Претражи Живе Речи Утехе

Епархија рашко–призренска и Дом културе „Грачаница“ у уторак, 14. марта 2023. године, са почетком у 19 часова организују духовну трибину „О молитви“, на којој ће говорити Епископ рашко–призренски и косовко–метохијски г. Теодосије. Како је на инстаграму најавио Дом културе "Грачаница", духовне трибине биће организоване у овој установи сваког уторка током Васкршњег поста. Извор: Дом културе „Грачаница“ инстаграм

Као српски православни епископ рашко-призренски, чија епархија обухвата простор Косова, Метохије и Рашке области, осећам потребу да изразим најдубље разочарење одсуством било какве конструктивне и компромисне реакције од стране косовских институција поводом пете годишњице неизвршавања одлуке Уставног суда Косова, којом се манастиру Високи Дечани признаје његова имовина. Иако су се тим поводом огласили шефови ЕУ и ОЕБС мисије у Приштини, као и амбасадори водећих западних земаља (САД, Француске, Немачке, Италије и Британије) подсећајући локалне институције на неопходност поштовања судских одлука и владавине права као темеља сваког демократског друштва, косовски лидери су то све потпуно игнорисали и још су упутили писмо УНЕСКО где се тражи скидање 4 УНЕСКО споменика, наших српских православних манастира Пећке Патријаршије, Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке, са листе угрожених споменика светске баштине, под изговором да је Православна хришћанска баштина на Косову и Метохији потпуно безбедна. Истовремено министар за просторно планирање Косова Либурн Алиу је отворено изјавио, што су пренели и медији, да је против изградње заобилазнице око заштићене зоне у вези са путем Дечани-Плав. Ово значи да је министар Алиу као копредседавајући Комисије за заштићене зоне (по функцији) директно одбацио одлуку коју је његов претходник заједно са свим осталим члановима Комисије и дечанским градоначелником потписао у новембру прошле године и тиме ударио шамар и међународној заједнници која је много трудауложила у ово решење. На овај начин се отворено позива на кршење закона и изградњу тразитног пута кроз заштићену зону манастира Високи Дечани, чиме се безбедносна ситуација додатно компликује. Са оваквим неодговорним понашањем косовски лидери потпуно минирају своју поруку УНЕСКУ и показују да косовске институције, не само да нису у стању да заштите српску православну баштину на КиМ, него да ту баштину треба заштитити пре свега од њих самих и њиховог отвореног кршења закона и судских одлука. Српска Православна Црква ће о овоме обавестити све надлежне међународне и друге институције, јер овакво понашање представника институција у Приштини представља директни позив на безакоње, а запаљива реторика коју користе, при чему негирају и само име Српске православне цркве (која је под тим именом призната и у косовском уставу), директно подиже етничке и верске тензије. Наша Црква ово понашање доживљава као још један у низу примера кршења верских и људских права и позива међународне представнике на Косову и Метохији да адекватно реагују и зауставе даљу ескалацију ситуације. Као што смо рекли у претходном саопштењу Епархије, наша Црква остаје спремна за дијалог, али само када одлука Уставног суда из 2016. буде у потпуности извршена и наша црквена земља регистрована у катастру и када се вратимо поштовању заједнички усвојене одлуке Комисије за зашитћене зоне, којом се предвиђа паралелна рехабилитација локалних путева уз градњу заобилазнице око заштићене зоне манастира Високи Дечани. Епископ рашко-призренски Теодосије Извор: Епархија рашко-призренска

Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи, већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани. Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани. Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице: 1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен. 2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор 2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год. 3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи 25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир. 4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола. 5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс. Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона: 1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији. 2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако. Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ. Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији. Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији. Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Мт. 16.26 Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји! Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика. Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској. Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему. Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа. Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији. С благословом Господњим Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ У манастиру Грачаница 23. септембар 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Суочени са епидемијом вируса короне и мерама које надлежне институције предузимају у циљу њеног сузбијања на територији Централне Србије, Косова и Метохије, осећамо архипастирску одговорност да се обратимо свештенству, монаштву и верном народу наше богоспасаване Епархије. Црква Христова вековима се суочавала са бројним епидемијама, пошастима, ратовима и другим несрећама, у којима су здравље и животи њених верника и свих других људи били угрожени. То су увек била времена када је требало показати веру, вратити се Богу и ближњима у љубави и праштању, али и помоћи онима који страдају. Још од раних векова забележено је да су хришћани међу првима у великим епидемијама помагали болеснима, бринули се о сахрањивању пострадалих, неретко излажући и своје животе непосредној опасности. За Цркву Христову оваква страдања увек су била и позив на покајање и обнову наше хришћанске вере у Христа као јединог Спаситеља и исцелитеља душа и тела наших. У Еванђељу по Луки (21.11) Господ каже својим ученицима: „И земљотреси велики биће по мјестима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“. У свему томе наша вера у Христа нас блажи обећањем да се све то „има збити“, али да ништа што се догађа није без чудесног промисла Божијег који нас управља вечном животу, кога окушамо већ и сада, овде, као Црква Христова. Зато нас Господ стално упућује да не живимо у страху и бригама, већ да чинимо што до нас стоји да поправимо околности у којима живимо, дубоко се уздајући у спасење и победу над смрћу, које имамо једино у Њему. Треба да знамо да од страдања у овом свету и веку има само нешто опасније, а то је да изгубимо нашу веру и наду у живога Бога, васкрслог Христа. Управо је време Великог Поста период у коме се свакодневно подсећамо на страдања Христова и Његово Васкрсење и победу над смрћу и зато постом и молитвом треба да се крепимо да бисмо храбро, достојанствено и одговорно прошли и ово кушање и показали се синовима светлости и љубави Божије. Овом приликом желимо да охрабримо наш верни народ, позивајући све да се још више утврдимо у вери која нас је вековима одржала и очувала као народ Божији на овим благословеним просторима и дамо неколико пастирских упутстава у вези богослужбеног и светотајинског живота наше Епархије у овом периоду: 1. Црква Христова је стални сабор Бога и верног народа, јер и Господ каже „где су двојица или тројица сабрани у моје име и ја сам међу њима“ (Mт. 18.20). Зато ће се и у овом периоду где год постоје могућности и даље служити у храмовима Света Литургија, а у нашим манастирима одвијати и сва остала богослужења. Цркве неће бити затваране и ко год жели да прими Свете Тајне било на богослужењу или на други начин, неће му бити ускраћивано. Услед могућег ширења болести, остављамо нашим верницима да по сопственој савести, како према себи, тако и према својим ближњима (посебно оним старијим и болесним) расуде како да учествују у животу Цркве, поштујући одредбе надлежних институција о ограничењу окупљања. Не заборавимо, Литургија није само богослужење, већ и наше служење ближњима, те позивамо парохијске свештенике да посебно са млађим верницима воде рачуна о старијим парохијанима којима је потребно да се обезбеди храна или друга врста помоћи. Увек треба да се руководимо правилом да се наша љубав према Богу мери и нашом одговорношћу према ближњима и да лична одважност и вера никада не сме да угрози оне око нас. Сви који из разних разлога нису у могућности да редовно учествују у богослужењима, добро је да код куће читају молитве из молитвеника са својим ближњима и тако учествују у животу Цркве. 2. Ово је време када парохијски рад треба још више интензивирати и у оваквим специфичним околностима. Свештеници би требало да преко својих парохијских интернет сајтова или друштвених мрежа свакодневно поучавају своје вернике, храбрећи их и подстичући да време повећане изолације користе на духовно усавршавање и молитву. Својом ревношћу и достојанством свештеници треба да буду пример својим верницима. 3. Будући да је Велики пост време благосиљања свете водице по кућама, због постојеће епидемије, свештеници неће по уобичајеној пракси обилазити домове парохијана, већ ће за потребе своје парохије освештати воду у храму и обезбедити да свако од верника који жели може да је добије у цркви, или ће му у случају немоћи бити достављена до куће. 4. Предлажемо да се црквене службе, као што су: крштења, венчања, опела и сахране обављају у присуству породице и најуже родбине. 5. Црквена звона су вековима по предању наше Цркве била подсетник на молитву, симбол нашег поуздања у Божију помоћ и благослов. Отуда налажемо да и у нашој Епархији, као што је случај у Митрополији црногорско-приморској и другим, у свим парохијским и манастирским храмовима у периоду од 8 до 20 часова, у временском интервалу од 2 часа, звоне звона (у трајању од 5 минута) до окончања епидемије. Нека нас звона опомињу на молитву коју посебно тада треба да упућујемо Господу. 6. По свим храмовима где се служе редовне службе (Божанска литургија, вечерња, јутрења) саветујемо да свештеник по отпусту прочита молитву за избављење од епидемије (коју је саставио свјатјејши Патријарх Румунски Данило (прилог 1). Ову корисну молитву и верници сами могу да читају у својим свакодневним обраћањима Богу. 7. У време трајања епидемије налажемо да се привремено прекине примање посетилаца и гостију у манастирима, а монасима и монахињама да умноже своје молитве за здравље и спасење свих. 8. У свим осталим питањима живота треба се руководити по одредбама наше Цркве, као и санитарним и безбедносним упутствима надлежних институција, одговорно се односећи према другима. Посебну благодарност изражавамо свим лекарима и медицинском особљу који улажу велики труд да помогну најугроженијима. Бог нека их укрепи у њиховом делу и прими њихову жртву љубави као један од најлепших примера како служити Богу и ближњима у оваквом времену. Бог да вас благослови и укрепи молитвама Свете Богородице, Пећке Краснице, Св. Краља Стефана Дечанског, Светих архиепископа и епископа пећких, Св. Јоаникија Девичког, Петра Коришког и свих светих просијавших на просторима наше Епархије рашко-призренске. ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ +ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

По благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија и игумана Саве, дечански монаси: протосинђел Андреј и јеромонах Петар посетили су јуче православну браћу и сестре у Драчу и Тирани који су ових дана у тешким околностима због недавних разарајућих земљотреса. У јутарњим часовима најпре су посетили Теолошку академију и сиротиште Св. Власија и Манастир Св. Мироносица близу Драча где су их срдачно и са захвалношћу примили Епископ Николај и Игуманија Рахиља. Наши монаси су им уручили помоћ у новцу и намирницама јер се у просторијама Манастира и Академије свакодневно храни и борави више од 200 људи и деце (и хришћана и муслимана) који су због земљотреса остали без крова над главом. Наши монаси су пренели солидарност православних хришћана Епархије Рашко-призренске. Иначе два дана након