Претражи Живе Речи Утехе

Појам “праштање” је такође претрпео знатне семантичке промене. У савременом схватању духовности он постаје потпуно сувишан. У савременом простору критеријума духовности другоме није могуће опростити, а духовни човек нема ни потребу за праштањем. Ако праштамо из снисхођења, онда нам прети опасност уздизања себе у односу на онога коме великодушно праштамо. Ако праштамо у том смислу да својом добротом покривамо нечију прљавштину, то нас не чини бољима: лош поступак који смо опростили за нас остаје лош, ми настављамо да живимо у свету црних мрља које смо напором воље оставили у прошлости. Ресурс праштања као свесног заборављања, услед свог биолошког утемељења, није бесконачан. Праштање грехова на такав начин сабија опругу нашег стрпљења. На пример, опростили смо човеку који је три пута на нас просуо кафу. Али, када се то деси четврти пут, бићемо одједном бесни за сва четири пута! Ма колико се човек трудио да заборави, стварне увреде не напуштају тако лако наше сећање. Сем тога, нешто што је заборављено врло брзо исплива у сећању чим се понови. Пре или касније такав “опроститељ” ће се побунити: докле више?! Нису без разлога апостоли питали Учитеља: Господе, колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21 ). Исус одговара да треба праштати до бескраја. То је немогуће ако бројимо колико смо пута опростили. Стрпљење и снисходљивост су недовољни; неопходан нам је другачији темељ праштања. Често праштамо да бисмо се ослободили нелагоде изазване ситуацијом конфликта. У том случају не може се рећи да смо опростили ономе ко нас је увредио, јер није реч о њему, него о нашем личном осећању дискомфора. Ми само побољшавамо своје психичко стање, ослобађамо се непријатног стања напетости. То је слепо праштање које не види човека ком прашта, иако је, наравно, увек пропраћено племенитим фразама типа: “Разумем све”, “Бог нам је заповедио да праштамо”, итд. Још један пут свеопштег праштања је презир. Ава Доротеј има одличну причу на ову тему: “ У киновији, пре него што сам се повукао отуд, био је један брат ког никад нисам видео помућеног, жалосног нити гневног на било кога, иако сам примећивао да му многи од браће често досађују и вређају га. Тај младић је подносио увреде од свих њих, као да га нико не вређа. Увек сам се чудио његовој изузетној незлобивости и желео сам да сазнам како је стекао ту врлину. Једном сам га одвео у страну, поклонио му се и замолио да ми исприча коју мисао увек има у срцу свом кад, подносећи увреде и примајући грдње од других, показује такву дуготрпељивост. Одговорио ми је са презиром, без имало збуњености: “Зар да обраћам пажњу на њихове недостатке или да њихове увреде доживљавам као да долазе од људи? То су пси који лају!” Чувши то, погнуо сам главу и рекао себи: нашао је пут брат овај...И прекрстивши се, отишао сам од њега, молећи Бога да покрије и мене и њега. Бива, дакле, као што сам већ рекао, да се неко не вређа из презира према ближњем, а то је очигледна пропаст” (Поуке, 7: О самоукоравању). Дакле, све три популарне методе праштања су несавршене. Њихово наличје је одложена агресија или прикривена гордост. Исус није био такав. Према томе, треба пронаћи четврту методу праштања ближњем у којој неће страдати ни онај који прашта нити онај коме се прашта, чак ни у најдаљој перспективи. Истински опростити значи разумети грешника до те мере да његов поступак у нашим очима више не буде преступ. Опростити не значи повлађивати нити не сматрати грех грехом; то значи: изопаченост сваког понашања и размишљања сагледати са становишта самог грешника. Господ нам показује тај пут. За оне који су га распињали рекао је: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 24). Ми бисмо рекли: има ли већег греха од тога што су они учинили? Али, оне који га разапињу он посматра као људе који одржавају ред у земљи, то јест који поступају добро, само што нису свесни да чине зло. Он и апостолима заповеда да буду проницљиви, да грехове према њима посматрају са становишта својих убица: Долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу чини (Јн 16, 2 ), јер ти људи су, унутар свог смисаоног континуума, праведни служитељи побожности, борци против штетног покрета. Oпростити значи сагледати мрачно као да је светло, то јест у мрачном резултату сагледати светлу намеру. Исус је блудници рекао: Не осуђујем те; иди, и од сада више не греши (Јн 8, 11). Да заиста не бисмо осуђивали потребно је да до краја схватимо грешника , из чије перспективе конкретни поступак није био грех или је био грех другачије врсте. “Нико на свету не чини зло ради зла”, пише Пјер Абелар (Упознај самога себе). Tо је заиста тако: чак и последњи злочинац који се свети друштву чини то зарад неке своје правде. Треба допрети до намере, схватити лоше понашање другог као добро. Звучи апсурдно? Ништа мање апсурдно него: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт 5, 44). Управо то је једно од важних значења ове заповести. Свети Григорије Богослов ту мисао изражава овако: “Ако хоћеш да будеш сличан Богу, немој показивати своје делање у томе што ћеш разоткривати зле људе, јер тиме се удаљујеш од Онога који оправдава зле, него у томе што ћеш тражити добро чак и тамо где се оно не види.” (Мисли написане у катренама, 56). Дакле, нема места за појам “праштања” као некакав специјални чин анихилације туђег греха. Ми се не љутимо на човека који нас је случајно згазио на ногу јер разумемо да он то није желео. Ни грешнику не треба да намећемо нашу свест и да његово понашање интерпретирамо као наше сопствено. У његовом свету ти поступци изгледају другачије. Место појма “праштање” у човековој свести умногоме зависи од тога која је формула хришћанства за њега актуелна. Отуд и мноштво модела праштања на страницама хришћанске писмености. На пример, Јудејима који размишљају прагмтично Исус каже: Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт 6, 15). Прилагођавајући се начину размишљања ватрене римске браће, апостол Павле пише: Не чините освету за себе, љубљени, него дајте место гневу Божијем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Рим 12, 9 ). Зрели хришћанин је онај ко је слободан од потребе да броји колико пута је опростио другом, да освету препусти Богу или да праштањем сакупља бодове за улазак у Царство небеско. Ако духовни човек нема потпуно разумевање за грешног човека, мала је вредност такве духовности, јер грешник исто тако не разуме и не воли себи сличне. Ако човеку праштамо, а притом га не разумемо, онда би то било правилније назвати трпљењем: нисам опростио него сам истрпео. А ако разумемо поступак, ту више нема простора за праштање. Није важно да ли праштамо ближњем или не, важно је од којих претпоставки полазимо, како долазимо до праштања или осуђивања. Ако неко прашта зато што је тако заповедио Бог, онда га на тај племенити поступак приморава заповест, тако да је сличан уморном коњу кога бич приморава да иде даље. А ако неко не прашта другоме зато што је други прекршио закон побожности, онда у том моделу не/праштања личност уопште не постоји. Постоји само закон и постоје они који га поштују/крше. Што смо пажљивији према ближњем, ближи смо циљу циљу да га схватимо. Ако будемо пажљиви према човеку нећемо морати да се упињемо да бисмо му опростили. Протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт") припремила администрација Поуке.орг

