Претражи Живе Речи Утехе

У развојној психологији постоји концепт - младалачки максимализам. Он подстиче младог човека, који још није искусио животне тешкоће, да брзо осуђује друге. У младости је лако доносити пресуде, качити етикете, доносити исхитрене закључке и осуђивати друге. Сећи сабљом, рећи нешто категорично, показати стриктно поштовање принципа - апсолутно бесмислено и глупо. Постајете једноставнији када се спотакнете, добијете ударце, стекнете сопствено искуство. Схватате да није све тако једноставно као што изгледа споља. Тако је било и са мном. Још је занимљивије када копате дубље и боље упознате себе. Парадокс је да особа није способна да адекватно процени своје унутрашње стање. Ово је проблем. Мислим да је то главни аспект аскетизма, покајања, духовног живота, па чак и друштвеног живота. Ко је најнепринципијелнији и најкатегоричнији судија? – онај ко није препознао своју слабост. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом. “ (Јаков 2:13), каже Свето писмо. Са годинама су се шириле границе свести, препознао сам своје слабости. Једном сам се нашао у ситуацији да ништа није зависило од мене – и научио сам да се молим Богу, јер само Он може помоћи, интервенисати, нешто исправити. Схвативши да сте и сами слаби, ограничени и ускогруди, можете снисходљиво реаговати на слабости људи око себе. То је као да пролазите кроз степенице Блаженства. У почетку смо сви гладни и жедни истине – али покушајте да живите по заповестима, и наићи ћете на препреку која је веома тешко савладива. Схватате своју слабост и ево следећег корака – почињете да имате милости према људима око себе, показујете снисходљивост, праштање, великодушност. Тако, ослобађајући се младалачког максимализма, долазимо до зрелог схватања људске слабости, а одавде долази нада у милост Божију. Да, сам човек није у стању да се избори са својим слабостима, али Господ је дошао на земљу да нам помогне. Протојереј Константин Лисњак *** Најважнија ствар коју сам схватио како сам одрастао: морамо ценити младост. Док смо млади и физички јаки, можемо стећи више знања и читати више књига. Нисам разумео старешине који су говорили: „Сада учи, касније ће бити тешко! Онда ћете желети, али неће успети." Било ми је чудно: зашто не би успело? Показало се да је учење заиста много теже са годинама него у младости. Сада верујем да треба изузетно мудро користити своју младост. Ове године морамо посветити добрим делима, самообразовању, помоћи другим људима, Цркви. Обавезно читајте белетристике, проучавајте науку и стекните различита знања. Никад не губите време. Све што стекнете током ових година помоћи ће вам у будућности. Протојереј Леонид Доценко *** Пре војске нисам био само нецрквени, већ и неверник из обичне совјетске породице. Занимала ме музика, пратио сам поп музику и руски рок, који је тада постао посебан феномен за све нас. Сећам се како сам први пут у војсци чуо песму „Владимирскаја Рус” групе „Црна кафа”. Њене ноте су ме дирнуле на посебан начин. Како сада разумем, ово је био први духовни импулс. Почео је пут мог духовног препорода. Почео сам да размишљам о Богу, о томе где је права вера. Моје духовно сазревање се постепено одвијало. Људи које сам тада упознао помогли су ми да променим мишљење. Једном сам био у болници са једним православцем који је много причао и објашњавао о нашој вери. Касније сам упознао протојереја Алексија Бушеја. Придружио сам се цркви, а моји најмилији су ме пратили. То је на крају довело до тога да сам постао свештеник. Протојереј Виталиј Весели *** У младости смо заокупљени жељом да успемо и покушајем да то постигнемо. Временом сам дошао до закључка да успех уопште није оно што замишљамо у младости. Све што смо тражили било је пролазно, привремено. Плодове тог успеха било је немогуће задржати. Током година дошло је до неког разочарења. Због свега тога је настала нека општа дезоријентација. Схватио сам да главни циљ живота мора бити ван нашег земаљског постојања, иначе ништа нема смисла. Дошло је до промене погледа на ствари са свим последицама: почео сам да постављам сасвим друге циљеве, да уопште живим другачије. Да, треба нешто планирати, надати се, постићи, али све се то сада дешава на другачији начин. Све је на свом месту. Уосталом, ако у животу није Бог на првом месту, већ нешто друго, никакав успех неће дати осећај хармоније, никаква победа неће донети задовољство. После главне промене у мом животу, догодиле су се и друге промене – у мојим ставовима, у мојим породичним односима, у мојим интеракцијама са децом. Наравно, времена се мењају, и ми се мењамо са њима, али ја