разорног земљотреса поруку солидарности упутио је Његова Светост Патријарх Српски Иринеј (http://www.spc.rs/sr/molitveno_saucheshtshe_albanskom_arhiepiskopu_narodu). Поруку солидарности упутио је и Епископ Рашко-призренски Теодосије, који је покренуо ширу акцију покретања хуманитарне помоћи, која ће, ако Бог да, ускоро бити упућена за народ Албаније. (http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/poruka-bratske-solidarnosti-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-arhiepiskopu-tirane-i-cele-al) У Тирани је наше монахе примио архиђакон Спиро Топанџа и показао им градске храмове и православни центар са играоницом за децу у којем се о деци брину православни волонтери. Сви су изразили велику захвалност за нашу бригу и молитве за њихову Цркву и народ. Било је предвиђено да их прими и Архиепископ Анастасије, али он је у то време био заузет због посете Митрополита Амфилохија који је лично донео помоћ из Митрополије Црногорско Приморске (више о томе на вести Митрополије У саопштењу објављеном на Фејсбук страници Православне Аутокефалне Цркве Албаније каже се да поред порука из православних Цркава такође стиже конкретна помоћ након разорног земљотреса 26. новембра. Како се каже у саопштењу возило са храном стигло је до Св. Власија из манастира Дечани на Косову. Том приликом је уручена и помоћ од 2000 евра за угрожене. У наставку Архиепископија обавештава да је помоћ за угрожене стигла из Црне Горе са Митрополитом Амфилохијем. Такође су пристигле и намирнице и друге потрепштине које су сакупили верници из градова Китрус, Катерини и Платамонас преко центра за ургентну помоћ Македоније (Грчка). Помоћ се прикупља и у другим митрополијама Грчке Цркве посебно након апела који је Архиепископ Албаније Анастаије упутио преко грчке телевизије. (ФБ страница Архиепископије - https://www.facebook.com/121840944657599/posts/1423589344482746/ Саопштење манастира Високи Дечани

Спомен на св. Теодосија Кијевско-печерског прослављен је 16. маја 2019. у Лаври коју је основао у 11. столећу св. Антоније Пешчерски. Свети Антоније и Теодосије поштују се као оснивачи руског монаштва, иако се њихови аскетски подвизи поштују и у читавом православном свету. Ове године јерарсима канонске Украјинске Цркве и сабраћи Лавре придружили су се представници из трију других помесних Цркава на прослави, преноси сајт Украјинске Православне Цркве. Његово Високопреосвештенство митрополит вишгородски и чернобиљски, настојатељ Свете Успенске Кијевско-пешчерске лавре, одслужио је Божанску литургију на празник у манастирској Светој Успенској катедрали, уз саслужење митрополита бориспољског и броварског Антонија, канцелара Украјинске Цркве, архимандрита Нектарија (Бакополуса) Кипарске Цркве, о. Корнелија Вилкеса из Пољске Цркве и представника Румунске Цркве. Током Литургије архијереји, свештенство, монаси и верни молили су за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Литургије, икона св. Теодосија је ношена у литији до Далеких пећина, где му је служен молебен. Митрополит тернипољски и кременцки канонске Украјинске Православне Цркве Сергије недавно је учествовао у светковању св. Василија Острошког са јерарсима Српске и других помесних Цркава. Извор: Српска Православна Црква

У Призрену је данас свечано прослављена храмовна слава Саборне цркве Светог Великомученика Георгија која је уједно и крсна слава Епископа рашко-призренског Теодосија. Управо је он служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске, а својим гласовима саслуживали су и ученици Призренске богословије. Након Свете Литургије на којој се причестио већи број верника, нарочито деце, Владика Теодосије је са свештенством и народом кренуо у празничну литију око храма. У просторијама Епархије, Владика Теодосије приредио је свечани славски ручак уз који су призренски богословци свирали и певали старе српске песме са Косова и Метохије, а поред владикиних пријатеља, славском ручку су присуствовали и Срби који су и даље остали у Призрену на свом огњишту, као и ученици и професори обновљене Призренске Богословије.

