Претражи Живе Речи Утехе

Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли The Orthodox World Фото: www.bfspc.bg.ac.rs Петак, 1. новембар, 2019. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ми, православни академски теолози, изражавамо наше дубоко незадовољство одлуком Синода Српске Православне Цркве (од 8. јула 2019) којом је епископу Максиму (Васиљевићу) и Марку Вилотићу одузет синодски благослов за предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Марко Вилотић, доцент на предмету Историја религије при катедри за хришћанску философију и религиологију, избачен је због тога што је узео двогодишње неплаћено одсуство. Разлози за ускраћивање благослова доценту Вилотићу засновани су искључиво на погрешном тумачењу законских регулатива Универзитета у Београду. Вилотић је, наиме, оптужен да је противзаконито узео суботњу годину прошле године, као и да није имао право да тражи продужетак одсуства у облику неплаћеног одсуства у наредне две године, иако су му оба захтева једногласно одобрена, а њихова правна утемељеност експлицитно је потврђена дописима Генералног секретара Универзитета у Београду. Двојица наставника су били такође и потписници Става (2017) у коме су тврдили да је теорија еволуције прихваћена од стране научне заједнице биолога и да ми, као теолози, поштујемо ту чињенцу. У Ставу се није тврдило да је теорија еволуције истинита, беспрекорна или незамењива. Они су просто тврдили да теорија еволуције не противречи нужно хришћанској вери и да стога као теолози не треба да пружамо подршку псеудо-научним теоријама. Међутим, синодска одлука ово користи против њих, правећи тако опасан преседан у историји Православне Цркве, проглашавајући одређену научну теорију за супротну хришћанском веровању. И док стајемо у одбрану и изузетности Марка Вилотића, намеравамо да кажемо нешто више о епископу Максиму (Васиљевићу). Веома смо благословени тиме што Његово Преосвештенство познајемо и лично и кроз његове списе, те стога своје сведочанство придружујемо многим православним хришћанима који га високо цене. Са жаром делимо црквени консензус широм света према коме се епископ Максим (Васиљевић) сматра једним од најистакнутијих православних теолога нашег времена, са међународним признањем, и он је личност коју би многе теолошке школе пожелеле да имају међу својим наставницима. Епископ Максим Васиљевић пружа богодани одговор за носталгију наших дана: епископ служења и привржености, теолог који говори језик евхаристије и онтологије, интелектуалац који је укључен у континуиран плодан дијалог са другим дисциплинама. Стога је више него очигледно да снажно одбацујемо невероватне оптужбе за синкретизам о којима смо сазнали. Надаље, поштујемо његову неуморну трудољубивост – редовно предузимање дугих путовања како би помогао студентима да теолошки узрастају, као и усрдно управљање великом епархијом у којој ужива поштовање и љубав свога стада. Не можемо а да не споменемо радионице и семинаре које организује, као и изванредну издавачку делатност Севастијан преса којом се православна теологија шири посвуда у Америци и свету. Треба истаћи и његове напоре на издавању два велика тома (о задужбинама Косова и о историји Српске Цркве у Америци) за шта му, претпостављамо, Свети Синод Српске Цркве дугује захвалност. Поред наведеног, Синод Српске Православне Цркве је допринео ескалацији проблема тиме што је 22. октобра 2019. ускратио свој благослов Епископу Браничевском, Игнатију Мидићу, да настави да служи као Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јер је овај истакнути теолог одбио да уручи отказ наставницима о којима се води спор: епископу Максиму и доценту Вилотићу. Захтев за отказом је одбачен због тога што је Синод погрешно протумачио законе и административна правила и регулативе које уређују постављење, запослење и уклањање наставника Факултета. Следствено, Синод је наставио са оваквим погрешним тумачењем, захтевајући да Веће факултета смени Епископа Игнатија са места Декана. Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати. Ми не можемо појмити да је православни дух усагласив са ауторитарним одлукама, донетим без претходног саслушања двојице професора и њихових колега, а да не спомињемо њихове студенте. Уклањање академских радника који нису занемаривали своје обавезе, као и приписивање лажних оптужби које подривају слободу говора и академског мишљења, представља у најмању руку порицање истине Цркве и онога чему се надамо. Уз све поштовање према Светом Синоду Српске Православне Цркве, ми уједињујемо своје гласове апелујући на њега да повуче ове одлуке. Потписници: Yannaras, Chrestos. Professor Emeritus, Panteion University of Athens, Greece – Doctor Honoris Causa, Theological Faculty of the University of Belgrade, Serbia Breck, John. Professor Emeritus, Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Dimitrov, Ivan Zhelev. Professor Emeritus, Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Kalyvas, Alkiviades. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Louth, Andrew. Professor Emeritus, Durham University, UK – Honorary Fellow, Vrije University of Amsterdam, Netherlands Patsavos, Lewis. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Plekon, Michael. Professor Emeritus, The City University of New York – Baruch College NY, USA Stavropoulos, Alexandros. Professor Emeritus, National and Kapodistrian University of Athens, Greece Stylianopoulos, Theodore. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Vasileiadis, Petros. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – President of World Conference of Associations of Theological Institutions Zaharopoulos, Nikolaos. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – former vice dean, Neapolis University of Pafos, Cyprus Andreopoulos, Andreas. University of Winchester, UK Asproulis, Nikolaos. Volos Academy for Theological Studies, Greece – Hellenic Open University, Greece Athanasopoulou-Kypriou, Spyridoula. Hellenic Open University, Greece Bakker, Michael. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Barnet, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bathrellos, Demetrios. Hellenic Open University, Greece – The Institute for Orthodox Christian Studies, Cambridge, UK – Emory University, Atlanta GA, USA Behr, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA – Vrije University of Amsterdam, Netherlands Bouteneff, Peter. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bucur, Bogdan. Duquesne University, Pittsburgh PA, USA Chapnin, Sergei. Former Professor of Saint Tikhon’s University, Moscow, Russia Chryssavgis, John. Greek Orthodox Archdiocese of America Cohen, Will. University of Scranton PA, USA – President of the Orthodox Theological Society in America Croitoru, Ion. University of Valahia, Târgoviște, România Demacopoulos, George. Fordham University NY, USA Despotis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Fanaras, Vasileios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Ethics Expert of European Commission Filiotis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Gallaher, Anastasios Brandon. University of Exeter, UK Gavrilyuk, Paul. Founding President of International Orthodox Theological Association – University of St. Thomas, Saint Paul MN, USA Gkikas, Athanasios. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Hovorun, Cyril. Loyola Marymount University, Los Angeles CA, USA – Acting Director of the Huffington Ecumenical Institute Jillions, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Joanides, Charles. Nyack College, Alliance Graduate School of Counseling, NY, USA Kalaitzidis, Pantelis. Volos Academy for Theological Studies, Greece – University of Thessaly – Hellenic Open University – Research Fellow, KU Leuven, Belgium – Member of the Executive Committee of the European Academy of Religion Kapriev, Georgi. St. Climent Ochridski University, Sofia, Bulgaria. Karakolis, Chrestos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kasselouri, Eleni. Hellenic Open University, Greece Kattan, Assaad Elias. University of Muenster, Germany Keramidas, Dimitrios. Hellenic Open University, Greece Kizenko, Nadieszda. State University of New York at Albany NY, USA Kornarakis, Konstantinos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kostache, Doru. Sydney College of Divinity, Australia Koufogianni, Panoraia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Ladouceur, Paul. Trinity College, University of Toronto, Ontario – University of Laval, Quebec, Canada Lena, Joan. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Macaila, Dumitru. Ovidius University of Constanța, Romania Makarov, Dmitry. The Urals State Conservatoire, Ekaterinburg, Russia Makrides, Vasileios. University of Erfurt, Germany Mamalakis, Philip. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Maras, Anastasios. Hellenic Open University, Greece Meyendorff, Paul. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Mitralexis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – University of Winchester, UK Morelli, George. Chairman of the Department of Chaplain and Pastoral Counseling, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, La Costa CA, USA Moschos, Demetrios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Naydenov, Ivaylo. Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Nikolakopoulos, Konstantinos. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Paert, Irina. University of Tartu, Estonia Panagiotopoulos, Petros. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Papanikolaou, Aristotle. Fordham University NY, USA Papathanasiou, Athanasios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Pappas, Harry. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Passakos, Demetrios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Pavlov, Pavel. Vice-Dean of Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Rochelle, Gabriel. Saint Sophia Ukrainian Orthodox Theological Seminary, New Jersey – Honors College, New Mexico State University, Las Cruces NM, USA Roeber, Anthony. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Roddy, Nicolae. Creighton University of Omaha NE, USA San Chirico, Kerry Patrick Clark. Villanova University, Philadelphia PA, USA Saroglou, Vassilis. University of Louvain, Belgium – President of the International Association for the Psychology of Religion Sharp, Andrew. South University, Richmond VA, USA Shoemaker, Stephen. University of Oregon at Eugene, USA Skedros, James. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Skliris, Dionysios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Schneider, Richard. St. Vladimir’s Theological Seminary – Trinity College, University of Toronto – Professor Emeritus, York University, Toronto – Emeritus President Canadian Council of Churches Stamoulis, Chrysostomos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Stavros, George. Boston University MA, USA Stavrou, Michel. Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Struve, Daniel. University of Paris Diderot, France Thermos, Vasileios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Tollefsen, Torstein Theodor. University of Oslo, Norway Tsalampouni, Ekaterini. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsironis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsompanidis, Stylianos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Turcescu, Lucian. Concordia University of Montreal, Quebec, Canada Woloschak, Gayle. Northwestern University, Chicago IL, USA Ventis, Haralambos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vlantis, Georgios. Volos Academy for Theological Studies, Greece Vletsis, Athanasios. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Voulgaraki, Evangelia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vrame, Anton. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Yangazoglou, Stavros. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Извор: International Orthodox Academic Theologians Appeal to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to Protect Academic Thought, The Orthodox World, 5. Nov. 2019. The Orthodox World Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли TEOLOGIJA.NET Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед...

Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови. Из предговора презвитера др Оливера Суботића Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину. Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност. * * * Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици). * * * Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан. Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове. Предговор аутора књиге Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора. Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода. Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости. Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу. Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића. Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма. Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој. Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика. У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи. Садржај књиге Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ПРЕДГОВОР (аутора) ПОЈАМ АТЕИЗМА Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства Ренесанса и просветитељство ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА Јак верник De facto верник Они који нагињу теизму Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма Они који нагињу атеизму De facto атеиста Јаки атеиста АНТИТЕИЗАМ Антитеизам као атеистичка идеологија Антитеистичка оптужба: зло религије Аргумент моралности и емпатије FIDES, SCIENTIA ET RATIO Вера и рационалност Терет доказивања Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна Хипотеза мултиверзума Хипотеза натуралистичког дизајна На коме је терет доказивања? Сеганов „змај у гаражи“ Да ли је атеизам вера? Квазинаука и квазивера Сазнајне моћо – Кантова епистемологија Чулно опажање Уобразиља Разум Субјективно и објективно Научна теорија и истина Бог и наука Наука и идеологија ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ Натуралистички редукционизам Натуралистичка вера Слобода – биће или илузија? Натурализам као атеистички парадокс ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ? Прилог припредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг View full Странице

Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста BY СТАЊЕ СТВАРИ on 18. АПРИЛА 2019. • Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа Здравко Пено (Фото: Лична архива) ЗАЧЕЦИ И ТЕМЕЉИ ФИЛОДАРВИНИЗМА Будући да се потреси поводом дарвинизма не смирују и да виновници тог зла, како они неприкривени, тако и прикривени, не престају да „прекорачују границе отаца“, настављајући да злоупотребљавају позиције у црквеној просвети, покренут савешћу и одговорношћу коју имам у повереној ми служби учитељства, и овом приликом ћу још једном указати на хришћански став у вези с теоријом еволуције и свим њеним негативним последицама. Намера ми је да систематски, колико је то могуће, изложим кључне аспекте овог проблема, имајући понајпре у виду сотириолошки значај правилног исповедања вере. Ради тога посебну пажњу усмеравам на евхаристијски контекст проблема дарвинизма, јер се, на крају крајева, наша вера проверава Евхаристијом, како је говорио св. Иринеј Лионски. И у овом тексту окосница богословске анализе свих питања у вези с теоријом еволуције јесте богословље св. Максима Исповедника, који „из дубине векова“ освештаног богословског Предања, пророчки надахнут, нуди одговоре на саблазни, замке и недоумице којима смо сведоци у времену у којем живимо. Иако је давно превазиђен римокатолички схоластички став сходно којем је философија, а са њом и наука, слушкиња теологије (ancilla theologiae), поданички однос између ових двеју области није ишчезао. Тег подаништва пребачен је на Зaпаду одавно, а однедавно код нас, на један број теолога, који не нашаваши свој идентитет у истини вере, предност дају науци, не преиспитујући богословским критеријумима садржај који она нуди. Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су њеног утемељивача – Чарлса Дарвина постхумно рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили: папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон да теорију еволуционизма третира с позитивним конотацијама. И међу православнима су се одавно већ појавили они који би да Дарвиновој теорији прокрче пут, те је још св. Теофан Затворник (1815–1894) опомињао да је „себе анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“. Премда се православно богословље никада није мешало у развитак науке, као што је то много пута у историји био случај на Западу, у ставовима на основу којих се људски живот третира као средство, а не циљ, теолози су дужни да, пред лицем научне јавности, кажу своју реч. Критичко преиспитивање научних поставки заснованих на начелима онтолошког натурализма напросто је неопходно, без тенденције да се богословски приступ науци наметне. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и оне откривене у светотајинском животу Цркве Божије, али и разобличавање сваког погрешног мишљења, посебно јеретичког. Велику саблазан међу вернима наше Цркве је изазвало недавно залагање појединих наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду за Дарвинову теорију и теорију еволуционизма у начелу. Наклоност ових теолога према хипотезама о постанку света и човека које је заступао Чарлс Дарвин, англикански теолог по образовању, евидентна је у њиховим речима подршке теорији еволуције изнетим у Јавном апелу, упућеном против иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“: „Без обзира на приговоре који јој (теорији евеолуције, прим. З.