Претражи Живе Речи Утехе

Каква је ситуација у Грачаници на дан формирања тзв. војске Косова новинарка Сенка Милош разговарала је са Александром Гуџићем, уредником историјско-документарних програма у Дому културе у том месту. Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције. „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић. Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић. „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник. Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини. „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић. „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик. Извор: Спутњик View full Странице

Cega se najvise plasite? Kako se vasi strahovi ispoljavaju u svakodnevnom zivotu, kako se branite od njih, kako ih prevazilazite? Ignorisanjem ili suocavanjem? Sta za vas znaci strah? Da li imamo stalno veru da pomeramo planine, jer kako jedna ovde dobra dusa rece, ljubav izgoni strah... Hajte klapklap

Док пишем ове редове мота ми се по глави она Орвелова реченица у којој он примећује да нам се нараштај недотупавних обесио о врат попут огрлице нанизане лешевима. У времену када је информација заменила знање, морамо се запитати да ли они који верују у тумачења која немају упориште у анализи, већ само у предрасудама, сујеверју, параноји или другим врстама нерационалног мишљења, који верују опскурним медијима, спектаклима и сензацијама, трагичарима жуте штампе, агресивним веганима, равноземљашима, антивакцинашима и осталим верујућим у завере, смеју да буду генератори, дисеминатори и промотери вере и културе (или су пак они сами њен производ), а да сви који преиспитују такве ставове бивају аутоматски етикетирани као издајници, плаћеници, или не дај Боже, као научници. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953). View full Странице

Да ли смо прешли из смрти у живот? (1 Јн 3, 14): Страх од смрти у перспективи Велике недеље Епископ Максим Васиљевић Еп. Максим, Нови Мексико, 2017. У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти надилази једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. http://teologija.net/da-li-smo-presli-iz-smrti-u-zivot/

У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. Извор: Теологија.нет View full Странице

Да не спамујем другу тему.

Ево покренуо сам прву тему!

Драге сестре и братијо, Прекопираћу вам писмо које сам послао једном јеромонаху. Унапред молим за озбиљност и саосећајност. Оче, нисам вам дуго писао километарска писма али ћу сад морати јер ме мука тера. Неће баш бити километарско, чита се за 2 минута. Покушавам да дефинишем, да опишем, уђем у своју подсвест како бих вам објаснио тачно оно што ме мучи.Те помисли ми стварају страх који није мали, који ме паралише и који може бити погубан по мене. Може опет да ме одведе у Институт за ментално здравље а они ионако једва да могу да помогну човеку а тек мени не могу помоћи јер је мој проблем везан за духовност. Ви морате бити мој лекар. А и да се што пре скинем са ових лекова. Само би ме кљукали лековима. Читајући Псалтир и слушајући једну духовну емисију ја сам стекао слику о Богу који уме сурово да кажњава. Почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне.Како да правилно поимам Бога? Ја имам тзв општи анксиозни поремећај (ОАП)или како га у психијатрији зову- слободно лебдећи страх. Ухвати ме безразложни страх и оно чега се прво латим што ме плаши то ми ствара панику и преокупира ми ум. Рецимо, бојим се заразних болести. Па кад сам у фазама тог ОАП ако мислим о хигијени онда је страх од инфекција, када мислим о Богу онда је страх од Бога. Већину страхова сам победио али ми је преостао тај религијски, почео сам да се бојим Бога, стекао сам страх од Божје казне. Како да правилно поимам Бога како га се не би бојао.

Пре неколико месеци имао сам жестоку расправу са мајком. Пале су тешке речи, увреде, псовке... Од тада имам страх од "судбине", страх од сутра, страх од Бога и страх од божје казне. Тај страх који се укоренио у мени бих назвао страхом од судбине тј о будућности. Пример манифестације тог страха од јуче. Писао сам једном јеромонаху који ме страх мучи и гледао сам филм и слушао аудио књигу о оптинским новомученицима. Тамо се помињу 3 девојчице глуве, неме и ментално заостале. Кад је мајка девојчица отишла код прозорљивог старца да се посаветује и затражи помоћ, старац је одговорио да су деца болесна јер је њен муж срушио звоник у Оптини пустињи. Па како онда да немам страх од Бога, страх од сутра, страх од "судбине"? Читајући житија и свете оце, Бог ипак кажњава а ја имам страх да ће ме Бог казнити због тог греха који сам учинио мајци. Грех сам исповедио и горко се покајао. Како да се ослободим тог страха?