сам већ спреман за ово. Срећом, Господ ме није пустио негде у страну, већ ме је увео у крило Цркве и помогао ми да пронађем смисао живота овде. Свештеник Виталиј Ворона *** Временом долази до схватања важности вредновања свих својих поступака, речи и дела. Разумете вредност сваког свог животног тренутка. Када сте млади, обично не размишљате о овоме. Током година схватате: своју пажњу треба да концентришете не на поступке других, већ на жељу да себе исправите. Једина особа са којом бисте се требали упоредити сте ви из прошлости. Једина особа која треба да постанете боља од сада сте ви. Наравно, све ово захтева знатан труд. Што се православац више бави својим духовним животом, то више грехова открива у себи. Тако и треба да буде, то је манифестација понизности. Понизност је, пре свега, свест о својој недостојности пред Богом. Морате пратити своје мисли и поступке, тежити доброти и повећати своје духовно богатство. Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6:19-21). Благо су добра дела која одређују личну судбину сваког од нас. Они ће сведочити нашем оправдању на крају нашег земаљског пута. Човек сам има право да бира где и са ким ће бити у вечности – са Богом или са ђаволом. То је оно што је наша слободна воља. Чак ни анђели немају тај избор. Као што је псалмиста и пророк Давид рекао: „Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета. Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више место своје.“ (Пс. 102,15-16). Чини се да смо тек недавно били мали, учили да возимо бицикл - а сада је већи део наших живота иза нас. Живот прође веома брзо, а када се приближи смрт, човек се осврне на своју прошлост да би схватио шта је добро учинио у животу. Ово је критичан, застрашујући тренутак. Кад си млад, не размишљаш много о томе. Што пре човек схвати вредност сваког тренутка живота и почне да преузима одговорност за своје мисли и поступке, то боље. У томе може помоћи читање Светог писма, проповеди свештеника који више пута скрећу пажњу на читање дела светих отаца. У Старом завету постоје ове речи: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити“ (Сирах 7:39). Ако се сећамо свог последњег дана, онда ћемо се побринути и за данашњи дан. Дан је прошао - корисно или не? Да ли сам урадио нешто добро? Ако сте учинили нешто лоше, морате се брзо покајати због тога. Наш циљ је да што више избегавамо грех и чинимо добра дела. Само тако можемо достићи Царство Небеско. Протојереј Јевгениј Крашеников https://gorlovka-eparhia.com.ua

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прочитано Јеванђеље сви знају скоро напамет: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.” Све овде изгледа тако јасно и једноставно да се нема о чему проповедати. Али иза привидне једноставности и јасноће јеванђелског текста крију се веома дубоке теолошке мисли које су за многе тешке до непремостивости. Тако, на пример, можемо са сигурношћу рећи да су за Јевреје који су окруживали Исуса Христа, Његове речи деловале богохулно. А за нас су спасоносне. Обично се на сентименталан начин схватају Спаситељеве речи о миру душа оних који преузимају на себе Његово лако бреме и добар јарам. Али, колико год чудно изгледало, у речима Спаситељевим нећемо наћи ништа што потврђује ову слатку слику. Потребно је само да се потрудимо да о њима дубоко размишљамо, а не површно, као обично. А овај задатак се састоји у пажљивом раду ума и срца на јеванђелском тексту. Пре свега, запитајмо се, којој гомили се Исус Христ обраћао? И на ком језику је Он говорио овој гомили? Он је са тадашњим Јеврејима говорио на њиховом језику, односно на арамејском. И овај језик је био веома близак библијском хебрејском језику, посебно у верској сфери. А ако се потрудимо да преведемо Спаситељев говор на језик на коме га је изговорио, открићемо невероватне ствари. Обраћајући се људима говором, Господ је, а то се мора стално увиђати, увек говорио о најозбиљнијим, најважнијим стварима. Наиме: о спасењу човека, о Царству Божијем и о уласку у њега. То се може видети у Јеванђељима. У њима нећемо наћи разговоре на световне теме, чак ни морално узвишене. Говоримо само о дубоко религиозним темама. Људи који су се окупљали око Њега очекивали су управо одговор на главно питање: како постићи спасење? Сви су они, без изузетка, били религиозни људи и спас су тражили у строгом придржавању заповести Закона Божијег, датог им преко Мојсија. На језику тог времена, то се називало различито: „радити на закону“, „преузимати терет закона“, „носити јарам закона“. Људи око Христа били су управо они који су били оптерећени законом, који су