ТВ Мост из Митровице јуче 21. марта објавио је очигледно политички наручену вест под називом „Владика СПЦ у тајности примио команданта приштинских специјалаца“ (http://www.tvmost.info/post/vladika-spc-u-tajnosti-primio-komandanta-pristinskih-specijalaca ) у којој је најгрубљим клеветама нападнута личност Епископа Рашко-призренског Теодосија и углед СПЦ. Чињеница је да није реч о никаквом „тајном састанку“ већ о разговору који је са министром унутрашњих послова из Приштине одржан у присуству мисије ОЕБС у гостопримци манастира Грачаница 1. марта ове године, а поводом недавних претњи депортацијом појединим клирицима Епархије Рашко-призренске. Будући да српски представници, који иначе и даље учествују у раду институција у Приштини, нису до сада показали ни минимум бриге за ове претње о којима је већ обавештавана јавност, Епископ Теодосије је ради заштите свог монаштва и свештенства затражио директан састанак са приштинским министром уз посредовање мисије ОЕБС-а. Циљ овог састанка је био да се омогући нормално издавање дозвола за боравак оним клирицима Епархије рашко-призренске који немају косовска документа и да се клирици поштеде застрашивања депортацијом од стране припадника косовског МУП-а. На састанку су добијене гаранције да се овакви догађаји убудуће неће понављати. Неспоразуми око издавања дозвола за боравак кулминирали су почетком ове године када је монаху Антонију (Михајлу Сурлану) из манастира Зочиште уместо рутинског продужетка дозволе за боравак, у канцеларији МУП-а у Приштини саопштено да ће ускоро бити депортован са Косова и Метохије јер је поседовао српски пасош Координационе управе за КиМ. Овим случајем су се одмах позабавили и међународни представници, посебно из мисије ОЕБС-а, која је и предложила организовање овог састанка. Нажалост, сведоци смо да се напори Епископа Теодосија у борби за опстанак свештенства, монаштва и верног народа наше Цркве на Косову и Метохији и даље користе као политичка мета оних који, уместо да представљају свој народ, раде за уске политичке и личне интересе. Већ месецима по наруџбама истих налогодаваца у медијима се блати Епархија Рашко-призренска због свог гласног противљења политици поделе и признања Косова и Метохије и сведочи јасан став свих Епископа СПЦ изражен у Саборским саопштењима СПЦ и у мају и у новембру прошле године. Сведоци смо такође у жалосне чињенице да ТВ Мост, који се иначе директно финансира из Канцеларије за Косово и Метохију, и који би требало да објективно информише народ и ради у интересу његовог опстанака, бива коришћен за јефтине политичке обрачуне, стварање подела у народу и подривање угледа СПЦ. Ова таблоидска вест ТВ Моста о фамозном „тајном састанку“, нажалост је, без икакве провере са представницима Епархије по политичком налогу одмах објављена и од стране појединих других медија у Србији, који су на тај начин показали тужно и забрињавајуће одсуство елементарне новинарске етике и професионалности. Зато остајемо у нади да ће објективности и поштења ради одговорни медији пренети исправну вест о овом састанку и напорима Епископа Теодосија, његовог свештенства и монаштва да очувају опстанак Цркве и њеног верног народа на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске петак 22. март 2019. год. -------------- Вест ТВ Моста објавио је на још малициознији начин и Пинк http://www.pink.rs/politika/121897/suruje-sa-albancima-sumnjiva-posla-vladike-teodosija-tajno-ugostio-haradinajevog-ministra-u-manastiru-gracanica епархија рашко призренска

Мир вам од Бога и благослов Господњи! У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим. Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19) Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“ Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности. Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео. Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео. Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе. И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја. Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље. Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог. Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и човекољубљем, свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин! Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА

У суботу, 12. јануара 2019. године, Епископ рашко-призренски г. Теодосије присуствовао је вечерњем богослужењу у цркви Васкрсења Христовог на Темпелхофу. Службу су својим велелепним појањем улепшали г. Дејан Ристић и ученици Призренске богословије. После богослужења, добродошлицу је пожелео протојереј-ставрофор Драган Секулић, старешина цркве. Верном народу обратио се владика Теодосије, који је говорио о страдалном животу Срба на Косову и Метохији и позвао све људе добре воље да помогну рад Фонда за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске, како би се најбоље могло помоћи опстанку нашег народа и светиња у нашој најсветијој земљи. На крају вечери, ученици Богословије одржали су концерт певајући старе народне песме са Косова и Метохије. Концерт је пропраћен великим узбуђењем свих присутних. У недељу, 13. јануара 2019. године, епископ Теодосије предводио је евхаристијско сабрање у цркви Светог Саве на Ведингу, уз саслужење старешине цркве протојереја-ставрофора Вељка Гачића и протојереја Радомира Колунџића. Свету архијерејску Литургију украсило је појање богословаца уз руководство њиховог професора Дејана Ристића. После свете Литургије, владика Теодосије је, у својој беседи, поново истакао тешко стање у коме се налази српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. Позвао је присутан народ да помогне рад Фонда Епархије рашко-призренске који обезбеђује одрживи опстанак српског народа на Косову и Метохији. После Владикиног обраћања, наступили су призренски богословци са лепим народним песмама са Косова и Метохије. Две песме су извели заједно са чланицама берлинске црквене етно групе „Гора“. Сузе многих присутних сведочиле су колико су сви били дирнути лепотом мелоса и начином извођења старих српских песама. После заједничке трпезе љубави, богословци су учествовали на приредби коју је организовала Руска Православна Црква у Берлину на челу са високопречасним протојерејем-ставрофором Андрејем Сикојевим. У вечерњима часовима, заједно са владиком Теодосијем, богослвци су били гости Грчке Православне Цркве у Берлину. На вечери коју је у част гостију са Косова и Метохије припремио високопреподобни архимандрит Емануил Сфиаткос, поново су се зачуле песме са Косова и Метохије, као и неколико грчких песама. Мисија епископа Теодосија и призренских богословаца успела је у потпуности, јер су анимирани, поред српских верника, и православна браћа Руси и Грци из Берлина за помоћ Фонду за Косово и Метохију Епархије рашко-призренске. Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), предсједник Одјељења за спољне црквене везе Руске православне цркве јуче, 25. децембра, у Москви је у разговору са Његовим преосвештенством Епископом рашко-призренским и косовско- метохијским г. Теодосијем изразио искрену, братску љубав и саосјећајност према народу који живи и опстаје на КиМ. У пратњи Преосвећеног Епископа Теодосија био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену. Преосвећени владика Теодосије домаћину је пренио поздраве Сјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, на којима је Високопреосвећени заблагодарио, упутио најискреније братске поздраве Патријарху, а Епископу Теодосију пожелио срдачну добродошлицу. Митрополит Иларион се кратко осврнуо на своје досадашње посјете Србији, а посебно Косову и Метохији. Током разговора, који је одржан у топлој атмосфери братске љубави и узајамног разумјевања, владике су разговарале тренутној ситуацију и значају КиМ за нашу Цркву и народ. Високопреосвећени Митрополит Иларион је нагласио да, у границама својих могућности, лично прати дешавања у Србији, а посебно развој ситуације на Косову и Метохији. Наглашавајући да је Руска православна црква до сада у потпуности подржавала Српску православну цркву на КиМ, Митрополит је драгом госту пренио став да ће Руска црква то наставити несебично да чини и даље. Посебно је напоменуо да се “браћа познају у невољи”, што је и сада случај. Такође је захвалио на ставу СПЦ по питању Украјине и пројекта стварања “аутокефалне цркве” од дојучерашње расколничке јерархије. Владика Иларион је истакао да се ради о политичком пројекту и легализацији раскола. Исказана је жалост што у томе учествује један од наше православне браће – Патријарх константинопољски. Подршка СПЦ, која је јасно и децидно изречена у саопштењу Сабора, Руској православној цркви много значи. Као што РПЦ разумије Српску цркву по питању Косова и Метохије, тако и СПЦ разумије Руску по питању Кијева. Ни једна, а ни друга се не може одрећи своје колијевке. Разговор је протекао у атмосфери братске љубави и делатно пројављивању таквог односа. Митрополит је замолио Епископа рашко-призренског и косовско- метохијског г. Теодосија да пренесе поздраве најсветијем Патријарху српском г. Иринеју, у име најсветијег Патријарха руског г. Кирила, као и у његово лично име. Сусрету су присуствовали замјеник предсједника ОВЦС протојереј Николај Балашов и сарадник ОВЦС А. Хошев. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год.

Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02 Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a: Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim) "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.