ПОЗНАЈ себе! - давно нас је поучио антички мудрац. Овај натпис стајао је на улазу у храм у Делфима, где су људи долазили да чују пророштва о својој животној судбини. Ко је хтео могао је да разуме и као позив: Узми свој живот у своје руке, живи слободно и без предрасуда! Исто је касније потврдио Христос јасним речима у Јовановом јеванђељу: "Познаћете истину и истина ће вас ослободити". Искреност и поверење битне су одреднице стваралачке коегзистенције различитих субјеката који се остварују у пуноћи разумевања и уважавања. Тако се надилазе све предрасуде и стереотипи, што подразумева стално напредовање у свим стваралачким успесима. Једна од вишевековних блокада којом се појединци отуђују од остатка света и затварају у своју саможивост, међутим, јесте отпор према новинама и иновацијама. Све се мери страховима који стварају несигурност коју додатно подгрева мноштво теорија завере. Многи су неспремни да у себи пробуде креативну ведрину пошто у свему новом и непознатом виде само опасност. Управо ових дана појединци све ово доказују својеврсним учешћем у светским заверама које се конкретно односе на "шпијунске активности" страних обавештајних служби које нас "уходе" тако што "виде и чују" све што се догађа у нашим кућама, радним местима и свуда где живимо и где се крећемо. Страхови нарастају до те мере да многи више не могу да контролишу отпор према компјутерима, телефонима, интернету и другим иновацијама. Избегава се деликатни разговор мобилним, прелепљује камера на компјутеру... Опасно је то и непотребно, јер претвара човека у пасивног посматрача живота чији је једини задатак да сумња у све. Тако се сузбија креативна радозналост, а подстиче нестваралачка љубопитљивост, као и предрасуде о другима и себи. Чега би требало да се плаши човек који мисли и поступа тако што своје поступке промишља тако да је спреман да их одбрани и пред собом и пред другима? Излазак на светло дана његове добронамерности и добродетељи може само да га охрабри у труду да непрестано напредује у свом усавршавању. Страх од обелодањивања "приватности" непотребан је увек када човек поступа као слободна и одговорна личност. Страх од ухођења најчешће је измишљен и обично је голи изговор за наше лично незадовољство самим собом. Ако томе додамо чињеницу да сваки верник зна да је "пред Богом све откривено" и да "Он све зна о сваком човеку", остаје нејасно зашто се у контексту креативне побожности стваралаштво човека не промишља као могућност да видимо другога и себе на прави начин, без маште, мистерије, обожавања људи и положаја као и без сатанизације неистомишљеника. Напредак науке и технолошки развој у дубоком су сагласију са библијским усмерењем човека да "овлада земљом", што никако нису разумели они који су умишљали да ће ломачама наметнути своју веру уместо науке. То није и не може бити вера Божја, већ отуђење од вере човека који боготвори себе и своју функцију. Таквих је било и биће их, нажалост, у свим будућим токовима. Управо овакве личности и данас неуморно раде на стварању покорних следбеника. То постижу изазивајући код њих несигурност постојања, убеђујући их да су "обични смртници" и "грешници" који могу само да прате без икаквог права на своје мишљење. Погрешно је то и опасно, јер човеку отима наду у неизбројне добре могућности. Да би се оне оствариле потребно је само једно - да свако победи своје страхове од Бога снагом љубави према Богу и сваком другом човеку, без обзира на све разлике међу људима. Сазнање да "ништа није скривено" покреће нас да промишљамо своје поступке. То даје наду да ћемо се променити набоље. Појединци који се утишавају јер и "зидови имају уши" не увиђају несносну галаму својих прохтева и порива који их све више покоравају. Тако