П.) се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Истом приликом, један од стручњака у области биологије и потписник поменуте иницијативе која је захтевала критичко разматрање наведене теорије, изјавио је да „дарвинизам и теорија еволуције не доприносе нашем разумевању биолошких система. Биологија без икаквих проблема може да функционише без дарвинистичке догме“. Притом, добро је познато да дарвинизам није пружио валидан одговор на питање порекла живота и људске врсте, нити је у стању да одгонетне порекло генетског кода, нити да објасни низ сврсисходних информација у молекулу ДНК и др. Када се само пође од ових сумарних научних чињеница, заузимање оних који предају библијску повест о стварању Адама по икони и подобију Божијем, за крајње понижавајућу антропологију и подржавање теорије о заједничком претку човека и мајмуна представља nonsense par excellence. Подршка дарвинизму међу теолозима у нас има своју генезу и последица је идејног или, још тачније, идеолошког наслеђа које је већ деценијама обележило одређене богословске кругове. Један од најгласовитијих представника „нове теологије стварања“ свакако је пергамски митрополит Јован (Зизјулас), чији је текст „Религија, наука и животна средина“, објављен у часопису Саборност, гласилу браничевске епархије: „Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан и из природних састојака, већ постојећих. Опстанак људског бића зависи од остале природе“. Мисао митрополита Зизјуласа „да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину“, тј. да је мали свет у великом – микрокосмос у макрокосмосу, има древно јелинско порекло. Не случајно, св. Григорије Богослов је однос човека и света исказао обрнутим редоследом, рекавши да је човек „велики свет у малом“ – макрокосмос у микрокосмосу. Његов став је у складу с Христовим речима да је човекова душа претежнија од целог света, јер каква је корист човјеку да сав свијет задобије, а души својој науди (Мк. 8, 36). Зашто митрополит пергамски није навео мисао великог богослова Цркве, која му је засигурно позната, може се закључити из остатка текста. Свој став Зизјулас заснива на тези да је „људско биће органски део животињске врсте“. Треба рећи да не постоји једна животињска врста, већ много врста унутар животињског света, а човек није део тог света, него једино биће саздано по икони и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 26), створен с циљем да обједини видљиви и невидљиви свет. Према св. Григорију Ниском, човек је по својој словесности, „брат са анђелом“. Према учењу св. Иринеја Лионског, св. Атанасија Великог и других отаца, човек је биће којему је Бог удахнуо Дух Свети, те је постао душа жива (1. Мојс. 2, 7). Његово порекло је „одозго“, а не „одоздо“, а у његовом телу, сачињеном од земље, живот није потекао из везе са земљом, већ са Духом Светим, те је постао душа жива. Човек није имао прво вегетативну (биљну) душу, затим анималну (животињску) душу, да би напослетку примио људску душу, како је тврдио Тома Аквински, претеча дарвинизма. Овај развојни процес он је ставио у временски период од четрдесет дана, чиме је одбацио библијску веру о истовременом стварању душе и тела. Човек није „последња тачка биолошког развоја“, како тврди митрополит Зизјулас, следујући дарвинистима, већ цар творевине кога Бог, на крају стварања, уводи у његово царство, дајући му власт над целокупном творевином. Он није последња карика у ланцу природе, већ прва тачка у заједници Бога и света и једино слободно биће међу свим земним створењима преко којег свет једино проналази јединство с Богом. Иако има све елементе природе у себи, човек је биће које идентитет задобија у заједници с Богом. Богом установљени поредак деловања у стварању и постојању бића, који полази од Бога, не може бити нарушен искључивањем било ког чиниоца. Стављање тела испред душе у човековом односу према твари, или пак искључивање душе из односа према творевини није својствено оцима и учитељима Цркве. Свако одвајање тела од душе и његово препуштање стихијама природе води нарушавању њиховог складно постављеног јединства, представља „смрт пре саме смрти“ и деонтологизацију људског бића. Живоносна веза између тела и Бога остварује се посредством душе, никако без ње, јер душу ствара и покреће Бог, а тело ствара Бог, а покреће га душа. Особеност постојања душе у односу на тело састоји се у томе што она има у својој природи самопокретност, за разлику од тела које то својство нема. Те особине најочигледније долазе до изражаја после смрти, када се показује да тело нема самостално бивствовање без душе, док душа има постојање и после смрти тела. Дакле, поредак стварања човека јесте следећи: Бог – душа и тело, а поредак деловања човека према свету је Бог – душа – тело. Св. Максим Исповедник говори о покретности душе и тела на следећи начин: „Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да постоји, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно“. Кад би душу покретало тело, тада би, према учењу св. Атанасија Великог, „било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји“. Душа не умире, јер тело није њен покретач, већ само градивни елемент бића, преко кога човек има заједницу са светом. Посредством тела, душа прима утиске из света, али тело не доноси никакве одлуке у вези с начином јединства са спољашњим светом. Такозвани „телесни човек“ није онај који се лишио душе, него који је своју душу потчинио телесним жељама и страстима. Дарвинистичка теза о човеку као бићу сведеном на анималне функције, на инстинкт, нема упориште у реалном искуству сваког појединачног човека, али ни људске врсте у целини. Човек је увек биће које је (и код оних који су највише угрожени на плану интелекта) изнад свих својих биолошких функција, јер поседује душу којом је отворен за горње светове, за заједницу с Богом, с анђелима и светима. За њих, као и за оне који су достигли дубоко смиреноумље, Господ Христос каже: Блажени ништи (сиромашни) духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5, 3). Такви су смирењем досегли до Горе богопознања, која је, према речима св. Григорија Ниског, „у чистој ведрини истине, избегла сваку сенку уздигнутих брежуљака злобе и са свих страна је обасјана лучама истините светлости“. На сасвим супротној страни од ништих јесу они који су своје интелектуалне дарове окренули против Дародавца Бога, самим тим и против себе. Много пута се у људској повести показало да је човеку највећи непријатељ луциферска гордост. Премда саздан од Бога, човек има слободу да се до те мере удаљи од свог Саздатеља и окрене пропадљивом свету, да му веза с Творцем постане излишна. Као такав, он се одвојио од логоса свог бића, од Божије воље о себи и налази се у неприродном (παρά φύσιν) стању и пошто странствује у овом свету, хранећи се пролазним стварима, заборавља на изобиље живота које му Бог пружа (Лк. 15, 17–19). Удаљавање од Бога таквог човека може довести до тога да буде „демон по духу“, или да сведе себе на ниво бесловесних бића, да се уподоби „мајмуну по понашању“. Но, упркос свему, он никада не губи логос бића, тј. не може променити Божију вољу о себи и постати демон или мајмун. Занемарити човекову логосност значи лишити човека оног што је најважније у њему, превидети слободу као највећи Божији дар и занемарити позвање које га чини господарем свог бића и целокупне твари. Губећи из вида богословску потку човека, митрополит Зизјулас је, супротно Христовим речима, да не живи човјек само о хљебу, него и о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), устврдио да „опстанак људског бића зависи од остале природе“. Ова полуистина се не може довести у везу са речима Господа Христа, којима се недвосмислено истиче узвишеност људског постојања: Душа је претежнија од јела и тијело од одијела (Лк. 12, 23). Зизјуласова замена теза долази до пуног изражаја када се његове речи ставе поред речи св. апостола Павла, да сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21). Ставове митрополита Зизјуласа заступа и епископ браничевски Игњатије, а на његов однос према Дарвиновој теорији указано је још пре петнаест година у дневном листу „Блиц“ 9. септембра 2004: „Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ браничевски Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас.“ У истом напису цитиране су и речи поменутог епископа СПЦ: „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна, ни нама теолозима“. Очигледно је да је епископ Игњатије рекавши да је „Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас“ алудирао на то да је неразумевање ове хипотезе присутно у црквеним круговима. То потврђује његов исказ да Дарвинова теорија о повезаности човека и остале природе „не може бити страна ни нама теолозима“. На које је теологе притом мислио епископ браничевски? Свакако на митрополита Зизјуласа и на себе, јер на основу његових богословских мњења, од дисертације до последњих текстова, теологија на размеђу векова припада њима двојици, Зизјуласу и његовом епигону. И док је Зизјулас дао немали допринос у многим догматским темама, о некаквом значају богословља епископа Игњатија нема ваљаних разлога трошити речи. У свему што је написао он је понављач митрополита Зизјуласа, па је тако и на пољу еволуције његов spiritus movens пергамски епископ. Претходно изнете критике упућене митрополиту Зизјуласу, безрезервно се, дакле, могу упутити и на адресу епископа Мидића. Треба, међутим, истаћи да се Зизјулас и његов следбеник не поклапају у потпуности. На месту где Зизјулас завршава мисао и ставља тачку, владика Игњатије, ваљда зарад оргиналности, ставља запету и „продубљује“ оно што је његов предводник започео, а то је увек на штету овог првог. У настојању да буде инвентивнији од Зизјуласа, он иде и против самих чињеница или упркос чињеницама. Тако, епископ Игњатије у осврту о дарвинизму тврди да Дарвин није одговарао на „питање да ли је Бог створио човека и свет“. Ипак, ни по овом питању, Дарвин није, супротно мишљењу епископа браничевског, остао без сведочанства о себи. Он се бавио овим проблемом готово цео живот, дао је одговоре и у књизи Порекло врста и у спису Порекло човека. Дарвинове кризе вере биле су више правило него изузетак. У писмима сачуваним у његовој Аутобиографији постоје сведочанства и да је био „верујући“, агностик, али и неверујући: „У моју душу се полако поткрадало неверовање, тако да сам на крају постао потпуно неверујући“. Контрадикторност је Дарвина пратила до краја живота. Непосредно пред смрт, у писму од 28. 2. 1882 г. енглеском геологу Д. Мекинтошу (1815-1891), он је још увек покушавао да одгонетне питање: „Може ли бити доказано постојање спознајног [conscious] Бога на основу постојања закона природе (тј. одређене каузалности догађаја). То је сложено питање и ја сам се много задржао на њему, али нисам нашао јасан одговор“. Но, како је могао доћи до јасног сазнања онај који је рекао: „Ја лично не верујем ни у какво Откривење.“ Дакле, Дарвин је оставио иза себе довољно потврда какав је био његов однос према Богу. Но зашто би то све морао да зна владика Игњатије, који, показало се много пута, живи у уверењу да оно што он не зна, не зна ни нико други. Дарвин је, према речима протојереја-ставрофора Андреја Филипса, у својој теорији „намерно искључио Творца из својих посматрања. Њему је била туђа идеја о постојању Промисла и Бога љубави, Који интервенише у створеном свету и води га Својом руком. По њему, творевина се развила без Бога. Дарвинов је интелект био безблагодатан, без обзира на то какво је, можда, било његово срце“. Он тврди да је Дарвин „изгубио своју веру, али ми се питамо да ли је она икада и постојала, јер да ју је имао сигурно би творевину, коју је проучавао читавог живота, сагледавао у потпуно другачијем светлу: То и јесте његова трагедија – Дарвин је био жртва западњачке еволуције – еволуције атеизма“ – закључује Андреј Филипс. Мишљење епископа Игњатија да „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет“, нема неутрални карактер, јер „за оне који вером знају да такав Бог постоји, његова теорија има ограничен значај, зато што искључује кључни део слагалице“ – правилно просуђује прота Филипс. За епископа браничевског много је важније питање „на који су начин човек и остала природа везани“. У први мах, могло би се помислити да овог некритичког следбеника Зизјуласа – заступника идеје да „онтологија искључује етику“, коначно почињу да занимају и етички проблеми. Међутим, то је само привид, јер он се не бави онтологијом када је најпотребнија, када се не сме заобићи. Уместо односа Бога и света, који суштински одређује и човека и свет, епископ Игњатије истиче оно чиме се превасходно занимао Дарвин: питање односа унутар творевине, без каузалне везе с Богом. На овај начин он бежи од суштинског проблема дарвинизма. Заклањајући срамоту Дарвина, епископ браничевски крије своју сопствену, те отуда и његов закључак да Дарвиново тумачење односа између природе и човека „не може бити страно никоме“. Говорећи тако, он уствари истиче апсолутну важност дарвинизма. То је дарвинизам par excellence. Када каже да Дарвиново учење не може бити страно „ни нама теолозима“, он себе ставља у ред његових присталица. ВЕРА У СВЕТУ ТРОЈИЦУ И ДАРВИНИЗАМ Ако је Дарвину, као англиканском квази-теологу, било страно Божије Откривење