Претражи Живе Речи Утехе

У новој студији, физичари Моли Буркмар и Марко Бруни дали су нов поглед на теорију великог сажимања након којег настаје нови велики прасак и почиње да постоји нови свемир. Идеја о цикличком свемиру није нова, али оно што је ново, је начин на који су ти физичари приступили проблему. Bouncing cosmology from nonlinear dark energy with two... ARXIV.ORG We explore the dynamics of FLRW cosmologies which consist of dark matter, radiation and dark energy with a quadratic equation of state. Standard cosmological singularities arise...

Сваке две-три године различите новине објаве "истраживање", и то као своје, на ову тако важну тему Па колико, дакле, и када сме , има ли оваквих правила заиста, решимо им напокон ову мистерију: (јануар 2020. наслов у новинама): SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo (pravila koja važe za crkvena lica) SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - Kuckaj KUCKAJ.COM Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom... Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - alo.rs WWW.ALO.RS Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom... 21/01/2020 - 11:57 "Pravila su jasna: sreda i petak su posni dani i tad nije dozvoljen seks, nedeljom je liturgija, a subota je priprema za liturgiju. Utorak i četvrtak su pripreme za post sredom i petkom." А ponedeljak je posvecen bestelesnim cinovima tj. svetim andjelima, i monasi tada jedu posnu hranu, a svestenici bi trebali barem da se suzdrze od telesno-seksualnog odnosa, to ako cemo se jasno drzati pravila. Seks je dozvoljen tokom trapavih sedmica! (август 2013.) Pravoslavni sveštenik može da ima seks samo ponedeljkom! WWW.TELEGRAF.RS Sreda i petak su posni dani, a utorkom i četvrtkom su pripreme za post i tad nije dozvoljen seks. Nedeljom je liturgija, a subotom priprema za liturgiju...

Многи од нас се плаше смрти. Верујемо у њу зато што нам је речено да ћемо умрети. Људи се идентификују са телима, а као што знамо, тела умиру. Међутим, нова научна теорија тврди да смрт није финалан догађај, пише Роберт Ланца, лекар и научник, директор Института за регенеративну медицину Астелас. Теорија биоцентризма Амерички научник др Роберт Ланца заинтригирао је многе пишући о вечном и фундаменталном питању: постоји ли живот после смрти. Његова теорија биоцентризма мења досадашњи поглед на свет и постојање, налажући да живот креира универзум, а не обрнуто. У књизи Биоцентризам: како су живот и свест кључеви за разумевање природе свемира, коју је 2009. године објавио са чувеним астрономом Бобом Берманом, Ланца објашњава да универзум постоји само захваљујући нашој свести ‒ живот и биологија су у центру стварности, што заузврат ствара универзум; сам универзум не ствара живот. Исто је и са концептима простора и времена, које професор Ланца описује као „једноставна оруђа ума". Према теорији биоцентризма, концепт смрти (који познајемо) не може постојати у правом смислу, идеја умирања је нешто што смо дуго учили да прихватимо, али у стварности само постоји „у нашим главама". Биоцентризам, др Роберт Ланца Бесконачан број универзума Један од добро познатих аспеката квантне физике јесте да одређена опажања не могу апсолутно бити предвиђена. Уместо тога, постоји читав низ могућих опсервација са различитом вероватноћом. Једно учестало објашњење, интерпретација „мноштва светова", тврди да свака од ових могућих опсервација кореспондира са другачијим универзумом (мултиверзум). Нова научна теорија названа биоцентризам мало је прочистила те идеје. Постоји бесконачан број универзума, и све што вероватно може да се деси, дешава се у њима. Смрт не постоји у правом смислу у овим сценаријима. Сви могући универзуми постоје у исто време, без обзира на то шта се у њима дешава. Иако су наша тела предодређена да буду уништена, осећај живота ‒ „Ко сам ја?", заправо је фонтана енергије од 20 вати која контролише мозак. Енергија никад не умире Међутим, ова енергија не нестаје након смрти. Један од најпоузданијих аксиома науке јесте да енергија никада не умире ‒ она не може бити створена ни уништена. Да ли се ова енергија преноси са једног света на други? Судећи по биоцентризму, простор и време нису тврди објекти каквим их сматрамо. Уколико махнете руком кроз ваздух - уколико уклоните све, шта је остало? Ништа. Иста ствар може се применити и на време. Ми не можемо да видимо ништа кроз кости које окружују наш мозак. Све што видимо и осећамо тренутно је вртлог информација који се дешава у нашој глави. Простор и време само су алати које користимо како бисмо све повезали. Смрт не постоји у ванвременском и беспросторном свету. На самом крају, чак је и Алберт Ајнштајн признао: „Мој стари пријатељ напустио је овај чудан свет испред мене. То не значи ништа. Људи попут нас знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само тврдоглаво упорна илузија". Бесмртност не значи непрестано постојање у времену без краја, она је смештена ван времена. Приредио: Бранислав Јарић http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2592791/nova-teorija-besmrtnosti.html

Помаже Бог, браћо и сестре, Ова тема је постала клише на друштвеним мрежама, али не бих је ни покретао да нисам ушао у озбиљну расправу са једном групом монаха и свештеника који су ме оштро искритиковали, упоредивши ме са "невјерујућим човјеком", јер сам подржао "теорију о еволуцији". Цијели живот сам учен да је теорија о еволуцији најлогичнија теорија о настанку живих бића и мислио сам да је то данас јасно већини људи, како у свијету, тако и у Цркви, али ме је сазнање да то није тако разочарало. Некада ми је било смијешно чути неке моје протестантске пријатеље, који су говорили да их њихови пастори уче да је свијет настао прије 10.000 година и да за то чак имају доказе. Увијек сам био поносан на православну отвореност ума. Свако спутавање науке и научних теорија ми је заударалао на инквизцију и римокатолички касносредњовјековни фанатизам, јер иза рата против науке се не крије вјера, већ увијек страх. Не знам зашто, али први пут сам се у Цркви осјетио као неко ко не припада том контексту, јер су моји саговорници тако брзо промијенили своја лица и постали немирни, као да сам за њих био искушење а не брат у Христу. Упорно сам им покушавао објаснити да та теорија, поред свих својих предности и мањкавости у мени није пробудила сумњу у Божије стварање свијета, већ ми је Бога представила још већег, љепшег, величанственијег - истог Бога који је представљен у Светом писму. То је за њих било неспојиво и сложили су се да се на мени "треба још радити"... Шта ви мислите о овом проблему?

Овај текст је рађен за Пету Међународну конференцију ο јелинској философији која је, у организацији Међународног друштва за јелинску философију, а под називом „Философија и Православље" одржана на острвима Самосу и Патмосу августа 1993. год.; објављен је под насловом "Can we speak about Patristic Тhеогу of Ideas?" у књизи Philosopy and Orthodoxy (edited by K.I. Boudouris), Athens, 1994, pp, 147-160. Пошто је тема ове конференције Философија и Православље истражићу њихов однос на једном, рекао бих, релевантном примеру - платонској теорији идеја. Чини ми се да ће закључци до којих ће ово истраживање одвести бити значајни како за философију тако и за Православље. 1. Платон је изумео теорију идеја из три основна разлога: а) етичког (да би се супротставио етичком релативизму софиста - 'добро', 'правично' итд, није оно што сваком појединцу изгледа као такво, већ постоји само једно истинско 'добро' и само једна истинска 'правда' итд, дакле идеје према којима се мере људска мнења (δόξα) и поступци), б) епистемолошког (да би се супротставио сазнајном релативизму софиста - знање (επιστήμη) је немогуће ако поред чулне увек променљиве (не)стварности не постоји још и постојана, непроменљива, вечна, увек себи једнака стварност, тј. идеје), и в) онтолошког (чулног света, видљивог космоса не би уопште могло бити када не би постојало право биће тј. када не би постојале идеје; укратко: а) када не би постојале идеје као вечне парадигме, Творац (δημιουργός) не би имао на шта да се угледа стварајући свет, б) свет не може да постоји ако се не причешћује идејама и ако ове не учествују (μέθεξις) у њему). Оно што нас овде интересује јесте овај трећи, онтолошки аспект ове теорије који је тесно па чак и нераздвојно повезан са космологијом. Пример платонске теорије идеја изабрао сам баш због ове тесне везе између онтологије и космологије, а та њихова нераздвојна повезаност је заједничка особина целокупне јелинске философије. Пажњу ћемо овде усмерити само на чињеницу да у Платоновој теорији ο пореклу космоса видљиви свет ствара Творац који се, док то чини, угледа на идеје као на савршене узоре. Читајући светоотачку литературу наилазимо на бројна места која на први поглед изгледају у потпуности сагласна са овим делом Платоновог учења. 2. Тако на пример. већ Св. Јустин Философ помиње „бестелесна суштаства" (ουσία ασώματος), а отприлике у исто време и Св. Иринеј Лионски, пишући против гностичке концепције ο идеалном свету, каже да Бог Творац „сам од себе прима узор (ехетplum) и облик (figurationem) оних ствари које је створио"1. (Св.) Климент Александријски, опет, вели да је Божији ум „пребивалиште идеја" (νους δε χώρα ιδεών, νους δε ό θεός)2, а по Оригену Божанска Мудрост „садржи унутар себе принципе (initia = αρχάς) или разлоге (rationes = λόγους) или форме (species = εϊδη) свега створеног"3, тако да је „у Мудрости (= Логосу = Христу) као нацрт и лик одувек било све што је потом настало као биће" а то су „сви родови и врсте, а можда и појединачна бића"4. Св. Григорије Богослов идеју творевине коју је измислио (εννοεί)5 Бог означава као „узоре света" (κόσμου τύπους) 6. За Св. Дионисија Ареопагита ови узори (παραδείγματα) су у Богу (εν Θεώ) претпостојећи разлози или основи (προϋφε-στώτας λόγους) који творе суштину бића (των όντων ούσιοποιούς) а према којима је Надсуштаствени (Ύπερούσιος) предодредио и створио сва бића, тј. свет (τα οντά πάντα και προώρισε και παρή-γαγεν)7. Тумачећи Дионисија Св. Максим Исповедник ове у Богу постојеће парадигме створеног света тумачи као „свесавршене и вечне мисли вечнога Бога" (νοήσεις αυτοτελείς άίδιοι τοΰ άιδίου Θεοΰ) 8. Πο њему су (створена) бића „слике и обличја божанских идеја" (τά γαρ όντα ... εικόνες είσι και ομοιώματα των θείων ιδεών)9 и учесници (ών μετέχουσιν) у њима.10 Према Св. Јовану Дамаскину Божија мисао је „предодређење, слика и узор'11 (προορισμός και είκών και παράδειγμα) сваког бића." Ово су само нека од бројних места која сведоче ο траговима платонске теорије идеја у списима Црквсних Отаца - теорије по којој су вечне идеје парадигме (παραδείγματα) по којима Бог ствара овај чулно-физички свет промене. Погледајмо сада да ли је хришћанско учење заиста сагласно са овом теоријом (како се то на први поглед чини) и шта је у ствари од ове теорије остало у учењу Отаца Цркве. 3. У Платоновој философији идеје су вечне и постоје не само независно од света, него и независно од Бога. Стога оне тим својим апсолутно независним Постојањем детерминишу не само свет него и самога Tворца. Можда би Творац хтео да идеје буду друкчије, те да самим тим и свет буде друкчији, али оне су такве какве су од вечности. Оне су њему (за)дате. Одмах је јасно да оваква теорија идеја није могла бити прихваћена у Цркви. И то не само зато што Платонов творац ствара свет од (или: на, или: у) претпостојеће и од њега независне и вечно постојеће твари, а не ни из чега како учи Црква (што је само по себи велики проблем, али нас тренутно не занима), него и зато што је у стварању ограничен и условљен њему туђим идејама. Тако је Платонов творац детерминисан двоструко: и идеје по којима као по узорима ствара и твар ('приматељка' = υποδοχή) на којој ствара (за)дати су му. Овде је, дакле, твораштво Платоновог Бога двоструко неслободно те стога хришћанима неприхватљиво. Независно и Богу спољашње постојање вечних идеја није се могло уклопити у хришћанско поимање ствари. Но ни у самом платонизму идеје нису могле дуго остати од Бога независна бића, него почињу да се схватају као Божије мисли (које су, будући да је Бог вечан, и сâме вечне). Сама чињеница да идеје више нису схваћене као самостална бића, него као Божије мисли о свету које он има од вечности приближила је теорију идеја хришћанском виђењу стварања, али је, мислим, представљала још већу опасност да се хришћанска истина сведе ако не на Платоново учење, а оно на средњи и нови платонизам. Размотримо овај проблем поближе. Први који је, ван сваке сумње, изједначио идеје са Божијим мислима био је Филон Александријски (иако је сам Платон за такво схватање дао више повода него што се то обично мисли, но ο томе овде неће бити речи). Тумачећи Платонове идеје (κόσμος νοητός) не као самостална суштаства, него као Божије мисли, а Бога као „бестелесно пребивалиште бестелесних идеја" (ασωμάτων ίδεών ασώ¬ματος χώρα)12, Филон је Платоновој теорији идеја дао облик који је био прихватљив философско-теолошкој мисли следећих векова. Идеје су тиме престале да буду од ума (чак и Божијег) независна суштаства и као „бестелесни ликови" и узори свих касније насталих чулних и телесних ствари примљене су у унутрашњост духа као вечне мисли Божије. Оне су тако постале не само блиске уму, него и његов директан производ. Бестелесни свет идеја, поставши садржина божанског ума, постао је свет духа. Овако протумаченог Платона прихватили су готово сви философи тога доба. У овоме су Филона следили скоро сви средњи и нови платонисти као и неки хришћански писци. Тако на пример код Албина, који верује у нематеријалног и трансцендентног Бога, идеје као мисли Божије (τάς ιδέας νοήσεις θεοΰ)13 и остају, као и у Филона, свету оностране. Покушавајући да направи синтезу платонизма и аристотелизма (можда најзначајнију пре Плотина), Албин по први пут уводи у платонизам Аристотелово учење ο божанском уму (νους). Он Бога назива ό πρώτος νους и иако за њега никада не каже да је νόησις νοήσεως, он ипак вели да Бог „мисли себе" (што већ личи на Аристотела) и „своје сопствене мисли" (што је филонизирана верзија Платона: ό πρώτος νους ... εαυτόν όν οΰν και τα έαυτοΰ νοήματα άεί νοεΐν) 14. У ствари Албин је у најтешњу везу довео учење ο идејама као Божијим мислима са Аристотеловим учењем ο идентитету мишљења са својим предметом у оним случајевима када је тај предмет ο коме се мисли нематеријалан (οΰχ ετέρου οΰν όντος τοΰ νοΰ, οσα μη ϋλην έχει, το έσται και ή νόησις τω νοουμένιον μία) 15. Производ тог здруживања био је, за Албина, садржајније мишљење Божије него што је оно било код Аристотела. Мислећи себе Бог сада у ствари мисли идеје, тј васцели νοητόν. Штавише, у Албина почиње да се губи реална разлика између Бога и идеја, јер мислећи од искона себе онаквога какав заиста јесте, Бог у ствари мисли идеје, те тако излази да је Бог тоталитет идеја = κόσμος νοητός = ό πρώτος νους. Чини се отуда да с правом можемо рећи да је Албин утицао не само на то да Плотин каже како ούκ έξω τοΰ νοΰ τά νοητά16, него и да свет идеја схвати као νους (с тим да термин 'Бог' сачува за Једно или Добро). И за Атика су идеје (које он на људском плану схвата као опште појмове) на божанском плану мисли Божије (τά τοΰ θεοΰ νοήματα)17 које су τά των γενομένων παραδείγματα18. Α за Псеудо-Плутарха су τάς ίδέας ... έν τοις νοήμασι και φαν¬τασίας τοΰ θεοΰ19, Мислим да нам није потребно још сведочанстава да бисмо закључили да се у то доба Платон разумевао готово искључиво овако. Постоји, такође, и велика сличност између Филона, средњег платонизма и Климента Александријског. Тако на пример, Климент у потпуности прихвата Филоново тумачење стварања света, не само стога што је, према Св. Фотију, веровао у претпостојање твари (ϋλην τε γαρ άχρονον ... διδάσκει) која је άποιος и ασχημάτιστος (као у Св. Јустина: έξ άμορφου ϋλης20), него зато што тумачећи идеје као Божије мисли (ή δε ιδέα έννύημα τοΰ θεοΰ21), тумачи κόσμος νοητός као θείος λόγος22, а овога као αρχή, παράδειγμα или τύπος створеног чулног света. За Климента, као и за Филона, τόπος идеја је Божији Логос: „Све силе божанског духа скугавене уједно сачињавају исто, наиме Сина". Логос је, дакле, тоталитет идеја или сила Божијих. (Идеје је са силама Божијим изједначио већ Филон 23 тако што је Божије 'силе' које се помињу у Светом писму -δυνάμεις у Септуагинти - протумачио као Платонов(ск)е идеје. И Плотин νοητά које постоје у обједињеном облику у космичком уму - νους -описује као свеопшту 'силу' - δύναμις - бесконачног капацитета 24.) 4. Дакле, Оци ране Цркве, као и Филон, смештају κόσμος νοητός у Логос, тј. у превечног Сина Божијег, јер будући да су идеје биле обрасци творевине, а Логос онај којим је творевина створена ту им је некако и било 'природно' место. Но проблем који се сада јављао био је следећи: ако Бог није у стварању света детерминисан ничим споља, није ли можда Бог детерминисан изнутра. Да Бог није детерминисан споља произлазило је из тога што је а) патристичко учење ο стварању света ни из чега било одговор на платонско учење ο стварању као обликовању затечене простор-твари и што б) идеје више нису Богу спољашње и од њега независне, него су његове сопствене мисли. Па ипак остајао је проблем - ако Бог јесте Творац, и то у апсолутном смислу (јер ствара како саму твар тако и од ње сачињен свет), да ли он и мора бити Творац? Оригенов одговор, и то баш зато што је „о Богу и свету мислио као Јелин"25, био је да мора. Желећи да очува Божије савршенство које се огледало у његовој вечитој неизменљивости и истоветности (што су у јелинској философији атрибути савршенства par excellence) Ориген је закључио да Бог ствара одувек (те да је стога свет вечан) јер би у супротном био подложан промени - не будући Творац, постајао би Творац. Ако је Бог одувек свемогућ, размишљао је Ориген, онда су одувек морала постојати бића под његовом влашћу, бића којима је он Владар: „Дакле, да би Бог био свемогућ, нужно је да све(т) постоји".26 Тако је Бог постао детерминисан изнутра. Код Оригена и оригениста Бог и свет су повезани везом нужности: не може постојати Бог а да истовремено не постоји и свет (и, наравно, обратно). Слично као код Плотина - свет из Једног (Бога) еманира нужно, тј. без слободног вољног избора (άνευ προαιρέσεως).27 Међутим у Цркви, која је вековима увек изнова излазила на крај са овим Оригеновим учењем, преовладало је схватање које у ствари изражава њену најдубљу самосвест - Бог је сву твар призвао из небића у биће (тј. створио ју је) не нужношћу божанске суштине (- природе), него својом слободном ВОЉОМ. Стога је васцела творевина контингентна, тј. могло је и да је не буде. Свет није нужан јер свој онтолошки темељ нема ни у самом себи (будући да је створен ни из чега), ни у Божијој суштини (која је свету апсолутно неприступна), него у слободној одлуци Божије воље да га створи (или да га не створи). Не постоји ништа у Божијој суштини што би га приморавало да ствара. Другим речима, БОГ по суштини својој ниje Творац: „... Бог чија би сама суштина била у томе да буде творац, не би уопште био xришћански Бог".28 Или: између Бога и света не постоји веза нужности, него веза слободе. Разјаснимо ово мало детаљније. 5. Ако кажемо да у Богу од вечности постоји идеја ο свету (аналогон платонског κόσμος νοητός), дакле ο нечему чија природа са Божијом нема ама баш ничега заједничког, онда као да морамо рећи да у Богу одувек постоји неко не-ја. Ако, за разлику од Оригена, и прихватимо, као што и треба, да створени свет није вечан, не чини ли се да је барем идеја ο том свету, замисао ο томе какав он треба да буде савечна Богу? Α ако је вечна као и сам Бог, не детерминише ли и не ограничава ли она изнутра Бога у његовом твораштву? Ово је веома озбиљан проблем 29 и његово решење има за хришћанску теологију и живот суштинске последице. Решење овог проблема састоји се из прецизног одговора на два питања: А) где је τόπος или χώρα идеја или божанских мисли? Б) шта су тачно идеје као безвремене мисли Божије? А) Ако се, заједно са платонистима, сложимо да идеје треба схватити као једну тако рећи органску целину и да је, опет заједно са њима, треба назвати κόσμος νοητός (назив потиче из позног платонизма) а такође да овај са Филоном, Климентом и другима изједначимо са Божијим Логосом, онда ћемо само довде путовати заједно. Од платониста ћемо се морати одвојити круцијалном тврдњом да идeje не припадају Божијој (Логосовој) природи-суштини, него његовој слободној вољи (која је једна и заједничка свим лицима Свете Тројице). Задржавајући схватање да Божије идеје ο свету морају бити 'смештене' у Божијем Логосу, Оци Цркве увиђају да оне не могу бити конституент његове Природе, јер би их иначе Бог имао самом чињеницом што је Бог, а тада би он и свет били повезани везом нужности, што значи да би свет био нужан (тј. просто постојање Бога било би не само нужан него и довољан услов да свет постоји). У исто време Оци увиђају да се ту не ради ο обичним мислима које себи можемо предочити по аналогији са људским. Стога за њих употребљавају врло карактеристичан термин „вољне (за)мисли" (θελητικην εννοιαν) који треба да покаже да су те 'замисли' у ствари Божије воље или хтења ο свету. Тако на пример Псеудо-Кирило Александријски пише да „свака ствар настаје у складу са његовом (тј. Божијом) вољном (за)мишљу" (κατά την θελη¬τικην αύτοΰ εννοιαν)30. За Св. Дионисија Ареопагита ови божански узори (παραδείγματα) или предодређења (προορισμούς) су „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα)31. Α Св. Јован Дамаскин вели: „Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παρά¬δειγμα)"32. Према томе, 'место' ових 'идеја' није божанска природа, него „оно што је у вези са [божанском] природом" или „оно што се односи на [божанску] природу" или „оно што је око [божанске] природе" (τά περί την φύσιν)33 односно „оно што прати [божанску] природу" (τά τών παρεπομένων τη φύσει)34 а то је управо божанска воља. Створени свет је, дакле, дело воље (θελήσεως έργον)35. Сходно реченом, идеје бића или логоси бића (λύ¬γοι τών όντων) су „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету. Α пошто је Божија воља ο свету да свет постоји вечно сједињен са Богом Логосом, постоји знак једнакости између Божијих мисли, идеја, логоса ο свету и Божијих динамичких, творачких и промислитељских сила или енергија. Логоси, мисли, идеје Божије о свету нису више идеје, (за)мисли (о свету) које вечно постоје као свет (платонских) идеја који је независан од Божије воље и који сачињава његову природу или суштину", већ је то жеља Божија да свет кога је он сасвим слободно пожелео (и створио ни из чега) вечно постоји возглављен у његовом Сину, Богу Логосу. Према томе, будући да идеје не сачињавају Природу Божију, тј. да их Он нема по својој суштини, те да, дакле може бити Бог и ако их уопште нема оне га не могу детерминисати. Он, додуше хоће и жели свет, али не нужношћу своје природе, него слободом своје воље. Α будући да је воља својство природе, а природа не може постојати неипостазирана тј. без личности, Бог, иако de facto има 'идеје хтења ο свету, не мора их имати нужно. Другим речима, БОГ је слободан у односу на своје идеје/хтења зато што је он Личност (и као такав он је на известан начин слободан и од своје природе - али ο томе овде није реч). Стога је кључ решења овог проблема слобода личности Божије. Б) Одговор на друго питање у ствари је одговор на питање постављено на почетку: шта је од платонске теорије идеја остало у учењу Отаца Цркве? Нa ово питање иако на заобилазан начин у име Цркве понајбоље одговара Св. Максим Исповедник. До њега су божански логоси бића схватани углавном као вечни свет идеја или замисли у Богу. Овакво схватање је, међутим, стварало поменуте проблеме. Св Максим пак овде нам даје одговор. Он божанске логосе схвата као слободна хтења Божија ο свету, из чега се види да је сада нагласак померен са Бога као принципа на Бога као личност. Идеје, дакле нису више једна друга вечност која сапостоји у Богу, Божије не-ја (како то вели Отац Г. Флоровски), тј. замисли ο свету као објективној физичкој реалности коју ће Бог створиши, него су то Божије 'идеје'/хтења ο свету какав Бог жели да тaj свет буде, или боље речено постане живећи у заједници са њим кроз његовог Јединородног Сина. Другим речима, Божије 'идеје' ο свету су у ствари Божија хтења којима је свет створен, али не онакав каквим га ми сада видимо (тј. искварен) него какав он треба, може и хоће да постане. Или, оне су Божија вољa ο есхатолошкој реалности у Исусу Христу возглављеног, дакле довршеног света. Укратко, κόσμος νοητός (сада овај израз само условно важи) је божанска визија Царства небеског. "Замисао" ο свету коју Бог има у својој вечној вољи је 'замисао' ο спасеном или обоженом свету, тј. 'замисао' ο есхатону. Реални предукус таквог света овде и сада јесте Божанска Литургија. Јасно је, дакле, да од платонске теорије идеја није у учењу Цркве остало готово ништа. Мало по мало, у Цркви је сазревала свест да се стварање света може тумачити једино литургијско-есхатолошки (мада се од почетка може пратити једна заједничка нит која је томе водила). Док је целокупна јелинска мисао, са својим изданцима у Хришћанству какав је био Ориген, савршенство бића смештала у прошлост, хришћанска евхаристијска онтологија смешта га у будућност, у есхатон. Свет постоји на савршен, дакле вечан, начин једино у заједници коју кроз Христа има са Богом. Штавише, Бог је и створио свет ни из чега да би га, кроз Сина свога, сјединио са собом. Дакле, истина света није у његовом стварању (тј. почетку), него у његовом обожењу (тј. довршетку). Питање које не би требало да остане без одговора јесте: зашто је то тако? 6. Одговор који је садржан у светоотачкој мисли јесте да истина човека и света није у њима какви су дати него какви ћe бити у есхатону, дакле обожени, зато што је то једини начин да човек, а преко њега и свет, задобије вечни живот слободном човековом одлуком да живи у заједници са Богом. Да су човек и свет створени савршени, то савршенство би тада за њих било нужно (било би затечена датост), дакле наметнуто. Само обратно оно је плод слободе (како Божије тако и човекове). Ово есхатолошко савршенство је, да тако кажемо, сусрет двеју слобода. Ако човек хоће да постоји са Богом (тј. да постоји вечно) онда је узрок (вечног, те, дакле, правог) постојања личност (тј. слобода), а не његова природа (тј. нужност). Да је свет 'идеја' које Бог има од вечности и по којима ствара овај физички свет био 'замисао' ο томе како ће тај створени свет изгледати на његовом почетку, како би се такав свет, будући створен по савршеној замисли савршеним и ничим ограниченим твораштвом, уопште могао изменити нагоре? Сама чињеница да се пад (као од-пад од Бога) десио у самом том свету, говори ο томе да Божија савршена воља није воља ο овом свету какав јесте, него воља ο његовом спасењу, обожењу, ο његовом уласку у неизменљиво Царство Божије. Бог је, дакле, створио свет да овај постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Стварање света није остварење Божије воље него само почетак њеног остварења, јер је циљ стварања да се свет литургијски сједини са Богом у Христу како би творевина могла да постоји вечно. Према томе Бог не општи са светом као са објективно датом стварношћу, пошто она њему није дата, већ је његов производ. Α будући да су створена бића производ његове слободне воље, он их зна не тако што умна сазнаје умно а чулна чулно, него сва Познаје само као своје воље или жеље. Α његова је жеља да она постоје у вечној заједници са њим коју јс омогућио његов Син. Жеља је, дакле, Божија да бића, причешћујући се Богом, постоје на вечан начин. Бог, дакле, Познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. И једини одговор на питање зашто је то тако, јесте - зато што је БОГ љубав. Али оним бићима која одбију да уђу у вечну заједницу са Богом он ћe рећи - не познајем вас.38 Α може ли у Богу бити ичега што он не познаје? Наравно да не. Стога таква бића неће окусити вечност. Онтолошки гледано она су већ непостојећа. 