Претражи Живе Речи Утехе

Хуманитарна организација "Срби за Србе" организује велики хуманитарни фестивал фолклора и етно музике, у суботу 23. септембра 2023. године са почетком у 18:30 часова на теренима КК "Партизан" на Калемегдану. Циљ фестивала је прикупљање 20.000е. Сва средства биће усмерена за изградњу нове куће породици Митровић која живи на граници између Србије и Северне Македоније у чистом албанском селу. О овом дивном догађају разговарамо са гђом Маријом Моровић из ХО "Срби за Србе": Разговор са Маријом Моровић: Цена карте износи 500 динара. Улазнице је могуће преузети у бутику ХО "Срби за Србе" на адреси Булевар Деспота Стефана 48 или на самом улазу пре почетка концерта. Више о породици Митровић, за коју се цела кација и организује, можете прочитати ОВДЕ , а можете погледати и следећи видео-прилог: Извор: Радио "Слово љубве"

На Преображење Господње, у суботу, 19. августа, у загребачкој Саборној цркви која тог дана прославља храмовну славу, Свету Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски Порфирије уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила. Тада ће и владика Кирило преузети управљање Митрополијом загребачко-љубљанском, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора који га је на свом заседању, у мају ове године, изабрао за администратора наше епархије. У наставку доносимо биографију владике Кирила. Др Кирило (Бојовић) Епископ буенос ајрески и јужно-централно амерички администратор Митрополије загребачко-љубљанске Др Кирило (у свијету Милан) Бојовић рођен је 4. фебруара 1969. године у Подгорици, као пето дијете Радула и Зорке (рођене Јовановић). Осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Војни рок служио је у Карловцу, 1987. и 1988. године. Природно-математички факултет Универзитета у Подгорици, завршио је 1992. године, након чега је уписао постдипломске студије на ПМФ-у у Београду. Завршио их је 1996, одбраном магистарског рада на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“. Прије монаштва, Владика Кирило радио је као асистент на Природно-математичкомфакултету у Подгорици (1993. до 2000. године). Годину дана – од 1. фебруара 1998. до 1. фебруара 1999. године, провео је на специјализацији на Математичком универзитету „Ломоносов“ у Москви. Крајем 2000. године дао је оставку на посао на универзитету и, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, постао искушеник Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је, уочи Петровдана, 11. јула 2004. године, Милана Бојовића постригао у монаштво давши му име Кирило. Исте године, на Божић, рукоположио га је у чин јерођакона, а сљедеће, 2006. године, 21. маја, у чин јеромонаха. Московску духовну академију владика Кирило уписао је 2005. године. На истој је дипломирао 2008. године, одбраном кандидатске дисертације на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. Поменута дисертација призната је 2010. године као докторска дисертација на Универзитету у Београду. Током трогодишњег боравка у Москви ванредно је завршио и Московску духовну семинарију. Главни уредник часописа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ био је од 2008. до 2018. године, а од 2008. године је био и координатор вјерске наставе у Митрополији црногорско-приморској. Од 2009. до 2014. године био је професор Светог Писма Новог Завјета и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског. Одликован је чином протосинђела 2010, а чином архимандрита 2013. године. Од 2014. до 2016. године архимандрит Кирило био је Архијерејски замјеник у Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве га је, маја 2016. године, изабрао за викарног епископа митрополиту Амфилохију, са титулом ”Епископ диоклијски”. У том чину је остао замјеник митрополита Амфилохија који је управљао епархијом са сједиштем у Буенос Ајресу. Хиротонију у епископски чин извршио је Патријарх српски Иринеј, 31. јула 2016. године, у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуком Светог Архијерејског Сабора 2018. године, изабран је за епархијског архијереја буенос ајреског и јужно-централно америчког. Чин устоличења извршио је митрополит Амфилохије, 2. септембра 2018. године, у храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Од 29. маја 2018. године редовни је члан Међународне Словенске Академије науке, образовања, умјетности и културе. Универзитет Олга и Мануел Ајау Кордон (La Universidad Olga y Manuel Ayau Cordon – OUMAC) из Гватемале, 18. априла 2023 г., додијелио је владици Кирилу почасни докторат –Honoris Causa. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, одржан у мају 2023. године, изабрао је Епископа Кирила за администратора Епархије загребачко-љубљанске, чиме је он на том мјесту наслиједио Његову Светост Патријарха Порфирија. Епископ Кирило носи и титулу мајсторског кандидата у шаху, коју му је додијелио Шаховски Савез Црне Горе, 3. јуна 2023. године. Извор: Митрополија Загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, после свечаности у храму Светог Саве на којој је поделио 3.000 пакетића ученицима првог и другог разреда београдских основних школа, позвао старешине и свештенике свих храмова у подручној му Архиепископији београдско-карловачкој и наложио да сутра, 12. фебруара, на светој Литургији позову вернике да дају прилог за пострадале у земљотресу у Сирији и Турској. Укупан износ који сутра буде прикупљен у београдским храмовима биће достављен тамо где је најпотребнији. Ово је у исто време апел медијима да пренесу овај патријархов позив. https://spc.rs/patrijarhov-poziv-da-se-sutra-na-svetoj-liturgiji-prikupi-pomoc-za-postradale-od-zemljotresa/

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недељни Господ је васкрсао и однeо победу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском. Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму. https://www.facebook.com/pra17

У читаоници „Даринка Јеврић“ Дома културе „Грачаница“ у Грачаници, на Благовести, 7. априла 2022. године у 19 часова биће одржано представљање деловања Српског културно-информативног центра „СПОНА“ из Скопља. Како је СПОНА најавила на инстаграму – представиће све области деловања удружења: издавачку (периодика на српском језику), позоришну продукцију на српском језику, организацију гостовања уметника, глумаца, писаца и научних радника из Србије у Скопљу и широм Северне Македоније, сарадњу са матицом Србијом, иницијативе за очување српске културне баштине, одржавање часова српског језика и дечије поезије у центру Спона. Посебан сегмент деловања овог удружења је хуманитарни рад у срединама где живе Срби у Северној Македонији и на Косову и Метохији. У склопу презентације предвиђена је и пројекција документарног филма „Спона 15 година културне мисије“, а потом је предвиђено потписивање споразума о сарадњи између Дома културе „Грачаница“ и Српског културно-информативног центра „СПОНА“. Извор: СКИЦ СПОНА инстаграм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће у Теодорову суботу, 20. марта 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. У недељу Православља, 21. марта 2021. године, Свјатјејши Патријарх Порфирије ће богослужити у цркви св. великомученика кнеза Лазара српског у крипти Храма Светога Саве на Врачару, а света Литургија ће почети у 9 часова, највљује Радио Слово љубве.

Гост емисије „Будимо људи“ Радија "Слово љубве" сутра, 13. фебруара 2021. године, у 11 часова је Тамара Кларић из Националног удружења родитеља деце оболеле од рака - НУРДОР, које ће ове године обележити 15. фебруар, Светски дан деце оболеле од рака, онлајн представом, у складу са епидемиолошком ситуацијом. Сав прикупљен новац од ове представе биће преусмерен у изградњу и опремање нове Родитељске куће у Београду и тако омогућити бесплатан смештај деци оболелој од малигних болести и њиховим породицама које долазе из целе Србије у главни град на лечење. Извор: Радио "Слово љубве"