и непознато учење отаца Цркве, не би се очекивало да је то случај с православним богословима који су бранили докторате на богословљу св. Максима Исповедника, св. Григорија Богослова и других отаца Цркве. Међу њима је и епископ Максим (Васиљевић), водећи еволуциониста у нас, који сматра „да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције, али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље“. Није тачна његова тврдња, и потписника Апела подршке дарвинизму да „вера у тројичног Бога који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Како ће епископ Максим објаснити Дарвинов исказ из дела Порекло човека: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“, јер ова мисао је уперена против билијске истине о стварању света по врстама (1. Мојс. 1, 11). За сагледавање проблема односа Бога према свету у стварању и расветљења тајне вере у Свету Тројицу од посебног значаја је учење св. Максима који је протумачио кључне проблеме свог времена и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених недоумица. Агностицима свих времена, савременим протестантски настројеним апологетичарима и атеистима, који или одбацују Бога или на погрешан начин говоре Његовом односу са светом, св. Максим упутио је ову мисао: „Нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“. О начину на који стичемо веру у тројичног Бога посматрањем творевине, он говори следеће: „Као што на основу постојања бића верујемо да постоји и сам надсуштаствени Бог, тако на основу разлике суштина међу бићима по врстама, сазнајемо да постоји Премудрост која је урођена Његовој суштини, која одржава бића. И опет, на основу суштинског кретања бића по врстама, схватамо да постоји Живот који је урођен Његовој суштини и који допуњује бића, стичући и појам о Светој Тројици – о Оцу и Сину и Светом Духу – кроз целомудрено посматрање творевине. Јер, вечна Божија Сила јесте Логос, као једносуштан Њему, а вечно Божество јесте једносуштни (Оцу) Свети Дух“. Недвосмислен је св. Исповедник у тврдњи да је постојање света на основу разлике суштина (природа) међу бићима по врстама темељ вере у Сина – Премудрост те да суштинско (природно) кретање бића по врстама представља основ вере у Светог Духа. Очигледно је противречје између ставова филодарвинисте епископа Максима и „прочих с њим“ и учења Цркве. Дарвин и други еволуционисти не прихватају библијско учење о стварању света по врстама, а то његови следбеници у редовима Цркве не виде или неће да виде као препреку за правилно исповедање вере. Они или одбацују библијско учење и тумачење св. Максима, или га не познају. Но, може ли неко ко не познаје учење отаца Цркве иступати у име Цркве и у име њене највеће високошколске установе? Није довољно номинално исповедати Свету Тројицу, а у самој реалности одбацивати свемоћ Тројичног Бога и не исповедати веру да су Отац и Син и Свети Дух створили свет непосредно, без еволутивних процедура. Крајње је безнадежно приклањање епископа Максима агностицизму, у покушају да мисао апостола Павла, да нико не зна шта је у човјеку до дух његов (1. Кор. 2, 11), протумачи у складу са својим дарвинистичко-агностичким поставкама. Из ових апостолских речи не треба изводити став да „сама природа односа са Богом није познатљива никоме“, како вели владика западноамерички. Мора се имати у виду да истргнутој Апостоловој мисли следе речи: Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2, 11). Када се има у виду дати контекст онда је јасно да ап. Павле не говори о односу човека према Богу, будући да прави поређење између човекопознања и богопознања. Већ у наредном стиху, противно сваком агностицизму, Апостол јасно поручује: А ми не примисмо Духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (2. Кор. 2, 12). Изгледа да само владики Максиму није јасна „природа односа са Богом“, и поред тога што ап. Павле каже да знамо шта нам је даровано од Бога. Као хришћани исповедамо Бога и Духом Светим имамо жив однос са Њим, јер говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (2. Кор. 1, 13). На основу конкретног одломка из Посланице Коринћанима и целокупног казивања ап. Павла о телесном човеку и човеку у Духу Светом, као и на основу учења св. Максима о односу између Божијег начина постојања и постојања света, јасно је да је богопознање дар Божији. Бог познаје нас да бисмо ми Њега познали, будући да ми волимо њега, јер Он први завоље нас (1. Јн. 4, 19). Многи подвижници Духа, попут св. Григорија Богослова, св. Симеона Новог Богослова, св. Григорија Паламе, детаљно су сведочили „о природи односа с Богом“. Из аскетског искуства Цркве је више него јасно да дар богопознања не могу задобити сви, већ само они који верују Писму и његовим речима. Неприхватање библијске вере о засебном пореклу врста (1. Мојс. 1, 11) представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Није могуће исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати и веру у Божије стварање света, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Неприхватање ових истина представља грех неверовања, а тај грех, према учењу св. Максима, јесте хула на Духа Светога: „Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ВЕРА У СТВАРАЊЕ СВЕТА И ДАРВИНИЗАМ Узалудно је то што владика Максим покушава да аргументе за дарвинизам пронађе у богословљу св. Григорија Богослова, користећи његов израз ζῷον θεούμενον. Преводећи га речима „животиња у процесу обожења“, епископ Максим демонстрира своје тенденциозно уверење, а не тумачи светитељеву мисао на адекватан начин. Појам ζῷον, наиме, пре свега значи: „живо биће“, оно што је „живо, жив створ, створење“, а затим се још преводи и као „животиња“, „биљка“ и др. У контексту учења св. Григорија тачан смисао израза ζῷον θεούμενον јесте „обожено живо биће“. Овде је, дакле, реч о подметању кукавичијег јајета и замени општег појма појединачним. Није свако живо биће животиња, као што није ни биљка, ни човек. Правећи избор између више значења речи ζῷον, владика Максим преузима оно које највише одговара његовим дарвинистичким схватањима. То и јесте суштина филодарвинизма – слободно опредељење за нижу, а не вишу врсту, за анимално, а не људско порекло. Из мноштва значења речи ζῷον управо се види да је она у сагласју са библијским поимањем постојања света по врстама, будући да указује на оно што је св. Григорије свакако хтео да нагласи коришћењем овог израза – да је човек једино живо биће које се издваја од свих других као слободно створење и носилац обожења целокупног света. Било би добро да теолози дарвинисти (нарочито они који гледају друге са висине својих катедри), ставе себе у улогу чтеца и изнова, „опет и опет“ ишчитавају речи апостола Павла: сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21). Следујући учењу исказаном у књизи Постања, св. Максим Исповедник учи да цео свет и свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи и који се огледају „у одржању сталности сваке поједине врсте“. Бог није оставио могућност преласка из врсте у врсту, јер није сва жива бића саздао на исти начин. Не само биљне и животињске врсте, него и делови човековог бића, душа и тело, не могу одступити од врсте коју сачињавају као целину, јер њихов логос односа (тј. бивања према нечему) „поседује јединство по природи које нема никакав однос према нечему другоме, те стога не може да, кроз спајање с неким другим, по природи употпуни ипостас, без пропадања и без преласка у оно што није било. Наиме, оно што по себи одраније постоји, томе није природно да се мења у ипостас друге врсте“. Ако би се у обзир узела дарвинистичка претпоставка да душа или тело постају сложени, ради образовања друге врсте, онда би се, сходно учењу св. Максима, свако од њих (и душа и тело) трошило „иступајући из својих природних граница, постајући онакво какво није створено и претварајући се у оно што није било – а има ли од тога ишта неразумније?“. Да ли је, после ових речи св. Максима, јасно дарвинофилистима до каквог безумља су се срозали? Само „иступљеније из ума“ може довести до учења о „иступљенију“ једне врсте у другу. Св. Максим нас учи да одступању од логоса претходи страсност, али она није у стању да промени сталност или постојаност врсте. Уколико би било могуће да душа или тело образују неку другу врсту по природи, онда би, сагласно св. Исповеднику, и једно и друго „увек чинило оно што је својствено њиховој природи, тако да душа никада не би престала да се преоваплоћује, нити би тело престало да се преодушевљује“. Закључак који изводи св. Максим јесте да човек као целовито биће, није продукт ни „страсности“, нити природне силе „делова при њиховом узајамном спајању“, већ Божије воље о њиховом истовременом настајању. На основу овог става великог учитеља православне антропологије, лако је извући закључак да је однос човека према било којој другој врсти одређен његовим логосом бића, Божијом вољом која је непроменљива, тако да човек не може стварати никакву нову врсту ни са једним другим бићем. Логоси бића се не могу изузети од закона природе, који се пак огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. За св. Максима богословље је неодвојиво од природе, зато што Бог, не препушта свет који ствара својом вољом силама стихије, него је у њему присутан и делатан посредством природних закона. Циљ држања природних закона јесте у томе да нас поучавају којој врсти човек припада и да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, пошто се сва бића понашају или по инстинкту, или по урођеном, од Бога датом, природном закону. Проблеми настају када људи настоје да преусмере природну енергију других бића или своју сопствену енергију. Ова опасност је много већа од покушаја конструкције митолошких сирена, кентаура и различитих, генетски модификованих организама. Најкобније пошасти нашег времена управо су последице неприродног усмеравања људске енергије – хомосексуализам, и прекида те енергије, тј. прекида живота новог бића – чедоморство. Логоси бића и закони природе представљају, дакле, основне претпоставке постојања целокупне твари. Творевина логосима бића, према којима се управља, објављује свога Творца, а природним законима, васпитава човека за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те је отуда бесмислено говорити о подељености у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног јесте грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи. Св. Максим говори и о „неостварењу онога што припада природи“. Следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дају онима који ће на основу вере задобити вечно добробитије, „нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“, али, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине, ни делом, ни речју. ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И ЕВОЛУЦИОНИЗАМ За разлику од Дарвина, којему је било страно Божије Откривење, теолози дарвинисти у формалном смислу прихватају и Свето писмо и Предање, али остају привржени ставовима теорије еволуције. О томе како је могуће спојити неспојиво: Божије стварање и теорију еволуције, покушавају да предоче други заступници овог новог учења о стварању. Према Христу Јанарасу, једном од заступника релативности теорије еволуције, „Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата ‘еволуцију врста’ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна… Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења“. Овом ставу се придружује и Александар Ђаковац који каже: „Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег… Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да дâ позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део“. Јанарас, за њим и Ђаковац, потпуно релативизују питање човековог стварања, превиђајући јединственост и узвишеност његовог постанка. „Еволуција врста“ или „еволуција као начин на који Бог ствара“ подразумева постојање катаклизми или, у најмањем, несклад међу живим бићима, пре постанка човека, што је у супротности с библијском повешћу о стварању. Прелазак из врсте у врсту, настанак човека од примата, и све друго што прати теорију еволуције значи приписивање Богу оних дела која Он није учинио. Св. Максим пророчки указује на бесмисао таквих претпоставки: „Говорити да одређена бића, саобразно својим природним особеностима, нису у њима без изузетка присутна при њиховом првобитном саздавању, значи све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. А што је најгоре, показаће се да такво тврђење нескривено садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе“. Смелост с којом поменути теолози дарвинисти атакују на Божији Промисао и