Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ткачов:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест. Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“ И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви. Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи? Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило. Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено. А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме. Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све. Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија. Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше. Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови. Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима. Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту. Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек. Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо. „А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“ „Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“ „Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“ „Ко ти је показао пут до Дома?“ И тако даље. Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа. Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу. Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег. Извор: Православие.ру
  2. Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“. * Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао. Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду. * Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет. Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир. * Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног. Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу. То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“ То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни. * Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо. Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари. Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.) На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“. * Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке. * Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика. Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви. Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас. * Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће. * Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан. Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу. И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи. Извор: Православие.ру
  3. Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру
  4. Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру
  5. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  6. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  7. Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“ Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре. Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом. Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент. То је питање Цркве. Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом. Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба. Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље. Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“. У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима. У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје? Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву. Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде. У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе. Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти. „Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица. Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету. А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас. Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља. Извор: Православие.ру
  8. Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема. Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију. У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку. Љубав и знање Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава. Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије. Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост. Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли. За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све. Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива. Идемо даље. Пожртвованост На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго. Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све? Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма. Обличје љубави Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом. Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене. Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав. Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом. Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“ Благодат и умеће виђења Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове. Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око. Шта је обичан човек? Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити. За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом. Развој Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове. 20 година... Заљубили смо се. 30 година... Још увек смо заједно. 45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали. 65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини. Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге. Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели. Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили? Закључак У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо. Веза између љубави и знања. Жртва. Обавезна жртва у разном обличју. Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави. Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати. На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли. Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет. Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца. И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“ Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем. Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва. Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог. Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“ Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота
  9. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру
  10. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
  12. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице
  13. Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру
  14. Прича се тиче Почајевске Лавре, у годинама религиозних конфликата у Западној Украјини. У Богородичиној цркви се окупио велики број бранилаца вере, по чину ништа мањем од протојерејског. Паметне очи, густе браде, озбиљне речи. Дискутовали су, саветовали се, уздисали, слегали раменима, износили предлоге. Једно питање: шта чинити? Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја: именовању двојице егзарха цариградске патријаршије у Украјини, што је припрема за аутокефалију украјинске цркве, и о одлуци о дозвољавању другог брака свештеницима. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград) 10. септембра 2018. Прилог смо преузели са интернет странице Православие.ру. View full Странице
  16. Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему. У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом. Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник. Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи. Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже. Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе. Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје. Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш. Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови. У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује. Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже. Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“ Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала. Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду. Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим. А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен. Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда! То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести. Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје. Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера? И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке. А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији. Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос. Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје. Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току. Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона. По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле. Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос. Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“ Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости. Процените степен непријатељског успеха. Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо. А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе. Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације. Лествица која води надоле дошла је до овог ступња. Извор: Православие.ру
  17. Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте. Исто тако се смењују дани, а зрелост долази после младости. И суштина је у томе што све у животу има своје време и свој сукцесиван рок. Свуда човек треба да причека, да потрпи, и да иде кораком, а не у скоковима. Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему. У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом. Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник. Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи. Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже. Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе. Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје. Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш. Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови. У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује. Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже. Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“ Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала. Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду. Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим. А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен. Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда! То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести. Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје. Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера? И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке. А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији. Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос. Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје. Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току. Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона. По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле. Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос. Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“ Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости. Процените степен непријатељског успеха. Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо. А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе. Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације. Лествица која води надоле дошла је до овог ступња. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности. И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница. Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата. Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе? Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи. „Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли. Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души. Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог. Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима. А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа. Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике. А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни. Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе. Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара. Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим. Неко поново, а већина по први пут. Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест. Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено. Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек. Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине. Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти. Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа. Извор: Православие.ру
  19. Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу. Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати. Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго? То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности. И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница. Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата. Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе? Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи. „Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли. Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души. Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог. Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима. А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа. Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике. А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни. Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе. Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара. Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим. Неко поново, а већина по први пут. Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест. Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено. Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек. Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине. Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти. Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа. Извор: Православие.ру View full Странице
  20. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата. „Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао. Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште. Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено. „Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“ Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају. Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других. То су забране зарад општег добра. И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици. Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас. Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго. Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства. Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје. Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?). И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне. Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик. Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето. Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили). Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети. Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити. Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека. Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону. За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају. Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране. Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом. Сада има много помоћника. Извор: Православие.ру
  21. Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата. „Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао. Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште. Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено. „Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“ Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају. Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других. То су забране зарад општег добра. И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици. Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас. Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго. Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства. Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје. Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?). И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне. Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик. Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето. Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили). Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети. Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити. Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека. Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону. За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају. Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране. Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом. Сада има много помоћника. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи. Ера Водолије. Таштина над таштинама. Звук корака Мошиаха. „Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље. А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити. Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“ Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике. Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“. Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан. Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат. Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена. Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно? Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат. Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце. Организовани рат воде империје. Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно. То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.) Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести. Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто. Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја. О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере. И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава. Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти. Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника... Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку! Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт. Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу. Извор: Православие.ру
  23. Организована офанзива – не није то, него је обичан, премда необјављен рат против библијског човека. Јесте, баш то. Рат против библијског човека на свим пољима. Колико видим – то је смисао наше епохе. Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи. Ера Водолије. Таштина над таштинама. Звук корака Мошиаха. „Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље. А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити. Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“ Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике. Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“. Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан. Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат. Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена. Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно? Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат. Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце. Организовани рат воде империје. Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно. То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.) Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести. Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто. Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја. О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере. И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава. Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти. Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника... Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку! Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт. Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...