7. Да закључимо: платонски свет идеја схваћених као божанских мисли по којима он нужно ствара свет, упркос терминолошкој сличности са отачким сиисима, једна је ствар. Сасвим и радикално друга је 'свет' Божијих логоса предодређења или жеља (тј. пуноће његове љубави) ο свету какав ће он својом слободом постати у будућем Царству Божијем. За то што ове две концепције потпуно различитог духа често изгледају веома блиске, криве су наслеђене кагегорије мишљења. Готово сви хришћански писци од значаја користили су дате, што значи јелинске, кагегорије мишљења и нису увек били свесни великих и опасних двосмислености садржаних у њима. То је разлог због којег је непрестална реинтерпретација била, и још увек јесте неопходна да би се ухватила изворна хришћанска порука, независно од неадекватности употребљеног језика. Теолошко-философско наравоученије: ако од платонске теорије идеја у светоотачкој мисли, како смо видели, није остао ни камен на камену, осим спољашње терминолошке сличности. и ако је тамо где је платонски утицај био доминантан мисао одводила од хришћанске истине, да ли се онда може рећи, како се неретко говорило, да је философија у Хришћанству извориште јереси? Ово питање је веома сложено и захтева детаљније разматрање. Но, из примера који ми је послужио за сагледавање односа философије и Православља, а мислим и из других, може се закључити следеће. Ако под философијом подразумевамо јасну и дубоку мисао, кохерентну аргументацију, брижљиву употребу појмова и томе сличне ствари, јасно је да философија не само што не може водити у јерес него, напротив, може допринети развоју теологије. Но ако под философијом подразумевамо неки готов философски 'систем', као у нашем примеру - платонизам, преко кога као преко Прокрустовог кревета треба натегнути мисао ο живом Богу и што је још важније - искуство живога Бога које се не да до краја сместити ни у какву, а понајмање системску, мисао, онда је јасно да философија не само може него и мора одводити у јерес. Укалупљивање једног према божанском бескрају отвореног мишљења у већ готове, и што је најважније необлагодаћене, калупе - затвара и мисао и онога који мисли у границе 'природне' теологије или философије, и што је најгоре - одводи од живога Бога, Бога који, у нашем примеру, није створио свет зато што је ο њему имао неке идеје (њему спољашње или унутрашње), него зато што је љубав и као такав слободно жели да је дели са неким. Но, на срећу, човеков ум, трезвено и доследно мишљење нису производи философије, него дарови Божији којих се нећемо одрећи зато што их многи злоупотребљавају. Напротив, као и све човекове силе тако и ове умне, када су облагодаћене силом Божијом узносе човека до созерцања неистраживе „пучине Божанства". НАПОМЕНЕ 1 Adversus haereses II 16, 3. 2 Στρωματεΐς 4, 155,2. 3 Περί άρχων 1, 2, 2. 4 Περί άρχων 1,4,5. 5 Patrologia Graeca 36, 629. 6 Patrologia Graeca 37, 421. 7 Περί Θείων ονομάτων 5, 8, Patrologia Graeca 3, 824, види и 8, 2. 8 Patrologia Graeca 4, 31. 9 Patrologia Graeca 4, 352. 10 Patrologia Graeca 4, 317. 11 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9, Patrologia Graeca 94, 837 Α. 12 Περί των χερουβίμ και της φλοτινής ρομφαίας και τυν κρισύέντος πρώτου εξ άνϋρώπου Κάιν 49 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol, V, edidil Leopoldus Cohn, Berolini, MDCCCLXXXXVI. 13 Διδασκαλικός 163, 27-28, у 6. тому Платонових дела која јс издао C.F. Hermann, Leipzig 1921-1936, а такође и Р. Louis, "Αλβινος, 'Επιτομή, Paris, 1945. 14 Истo. 15 Мгта τά φυσικά 1075a 3-5. 16 Έννεάδες 5,5. Види и 5, 1, 4; 5, 3, 5; 5, 4, 2; 5, 9, 6; 5, 9, 8. 17 Код Јевсевија Кесаријског у Ευαγγελική Προπαρασκευή 15, 13, 815d, ed.TeKCT, превод и коментар Ε. Η. Gifford, 1903. 18 Исто 15, 13, 5. 19 Τά άρέσκοντα 1, 10, 882d у збирци коју је издао Н. Diels,Doxographi Graeci, Berlin, 1879. 20 'Απολογία 1, 10; 1,59. 21 Στρωματεΐς 5, 16, 3. 22 Στρωματεϊς 4, 156, 1-2. 23 Περί των εν μέρει διαταγμάτων 45 - 48 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol. V, edidit Leopoldus Cohn, Berolini, MDMVI. 24 Έννεάδες 5, 8, 9. 25 Порфирије Κατά Χριστιανών φρ. ЗУ, 29. 26 Περί άρχων 1, 2, 10. 27 Овим свеважним проблемом, међутим, не можемо се позабавити овде. Ο њсму види списе Оца Георгија Флоровског „Твар и тварност", Православна мисао 1 (1928), стр.176-213 (превео са руског на српски О. Серафим Хиландарац као „Твар и тварност" у Теолошким иогледима 1-4, 1991. стр 53-83) и „The Concept of Creation in Saint Athanasius", Studia Patristica VI (1962) pp. 36-57 (превео ca грчког на српски Ο.Атанасије Јевтић као „Појам стварања код Св. Атанасија Великог" у Теолошким погледима 4, 1973. стр. 243-259). 28 Etienne Gilson, (iod and Philosophy, Yale University Press, 1941, p. XX. 29 Отац Г. Флоровски је у потпуности свестан овог проблема; види његову поменуту студију „Твар и тварност". 30 Περί Τριάδος Π, Patrologia Graeca 11, 1145 C. Μ Περί Θείων ονομάτων5, 8; види и 7,2. 32 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9. 33 Исто 1, 4, Patrologia Graeca 94, 800. 34 Исто; 1, 9, Patrologia Graeca 94, 836. 35 Исто; 1,8, Patrologia Graeca 94, 812-813. 36 Како то погрешно мисли нпр. Η.Α. Wolfson у свом делу The Philosophy ofChurch Fathers Ι , ρ. 262-263. 37 Упореди размишљање Св. Максима Исповедника у Περί διαφόρων αποριών τνώ 'Αγίων Διονυσίου και Γρηγορίου 9, Patrologia Graeca 91, 1089 B-C. 38 Упореди Јеванђеље по Матеју 25, 1-13. о.Владан Перишић http://www.verujem.org/teologija/perisic_patristicka_teorija.htm

Идеја да је модеран човек еволуирао у источној Африци пре 200.000 година на удару је после изузетног открића 300.000 година старих људских остатака у руднику у мароканском руднику. Фосили откривени у старом руднику у забаченим мароканским планинама уздрмали су темеље једне од најдужих теорија о развоју модерног човека - да је хомо сапијенс потекао из „колевке човечанства“ у источној Африци пре 200.000 година. Делови пронађеног оруђа Археолози су након неколико година ископавања открили кости најмање пет људи у Џебел Ирхуду, некадашњем руднику барита, око 100 километара западно од Маракеша. Упркос томе што су знали да су остаци стари, били су изузетно изненађени када су стигли резултати тестова датирања зуба и камених алатки, који су показали да потичу из периода од пре 300.000 година. Цео текст на: http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/2761517/teorija-nastanka-modernog-coveka-na-staklenim-nogama-posle-senzacionalnog-otkrica.html

