Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак, 2. априла 2018. године, уснуо је у Господу теолог Петар Пејовић из Вевеја надомак Лозане (Швајцарска). Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Основну школу је завршио на Цетињу након чега је завршио Богословију у Раковици 1958. године. Исте године Петар уписује Богословски факултет у Београду и успешно га завршава 1962. године заједно са данашњим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, као и са епископима шабачким Лаврентијем и захумско-херцеговачким умировљеним Атанасијем, нирбершким протојерејем Душаном Колунџићем, секретаром Кабинета Његове Светости протођаконом Момиром Лечићем, проф. Богословског факултета др Прибиславом Симићем, протођаконом Радомиром Ракићем, поч. протођаконом Станимиром Спасовићем... Паралелно са теолошким студијама, Петар је студирао и на Философском факултету у Београду. Од 1962. до 1964. године налазио се на постдипломским студијама на римокатоличком факултету у Бечу, заједно са Димитријем Калезићем, потоњим професором на Богословском факултету у Београду, и са Марком Шпановићем, потоњим ректором Богословије у Сремским Карловцима. После боравка у Бечу, проводи неколико година на Институту Светог Сергија у Паризу, где наставља своје теолошко усавршавање, а затим прелази у Бирмингам, где остаје до средине 1967. године. Средином 1967. године поч. Петар се запослио у секретаријату уреда Уједињених нација, где је радио у библиотеци све до свог пензионисања 1997. године. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у разним хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Са супругом Бернадин Господ га је благословио са двоје деце, сином Александром и ћерком Катарином. Опело Петру Пејовићу је обављено у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве уз присуство великог броја пријатеља и значајних личности. Опелом је началствовао митрополит Јеремија (Цариградска Патријаршија) уз саслужење епископа Макарија и више свештенослужитеља, међу којима је био и потписник ових редова. С обзиром на то да је опело обављено на Велики четвртак, Висиокопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, велики пријатељ из студијских дана и иначе, није био у могућности да отпутује и лично одслужи опело. јереј Александар Ресимић, парох женевски Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице

Према писању портала Credo.ru, у Недељу православља, 5. марта ове године, познати теолог, протопрезвитер Теодор Зисис, најавио је са амвона, проповедајући у својој цркви, да ће престати да помиње на литургији свог надлежног Митрополита Антима солунског. Photo: impantokratoros.gr Иако вишедеценијски активни учесник екуменског покрета, још од осамдесетих година прошлога века, отац Теодор је постао један од највећих, најотворенијих и најутемељенијих критичара екуменизма. Недавно је јавно критиковао тзв. Свеправославни сабор, одржан у јуну 2016. године на Криту, како пре, тако и после његовог сазивања. У своме критиковању Сабора, он се претежно фокусирао на текст “Односи Православне цркве с остатком хришћанског света”, тврдећи да када се Црква сабира да искаже своје догматско самопоимање, она не сме да користи термин “црква” за било коју другу конфесију, него мора да говори искључиво о једној Цркви, онако како је исповеда Никео-цариградски Символ вере. У новембру 2016. године, Његова Свесветост Патријарх цариградски Вартоломеј позвао је Архиепископа атинског Јеронима да устане у одбрану докумената Критског сабора и да угуши критицизам против њих, упозоравајући да ће прекинути литургијско општење са оним појединцима који буду јавно критиковали Сабор, после чега је Митрополит солунски Антим наложио оцу Теодору да обустави све своје критике на рачун Сабора. После периода проведеног у молитви и расуђивању, отац Теодор је увидео да му његова савест неће дозволити да ћути о ономе што види као опасност за Цркву, зато је одлучио да одговори прекидањем помињања (на литургији) свог надлежног епископа, истичући да се митрополит недвосмислено “показао гологлавим”, односно открио своју усаглашеност с јересју екуменизма, прихватањем Критског сабора и својим инсистирањем да његове (саборске) одлуке буду свецрквено прихваћене, на заседању Светог синода, одржаног од 23. до 26. новембра 2016. године. Изразом “гологлав” отац Теодор је алудирао на 15. канон Прводругог сабора одржаног у Константинопољу 861. године, коме је присуствовало 318 Светих отаца, укључујући и Светог Фотија, константинопољског патријарха, који дозвољава свештенику да престане да помиње епископа који “јавно проповеда јерес и откривене главе (неприкривено) то у цркви учи” . Канон напомиње да ово “ограђивање” није чин раскола, него хвале вредан чин одбране Светог православља. Отац Теодор је такође изјавио да се Критски сабор не може оправдати, јер није ни свет, ни сабор, нити изражава пуноту догматске свести Цркве. Он је затим, директно наводећи 15. канон, објавио да ће у Недељу православља, када Црква прославља своју победу над душепогубним јересима, престати да помиње свога епископа, пошто не би био у стању да истовремено прославља све велике светитеље који су се борили против јереси и поштује епископа, за кога верује да је пао у јерес. Његова најава је наишла на овације и одобравање верника. Отац Теодор и још један солунски свештеник, отац Николас Манолис, који је такође престао да помиње епископа, позвани су на црквени суд и прети им опасност да буду лишени свештеничког чина. У својој објави отац Теодор је позвао Митрополита Антима да се придржава 15. канона Прводругог сабора, те да њему (оцу Теодору) омогући да настави са својим радом. Треба имати на уму да међу критичарима Критског сабора постоји неслагање око тога како и шта даље. У јануару је Митрополит Јеротеј (Влахос), један од најугледнијих православних епископа и теолога данашњице, изрекао неколико веома тешких оптужби на рачун Сабора, али истовремено позвао остале да не прекидају општење са својим архијерејима. https://hronograf.net/2017/03/15/poznati-teolog-protoprezviter-teodor-zisis-prestao-da-pominje-mitropolita-solunskog/