прилагођавају га еволуционој теорији, посве је беспримерна. Премештање Промисла у непојамну прошлост, у вртлоге предкосмичке биологије, представља саблажњиву илузију којом се намеће извитоперен однос између човека и твари. Према таквом схватању, заједништво човека и других бића се може заснивати чак и на претпоставци да је човеково тело било у јединству с вегетативном или анималном душом. Ако би прачовек еволуције у неком предадамовском периоду, о којем говоре ови теолози, ради јединства с биљним светом, имао вегетативну душу, која доприноси храњењу и расту, онда би, да се послужимо мишљу св. Максима, „то тело, које се храни и расте, по свом логосу очито припадало некој биљци, а не човеку. А како човек може бити отац биљци, то не могу да разумем „. Друга опција полази од тога да човек, у циљу јединства с животињским светом, може да задобије чулну душу, тј. душу неке животиње, коња или бика нпр. или, сходно дарвинистичкој верзији, мајмуна. Но, такав човек „при првобитном саздавању не би био по природи отац човеку, него… некој земаљској животињи… Има ли од овога ишта неумесније и безумније?“ – упућује реторско питање св. Максим Исповедник претечама дарвинизма и данашњим теолозима дарвинистима. Једнако неумесно или можда још неумесније је да нека земаљска животиња, у дарвинистичкој верзији – мајмунолики предак буде отац човеку. View full Странице

Три опела за три мртва теолога Опело за С. Лежала си у соби Међу женама Које се распадају Од болести Од оне исте Смрти Која ће те Одвући И затворити Ти очи. Лежала си на кревету У постељи која Чува Трагове мртвих Њихове кости Снове Целоноћне јауке И понављања: „Не желим да умрем“. О чему си мислила? Док си упорно Окретала молитве Прстима Да ли је страх Гонио ти руке И срце? Долазили смо Код тебе Ми мртвији од Мртвих Језиво насмејани Послом забринути Маском оптимистични Ученици школа Неосетљивости Једва чекајући Да побегнемо одатле И вратимо се Тамо где су нам Одсекли Утробе Мозгове Органе За тебе За њу За њега! Долазио сам Разједен Из свог Глумљеног Животарења У тај простор Гробова људских У твоје умирање Истинито Као крв Као рана Као дете Као цвет Као осмех Као бол Као крик Као сузе Над твојим одласком. Након свега Излазио одатле На ходник На прозор Онај пут Последњи И гледао Двориште Небо Године Твоје Мрзео свет до костију Мрзео нас преклане Сечивима Неузнемиравања У месарама Масакриране Љубави. Болничке собе Бели зидови Сиви ходници Влажни подови Модре вене Храна Постеље Купатила Инфузије Игле Болничка мртвачница Крематоријум Бели сандук Крстача Јаукања над раком Плакање Усамљеност Удаљеност Стварни су! И тишина Која Сећа На тебе Увек Када Је Никада Немам. Опело за М. има кревет у коме М спава има соба где М плаче има рука којом М одмахује има тереса пуна лелека живео си свој стоицизам буди неприметан међу уницима гледао слике пропалог наслеђа има брдо и твоја кућа има астала празног има проклисих зидова има гроба у лединама далеки су богови стари и нови не маре они за weltschmerz дерт и карасевдах твој за киптећу јужњачку ти крв има глас који завија има песма која боли има пустиње која јечи има тишине која значи сручујеш се слеђен од нечега не знам чега између две ноћи ломача запаљена да одагна ти мисао има црква у којој се хули има крчма у којој се благосиља има трулеж која сиса груди има жене која гута сузе срце да поднесе одсуство којим речима да пронађеш у сумраку свог рода у бљештавој тами скривених богова? Опело за В. у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти дан за даном сањам је кроз прозор провирујем на оној страни дворишта где храм стоји (... Надолазећи из ноћи Уливајући се у ноћ Струјао је сан Кроз ноћ ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти она ме позива она не зна колико имам година весело је имати смрт пред очима (... Сан као магновење Богословског стварања ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти зашто заваравам себе самог зашто тек сад увиђам оно што одувек сам знао? (... Јер богословско стварање Јесте гледајуће чекање Склопљених очију У примарку сна ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти говорим себи од трена кад си се родио уписана је смрт у теби (... Богословко стварање Јесте бездан Сненог наслућивања Нагађања и опипавања Ишчекивања на прагу ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти долази ти смрт чекам је руку раширених (... Богословско стварање Јесте заједница и самоћа Умах Стрепња и трепет Од сједињења и самовања ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти јер све друго је туђе само је смрт моја (...Богословско стварање Јесте Чекање И Полазак И Растанак ... И Састанак? Можда ...) Да помене Господ упокојене слуге своје Сару, Миодрага и Владимира, сада и увек и у векове векова. Амин! Београд 17.02.2019. Л.Н.

Пре неколико месеци, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Службеног гласника, појавила се капитална научна монографија Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917). Аутор је наш водећи црквени историчар млађе генерације, др Владислав Пузовић, ванредни професор на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Књига је наишла на добар пријем у академским и црквеним круговима, а недавно је добила и награду Задужбине Веселина Лучића. Са проф. Пузовићем разговарали смо, између осталог, о томе како је изгледао рад у руским архивама, да ли планира да настави истраживање теме којој је посвећена ова његова књига, какав је однос наших теолога према српском богословском наслеђу… Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић View full Странице

У манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, на празник Тројице, 27. маја 2018. после Свете Литургије која почиње у 9 часова и трпезе љубави, биће представљена књига „Са Тибета на Свету гору старцу Пајсију“, аутора грчког теолога Јаниса Коцабасиса, а књигу ће представити отац Макарије из манастира Хиландара који је и превео са грчког, потврдио је Радију о. Стефан из манастира у Сланцима. Књига је доживела бројна издања и до сад је преведена на више светских језика, а говори о преображају младог Јоргакиса – од будистичког монаха до сусрета са старцем Пајсијем и враћања путу вере отаца до свештеника у Америци. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.