Празник Светог и богоносног оца Николаја, архиепископа мирликијског чудотворца, торжествено се прославља као слава свештене обитељи манастира Буково надомак Неготина. По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године. По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века. По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века. Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире. У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Следећи помен манастира датира из 1654. године где се помиње игуман Михаило Дечанац за чијег је времена захваљујући ктитору кнез Симеону из села Трњана, настао други слој живописа. Године 1736. обављен је попис свештеника и калуђера у Крајини у коме се спомињу калуђери из манастира Буковa и извесни свештеници који су се учили у Букову, што значи да током 18. века у манастиру постоји нека врста богословске школе. Манастир Буково се спомиње и 1784. године у извештају вишег аустријског официра Митесера који у тајној мисији обилази Тимочку Крајину и преко манастира Буково долази у Неготин. По слому Првог српског устанка, 1813. године и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару потпуно је изгорео кров на цркви. Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково. Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године. Доласком владике Јустина на трон тимочких епископа, од 1994. године, манастир поново постаје стециште монаха. Под духовним руководством самог епископа установљен је манастирски типик са редовним богослужењем и општежитељним поретком. Монашко братство изнедрило је новог епископа, тако да 2014. године дотадашњи старешина архимандрит Иларион бива изабран за новог епископа тимочког. Данашње братство са игуманом архимандритом Козмом на челу, поред редовних монашких активности, обавља и послушања у радионицама, као што су кројачка, иконописачка, столарско-дуборезачка, док се наставља и ранија традиција пчеларења. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно-уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру. У данашњим условима, будући да је манастиру враћен део имања, братство велику пажњу придаје узгајању винове лозе у новозасађеним виноградима, као и производњи квалитетних вина и ракије. Изграђен је нови манастирски конак, на темељима старог, у склопу којег је и параклис посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице. Манастирску порту краси и целебни источник посвећен Пресветој Богородици. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у недељу 10. маја 2020. године, на дан молитвеног спомена спаљивања моштију Светога Саве, славе Спомен-Храма на Врачару, служити свету архијерејску Литургију у крипти Храма са почетком у 9 часова, сазнаје Радио Слово љубве.

Торжественом Литургијом, којом је 8. маја 2020. године прослављена слава цркве Светог Марка на Ташмајдану, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Михаило Арнаут и Сретен Младеновић, протојереј Саво Поповић, протонамесник Бранислав Борота и ђакони Славко Аничић, Драган Танасијевић и Никола Костић, у молитвеном присуству протојереја Трајана Којића, старешине храма Светог Марка. Хор Светог деспота Стефана, под диригентским вођством проф. Предрага Миодрага, са благоверним народом појао је тропар Светом апостолу и јеванђелисти Марку док је Патријарх преломио славски колач кума славе г. Драгана Рајовића. Извор: Инфо-служба СПЦ

Новопрестављени протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић ће бити сахрањен сутра, 30. априла 2020. Лета Господњег, на гробљу у Шкаљарима у кругу породице, саопштено је на интернет страници Црквене општине Котор. Повезане вести: Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020) У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Истог дана заупокојену Литургију и опело новопрестављеном проти, у которском храму Светог Николе служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.

Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.

У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. ЗВУЧНИ ПРЕНОС: http://svetigoralive.com:8879/; Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде:

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, одржаће предавање у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, 20. фебруара 2020. године, са почетком од 19 часова. Отац Гојко ће говорити на тему „Савремени човек и савремени свет”. Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу

У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.

У истини Божијој и братској љубави позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима су истина и правда на срцу, да се сјутра окупимо на Тројичиндански сабор пред Саборним храмом Христовог Васкрсења у Подгорици. Због очекиване масовности скупа, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, упутити онима који ће сјутра бити присутни на Сабору, пар важних напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да Светом Причешћу на сјутрашњој Литургији могу приступити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде да живе животом Цркве и који су постили тродневни пост, на који су сви вјерни били позвани уочи Сабора. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став за одбрану светиња Божијих и умножење братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег трулежног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама и увредама које се ових дана пишу и говоре у, одавно незапамћеној, антицрквеној медијској кампањи, не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. * * * У разговорима за Радио Светигору свештеници Митрополије црногорско-приморске говорили су о организованим поласцима верника из њихових парохија на сутрашњи Тројичиндански сабор за одбрану светиња који ће бити одржан на платоу испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Организовани полазак верника испред храма Светог Јована Владимира у Бару планиран је за 7,30 часова, испред манастира Ђурђеви Ступови код Берана у 5 часова, испред храма Светог Николе у Котору у 6,30 часова, са Трга Шака Петровића у Никшићу у 7,30 часова, испред Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња у 7,30 часова, испред бјелопољске цркве Светих Петра и Павла у 5,30 часова, из Улциња у 7 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Српска Православна Црква