Претражи Живе Речи Утехе

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru

У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве

“Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад” Српска православна црква схвата озбиљно препоруке љекара, а наредних дана ће се благовремено огласити поводом прославе Васкрса. То је за “Вијести” саопштио протојереј–ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињеске богословије, реагујући на данашњу изјаву директора Института за јавно здравље Бобана Мугоше. “Поздрављамо напоре љекарских тимова на сузбијању епидемије. Све смо здравствене мјере до сада поштовали. Јучерашњи састанак представника Митрополије и НКТ је био конструктиван. Изјава о којој др Мугоша говори дата је прекјуче – дан уочи састанка. Проблем је у спорости појединих медија који и иначе не информишу о Цркви адекватно и истинито”, рекао је прота Гојко Перовић. Додаје да ће се СПЦ ових дана благовремено огласити поводом прославе Васкрса. “Биће јасно да смо препоруке љекара схватили веома озбиљно. Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад. И поред свега тога – глас Цркве ће и даље бити глас благослова и позива на одговорност и мир”, закључио је протојереј–ставрофор Гојко Перовић, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска