Претражи Живе Речи Утехе

Сусрет Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила са Свјатјејшим патријархом васељенским Вароломејем одржаће се у Цариграду 31. августа 2018. године, јавља званични сајт Московског патријарха. До претходног сусрета Свјатјејшег патријарха московског Кирила са Свјатјејшим патријархом Вартоломејем дошло је на Сабрању предстојатеља православних аутокефалних Цркава, којије држан од 22. до 27. јануара 2016. године у Женеви у Швајцарској. Раније су се ова два патријарха састајали у времену од 6. до 9. марта 2014. на Сабрању предстојатеља аутокефалних православних Цркава у Цариграду; 7. октобра 2013. у Подгорици (Црна Гора); за време посете Свјатјејшег патријарха васељенског Московској Патријаршији 22-31. маја 2010, као и у оквиру званичне посете московског патријарха Кирила областима Васељенске Патријаршије 4. до 6. јула 2009. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Навршило се 50 година од када је на празник Светог Прокопија 1968. године у Кефалонији митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположен у чин јеромонаха. Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора View full Странице

Архиепископ атински и све Јеладе Јероним сусрео се јуче у сједишту Атинске архиепископије с предсједником Одјела за спољашње црквене везе Московске патријаршијеМитрополитом волоколамским Иларионом који у Грчкој борави по благослову Патријарха московског и све Русије Кирила као учесник 25. генералне Интерпарламентарне скупштине православља. Митрополит Иларион пренио је Његовом Блаженству поздраве и добре жеље предстојатеља Руске православне цркве. Током срдачног разговора било је ријечи о питањима билатералног и општеправославног значаја. „Благодарим Блажењејсшем Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму за могућност да разговарамо о различитим темама у вези са међуправославним односима. Разговарали смо о нашим билатералним односима и о односима између Цркве и државе у Грчкој и Русији. Такође сам говорио Његовом Блаженству о тешкој ситуацији у којој се данас налази Украјинска православна црква. Веома сам задовољан што могу да се видим поново с Његовим Блаженством, да га видим у добром здрављу и пожелим му многаја и благаја љета“, изјавио је Митрополит Иларион након сусрета. Архиепископ Јероним рекао је са своје стране да му је посебно драго због састанка са Митрополитом Иларионом који им је дао прилику да размијене мишљења на тему Цркве у цјелини као и бројним темама, као што је питање црквених послова у Украјини. „Зауставили смо се на чињеници да ћемо пратити развој ситуације како бисмо дали или не своју сагласност. Желим просвећење свише свима онима који су, за разлику од нас, обдарени већим овлашћењима, да резултат буде на корист читаве Цркве“, рекао је Архиепископ атински. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице

Под називом „У сусрет Видовдану - Отаџбини с љубављу“ , у уторак, 19. јуна у у 14 сати у Свечаној сали Дома Војске Србије одржаће се концерт родољубивих, војничких и духовних песама компонованих на стихове пуковника у пензији Станоја Јовановића, војног новинара и публицисте Познати солисти, Жарко Данчуо, Оливер Њего, Екстра Нена, Викторија, Елеонора Баруџија, Мира Караниколић, Дејан Пешић, Драган Млађеновић, Жељко Трајковић и сестре Марија и Марина Гобовић извешће осамнаест композиција у пратњи Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, под диригентском палицом Павла Медаковића. Промотивно ће бити приказан видео спот свечане песме „Балада о Хиландару", у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм ", аутора Станоја Јовановића и Радета Радивојевића, у режији Данила Пашквана, уз музичку пратњу УА МО „Станислав Бинички“, Хора „Краљица Марија“ и Ансамбла „Ренесанс“. Концерт је организован уз подршку Министарства одбране - Управе за односе са јавношћу. Водитељ је Милица Гацин. View full Странице

У суботу, 26. маја, у навечерје празника Педесетнице, у организацији Музичке омладине Новог Сада, у новосадској Синагоги одржан је изузетно посећен концерт духовне музике, који по свему надилази значај тек једног од успешних музичких догађаја у обиљу културне понуде града. Ваља истаћи да је концерт својеврсна „реплика” на прошлогодишњи, овацијама испраћен наступ истих ансамбала (осим учешћа разчичитих гостију) у загребачком музеју „Мимара“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, под симболичним називом „Сусрет музичких традиција истока и запада”, концерт је сабрао наступе три хорска ансамбла, који су представили различите традиције хришћанске богослужбене музике источне и западне Цркве, у историјском пресеку од више векова – од Грегоријанског корала, те химни и мелоса с почетка трећег века – до компонованих дела духовне музике ововековних аутора. Брижљиво конципиран и режиран програм додатно је употпуњен прегнућима Телевизијске продукције Епархије бачке – преко мултимедијалних елемената у виду пројекција слајдова икона, фресака и религијских слика, као и пригодном, естетски оправданом, атмосфери и амбијенту саобразном расветом. Уз благослов, концерт је молитвеном и поучном беседом отворио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, подвлачећи значај лепоте и смисла предстојећег празника у контексту свима доступне комуникције и дијалога, упркос свим реалним или привидним различитостима. У том смислу, музичка богослужбена традиција пружа немерљив допринос, јер „ко Господу песмом славослови, двостуко се моли”. На надахнуту беседу добродошлице преосвећеног Владике као домаћина, топлим речима одговорио је декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта из Загреба, професор др Мислав Гргић, наглашавајући значај наставка дијалога у оквиру хришћанске заједнице која је у току свог постојања, дуже била јединствена него подељена, што посебно импресивно одјекује управо у тренутку док Његова Све-Светост Патријарх васељенски и цариградски борави у посети поглавару Римокатоличке Цркве. Наступи хорова смењивали су се логичном динамиком и усаглашено са историјским контекстом периода из кога потичу, уз присуство свих извођача на сцени, што је у знатној мери допринело динамизму и свежини понуђених садржаја. После заједничког извођења Кирие елеисон, у интерпретацији сва три хора, Записом с папируса из Оксиринха, из трећег века, представио се прослављени Хор манастира Ковиља. Хор манастира Ковиља већ више од двадесет и пет година успешно се бави изучавањем и извођењем византијског црквеног појања. Осим појања на свакодневним манастирским црквеним богослужењима, Хор је учествовао и на бројним значајним црквеним и државним манифестацијама: свеноћно бдење у манастиру Хиландару 1999. поводом јубилеја 800 година постојања манастира; свеправославно литургијско сабрање у Храму Светог Саве на Врачару 2004. поводом освећивања храма; свеноћно бдење и свечана литургија на празник Преподобног Симона монаха 2006. поводом почетка обележавања 800 година манастира Жиче; Светосавска академија у Сава Центру 2008; свеправославно литургијско сабрање у Нишу 2013. поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Хор је, такође, више пута наступао на разним музичким фестивалима и концертима: Финска 2000; Москва 2001; БЕМУС 2001; Дани српског духовног преображења 2002; Festival de l’Imaginaire у Паризу 2003; Мокрањчеви дани 2004; Бугарска 2006; Руски дом 2013; наступ у оквиру мултимедијалног пројекта Beyond zero са Кронос квартетом у Карнеги холу у Њујорку 2015; наступ у музеју Мимара у оквиру концерта насловљеног Сагласје црквене музике истока и запада у Загребу 2017. До сада, Хор манастира Ковиљ објавио је антологију химни Усред сабора песмом ћу те величати (ЦД и касета), избор из тринаесточасовног панигира под називом Сазвучја хиландарског славословља (пет ЦД-ова и касета), снимак концерта са БЕМУСА 2001. Данас се Црква озарује (ЦД), као и Псалме (књига са ЦД-ом). Хором руководи искусни протопсалт јерођакон Јеротеј Ковиљац. Наизменично, како је програм протицао, у складу са хронологијом и епохама које лоцирају (и артикулишу) настанке појединих композиција, у сукцесивним наступима извођача, од хора светоархангелске обитељи чули смо и средњевековно појање, од 7‒11. века, на примеру правог бисера транкултуралности – у Антифону Enumen sou Xriste / Laudamus te Christe, где се стихови 149. псалма изводе низменично на грчком и латинском језику, а на основу музиколошких реконструкција Марсела Переса. Ковиљски монаси су извели и захтевни мелос Св. Јована Кукузеља, Алилуја, глас пети. Кукузељ – Ангелогласни – једно је од најзначајнијих имена средњег века, као композитор, реформатор, родоначелник новог мелодијског стила у црквеној музици, калофонијског. O Thelon musikin, такође у убедљивој интерпретацији хора манастира Ковиљ, заправо је хрестоматија, метод за учење црквене музике дат у виду мелоса Мануила Хрисафиса, најпознатијег византијског музичара и теоретичара 15. века. Мелос Петра Берекетиса - Марије, Господ с тобоју – је један од девет стихова из химне Богородице дјево, глас трећи. Захтевну композицију, писану у мелизматичном, пападикијском стилу, по коме је аутор и добио назив „оца” нетрадиционаалног музичког жанра – калофоничног ирмоса – ковиљски монаси, под сигурном руком свог доместика – протпсалта Јеротеја, извели су са несвакидашњом лакоћом у изразу, интонативно беспрекорно, чак и у завидно високој лаги, са добро избалансираним односом мелодије и исона, потврђујући да им различити стилови и жанровске подгрупе и одреднице не представљају проблем, већ напротив – изазов. У њиховој интерпретацији чули смо и мелос Јакова Протопсалта Да исправитсја молитва моја, глас први, запис који потписује један од највећих вокалних педагога 18. века, као и химну Богородици Аксион естин, глас 6, мелос савременог аутора Јована Арванитиса. Aкадемски мушки збор Факултета електротехнике и рачунарства основан је 2016. године на иницијативу маестра Јосипа Деливелија (Josip degl' Ivelli) и декана FER-a проф. Др Мислава Гргића. Хор у свом репертоару нагласак ставља на класичну хорску литературу, пре свега хрватских аутора. Додатно, репертоар Хора укључује и a cappella композиције класичног репертоара, од ренесансе до савременог стваралаштва, као и клапске композиције и дела савременог или популарног вишегласја. Чланови су садашњи и бивши студенти и запослени, али и остали заинтересовани пријатељи и поштоваоци Факултета. Диригент Хора је Josip degl' Ivellio, диригент, хоровођа и композитор из Загреба, а префект Хора је професор др Мислав Гргић, редовни професор у Заводу за радиокомуникације FER-a. Већ током своје прве године постојања, Хор је имао чак 17 наступа, и иако је реч о релативно младом ансамблу, позитивне критике истичу лежерност и лакоћу у наступу, својствене искусним хоровима. Током 2017. године, Хор је забележио 25 наступа, између осталог у Хрватској (Загреб, Глина, Питомача, Хрватска Костајница, Самобор, Тухељ, Каштел Камбеловац, Каштел Штафилић), Словенији (Стична) и Италији (Рим). Овај ансамбл, који се одликује рафинираним, присним камерним звуком, и несвакидашњом способношћу за пластично динамичко и агогичко нијансирање, изводио је дела која су се хронолошки кореспондирајући са осталим изведеним опусима, кретала од грегоријанике (Kyrie и Gloria iz Misse Orbis factor, из 10. века, Salve Regina и Regina coeli, преко правог раритета ‒ глагољашког напева композитора Миха Демовића – Здраво тило, те Сврши стопи моје Крсте Одака, компоновано на старословенски текст, што је представљало својеврсни програмски куриозум. Публика је топло примила и Магнификат Албе Видаковића, једног од корифеја новије хрватске литургијске музичке литертуре, и посебно корал Ave verum – свога хоровође и композитора Јосипа Деливелија. Након стихова iz 148. псaлма Laudate Dominum de coelis, композицијом Jubilate Deo Доменика Бартолучија, ововековног аутора, настављача прослављене римске школе полифоније која починје с Палестрином, ансамбл АКМУЗ заокружио је свој део наступа. Новоформирани хорски ансамбл ХорУнс – хор Универзитета у Новом Саду (2106) који окупља студенте свих факултета новосадског Универзитета има за циљ да у својој средини, али и у иностраним универзитетским круговима промовише српску и светску хорску традицију различитих стилова, врста и жанрова. Кроз рад са иностраним ансамблима и диригентима, ХорУнс жели да путем заједничких пројеката, како оних уметничких, тако и друштвено-ангажованих, афирмише нове облике хорске делатности. Поред службених наступа за потребе Ректората новосадског Универзитета, као и других значајних градских, покрајинских и републичких институција (САНУ, Матица српска...), Хор негује и концертне активности у традиционалним и нетрадиционалним просторима. Диригент Хора је др Богдан Ђаковић, музиколог и редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У интерпретацији универзитетског хора чули смо хомофону антему Томаса Талиса (Thomas Tallis: 1505–1585) под насловом If ye love me, потом један од бисера хорске бугарске вишегласне литературе Во царствији твојем Добри Христова. Ово дело за соло спран и мешовити хор је заправо фрагмент сложеније комозиције на текст Блаженстава. Коначно, у извођењу ХорУнс-а, Тропар Св. Николи Британца Џона Тавенера, опус једног од најзначајнијих светских композитора 20 и 21. века, донео је пост-минималистички призвук и лирско молитвени карактер, те присуство лежећег тона из византијске традиције, као водеће одлике самосвојног ауторовог стила који је, примивши православну веру, последњих неколико деценија живота посветио компоновању православне црквене музике. Овај, надасве импресивни звучни сусрет музичких традиција истока и запада, у организацији МОНС-а, уоквирен у темат посвећен хришћанској музичкој традицији са свим њеним модалитетима и изображењима, осим у културолошком и духовном контексту, где је манифестција човекове религиозности кроз музику тек једна од могућих истина, једна од понуђених нијанси, представља немерљив допринос правом, чистом и истинском интеррелигијском дијалогу који је, за све нас, вишеструко важан, и преко потребан. Извор: Епархија бачка View full Странице