затворени и опредељени за скривање од свих и свега не виде да су у тешком стању отуђености. Њима најчешће то годи, јер мисле да су вешто сакривени од других. Нико и ништа не би требало да се сакрива ни по коју цену. Све што чинимо нека буде слободно од неизвесности, са пуном спремношћу да слободно и одговорно станемо иза сваке своје речи и сваког свога дела. Што пре се овако определимо и што више људи поради на себи излаз из наших безизлаза биће успешнији и плодоноснији. Свакоме добронамерном и храбром то ће помоћи да сам себи каже "не!", кад год је то потребно. Свако наше "да" тако ће постати смислено и делотворно, што ће дати меру и пуноћу животу. линк

Моје име је Исток. Први пут у животу сам ушао у авион 23. априла 2013 године. Пре тога, пропустио сам низ изузетно важних животних и пословних прилика, искључиво због тога што сам имао невероватан страх од летења авионом. Пишем ову причу јер верујем да ће бити од користи многима који имају сличан проблем. Ако имате овај страх, знам тачно како се осећате. Шта год да су ми људи причали, ја сам и даље био 100% сигуран да ће први авион у који уђем да се сруши. То је једнако оправдано као и очекивање да ћу да купим прву срећку на киоску и освојим милион евра, али тај страх стоји у позадини главе и не одлази. Међутим, данас улазим у авион без икакве анксиозности, са осмехом. Није ми потребан ни виски, ни лоразепам, само закорачим у авион и летим. Увек седнем до прозора, посматрам облаке, пределе, и ни једног тренутка није ми фрка, чак ни кад почну турбуленције. Kако се ово десило? Сада вероватно претпостављате да ћу да изнесем неку “тајну психолошку методу” која ми је помогла, али није баш тако. Заправо, моје излечење десило се комбинацијом неколико фактора који су заједно утицали. Надам се да ће ова прича помоћи да превазиђете страх од летења као што сам га ја превазишао. Деконструкција Први корак у спознаји природе мог страха десио се негде 2010, када сам случајно упознао једну психотерапеуткињу код мог покојног пријатеља Николе Денића на кућном окупљању. Питао сам је чиме се бави и она ми је рекла да је специјалиста за лечење страхова. “Хех, пробај да излечиш Истоков страх од летења”, добацио је Никола. “Он је изгубљен случај”. “Имаш страх од летења?”, рекла је она “Имам, да. Никад нисам ушао у авион.” Наредних десет минута смо причали о мом страху, и након тога ми је рекла речи које су ми заувек остале у сећању: “Твој страх од летења није страх од смрти. То је страх од губитка контроле над ситуацијом. Хајде овако, реци ми, имаш ли страх када возиш ауто по Ибарској магистрали, где сваки дан буде нека несрећа?” “Не, немам”, рекох “Ето видиш. Немаш, зато што мислиш да имаш KОНТРОЛУ. Ти држиш волан и мислиш да ћеш, шта год да се деси, успети у задњи час да скренеш ауто у страну и избегнеш судар. Иако је то потпуно бесмислено, јер људи гину сваки дан, и то много искуснији возачи од тебе. А у авиону, ти ниси за воланом, за воланом је тамо неко кога ни не видиш, и зато имаш страх.” “Wоw, то је скроз тачно. Kако си ме тако добро прочитала?” “Зато што радим дуго са клијентима, и знам. Kод страха од летења, најчешћи узрок је управо то – страх од губитка контроле над ситуацијом. И то је чест проблем са мушкарцима, они воле да имају контролу, да су они тај херој који ће да спаси све.” Дуго сам размишљао о овим речима. Ова деконструкција страха била је за мене важна да почнем да анализирам дубље. Сетих се свих својих путовања колима по Србији. Ноћу, по магистралним путевима. Kолико је само прошло камиона и аутомобила из супротног правца, то су стотине хиљада мимоилажења. И сваки пут је неко од њих могао да заспи, да гледа у телефон, да из ко зна ког разлога пређе у моју траку. И колику год да имам контролу над воланом, вероватно ми то не би много помогло, иако живим у илузији да бих се спасио. Wоw. Право је чудо да ми се ништа није десило после свих тих вожњи, кад боље размислим. Заправо, кад вратим филм, имао сам сигурно једно 10-20 ситуација када сам за длаку избегао судар. И ја се плашим авиона? Годину дана касније, десила се трагедија: Никола Денић је погинуо је док је возио на путу за Сврљиг. Ударио га је камион. Био је то шок за све нас који смо га знали. Никола је летео широм света и стално ми је говорио да нисам нормалан, и да је милион пута већа шанса да се погине у колима на неком магистралном путу у Србији. Нажалост, тада сам схватио колико је био у праву. Дошло ми је “из дупета у главу”. Хвала ти Никола, често се сетим твојих речи. Преузимање контроле Мој страх од летења није нестао онда када сам сазнао да је то страх од губитка контроле. Био је то само почетак некакве самоспознаје. Сада сам схватио да је битно да што више дођем до те контроле. Наравно, не могу да постанем пилот, али шта је то најближе што могу да урадим? Да сазнам све о авијацији, и како пилоти и авиони функционишу. У томе су ми помогли разговори са неколико људи који се баве авијацијом, између осталог и Слободан Бобан Вучковић. У тим разговорима схватио сам да је велики узрок мог страха у неким заблудама и незнању, које просечан човек обично не зна или се не удубљује. Једно од највећих откровења за мене је било сазнање да авион не креће одмах да пада на земљу ако се нешто поквари. Ја сам то замишљао као у цртаћу. Авион лети, остаје нпр. без горива и креће истог момента да се обрушава на земљу под 90 степени. “Хахахах, па да ли си ти луд”, насмеја се Бобан – “То нема везе са реалношћу. Kакав год да се квар деси са авионом, он не креће да пада тако као што ти мислиш. Он може најнормалније да глајдује пар стотина километара док не смисли где ће да слети без проблема” “Да глајдује? Шта ти то значи?”, упитах знатижељно “Знаш шта је једриличарство? Људи управљају летелицом која изгледа као авион, само нема моторе. Полети шлепана уз помоћ авиона, откачи се и онда тако летиш без мотора, около-наоколо, и на крају усмериш ту једрилицу и слетиш тачно тамо где желиш. Е, па исто тако може да функционише и путнички авион. Чак и да откажу сви мотори, пилот може још дуго да глајдује. Има сасвим довољно времена да позове контролу лета и да му нађу најближи аеродром на који може да слети.” “Wоw. Зашто нам то не приказују на телевизији, него само оне снимке несрећа?” “Зато што то није вест, то није занимљиво. У већини случајева када нешто пође наопако, авион може да слети без већих проблема и сви преживе. Али то није вест. До тебе долазе само ове страшне.” Истина о авионским несрећама Следећи дан отишао сам на Интернет да видим статистике авионских несрећа. Током последњих десет година, сваке године деси се неколико несрећа у којима људи погину. Ове информације никако нису ишле у прилог мом излечењу. Опет сам се видео са Бобаном. “Богами, мало сам гледао по нету, све је то лепо што ти кажеш, али несреће се и даље дешавају.” “А јеси ли гледао можда детаљније, које су то авио компаније?” “Хм, па и не баш” “Иди и погледај. Већину тих несрећа чине неке сумњиве авио компаније из, на пример, Африке, из неких сиромашних држава које имају далеко ниже критеријуме безбедности.” “Чек, хоћеш ми рећи да нису сви авиони једнако безбедни?” “Слушај, ево како то иде. Имаш тамо неку леву афричку авио компанију, неки Аир Џамбуту-Тумбуту, штагод. И сад рецимо наш Јат продаје неки свој прастари авион, и увале га том Аир Џибуту за неке мале паре. Е онда тај Аир Џубуту креће да га вози са минимумом одржавања и контроле, по систему “док иде, иде”. И десет година касније, БАМ, видиш наслов у новинама.” Погледах мало детаљније статистике. Стварно, у већини случајева то су биле неке опскурне авио компаније, из сиромашнијих држава. Изузетно ретко је било наћи неко “звучно име”. “Добро, значи авио компаније ван Европе, Америке и развијеног света су много ризичније. Али зашто је то тако? Мислим, јесу ли њихови пилоти мање спретни или шта?” “Пази, у авијацији имаш једно правило које се зове обавезна замена делова” “Добро, шта је то?” “Сваки део на авиону, свака полуга, кабл, шипка, има тачно своје време након ког мора да се замени, без обзира да ли теби на око то изгледа “као ново”. Значи, имаш рецимо неку тамо полугу која је део система отварања врата за точкове на пример. И зна се да она мора да се замени после, на пример, тачно 1000 летова или 1000 сати летења. Нема везе што она изгледа ганц нова као да јој ништа не фали, једноставно мора да се замени новом. И тако буквално сваки део који је битан за рад авиона а реално сви су битни. Сви они се прате и на одређеним временским интервалима се мењају. Значи, ту не говоримо о томе да ли су седишта офуцана и да ли ти ради оно светло за читање изнад седишта. Ова правила се односе на велику већину делова који су критични за рад авиона. Потпуно је друга ствар да ли је наслон на твом седишту разваљен и да ли шкрипуцка кад се помера. Те ствари авио компанија може да поправља због свог имиџа и усер еxпериенца, али то нису критични делови и није обавезно.” “Занимљиво. То стварно нисам знао. Значи, оне сумњиве авио компаније у сиромашним државама не мењају те битне делове, кажеш?” “Ретко али ето дешава се некад и то. Главни аеродроми у Европи чак и не дају да им слете компаније и авиони које не испуњавају те најстрожије критријуме безбедности. Сад је и Аирбус почео да их јури. Јер, ако се тамо негде у Африци скуца неки њихов авион, у новинама изађе наслов, и њима пада вредност на берзи. Људи се не удубљују да прочитају да је то Аирбус из неке банана државе који није одржаван, само виде наслов “пао Аирбус”. “Значи тако. Има ли још нека разлика у безбедности?” “Процедуре. Ти не можеш да замислиш које су ту ригорозне процедуре. И иста фора, процедуре се поштују у нормалним земљама, а у неким земљама трећег света може се десити и оно “ма лако ћемо”. То и доминантно људски фактор, пилотске грешке, су ти главни узроци несрећа.” “Ок, значи све док летим провереном авио компанијом, на пример из Европе, нема шта да бринем?” “Проверених авио-компанија је 99% и нису ограничене на неки специфичан континент. Чак и ове лоw-цост компаније по Европи су ти исто тако безбедне, оне само закидају на лускузу, али процедуре се поштују једнако и то су све добри авиони. Рецимо РyанАир или ЕасyЈет, то су ти све компаније које никад нису имале несрећу. Само ће ти били мало спрчено седиште и даће ти да понесеш само четкицу за зубе ако не доплатиш за пртљаг… не буквално, али капираш поенту. На безбедности не сме да се закида нигде а у свим “нормалним” земљама то се строго и контролише.” Kако су медији подгрејали страх од авиона ЈЕЗИВО: Авион Луфтханса Ербас А321 на релацији Праг – Барселона слетео је јутрос најнормалније на аеродром, након чега су путници полако почели да напуштају седишта. Да ли ће оваква вест икада бити објављена у медијима? Не, никада. Једине вести које стижу до нас су оне вести у којима авиони падају и људи гину. Потпуно је свеједно да ли се авионске несреће дешавају једном у десет летова или једном у десет милијарди летова – онај ко чита новине види само несреће у оба случаја. И тако прави у глави неку своју статистику “по осећају” која заиста делује страшно. Постоји још један проблем: Нико не објављује чак ни вест када се деси неки мањи квар на авиону, квар који пилоти са лакоћом преброде и слете најнормалније. Даћу вам пример који се заиста десио: У Новембру 2015 авион Вирџин Атлантика полетео је из Вашингтона за Лондон. Приликом полетања упала је једна птица у леви мотор. Један од путника је приметио да са те стране авиона осећа чудне вибрације и пријавио је то стјуардеси. Слетели су назад, открили птицу у мотору и отказали лет. Највећа трагедија у овој вести била је то што је људима отказан лет. Да ли ће неки медиј објавити ово? Тешко. Изузетно досадна вест. Може да се ископа само ако баш копате по стручним сајтовима који сакупљају ове “досадне” инциденте да би пилоти из њих учили. На овој страници имате читав низ тих “досадних” вести о инцидентима, и то само за Вирџин Атлантик. То су углавном неке ствари попут “напрсло стакло”, “исцурело уље”, “угасио се један мотор” (гашење мотора је такође прилично досадан квар, јер авион може безбедно да слети и са једним мотором). У психологји страхова постоји израз за мој начин размишљања, а он се зове поларизовано или црно-бело логичко закључивање. У преводу, ја у глави имам два сценарија: или ће авион слетети без икаквих проблема, или ће сви погинути ако се деси неки квар. Kада се ископа мало више информација, добија се права слика која нема везе са медијском. Заправо у 99% случајева неког квара сви ће преживети, а само у 1% случајева то буде нешто екстремно што доведе до људских жртава. Kомплетан авион је направљен тако да ако било шта откаже, постоји нешто друго што компензује недостатак тога нечега, па чак и ако то друго откаже постоји нешто треће, а можда и четврто (у теорији инжењерства ово се зове редунданса или некад „фаил сафе“). Другим речима, да би се десила нека “фатална” несрећа најчеше је потребно да откаже неколико ствари у том низу, а не само једна. Сви ови “досадни” инциденти из горњег линка заправо спадају у те где је отказала само једна ствар у том низу. Чак и када се десе неки озбиљни кварови, што је заиста ретко, ни тада није све изгубљено. Авион може да слети и на воду. Задњи пут се то десило недавно, 2009 у Њујорку када је сада већ легендарни капетан Сали спустио авион у реку Хадсон након што су му отказала оба мотора непосредно након полетања. И сви су преживели. Прошле године је Kлинт Иствуд снимио филм о њему, погледајте га обавезно јер ћете у њему видети уживо многе од ових ствари које сам писао у тексту. Ово није једини пример, било је тих успешних слетања на воду и раније. Све у свему, чак и у најгорим ситуацијама постоје нека решења. Након што сам у себе упио све ове информације које сам вам опсиао у овом тексту, дошао сам до финалног закључка, који је за мене био откровење и који ме је “преломио”: Авион је заправо најсигурније место на којем можете бити на свету Да, делује сулудо, али то је закључак. Већина “обичних” места на којим се налазимо током дана су мање безбедна од авиона. Аутомобил? Свако мимоилажење са неким возилом на улици је реално лутрија. Авион се горе не мимоилази ни са ким никад. Сетите се само колико пута сте возили по неким кривинама, а из другог правца ођедном неки лудак у бесном Аудију претиче камион и у последњем часу вас избегава. Ходање улицом? Само помислите колико пута сте хтели да пређете пешачки прелаз и неко вас замало покоси. Да ли он не гледа, или сте се ви замислили, небитно. Сваком од нас се то десило бар десет пута у животу. А многи нису имали срећу као ми и заиста су настрадали. Ок, у природи је безбедно, нема саобраћаја, неко ће рећи. Па, није. Само ујед пчеле или стршљена на који сте алергични може да вас убије. Природа је препуна опасности. Оне јесу ретке, али опет знатно чешће од авионских несрећа. Седите у свом стану, мирно? Можете да се оклизнете у кади и паднете, може да буде земљотрес, ако сте сами у стану постоји X начина да вам позли и да нико не зна шта се десило, и да вас само пронађу неколико дана касније. Пожар? Дешава се много чешће него што мислите. Та кинеска лампа коју сте купили може да се запали током ноћи и… стан је заправо препун опасности. Једино место које је безбедије од авиона је вероватно затвор. И то не овај српски, у ком неко може да вас избоде или да умрете од хране у мензи, већ онај фенси затвор-хотел у Шведској и Норвешкој на пример. Успостављање контроле Једном када сам све ове ствари упио и схватио, страх је нестао. А зашто? Зато што сам добио пуну контролу. Чак и ако не седим за воланом авиона, ово сазнање о сваком детаљу авио безбедности и процедурама дало ми је довољан осећај контроле који имам чак и када седим на седишту и не видим пилота. И наравно, још једном, реченица која ми стално одзвања у глави: Авион је заправо најсигурније место на којем можете бити на свету. То је разлог зашто данас улазим у авион са осмехом. И наравно, размишљање о лепим стварима које ће се десити тамо негде где путујем. Срећан лет! Т6

Pre 10 minuta ugasio sam računar i legao da spavam, a onda su po glavi počele različite misli da mi se motaju. Počeo sam da razmišljam koliko sam još od malih nogu bio nezainteresovan i nemotivisan skoro nizašta i ako jesam to me je brzo prolazilo. Odlučio sam da uplaim računar i da podelim sa nekim pa evo da počnem. Sada kada razmislim to nije neka nova pojava još kao mali, još nisam prva četiri razreda osnovne završio (ne sećam se baš kada) počeo sam da treniram fudbal, na početku je bilo lepo igrao sam fudbal, ali me ubrzo smorilo, mislim da nisam ni godinu dana prestao sam, što je i bila dobra odluka jer sam zapravo bio veoma loš (i sada sam). Onda košarka, počeo sam da treniram, međutim taj „klub je bio raspad“, pa sam brzo napustio, onda karate, tu sam se više zadržao ne toliko zbog moje želje nego više zbog pritiska roditelja da se bavim nekim nekim fizičkim aktivnostima i nešto treniram. Međutim stalno ponavljanje istog ubruzo dosadi i to sam napustio. Onda sam prešao na košarku ponovo, međutim ovog puta krenulo je sve mnogo bolje, trudio sam se, imao sam nekakvih rezultata išao na kampove, a onda u srednjoj iako sam zapravo igrao (ne prvih pet, ali sam išao na utakmice i igrao) u timu u onom uzrastu što ide pre ovih „pro“ košarkaša, u sred toga sam odustao, nekako dosadila mi košarka i sve to. Mislim da budem jasan nije ovo vezano samo za sportove recimo učenje, od prvog razreda do danas volja za knjigom (pre svega mislim na školu) opada. Voelo sam matematiku, sada je mrzim. Voleo sam fiziku, jedva je položih na faksu, ne zbog težine nego zato što sam se jedva nakanio da uzmem knjigu u šake. Programiranje pogotovu u 3. I 4. godini srednje znao sam po ceo dan da čitam/gledam razne tutorijale da učim da programiram, i mislio sam da je to ono što zapravo želim da radim. Sada nije baš toliko loša situacija kao sa ostalim stvarima, ali i sa programiranjem počinjem da dobijam problem i da mi se zapravo ne uči, a s'obzirom da ove godine imam 4 predmeta vezana za programiranje, mislim da to i nije baš najbolja stvar. Čak mi je i majka to rekla, nije problem i da padneš godinu i da nešto ne ožeš da položiš, da ti treba pomoć i slično, ali ti sve to možeš, ali nemaš nikakav cilj pred sobom i totalno si nezainteresovan. I sada kada razmislim u potpunosti se slažem. Evo upravo pokušavam da se setim šta i koja stvar me je držala najviše zaokupljenim i nemam odgovor. Pokušavam da zamislim sebe u budućnsoti, barem onako kako bih ja želeo da ta budućnost izgleda i nemam odgovor. Sada da ne pomislite da sam depresivan ili nešto slično, ništa slično tome, jednostavno čini mi se da nikada nisam imao konkretan cilj u životu kome sam konstantno težio i ako sam imao ciljeve to su sve bili neki trenutni, koji brzo dosade. Evo i ova stvar sa ateizmom, kada sam došao na forum pisao bih o svemu, svađao se sa svima itd. Sada meh više mi nije zanimljivo, da se razumemo i dalje sam ateista, samo nekako su mi sve te rasprave dosadile. Knjige na primer, osnovao sam grupu na ovom forumu koja se bavi time jer sam jedno vreme mnogo, ali baš mnogo čitao knjige, ali to je bio kao jedan nalet gde sampročitoa ogromnu količinu knjiga prosek je bio 1.5 knjiga dnevno, i onda sam stao. I dalje volim knjige, samo što me mrzi da ih čitam, pročitam po nešto povremeno, ali to je vrlo retko. E sada šta me je sve navelo da se zapitam i razmislim o svemu ovome, pa pre možda 3-4 sata drug me je pitao da li se sećam Nicka, ukratko to je lik sa kojim smo ja i drug pričali pre godinu ipo dana, data je započeo neki projekat na netu i mi smo prvo bili zainteresovani da pomognemo, on se slagao sa tim, međutim od toga nije bilo ništa (našom krivicom, jer nismo ništa uradili). Kada sam mu odgovorio da se sećam on mi je odgovorio da je čovek lud, da je čitao nešto na redditu i neko je spomenuo njegovo ime i neko je napisao da je lik radio po 16 sati dnevno. E onda sam ja malo tražio po netu i shvatio da je lik i knjigu napisao, i to za 3 meseci dok je paralelno radio na gore pomenutom projektu, napravio aplikaciju za iPhone, učio kineski (ili barem proširio znanje na 3000 novih reči), pravio web siteza neka testiranja, učio da vozi skateboard, pročitao 20 knjiga, išao u teretanu i još neke sitnice, e sada ovo je malo previše ali nije poenta u tome, već u tome da je čovek imao cilj išao ka njemu i ostvario. Onda sam se zapitao koliko sam ja bliži svome cilju i koliko zapravo ja uradim za 3 meseca. Odgobor nisam mogao da dam jer zapravo i nemam cilj, nikada ga nisam ni imao. I evo već 10 minuta gledam u računar i razmišljam šra bi mogao da bude moj cilj, pri tom ne mislim na neki „veštački“ tipa: želim da završim fakultet. Ne to tražim nešto što bi ja želeo i što bi sa zadovoljstvom radio. I sada teško šta nalazim. Ne znam već duže vreme želim da napišem knjigu, ali ne smatram sebe nekim veštim piscem. Sa druge strane smatram sebe veštim progrmerom i zapravo mi se sviđa programiranje, ali trenutno sam u takvoj poziciji da nisam previše privučen njime. Fizika koliko sam samo to vole, uz knjige vezane za viziku sam zapravo učio da čitam, ali i to me je prošlo. Mislim i dalje volim da pročitam o novim otrkićima da pogledam po koju emisiju itd. Ali da se bavim vizikom u pravom smislu te reči, to već ne. Evo možda je pravo ovo onaj mentalitet koji se pominje u temi o ekonomskoj katastrofi u Srbiji, ali ja evo već 45 minuta ležim u mraku sa laptopom u krilu pokušavam da nađem neki cilj i ništa. Ali nije samo cilj problem i kada sam imao ciljeve opet je motivacije falilo takođe. Recimo fizika to mi je bio cilj da je položim. Zadaci su takvi da i idiot može da ih uradi samo ako sedne da vežba, mislim sve je šablon, ja sam sa tim imao problem, ne zato što sam idiot, nego zato što sam se jedva nakanio da sednem i to da naučim, ustvari ipak jesam idiot. I evo pokušavam da zamislim kakva me budućnost čeka ne vidim ništa, pokušavam da zamislim budućnost kakvu bih ja želeo i ne vidim ništa. Postavljam sebi pitanja: Šta želiš da radiš sa 2-3 godine? Od čega želiš da živiš? Šta želiš da postigneš? I nemam odgovor ni na jedno pitanje. E sad nije ovo prvi put da razmišljam o ovome i da ne dobijam nikakav odgovor, jednostavno ovaj put sam želeo da podelim sa nekim. I to je odprilike to, odoh da spavam.

Да вашчујем.