целог живота покушавали да носе његово тешко бреме. Дакле, када Спаситељ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени“, Он уопште не мисли на људе који уморни долазе са поља и фабрика, већ на оне који желе да задовоље своје верске потребе. Његов говор је говор великог пророка и вероучитеља. Сви су отишли по спасење Мојсију, који се сматрао првим спасиоцем Израела. Али Исус им каже: „Не. Дођите до мене". Радили су на закону, били су оптерећени заповестима које је било тако тешко испунити. Исус им каже: „Не узимајте бреме закона, не јарам закона, него мене као бреме и као јарам." Спаситељ приноси Себе људима и уместо Мојсија и његовог закона, истовремено им обећава мир. На хебрејском, одмор је Шабат, субота. Сви Јевреји су тежили божанској суботи, односно блаженом стању вечног живота са Богом и у Богу. Мислили су да ће им пажљиво испуњавање закона суботе дати мир. Тражили су мир у закону. Господ им каже да их стари закон неће довести до мира, до вечног живота и блаженства које траже. Не закону, ходите Мени, Он позива. Али како је Господ, као бреме, лакши од закона? И ту долазимо до централне тачке у говору Исуса Христа, која заслужује посебну пажњу. Чињеница је да се у оригиналном јеванђелском тексту користи реч која се преводи као „добар јарам“, али чије је главно значење нешто другачије - „погодан за употребу“, „погодан“. „Јарам мој је благ“ није као закон, који је исти за све. За неке је преширок. За друге је преузак. Али за све је исто, непроменљиво – мртво слово на папиру. А ја, вели Спаситељ, нисам камен, мртво слово закона, него Личност жива. И свакоме, апсолутно свакој особи, ја ћу имати свој посебан приступ. Неће нас спасти мртав закон Старог Завета, него жива Богочовечанска Личност Исуса Христа. Прихватити Га као лаки терет и удобан јарам, упијати Га у себе, дати Му место у себи – то је спасоносни пут Новог Завета. Живите тако да о себи можете рећи као и апостол Павле: „Не живим више ја, него живи у мени Христос. Ово је истинско блаженство, мир и срећа. Амин. архимандрит Јануарије (Ивлијев) http://iannuary.ru

“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду. Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало. “Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић. Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не. “Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.” Др Влајко Пановић https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/

Снага верника: Боље завапити Богу него другима. Јер Бог трпи наше кукање, наше слабости јер нас воли дубоко и чврсто и види наше ране. Али, друга особа можда нема стрпљења, није у таквом духовном стању или нема довољно љубави да издржи наше непријатељство према њима, и може се нанети у велика штета нашем односу. Не правите од ваших ближњих вреће за ударање. Нису вам они криви. Јер, једно је поделити свој бол, пожалити се другоме, а друго је љутити се и викати јер ти се десило нешто што није у вези са том особом , нити може да поправи ствари. Зато клекните и реците Богу. Плачите и вичите. Изразите своје притужбе, гунђајте, испразните се. Јер шта год да кажете Богу, изгуби се пред његовим бескрајним загрљајем. Након тога ућути да чујеш Бога. Ћути да осетиш Његову утеху, да умириш своју рану Његовим додиром. Молитва може да делује тако благотворно у нашем животу, да када бисмо знали величину користи, учинили бисмо је главном делатношћу нашег живота. Нажалост, ми игноришемо благотворно дејство молитве у нашем свакодневном животу, у малим и великим проблемима нашег живота. Невероватно је колико нас Бог слуша. Он се не повинује свему што тражимо од Њега, али нас слуша. И на срећу што не послуша, јер много тога што тражимо вероватно није за наше вечно добро. Али размислимо о следећем: слушамо ли Бога у својој молитви? Бог нас чује. Слушамо ли ми Бога? Да ли заћутимо да би чули Његов одговор, или говоримо толико пуно да је Божји глас угушен у нама? Како год било, увек имајте на уму да имате некога ко ће вас саслушати, ко се неће одвратити од вас чак ни када говорите са гневом и омаловажавањем, чак и када говорите са бесом и љутњом. Увек имајте на уму да имате некога ко ће чути ваш бол, пред ким можете дати себи одушка и Он ће вам узвратити прихватањем и загрљајем, опраштањем и љубављу. Он вам стоји на располагању ако желите да Га слушате. А ја вам кажем да је потребно слушати Га. Послушај Га у ономе што ће ти рећи, коју ће информацију проследити у твоје срце; то ће бити за твоје добро, биће то лек за твоју рану, биће залиха за твоју борбу... И онда веруј ми, твоје сузе неће бити узалудне. Оне ће постати храна која ће вас учинити јачим, мудријим. Јер ове твоје сузе неће више без сврхе падати на земљу, већ ће напојити твоје срце утехом и прихватањем; јер ће то бити сузе дестиловане Његовим додиром, Његовом милошћу, Његовим вечним позивом, вечним прихватањем Њега којег сте окусили негде у својим патњама, у свом плачу, у свом стењању... клечећи пред Његовим ликом. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/akomi-kai-ean-esy-echeis-pligothei-min-pligoseis-alloys/#

Не, нећемо да говоримо о измишљеним «увредама» наводно потлачених мањина, већ о најреалнијим људским притужбама које тргају срце и трују душу. Колико пута смо многи од нас били неправедно увређени или злостављани? И сваки случај је јединствен на свој начин, тако да се чини да је у сваком конкретном случају неопходно понашати се другачије. Заиста, једно је кад вас у четире ока увреди неко од ваших блиских особа, а друго кад вас потпуно непознат човек увреди у градском превозу. И сасвим другачији случај ако сте били понижавани на послу у присуству других људи и ваша репутација је пољуљана. Међутим, без обзира на увреду, упркос околностима у којима нам је нанета, постоји само један лек: «благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне» ( Матеј 5:44). А овај лек нам не даје сертификовани психоаналитичар или познати психотерапеут, већ сам Господ Исус Христос. Господ Бог, који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају, ће учинити све и решити најтеже ситуације. Када су наша срца тешка, када је наша репутација неправедно страдала, када су људи променили став према нама, Господ ће све ово исправити и покрити. Само нека наша молитва буде искрена. А и увредилац се може променити и исправити због ове молитве. И саму чињеницу увреде треба схватити као испитивање наше вере, попуштено од Бога. Jер, ако нас неправедно вређаjу, можда је ово одговор на наши поступци: можда смо се у прошлости према некоме неправедно односили. У таквом случају, наше кротко подношење увреде покриваће и наш сопствени грех. Важно је да се не заглибљавамо у своје душевне патње и више се уздамо у Господа, Који много боље зна шта ће и када ће бити за нас најкорисније. «Уздај се у Господа, и Он Он ће спасити и наградити», каже псалмопевац, и то је заиста тако. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-uchiniti-ako-ste-nepravedno-uvredjeni

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Повезане вести: Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док ће радни део научног скупа бити настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Поздравно слово присутнима најпре је упутипо декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер др Зоран Ранковић, а затим су се обратили изасланик министра просвете, науке и технолошког развоја гђа Маријана Дукић Мијатовић и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић. Пленарно излагање произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије који се присутнима обратио излагањем под насловом „Беседа о Беседи о правој вери“. Друго пленарно излагање на тему „Високо теолошко образовање код Срба“ произнео је продекан за науку Православног богословског факултета и редовни професор при Катедри за литургику протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. У богатом културно-уметничком програму присутни су били у прилици да чују хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду под руководством доцента при Катедри за литургику Православног богословског факултета у Београду ђакона др Владимира Антића. Хор је отпевао „Тропар Светом Сави“ и „Богородице Дјево“ по светогорском напеву. Затим су удружено наступили студенти Православног богословског факултета и ученици Богословије Светог Саве у Београду који су појали „Тропар Светом апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову“ под руководством ђакона др Владимира Антића, док је чувену „Стихиру Србима светитељима“ здружени хор отпевао под диригентским вођством г. Бранка Тадића, хонорарног наставника и диригента хора Богословије Светог Саве у Београду. Част да затвори свечани део научног скупа „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ припала је хору Спомен-храма Светог Саве на Врачару који је, под диригентским руковођењем ванредног професора Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Катарине Станковић, отпевао „Достојно јест“ према композиторском аранжману Стевана Стојановића Мокрањца и, напослетку, „Химну Светом Сави“. Свечаној церемонији отварања научног скупа присуствовали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, источноамерички