Српска православна црква била је и остала темељ на којем се постојано изграђивао идентитет православних Срба, рекао је Његова светост патријарх српски Порфирије на свечаном отварању научног скупа “Стогодишњица васпостављања Српске патријаршије” у Београду. – Иако је неспорно да је за опстанак једног народа особито драгоцјен национални и биолошки идентитет, ипак је најважнији духовни идентитет – он је корен, основа, база, јер је човек духовно биће, којем није довољна само материјална перспектива, биолошко постојање и има потребу за метафизичким укорењењем – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је указао да је, захваљујући управо таквом идентитету, не само очуван васколики православни српски народ, већ је то доприносило и још доприноси опстанку и српске просвјете, културе, па чак и државотворности. Говорећи о историјату обнове Српске патријаршије, патријарх Порфирије подсјетио је да су се прије више од 100 година сви архијереји СПЦ заједно са хиљадама православних Срба из свих ослобођених и уједињених српских земаља сабрали у Сремским Карловцима 12. септембра 1920. године ради обнародовања указа о васпостављању Пећке патријаршије и саборном јединству православних српских црквених области уједињених у једну аутокефалну Српску православну цркву. – Цариградска патријаршија је одговарајућим црквеним актом – свеправославно прихваћеним Томосом, 19. фебруара 1922. године, потврдила уједињење вишевековних православних црквених области, као канонско, док је наша помесна црква призната за сталну и заувијек као сестринска црква свих аутокефалних православних цркава – рекао је патријарх Порфирије. Српски патријарх нагласио је да је, стога, овај јубилеј повод за обнову благодати у литургијском и богословском смисл, како у Српској православној цркви, тако и у цијелој саборној и апостолској цркви од краја до краја васељене. Ректор Универзитета у Београду Владан Ђукић подсјетио је у обраћању да се прије 100 година, послије великих страдања и побједа у балканским и Првом свјетском рату, у српском народу догодило интелектуално и духовно ослобођење. – У покрету обнове и јачања националних институција пре 100 година створени су услови за успостављање јединствене Српске патријаршије, наследнице Пећке патријаршије из периода од 14. до 18. вијека – рекао је Ђукић. Он је подсјетио да је Православни богословски факултет, иако један од оснивача Универзитета у Београду, заједно са Филозофским, Медицинским, Правним и Технолошким факултетом, удаљен са београдског универзитета 1952. године и да је у његовом очувању све до 2004. била пресудна подршка Патријаршије СПЦ. Добродошлицу званицама пожелио је декан Православног богословског факултета Зоран Ранковић, а свечаном отварању присуствовали су и декан Факултета безбједности у Београду Владимир Цветковић, архијереји СПЦ, професори и студенти факултета. Скуп је на Православном богословском факултет почео молитвено, светом литургијом коју је предводио патријарх Порфирије, а радни дио скупа, који има мултидисциплинарни приступ у освјетљавању стогодишњице постојања обновљене Српске патријаршије, одржан је у великом амфитеатру Православног богословског факултета. Извор: РТРС

Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава, она је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте – радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/07/20/radost-je-temelj-slobode/

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 381. број “Православног мисионара”, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је “Бог није у сили, него у правди”. Садржај новог броја на таласима васељенског Радија "Светигоре" представио је члан уређивачког одбора, катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Оливера Балабан, новинар. Звучни запис разговора Многе су сличности "Православног мисионара" и вашег часописа "Светигора", али оно што обједињује целикупно црквено издаваштво, а особито мисионарског, јесте чињеница да је свака реч утемељена на Јеванђељу, истакао је катихета Бранислав Илић.

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ пакрачко-славонски Јован: Посјета патријарха Порфирија Јасеновцу је благослов Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”. „На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. ”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују. У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија. Извор: Телевизија Храм

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У навечерје празника светих мученика пребиловачких и доњехерцеговачких, 5. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из манастира Савина седмо издање емисије "Живе речи". Гости седме по реду емисије били су јеромонах Макарије, игуман савински, презвитер Шпиро Живковић и монах др Павле Кондић, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Покровски акатист читали су презвитер Небојша Вуловић и ђакон Драган Видаковић. Музички део емисије умилним појањем украсиле су Марија Видаковић и Анђела Вуловић. Прилог васељенског радија Светигора На самом почетку емисије после одслуженог акатиста, игуман савински је све благословио и предочио богат историјат ове велике светиње која је украс Боке Которске. Отац Макарије је посебно истакао значај великих светиња: Крста Светога Саве и чудотворне иконе Пресвете Богородице Савинске. Велики оци, Макарије дечански, Јустин и Варнава савински, били су право надахнуће овог издања емисије. Говорећи о својим претходницима отац Макарије је нагласио да су они били неуморни делатници Винограда Господњег, тихи молитвеници, али поврх свега, проповедници и сведоци љубави Божје. Гостујући у нашој емисији, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат стањевићке светиње, поделио је са нама сећања на новопрестављеног игумана Андреја из Сланаца надомак Београда, знаменитог монаха који је био део духовне породице са оцима Јустином и Варнавом. Отац Андреј је био део монашке дружине која је стасавала уз блаженопочившег патријарха Павла, истакао је отац Павле и наставио: сила монаштва се пројавила кроз ове знамените људе, и нека би Господ дао да и ми следимо њихов пример и наставимо ту благословену нит. У наставку отац Макарије је говорио о војничком позиву и монашком призиву, указујући да без послушања, смирења и ослушкивања гласа Божјег нема успеха у животу. Наш гост, отац Шпиро је из пастирског и књижевног погледа говорио о важности читања, особито читања Светог Писма, светоотачке литературе, али и остале литературе која је на наше духовно и интелектуално изграђивање. Читање Светога Писма нам помаже у корачању путем спасења, али и у решавању животних проблема и искушења, истакао је отац Шпиро. Завршни део емисије био је посвећен значају мисионарења у Цркви Христовој, са посебним нагласком на блаженопочившег епископа браничевског Хризостома и нашег почившег брата Драгог, богомољца и мисионара из Крњева. Благодаримо оцу Макарију на указаном гостопримству и духовном укрепљењу које смо задобили! Приредио: Катихета Бранислав Илић

У недељу четврту по Педесетници, 5. јула 2020. године, када наша света Црква прославља Светога свештеномученика Јевсевија, у храму Светога оца Николаја у Станишићу у архијерејском намесништву сомборском, после прочитаног јеванђелског одељка беседио је протопрезвитер Славољуб Лугоњић, парох станишићки. Благодарећи инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни запис изузетне беседе проте Славољуба који је казивао о важности вере која је основа васколиког хришћанског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Херцег Новом је одржан молебан и литија коју је предводио протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Хиљаде Новљана учествовале су у крсном входу градским улицама. На крају крсног хода, испред храма манастира Савине, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио прота Гојко Перовић, указујући на значај ових молитвених сабрања која у свима нама усађују предукус рајског блаженства. Бранећи светиње, бранимо ову државу, закључио је ректор Цетињске богословије.

Празник када се заједно прослављају тројица великих светитеља и учитеља Цркве Божије Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст – Три јерарха, моливено је прослављен у острошком манастиру у сриједу 12. фебруара 2020. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор о. Дарко Ђого, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јереј Милан Станишић сутивански парох из Епархије будимљанско-никшићке. Бесједећи после прочитаног јеванђеља које говори да је потребно да као хришћани будемо свјетлост свијету, о. Дарко је казао да управо то свједоче животи тројице великих светитеља Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог. – Њихови животи стоје у потпуној супротности са духом данашњице. Данас све што хоће да се покаже свијетлим и благословеним, углавном настоји да то учини неким спољашњим сјајем. Данас се чини да нигдје ни у свијету, ни у цркви човјек не може постати свјетлост и свијетлити људима уколико сам не води рачуна да људи виде, да људи чују. Опсједнути смо потребом да добацимо до других људи. Нажалост, то је дух данашњице, дух пропаганде, дух рекламе. Треба да рекламирамо Јеванђеље да би оно било близу људи. Ако погледамо животе света три јерарха, видјећемо да они нису имали потребе за рекламом. Они су чак морали понекад да се склоне од људи, не од прогона, него од славе овога свијета – казао је о. Дарко. Тројица јерарха које данас прослављамо, рекао је о. Дарко, били су велики богослови, оци чија су дјела остала као трајни темељ вјере. – Свети Василије Велики својим тумачењем шест дана стварања, Свети Григорије Богослов који је допунио брата свога који је написао дјело о стварању човјека и Свети Јован Златоуст чија су дјела небројена по количини и таква да је заиста још за живота заслужио да га људи назову Златоустим – нагласио је о. Дарко и подсјетио да је и међу великим оцима било потребе да се усагласе. Вјековима након њиховог представљења због њихове богословске славе људи су нашли разлог за раздор и неслагање, што је Бог касније претворио у данашњи празник, празник јединства цркве, јединства божанских дарова тројице светитеља. И данас се, казао је о. Дарко слично дешава. – И ми смо као Василити, Григорити и Јованити заборавили да најприје припадамо једној Цркви – закључио је о. Дарко и додао да човјек слободан да чини све у славу Божију докле год не шкоди јединству Цркве, које је светиња. Извор: Манастир Острог

У Светосавском дому у Нишу у недељу, 22. децембра 2019. године у вечерњим часовима одржана је промоција капиталног дела Православне Епархије нишке - монографије „Историја Православне Епархије нишке“, аутора ђакона Далибора Мидића, катихете и архивара Епархије нишке. Овај важан издавачки подухват Епархије подржан је од стране Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства Правде Републике Србије. Аутор је ово дело приредио са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а из штампе је изашло у години обележавања 8 векова самосталности Српске Православне Цркве. Како је у свом говору истакао др теологије Ивица Живковић "о научном квалитету овог дела сведочи и један од највећих стручњака из области историје Српске Цркве код нас Срба проф. др Владислав Пузовић, професор на предмету Историја Цркве на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду", који је у својој рецензији истакао научну вредност монографије. Ова древна Православна Епархија је током своје историје била у саставу готово свих Архиепископија и Патријаршија у Југоисточној Европи. Отуда њена историја на одређен начин обједињује историју Православне Цркве у овом делу Европе" део је рецензије професора Пузовића која је прочитана на промоцији. Монографија обухвата поглавља о Епархији нишкој под омофором западне Цркве, у Охридској Архиепископији, у Трновској Патријаршији и у Пећкој Патријаршији 1386-1692. Ту су и поглавља о уздизању Епархије на достојанство Митрополије 1692, као и о Митрополији нишкој након укидања Пећке Патријаршије и периоду када је Митрополија била под управом бугарске егзархије. Такође, у монографији су и делови посвећени периодима Епархије нишке у оквиру Београдске Митрополије, неканонске Јерархије нишке и повратку канонске Јерархије нишке, Епархије у Првом светском рату уз поглавље о нишким свештеномученицима, Епархије након Првог светског рата и у Другом светском рату и Епархије у освит 21. века. У оквиру монографије налазе се и посебни одељци о Митрополији пиротској, каталог Епископа и Митрополита нишких и Митрополита нишавских, као и преглед манастира Православне Епархије нишке. Пред пуном салом Светосавског дома речи хвале делу, али и његовом аутору ђакону Далибору Мидићу на великом труду и посвећености, упутио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Владика се присетио тренутка када је по избору за Архијереја нишког почео са писањем приступне беседе и његовим суочавањем са чињеницом да готово не постоје обједињени писани трагови историје ове древне Епархије, чија историја датира много пре проглашења аутокефалности Српске Цркве. Једини текстови на које је наишао, били су фрагменти историје, које је на сајту Епархије нишке писао управо ђакон Далибор Мидић. Хвала Богу што нишка Епархија, као једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве, са својих 1700 година постојања на овим просторима, после 1700 година добија и једну овакву књигу, која ће на достојан и репрезентативан начин говорити о историји Цркве на овим просторима, од најранијих времена ове Епархије па све до данас" рекао је између осталог Владика. Владика Арсеније је истакао да је овај пионирски рад аутора темељ за сва будућа истраживања и да свако поглавље монографије може бити тема посебних књига. Такође, Владика је најавио и ново дело на коме ђакон Далибор тренутно ради, а реч је о књизи посвећеној Светом исповеднику Доситеју (Васићу), блаженопочившем Владики нишком и загребачком. Потом је о свом раду говорио и ђакон Далибор Мидић, који је заблагодарио свима који су му на било који начин олакшали године рада на монографији. Аутор је ово вече посветио блаженој успомени на проту Петра Гагулића, који је, како је рекао ђакон Далибор, поставио темеље историографије Православне Епархије нишке и чији рад и до данашњег дана није потпуно исцрпљен. Он заслужује посебну пажњу, која му за живота није била посвећена, па желим да се на овај начин и њему, његовој успомени и његовој породици и потомцима захвалим" рекао је отац Далибор о проти Петру Гагулићу. "Епархија нишка данас представља најстарију црквену организацију у саставу Српске Православне Цркве. Семе Хришћанства на просторима данашње нишке Архиепископије било је посејано у најраније време" рекао је аутор говорећи о значају наше богоспасаване Епархије који је приказан у монографији. На крају свог излагања аутор се посебно на благослову, љубави и подршци захвалио Преосвећеном Владики Арсенију, као и својој породици, која је поднела највећу жртву током његовог рада на монографији. Извор: Радио Глас

Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

На дан када молитвено славимо Светог Романа Ђунишког, у четвртак, 29. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Светог Романа у Ђунису. Преосвећеном Владики саслуживали су монаштво и свештенство нишке и крушевачке Епархије уз мноштво верног народа, који су током Евхаристијског Сабрања испунили манастирску порту. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова. Преосвећени Владика нишки Арсеније одржао је надахнуту беседу у којој је говорио о Преподобном оцу нашем Роману Ђунишком. За све поклонике и трудбенике ове Светиње припремљена је трпеза љубави, око које су се побринули игуман ове свете обитељи архимандрит Дамаскин (Грабеж) са својом у Христу братијом и свечарима који су се прошле године прихватили ове дивне обавезе. По традицији и ове године је у част празника уприличен богат културно- метнички програм. Извор: Епархија нишка

У недељу десету по Педесетници, 25. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Српског у Коловрату код Пријепоља. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, некадашњи парох коловратски протојереј-ставрофор Милован Пузовић и ђакон Горан Крстић. Звучни запис беседе Похваливши труд и љубав према светињи свих људи добре воље, коју исказују кроз помоћ на уређењу и довршењу храма у Коловрату, Епископ је додао да је такво усмерење душе ка Богу основ за добар у богоугодан живот на земљи: – Да би смо правили спољашњи поредак, укључујући у то и поредак око овог светог храма, неопходно је пре тога успоставити добар поредак у себи. Тек онда ћемо бити способни успоставити добар поредак у простору око себе. Најпре у својој души у срцу своме све довести на право место, усмерити се ка Богу, у добрим жељама, добрим намерама, добрим делима. Волети Бога и своје ближње, желети добро својим ближњима, избацити из себе све труло, све што је усмерено у погрешном правцу. Кад год видимо да у нечему не успевамо треба да се запитамо да ли је добар поредак у души свакога од нас, беседио је Епископ Атанасије присутнима. Сви они који су се подвигом поста сједињеним са молитвом и добрим делима, спремали за свето причешће, на позив Епископа приступили су Светој Чаши, заједничарећи са Господом у Пречасним тајнама Његовим. Заједничарење у славу Божију и Његових светих угодника настављено је за трпезом љубави након Свете Литургије. Извор: Епархија милешевска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Звучни запис беседе Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве

Света литургија на осму недјељу по празнику Педесетнице служена је у манастиру Савина у Херцег Новом. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља вјерницима сабраним на Светом богослужењу ријечима литургијске проповиједи обратио се Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је, између осталог, казао да су кротост, смирење и дуготрпљење темељ љубави нелицемјерне. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка. У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима. Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења. Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и изгубио све стечано до тада. Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ Нови човек је темељ нове Србије Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. Ако у томе успемо – успели смо у свему Аутор: Мирољуб Мијушковић (Фото Глас цркве) Владика шабачки Лаврентије, световно Живко Трифуновић (Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935), архијереј је Српске православне цркве са најдужим епископским стажом, дужим од пола века. Замонашио се као студент Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа. Последње три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налази на челу шабачке епархије. За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве”, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислено потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западноевропски и аустралијски (1969–1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западноевропски (1973–1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, који ће 1991. у време патријарха Павла бити крунисани помирењем. Време у којем живимо је турбулентно. Држава Србија је бременита проблемима, а народ прилично подељен. Шта бисте данас поручили грађанима? „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се наједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз”, записао је давно Иво Андрић. Древна „Књига живота” – Библија, увек је крај мог узглавља. Помогла ми је да на њеним порукама и поукама изградим своју веру у Бога, народ и себе. У деветој деценији свога земнога века, та вера ме подмлађује и чини оптимистом. Верујем да је овај свет најбољи од свих Божјих светова и да је ово време најлепше и најбоље у свеукупној људској историји. Јер ово је наше време и наша највећа шанса. Бог нам нуди да искористимо ту шансу и оправдамо своје узвишено људско и хришћанско призвање. Моја порука грађанима Србије и свим људима света је очински позив на одговорност. Нарочито на одговорност за јавну реч. Опет цитирам Андрића: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч може дуго да живи закопана у другом човеку”. Чувајмо се тешких и јаких речи. Реч је најоштрији и најотровнији мач. „Уби ме прејака реч”, болно вапије песник Бранко Миљковић. Реч фијуче и пуца као бич, погађа као метак. „Будимо људи”, саветује патријарх Павле. За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски дијалог и договор. Да ојачају разум а обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство. У овој јубиларној години када обележавамо осам векова самосталности наше мајке Цркве, позивам себе, васцело свештенство и Божји народ на саборни подвиг сведочења своје вере, више примером него речима. У овим данима када се „све прашта васкрсењем”, коленоприклоно од Бога и Божјег народа молим опроштај за све лоше примере од стране нас, црквене јерархије, које су могле саблазнити слабе у вери. У животу и раду имали сте и лепих, а претпостављамо и ружних тренутака. Шта вас је највише обрадовало, ако можете да издвојите? Највише ме обрадује доброта, леп гест и поступак у свакодневном животу „обичних” људи. Учтива реч, благ осмех, топао поглед, срдачан поздрав... Изнад свега искрена реч захвалности за мале, ситне ствари. Љубазност и предусретљивост, спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ и ситна услуга. Највећа драгоценост нашег времена су речи: изволите, хвала, извините, опростите... Оне живе и обитавају у животу Божјег народа и на њима почива поредак света. Свет је препун доброте. Али доброта није бучна и рекламерска, нема маркетинг и кампање. А зло је бучно, самохвалисаво, галамџијско, дрско, наметљиво... Зато нам се чини да га више има. Оно живи на насловним странама жуте штампе и у ударним терминима таблоидних електронских медија, најопаснијих тровачница људске душе. Вашим колегама препоручујем као савет и завет песму „бранковинске виле” Десанке Максимовић: „Објавите једном на велика звона”. Многим Шапчанима у сећање су урезане слике из шабачке хале 1995. док обилазите избеглице из Крајине, места где сте у младости живели и радили. Шта вас је највише растужило у претходним годинама? Највише ме растужују људска бахатост, осионост, умишљеност, саможивост, безобзирност... Горки су плодови овог корова који расте у душама појединих људи и народа. Сведоци тога су милиони и милиони избеглица, бескућника и апатрида који се потуцају и блуде светом од немила до недрага. На десетине милиона породица и деце у Африци пате у сиромаштву и умиру од глади. Са њима је распети и васкрсли Христос. Он живи у свакој њиховој сузи, болу, уздаху, вапају... И међу нама много је оних којима је наша помоћ потребна. Онај ко хоће да сретне и види Христа, нека укаже помоћ своме комшији болеснику, сиромашку, немоћној старици или старцу... Нека им се нађе... Чаша хладне воде, шоља чаја, лепа и топла реч велики су као храм. На питање да ли ће Христос, када поново дође, наћи вере на земљи, Свети владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не у раскошним храмовима и псалмодијама, већ у шапутању људског језика и у тишини и топлини људског срца”. Велики задаци стоје данас пред српском црквом и српском просветом и културом. Потребни су велики напори на духовној и културној обнови, као и на образовању и просвећивању нашег народа, особито младих. То је темељ сваке обнове. И црква и држава улажу велике напоре у изградњу велелепних храмова и градова. Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. То је претежније од свега. То је темељ нове Србије. Ако у томе успемо – успели смо у свему. Сећајући се трагичних збивања из 1995. која спомињете, поносан сам на свој народ. Србија је раскопчала недра и примила своју страдалну браћу, делећи са њима све што је имала. То су били дани санкција, изолације, беспарице, сиромаштва... Али изнад свега дани великог људског и хришћанског срца. То ми даје разлог да верујем у свој народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени верујем да ћемо, уз Божју помоћ, наћи излаз из свих невоља, и из свега изаћи већи и снажнији. Да сведем овај одговор на сентенцу нашег великог писца Добрице Ћосића: „Вода и народ увек нађу свој пут!” Са том вером и надом поздрављам све читаоце „Политике” радосним поздравом победе живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

-Света Црква нас упозорава ријечима Божјим, неколико недјеља уочи Часног Великог поста, који је образац за све остале постове, темељ свим осталим постовима, да треба да обратимо пажњу, не толико на сам пост - то се једноставно подразумијева - него да нарочито обратимо пажњу на наше мисли, наша дјела, да преиспитамо нашу савјест, наше навике, односе према ближњима и да се потрудимо да их не само да поправимо него и у много чему унапредимо, уљепшамо, усавршимо, рекао је Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије 10. марта 2019. године на светој Литургији у манастиру Ђурђеви Супови. -Да би у овом посту све то било како ваља позвани смо на покајање, редовно да исповиједимо своје гријехе пред лицем Божјим, али и пред лицем Његових свештенослужитеља. Бог је тако устројио свету тајну исповјести да се исповједамо код свештеника и да бисмо чешће приступали светим тајнама Христовим. Сваки наш подвиг, наша добра дјела, наше добре намјере буду оснажене, освећене и добијају пуноћу кроз свете тајне Христове. На такав начин, будите сигурни, идемо правим Божјим путем, казао је епископ Јоаникије. Извор: Српска Православна Црква

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је данас, на празник Светог Николаја – Никољдан, Свету архијерејску Литургију у Јагодњаку у цркви посвећеној овом Божјем угоднику и чудотворцу. Архијереју су саслуживали: протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, умировљени пароси, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој беседи Преосвештени Владика поучио је народ: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је на здравље и спасење Света Литургија и данашњи празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Данас смо прославили славу Јагодњачког храма и принели смо бескрвну жртву Богу од свих и за све. Псалмопојац Давид каже: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Заиста је Бог диван у светима својим, диван је свети Николај Мирликијски који је својим животом и жртвом за Цркву Божију дао Богу велики принос. Из живота овога светитеља можемо видети да је био велики борац за чистоту наше православне вере. Учествовао је на Првом васељенском сабору када су се доносили догмати од животног значаја за нашу Цркву. На Првом васељенском сабору формиран је Символ Вере на којем је свети Николај Мирликијски као владика био веома заслужан за борбу против аријанства, чувајући тако чисту веру наше свете Цркве. У тропару посвећеном светом Николају славимо га као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Заиста нас свети Николај учи уздржању и истинској, чврстој и непоколебивој вери. Данас као народ очекујемо чудеса од Бога не испитујући при томе дубину свога срца. У дубини нашег срца треба стајати вера, јер је она темељ свега у нашем животу. Ако немамо вере не можемо очекивати благослов и чудо Божје. На то нас упућује Свето Јеванђеље у којем нам Господ у причама говори како да задобијемо Царство Небеско. На разне начине нас Господ Исус Христос преко светих Јеванђелиста како можемо сачувати чврстину вере и задобити Царство Божије. Данас смо у Светом Јеванђељу по Луки могли чути какав је пут човека који жели да задобије Царство Божије. „Блажени кротки јер је њихово Царство Небеско“ - управо тако, уколико смо кротки и незлобиви, ако једни према другима имамо љубави и не изграђујемо мржњу која нас одваја од љубави и милости Божије, бићемо на путу спасења и Царства Божијег. Света Црква нас на то упућује и увек нас томе учи. Икона Царства Божијег је Света Литургија на којој смо се данас сабрали. Видимо како је све лепо, свештеници служе, приносимо Богу бескрвну жртву, народ се причешћује – то је заиста иконизација Царства Божијега. Данас смо били сведоци Васкрсења, Љубави и Милости Божије. Свака Литургија је сама по себи јединствена и непоновљива, то је велика жртва коју ми Богу можемо дати. Када год смо на службама Божијим требамо приступати Светој Чаши, Телу и Крви Христовој, јер је то печат нашега живота овде на земљи. Свако од нас треба да се труди у подвигу, али суштина је Света Чаша – Тело и Крв Христова. Требамо да приступамо Извору Живота – печату наше вере и нашега Васкрсења. На Литургији ми пролазимо кроз све догађаје које су обележили овоземаљски живот Господа нашега Исуса Христа. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ваша крсна слава, нека вас Господ Исус Христос сачува молитвама светога оца нашега Николаја и вашега другог заштитника светог Нектарија Егинског, од сада и кроз сву вечност. Амин. После амвоне молитве уследило је резање славског колача. Овогодишња кума била је госпођа Слађана Пандур из Јагодњака а своје кумство предала је госпођи Стани Чучковић из Јагодњака. Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому ЦО Јагодњак. Извор: Епархија осечкопољска и барањска