Разговор са Бертраном Вержелијем, француским философом и есејистом, професором философије на Факултету политичких наука и моралног богословља на Православном институту Светог Сергија у Паризу; аутором преко шездесет наслова, од којих ће „Искушење човеко-бога“ ускоро бити објављено и у српском преводу. Како сте се упознали са Православљем? Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље. Који вас је разлог навео на преобраћење? Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено. Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот? Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког. Која је духовна лепота Православља? Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави. Које је његово благо? Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости. Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу? Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје. Какво је православно виђење човековог спасења? Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности. Када неко жели да открије Православље шта му кажете? Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати. Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018. Превод: Јулија Видовић Изворник: View full Странице

Сусрет предстoјатеља Руске и Српске Православне Цркве одржан је 23. маја 2018. године у Патријаршијској резиденцији на Чистом переулке у Москви. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја, који је допутовао у Москву предходног дана, пратили су Епископ бачки г. Иринеј, викарни Епископ моравички и старешина Подворја Патријаршије српске у Москви г. Антоније, настојатељ манастира Ковиља и изабрани Епископ мохачки архимандрит Исихије, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић и лични секретар Патријарха ипођакон Дејан Накић. Са стране Руске Православне Цркве сусрету су присуствовали председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије Митрополит волоколамски г. Иларион, Епископ домодједовски Јован, заменик председника ОВЦС протојереј Николај Балашов, секретар ОВЦС за међуправославне односе протојереј Игор Јакимчук, сарадник ОВЦС А. Хошев. Срдачно поздрављајући предстојатеља Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил је нагласио: -Ми смо веома срећни што сте допутовали у Москву поводом Вашег избора за носиоца награде Међународног фонда јединства православних народа. Његова Светост г. Кирил је истакао значај доприноса Свјатејшег Патријарха г. Иринеја и Српске Православне Цркве за јединство Православља. -Ми ћемо Вам одати част поводом доделе награде, а уочи тог догађаја желели бисмо да се са Вама састанемо како би разменили мишљења о неким битним питањима, изјавио је у наставку предстојатељ Руске Православне Цркве. Са своје стране, Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је на награди „За посебан допринос на јачању јединства православних народа“, нагласивши да та награда за њега представља велику част. У наставку разговора, предстојатељи Руске и Српске Православне Цркве дотакли су се широког спектра питања која се тичу обостраних односа и општеправославног јединства. По завршетку сусрета размењени су дарови. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

У четвртак, 19. априла 2018. године, у епископској резиденцији у Пријепољу одржан је радни састанак ужег Oдбора за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве, који ће у својој пуноћи бити обележен наредне, 2019. године. Састанком је председавао Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, а учесници конструктивног разговора били су архимандрит Теофил, настојатељ манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској; јеромонах Павле, настојатељ манастира Свете Тројице у Дубници, протојереј Игор Ерић, архијерејски намесник пријепољски; протојереј Бранислав Стојановић, секретар Епархије; протојереј-ставрофор Марко Папић, секретар Oдбора за прославу јубилеја; и протођакон Никола Перковић. Ово је још један у низу састанака на којима се износе идеје како би се што боље и разноврсније организовало обележавање јубилеја манастира Милешеве који са гробом Светог Саве и Белим Анђелом скоро дугих осам векова јесте један од значајних духовних, националних и културних светионика српском народу не само у Рашкој области него и и ван граница Србије, где год Срби живе. На почетку састанка Преосвећени Епископ је истакао значај предстојећег јубилеја који се поклапа и са прославом осамстогодишњице самосталности Српске Православне Цркве. Епископ је такође нагласио да се сви расположиви духовни, културни, уметнички, медијски, образовни и други потенцијали на простору Епархије милешевске и шире укључе и дају допринос у прослави јубилеја као својеврсну задужбину коју остављају будућим српским генерацијама. Разговор са Владиком изнедрио је нове идеје, међу којима су ликовни и литерарни конкурс на тему јубилеја за ученике основних и средњих школа у Србији, саборовање православне омладине из више земаља Европе и света, фестивали хорске музике, концерти изворне песме и гусала, разне изложбе, научни скупови и предавања, али и дигитализација старих рукописних књига, фресака и ризнице манастира Милешеве којом би се широј домаћој и светској јавности путем интернета могло представити до сада сачувано благо светиње на обали Милешевке, задужбине Светог краља Владислава из светородне лозе Немањића. Са остваривањем ових идеја, благословом Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, наставиће се током ове године и продужити у следећој јубиларној 2019. години у којој се као круна прославе планира централна свечана академија у манастиру Милешеви. Наредни састанак овог радног тела Епархије милешевске заказан је за уторак, 24. април 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Васкршњи интервју Његове Светости Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. ИРИНЕЈА дат Телевизији "Храм", Архиепископије београдско-карловачке. View full Странице

Предавање свештеника Јована Радовића пароха Подгоричког на тему “Сусрет са Светим Јованом Кронштатским” које је одржао 30. децембра 2017. године у Саборној цркви Светог Ђорђа у Подгоричком насељу Доња Горица. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице