо и проникнемо у душу свог ближњег”- учи нас отац Миодраг. Да ли је хомосексуализам болест или гријех, било је питање наших слушалаца на које је отац Миодраг дао поучан и отрежњујући одговор. ,,Кад нас ухвати гордост и сујета чини нам се да смо најпаметнији од цијелог свијета, а када то, с помоћи Божјом мало попусти, видимо да је од све наше памети остала само празнина“-каже отац Миодраг у, врло занимљивом, одговору на питање како да се боримо против сујете и гордости. Ово су само неки од одговора, зато топло препоручујемо да послушате цијелу емисију и душекорисне поуке оца Миодрага Тодоровића. Извор: Радио Светигора View full Странице

Од карцинома у Црној Гори годишње оболи преко 2000 особа, а битку са овом болешћу изгуби око 1000 пацијената. Иако су малигне болести у порасту, смртност од малигнитета у нашој земљи је смањена за око 8 процената. Звучни запис емисије Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену. Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер. Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком. Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго. Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији. Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером. О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић. Извор: Радио Светигора View full Странице

Живот је један чудан пут, у коме се преплићу многобројна дешавања која свакодневно утичу на нас и околину. Неки од нас се питају, зашто је то тако, да ли нас је Бог напустио, други се просто подвлаче под термин судбине, не покушавајући ништа да ураде у свом животу. Да ли је то баш тако, и да ли нас, не само тренутна, дешавања око нас подстичу да размислимо, да ли смо можда у питању и ми сами, да нису криви само други, и да би требало да урадимо по питању нашег живота, у крајњем и нашег спасења… Да ли су сви други криви, Руси, Американци, Албанци, Хрвати, или и ми сносимо део последица за све оно што нам се догађа… Да ли нам је ближи брат, па био то и Албанац, који поштује Бога, труди се, бори, или наш Србин који Га бесомучно псује, вара нас, поткрада, да ли је то одлика небеског народа… Да ли би требало за тренутак да застанемо, окренемо се према ветру који нас савија, и запитамо се, како га избећи, како да сами обликујемо, променимо свој живот. Навешћу само део мог размишљања о поменутој теми, не желећи да утичем на насилан начин на било чију слободу мишљења, не осуђујући никог и ником не упућујући злонамерне речи… Волим мој српски народ, живим са њим, покушавам да се борим за њега, мада, можда ће ми то неки оспорити, нисам чистокрвни Србин. Можда су и те различитости у мени помогле да формирам нека своја размишљања у животу која могу користити мојим потомцима… Али, и поред те љубави и привржености, не могу, а да не приметим неке аномалије које владају међу нама. Имамо дивну, предивну веру Православну, толико мистичну, са толико љубави који многи од нас, понекад, и не схватају на прави начин. Међутим, зашто, и поред свега тога, толико упућујемо злих речи, ружних речи према нашем Богу, према Пресветој Богородици, према нашим дивним светитељима… Разумем и схватам да је свако од нас различит, да неко не жели и не верује у Бога, али мислим да свако треба да поштује туђе мишљење, и да се према другом односи са љубављу. Не желим да осуђујем људе који се декларишу као атеисти, јер, у крајњем случају, ко зна шта их је натерало на то размишљање… Али, да ли је наш народ потрошио све оно што су преци муком и знојем стицали кроз векове, мислећи на духовно? Да ли смо ми заиста достојни Светог Саве, Свеетог Симеона, и осталих дивних светитеља које је ова земља изнедрила, а Бог подарио? Наравно, има дивних људи, изузетних, међу којима могу чак и видети велике људе, нарочито међу децом, али зашто моја генерација и старији ( не сви), да је касно да се мења било шта, односно да се „ матор коњ не поткива“… Да ли нас управо и један диван филм „ВРЕМЕ ЧУДА“, нашег истакнутог режисера Горана Паскаљевића, по роману изузетног Борисава Пекића, довољно не опомиње, какву смо лудост радили пред Богом, да ли нам је то било потребно. Чини ми се, да је мој српски народ, највише од свих народа који су градили некадашњу велику Југославију, био највећи противник Бога, највише се борио против Њега. Понекад ми се чини да се речи дивног другог Псалма управо односе на мој јадни народ… ЗАШТО се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника Његовог. Раскинимо окове њихове, и збацимо са себе јарам њихов. Онај Који живи на небесима подсмејаће им се, и Господ ће им се подругнути. Да ли смо тако сејали, па тако и жњемо… Да ли би требало да обратимо пажњу на наше понашање у животу, да покушамо да живимо по Божјим законима, па макар и падали, али се и покајали, или да наставимо по старом… Ако ништа, сваки родитељ више воли своје дете него себе и за њега би и живот дао, бар они нормални. Хоћемо ли покушати бар ради њих, да престанемо да чинимо зло, да опростимо, учинимо милостињу и под крило Господње да се подвучемо… Свако нек` ради како сматра да је добро за њега, ово је био само духовно преиспитивање које сам поделио са вама… Јер, ово је било из љубави према мом српском народу, а свако ко сматра другачије, ценим и поштујем, али док не погледамо себе у огледало, нећемо знати како за Пут да се спремимо… Нека вас све драги Господ чува…