Еволуција као чињеница и теорија Стивен Џеј Гулд Киртли Мејдер, који је прошле године умро као деведесетогодишњак, био је стуб како науке, тако и хришћанске вере у Америци, а и један од мојих најдражих пријатеља. Половина века која нас је раздвајала ишчезла би пред нашим заједничким интересовањима. Најзанимљивије од оног што смо делили била је борба коју смо обојица водили у истом животном добу. Јер Киртли је ишао у Тенеси са Кларенсом Дероуом како би сведочио на суђењу Скоупсу 1925. Кад помислим да смо опет уплетени у исту борбу за један од најбоље документованих, најуверљивијих и најузбудљивијих концепата у свеколикој науци, не знам да ли да се смејем или да плачем. Према идеализованим принципима научног дискурса, поновно покретање замрлих питања би требало да одражава нове податке који пружају нови живот одбаченим представама. Онима који нису упућени у дебату која је у току може се стога опростити ако помисле да су креационисти пронашли нешто ново или да су еволуционисти наишли на неки озбиљан унутрашњи проблем. Но ништа се није променило; креационисти нису предочили ниједну нову чињеницу нити аргумент. Дероу и Брајан су макар били забавнији од данашњих слабијих противника. Успон креационизма је, једноставно речено, политика; то је један од саставних делова (и ни у ком случају главна претња) евангелистичке деснице која изнова јача. Аргументи који су пре свега једне деценије деловали уврнуто, сада су се вратили у свакодневицу. Основни напад савремених креациониста урушава се на два општа места и пре него што доспемо до наводних чињеничних детаља њихове критике еволуције. Прво, они играју на карту неразумевања значења речи „теорија“ у свакодневном говору како би створили погрешан утисак да ми, еволуционисти, прикривамо труле темеље сопствене грађевине. Друго, злоупотребљавају популарну филозофију науке како би тврдили да се, када нападају еволуцију, понашају на научни начин. Па ипак, иста та филозофија показује да њихово веровање није наука, као и да је „научни креационизам“ фраза лишена значења, која сама себе потире, пример онога што је Орвел називао „новоговором“. У америчком свакодневном говору, „теорија“ често означава „непоуздану чињеницу“ – део хијерархије поузданости која иде наниже од чињенице преко теорије и до хипотезе, све до нагађања. Тако креационисти могу да тврде (што и чине): еволуција је „само“ теорија, а бурна расправа се већ води о аспектима те теорије. Уколико еволуција није у потпуности чињеница, а научници не могу чак ни да се одлуче у вези са теоријом, како онда можемо да јој поклонимо поверење? Уистину, председник Реган је поновио тај аргумент пред једним евангелистичким скупом у Даласу, када је рекао (за шта се усрдно надам да није ништа више од реторике предизборне кампање): „Па, то је једна теорија. То је само једна научна теорија, а последњих година је оспорена у свету науке – то јест, научна заједница више не верује да је толико непогрешива као некад.“ Добро, еволуција јесте теорија. Но такође је и чињеница. А чињенице и теорије су сасвим различите ствари, оне нису пречке на некаквој лествици извесности. Чињенице су подаци о свету. Теорије су структуре идеја којима се објашњавају и тумаче чињенице. Чињенице никуда не нестају када научници воде расправе о супротстављеним теоријама које треба да их објасне. Ајнштајнова теорија гравитације заменила је Њутнову, али јабуке нису почеле да лебде у ваздуху чекајући исход. А људи су еволуирали од мајмуноликог претка, било да се то догодило механизмом који је предложио Дарвин, или неким другим, који још није откривен. Осим тога, „чињеница“ не означава „апсолутну извесност“. Коначни докази у логици и математици дедукцијом проистичу из почетних премиса, а извесност достижу само стога што се не односе на емпиријски свет. Еволуционисти не полажу никакво право на вечну истину, мада креационисти то често чине (а тада нас нападају за стил аргументовања ком су сами склони). У науци, „чињеница“ може да означава само „нешто што је потврђено до те мере да би било апсурдно ускратити му провизорно прихватање“. Претпостављам да би јабуке сутра могле да полете у ваздух, али таква могућност не завређује равноправан третман у кабинетима за физику. Еволуционисти су били јасни у погледу овог разграничења између чињенице и теорије од самог почетка, ако ни због чега другог, барем стога што смо увек признавали колико смо далеко од потпуног разумевања механизама (теорије) којима се еволуција (чињеница) одиграва. Дарвин је непрестано наглашавао разлику између своја два велика засебна достигнућа: што је утврдио да је еволуција чињеница и што је изнео теорију – природно одабирање – како би објаснио механизам еволуције. У Пореклу човека је писао: „Имао сам у виду два различита циља; прво, да покажем да врсте нису створене засебно, и друго, да је природно одабирање било главни узрок промене... стога, чак и ако сам погрешио преувеличавајући његову моћ [природног одабирања]... у најмању руку сам, надам се, учинио нешто добро помогавши да се збаци догма о засебном стварању.“ Тако је Дарвин признавао провизоран карактер природног одабирања, потврђујући у исти мах да је еволуција чињеница. Плодна теоријска расправа коју је Дарвин започео никада није престала. Од 40-их до 60-их година 20. века, Дарвинова теорија природног одабирања збиља је постигла привремену превласт какву није уживала за његовог живота. Али нашу деценију одликује обновљена расправа и, мада ниједан биолог не доводи у питање важност природног одабирања, многи сумњају у то да је оно свеприсутно. Конкретно, многи еволуционисти тврде да знатан део генетичких промена не мора да буде подложан природном одабирању, већ се можда насумично распростире кроз популације. Други доводе у питање Дарвиново повезивање природног одабирања са постепеном, неприметном променом која захвата све прелазне степене; они тврде да се већина еволуционих догађаја можда одиграва далеко брже него што је Дарвин замислио. Научници посматрају расправе о основним питањима неке теорије као знак да је она интелектуално здрава и као извор узбуђења. Наука је – а како другачије да кажем? – најзабавнија када се поиграва занимљивим идејама, испитује њихове импликације и узима у обзир да се старе информације могу објаснити на изненађујуће нове начине. Теорија еволуције сада је испуњена таквом необичном живошћу. Ипак, усред свог тог метежа, ниједног биолога ништа не наводи да посумња у чињеницу да се еволуција одвија; расправљамо о томе како се то догађа. Сви ми настојимо да објаснимо исту ствар: стабло еволуционог порекла које повезује све организме спонама генеалогије. Креационисти изврћу и карикирају ту расправу згодно пренебрегавајући опште уверење које је у самој њеној основи и сугеришући нешто што није истина – да еволуционисти сада сумњају у сâм феномен који се трудимо да разумемо. Друго, креационисти тврде да је „догма о засебном стварању“, како ју је Дарвин карактерисао пре читавог века, научна теорија која завређује да јој се посвети исти простор као и еволуцији у средњошколском градиву из биологије. Али популарна тачка гледишта међу филозофима науке оповргава овај креационистички аргумент. Филозоф Карл Попер је деценијама тврдио да је првенствени критеријум за научност неке теорије могућност да се она оповргне. Никада не можемо да нешто апсолутно докажемо, али можемо да га покажемо нетачним. Скуп идеја који, у принципу, не може да се оповргне, не спада у науку. Читав креационистички програм обухвата мало шта осим реторичког покушаја да се порекне еволуција приказивањем наводних противречности међу онима који је подржавају. Њихов вид креационизма је, како тврде, „научан“ јер следи поперовски модел када покушава да сруши еволуцију. Но, Поперов аргумент мора да се примени у оба смера. Не постајемо научници пуким чином настојања да оповргнемо супарнички, уистину научни систем; мора се представити и алтернативни систем који такође задовољава Поперов критеријум – и тај систем мора, у принципу, да буде подложан оповргавању. „Научни креационизам“ је бесмислена фраза која сама себи противречи управо стога што се не може оповргнути. Могу себи да представим запажања и експерименте који би показали нетачном било коју еволуциону теорију коју знам, али не могу да замислим какви могући подаци би навели креационисте да напусте своја веровања. Непобедиви системи чине догму, а не науку. Како не бих деловао оштро, или реторички настројено, цитираћу водећег креационистичког интелектуалца, др Двејна Гиша, из његове скорашње (1978) књиге Еволуци ја? Фосили кажу не!: „Под стварањем подразумевамо довођење на свет, чином натприродног Творца, основних врста биљака и животиња, кроз процес изненадног стварања у смислу ‘нека буде’. Ми не знамо како је Творац стварао, који је процес Он користио, јер Он је користио процесе који не постоје нигде у природној васиони. Управо зато стварање означавамо као засебно стварање. Научним истраживањима не можемо да откријемо ништа о стваралачким процесима које користи Творац.“ Реците ми, молим вас, др Гиш, шта би, у светлу ваше последње реченице, био научни креационизам? Наша увереност да се еволуција одиграва проистиче из три општа аргумента. Прво, имамо опсежне, директне, посматрачке доказе еволуције на делу, како са терена, тако и из лабораторије. Ови докази су у распону од небројених експеримената о променама кроз које пролази готово све, од воћних мушица подвргнутих вештачком одабирању у лабораторији до чувених популација британских лептира који су поцрнели када је дрвеће на ком се одмарају потамнело од индустријске чађи. (Лептири се штите од оштрог вида птица грабљивица утапањем у позадину.) Креационисти не поричу ова запажања; како би то и могли? Креационисти су променили тактику. Сада тврде да је Бог створио само „основне врсте“ и да је оставио простор за ограничено еволуционо врлудање унутар њих. Тако и пудлице и данске доге потичу од псеће врсте, лептири могу да промене боју, али природа не може да претвори пса у мачку или мајмуна у човека. Други и трећи аргумент за еволуцију – поткрепљење крупних промена – не укључују директно посматрање еволуције на делу. Они почивају на закључивању, али због тога нису мање поуздани. За крупне еволуционе промене потребно је сувише времена како би се могле директно посматрати у временским размерама забележене људске историје. Све историјске науке почивају на закључивању, те се еволуција у томе не разликује од геологије, космологије или историје. У принципу, не можемо да посматрамо процесе који су деловали у прошлости. Морамо да о њима закључујемо на основу резултата који нас и даље окружују: живих и фосилних организама у случају еволуције, докумената и артефаката у случају историје, слојева и топографије тла у случају геологије. Други аргумент – да несавршеност природе открива еволуцију – многим људима се чини ироничним, јер сматрају да би еволуција требало да буде крајње елегантно представљена готово савршеном прилагођеношћу коју испољавају поједини организми – контуре галебовог крила или лептири који се не виде на тлу јер тако прецизно имитирају лишће. Но савршенство је могао да наложи мудри Творац или је оно могло да еволуира природним одабирањем. Кроз савршенство се провиде трагови претходне историје. А претходна историја – доказ порекла – јесте знак еволуције. Еволуција се разоткрива кроз несавршености које чувају историју порекла. Због чега пацов трчи, слепи миш лети, делфин плива, а ја пишем овај есеј користећи структуре сачињене од истих костију, ако не стога што смо их сви наследили од заједничког претка? Неки инжењер, почевши од почетка, могао би да дизајнира боље удове у сваком од тих случајева понаособ. Због чега су сви крупни домаћи сисари у Аустралији торбари, ако не зато што су потомци заједничког претка, изолованог на том континенту налик на острво? Торбари нису „боље“, нити идеално прилагођени Аустралији; многе од њих су збрисали сисари са постељицом које је човек донео са других континената. Овај принцип несавршености протеже се на све историјске науке. Када погледамо етимологију назива месеци, септембра, октобра, новембра и децембра (седми, осми, девети и десети), знамо да је година некада почињала у марту, или да мора бити да су још два месеца додата првобитном календару са десет месеци. Трећи аргумент је непосреднији: у фосилном запису се често налазе прелазни облици. Очувани прелази нису уобичајени – и не треба очекивати да буду, према нашем разумевању еволуције (видети наредни одељак), али нису ни потпуно одсутни, као што креационисти често тврде. Доња вилица гмизаваца садржи неколико костију, а доња вилица сисара само једну. Виличне кости које не одликују сисаре су се, корак по корак, смањивале код предака сисарâ, све док нису постале сићушне квржице смештене иза вилице. Кости „чекића“ и „наковња“ у уву сисарâ постале су од тих квржица. Како је тај прелаз могао да се оствари? – питају креационисти. Кост се свакако у потпуности налази или у вилици или у увету. Али, палеонтолози су открили две прелазне лозе терапсида (такозваних гмизаваца налик на сисаре) са двоструким виличним зглобом – сачињеним од старе квадратне и артикуларне кости (које ће убрзо постати чекић и наковањ). Кад смо код тога, који би прелазни облик који бисмо могли да очекујемо да пронађемо био бољи пример него најстарији човек, Australopithecus afarensis, са својим мајмуноликим непцем, човеколиким усправним ставом и већом запремином лобање него код иједног мајмуна исте величине тела, али пуних 1000 кубних центиметара мањом од наше? Ако је Бог засебно начинио сваку од пола туцета људских врста које су откривене у древним стенама, зашто је створио непрекидни низ све савременијих одлика кроз време – све већу запремину лобање, све мање лице и зубе, све крупније тело? Да ли је то учинио како би имитирао еволуцију и тако искушавао нашу веру? Суочени са овим чињеницама о еволуцији и филозофској неодрживости њихове позиције, креационисти се ослањају на искривљења и алузије како би подупрли своје реторичке тврдње. Ако звучим оштро или огорчено, то је стога што то и јесам – јер постао сам једна од главних мета такве праксе. Убрајам себе међу еволуционисте који заступају скоковит, или епизодан ток промена, а не постепен и уједначен. Године 1972. мој колега Најлс Елдриџ и ја развили смо теорију испрекидане равнотеже. Устврдили смо да две упадљиве чињенице у вези са фосилним записом – геолошки „изненадна“ појава нових врста и одсуство промене након тога (стâза) – одражавају предвиђања еволуционе теорије, а не непотпуност фосилног записа. У већини варијанти теорије, извор нових врста су мале изоловане популације, а процес настанка једне врсте (специјација) траје хиљадама или десетинама хиљада година. Ова количина времена, тако велика наспрам наших живота, геолошки чини микросекунду. Она представља знатно мање од један одсто просечног животног века једне фосилне врсте бескичмењака, који износи више од десет милиона година. Са друге стране, не очекује се да се велике, распрострањене и учвршћене врсте значајно мењају. Верујемо да инерција великих популација објашњава стâзу већине фосилних врста током више милиона година. Предложили смо теорију испрекидане равнотеже углавном зато да бисмо пружили другачије објашњење распрострањених трендова у фосилном запису. Трендови, тврдили смо, не могу да се припишу постепеном преображавању унутар лозâ, већ мора бити да настају на основу различитог успеха одређених типова врстâ. Тренд је, сматрали смо, сличнији пењању уз степениште (испрекидани кораци и стâза) него постепеном успону уз брежуљак. Будући да смо испрекидану равнотежу предложили да бисмо објаснили трендове, љути нас што нас креационисти увек изнова цитирају – не знам да ли намерно или из глупости – као да признајемо да фосилни запис не обухвата никакве прелазне облике. Прелазни облици углавном недостају на нивоу врста, али су бројни између већих група. И поред тога, памфлет насловљен „Научници са Харварда се слажу да је еволуција превара“ наводи: „Чињенице о испрекиданој равнотежи Гулда и Елдриџа... приморавају дарвинисте да прогутају слику на којој је Брајан инсистирао и коју нам је Бог открио у Библији.“ Настављајући са искривљавањем, неколицина креациониста је поистоветила теорију испрекидане равнотеже са карикирањем уверења Рихарда Голдшмита, великог раног генетичара. Голдшмит је, у својој чувеној књизи објављеној 1940, тврдио да нове групе могу да настану тренутно, путем крупних мутација. Он је таква изненадно преображена створења називао „наказама пуним наде“. (Привлаче ме неки од аспеката верзије која није карикатура, али Голдшмитова теорија ипак нема ништа заједничко са испрекиданом равнотежом – видети есеје у одељку 3 и мој засебан есеј о Голдшмиту у Пандином палцу.) Креациониста Лутер Сандерленд говори о „теорији испрекидане равнотеже наказе пуне наде“ и обавештава своје читаоце пуне наде да „се она своди на прећутно признање да су антиеволуционисти у праву када истичу да не постоје фосилни докази који подржавају теорију да сва жива бића повезује заједнички предак“. Двејн Гиш пише: „Према Голдшмиту, а сада, како се чини, и према Гулду, неки гмизавац је снео јаје из ког се излегла прва птица, са све перјем.“ Било који еволуциониста који би поверовао у такву бесмислицу с правом би био исмејан и отеран са интелектуалне позорнице; па ипак, једина теорија која би икада могла да замисли такав сценарио порекла птица јесте креационизам – при чему би Бог деловао у јајету. Креационисти ме и љуте и увесељавају; али углавном сам због њих дубоко тужан. Тужан сам из многих разлога. Тужан сам зато што су многи људи који прихватају поруке креациониста незадовољни из ваљаног разлога, али искаљују свој гнев на погрешној мети. Истина је да су научници често били догматични и елитистични. Истина је да смо често допуштали да нас представља она прилика из реклама обучена у бели мантил – „Научници кажу да препарат Икс лечи курје очи десет пута брже него...“ Нисмо се на одговарајући начин томе супротставили, јер имамо користи од тога што се приказујемо као ново свештенство. Такође је истина да безлична и бирократска државна моћ све више и више задире у наше животе и ускраћује нам избор који треба да припада појединцима и заједницама. Јасно ми је да школски програми, наметнути одозго без питања локалних грађана, могу да буду виђени као још једна увреда по свакој од тих основа. Али кривац није, нити може да буде, еволуција или било која друга чињеница из света природе. Стварне непријатеље ваља препознати и борити се против њих на сваки начин, али ми нисмо међу њима. Тужан сам зато што практични резултат читаве те халабуке неће бити проширење наставе како би обухватила креационизам (мада би ме и то растужило), већ смањење или избацивање градива о еволуцији из школских програма. Еволуција спада у пола туцета „великих идеја“ које је наука изнедрила. Она говори о дубоким питањима генеалогије која нас све опчињавају – о феномену „корена“ у најширем смислу. Одакле долазимо? Где је настао живот? Како се развијао? У каквом су сродству организми? Она нас нагони да размишљамо, да одгонетамо и постављамо питања. Зар ћемо милионима ускратити то знање и опет предавати биологију као скуп неповезаних чињеница, без нити која упреда разнородно ткање у растегљиву целину? Али више од свега ме растужује тренд који почињем да опажам међу својим колегама. Осећам да неки сада желе да ућуткају здраву расправу о теорији која је унела нови живот у еволуциону биологију. Она пружа материјал креационистима, кажу они, макар то било и само посредством извртања. Можда би требало да се притајимо и окупимо под заставом строгог дарвинизма, барем за сада – неке врсте наше старинске религије. Но требало би да посудимо још једну метафору и схватимо да и ми морамо да корачамо правом и уском стазом, окруженом путевима у пропаст. Јер, ако икада почнемо да потискујемо нашу потрагу за разумевањем природе, да гасимо сопствено интелектуално узбуђење у непромишљеном покушају да истуримо јединствени фронт тамо где он не постоји, нити треба да постоји – тада ћемо збиља бити изгубљени. [Стивен Џеј Гулд, „Еволуција као чињеница и теорија“, мај 1981; из књиге Кокош ји зуби и коњски прсти, Њујорк: W. W. Norton & Company, 1994, стр. а енглеског превео Срђа Јанковић]С3-262. 25

У Ватикану, Ватиканској опсерваторији и дворцу Кастел-Галдорф, одржава се велика космолошка конференција Црне рупе, гравитациони таласи и сингуларност простора и времена, на којој су окупљени водећи свјетски астрофизичари и теолози. Како преноси Christiantoday, циљ је да се допуни наше сазнање о настанку свијета. Конференција се одржава у спомен на белгијског свештеника и космолога Жоржа Леметра, који се сматра оцем теорије "Великог праска", а који је био предсједник Папске академије наука од 1960-1966. године. Управо је он 1927. дао прво објашњење феномена ширења галаксија. Конференција ће трајати недјељу дана и представља важан корак у дијалогу Католичке цркве са свјетовном науком. Још 2014. године папа Франциско је изјавио да је хришћанска теологија у узајамном односу са теоријом еволуције и теоријом "Великог праска", и истовремено осудио креационизам рекавши да "Бог није некакав маг који се игра чаробним штапићем". Директор Ватиканске опсерваторије, језуита Гај Конселмано, указује на то да је конференција показатељ да Црква подржава квалитетну и савјесну науку. Неки научници не верују у Бога, али ми желимо да сарађујемо са свима који теже откривању истине, рекао је он. Један од задатак конференције биће да се испитају практичне посљедице открића гравитационих таласа 2016. године. Патер Конселмано је рекао и да је посебан подвиг Жожа Леметра што је показао да Црква и наука нису супротстављене него се допуњавају. Леметр је знао да понавља свима, па и папи Пију XII: "Божји акт стварања није завршен прије 13,8 милијарди година. Стварање се одвија непрекидно." Извор: http://www.sedmitza.ru/text/7184438.html