Иринеј, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава и хвостански Јустин; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; представници традиционалних цркава и верских заједница; ђакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; професори Православног богословског факултета; професори факултета Универзитета у Београду; директори београдских основних и средњих школа, представници дипломатског кора, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, културни посленици, студенти, ученици и верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио 14. новембра 2019. Лета Господњег, на празник Светих врача и чудотвораца Козме и Дамјана, у Храму посвећеном овим светитељима у кругу Опште болнице Ваљево. У празничној беседи Владика је подсетио да Свете враче посебно славе лекари и други медицинари. „Само време које човек проведе на Светој Литургији јесте време уписано у вечност“, рекао је Преосвећени, додајући да је лекарска служба једна од најузвишенијих служби. „Ви сте сарадници Божји. Ви спашавате животе“. У наставку је Епископ Милутин говорио о љубави, али и о кризи брака чији је сам сведок. „Најтеже ми је кад сваки дан морам да потпишем по неколико развода брака“, рекао је ваљевски архијереј, посведочивши и да је душа станиште Бога. Звучни запис: Радио Источник

Драга дјецо Божија! Је ли било љепшега, величанственијега и мирнијега и благословенијега свештенога хода од овога ноћашњега хода, који је кренуо из Храма Христовог Васкрсења, допутовао до Цркве Светога Ђорђа Побједоносца и поново се вратио Христовом Васкрсењу? Све што је најсветије, најљепше, најчеститије под капом небеском, све извире из гроба Васкрслога нашега Исуса Христа. Све оно што је требало да се каже рекао је ноћас и отац Велибор, а чули смо и читали ових дана, јер мислим да нема теме која је данас присутнија у Црној Гори, у региону, у читавом свијету, од православних хришћана и онога што се дешава овдје у Црној Гори. Ноћас из овога града светога, града Светога Симеона, освештанога овим Гробом Васкрсења Христовога, овим светим храмом, дужни смо да поздравимо све оне широм Црне Горе, који на овакав диван, достојанствен, благословен, миротворачки начин, проходе улицама цијеле Црне Горе. Да поздравимо нашу браћу из Пљеваља, из града Патријарха Варнаве Росића, који су вечерас (њих) више од 10.000 шетали улицама мирно и молитвено. Да поздравимо дивно племе васојевићко, који су се окупили, више од 10.000, у Беранама, окупили су се око Ђурђевих Ступова. Да поздравимо браћу Бјелопољце, град Кнеза Мирослава! Знамо да је Свето Јеванђеље Мирослављево писано за Петрову цркву. Јављају нам да је Владика Јоаникије са преко 15.000 људи шетао градом. Поздрављамо Владику Јоаникија и благословени народ. Оно што је значајно, што нам јављају, то је да и велики број муслимана шета Бијелим Пољем и пружају подршку браћи са којим живе и дијеле ово парче неба. Да поздравимо град Светог Василија Острошког, Никшић, којим такође проходи више од 10.000 људи, проносећи благослов Светога Василија свима онима који следују његово име и свима онима који се покају за огрешење према њему и према Цркви Божијој! Да поздравимо и часну Боку, град Херцега Стјепана, гдје такође шета хиљаде и хиљаде људи. Да поздравимо и прву катедру зетских епископа, Тиват, Превлаку-Иловицу, гдје ноћас шетају, па и они проносе мир и љубав Црном Гором! Да поздравимо град Светог Симеона, Котор! И они се вечерас моле Богу и шаљу мир свему свијету! Да поздравимо часне Паштровиће, Будване! И они су ноћас са нама као једно! Да поздравимо древни град Светога Јована Владимира! Ноћас и Барани шетају, а оци нам јављају, ноћас су и браћа католици са њима, шетају улицама Бара и дају подршку својој браћи православцима! Поздрављамо све оне који су са нама и у Србији, и у Русији, и у Грузији! И у Цариграду и у Москви! У Јерусалиму и широм Православља! Данас, они који су мислили да ће ово чудо донесено и изгласано, да нас подијели, оно не само што је ујединило Црну Гору, него је ујединило и Православље и читаво Хришћанство! Вечерас имамо и дужност да поздравимо онога светога и остарјелога Ђеда, који ноћас клечи пред ћивотом Светог Петра Цетињскога! Они који су ово чињели, мислили су да, ако ударе на пастира, да ће стадо растјерати! Ђедо свети стари, који ноћас клечиш са воштаницом у ћелији Светога Петра, ниси сам! Некада и она тишина која ових дана на Цетињу влада, више говори од ријечи и од онога што би некад требало да буде мучно и бучно. Али ћивот Светог Петра зна како ће проговорити када буде требало! Поздрављамо те, остарјели и свети Ђедо, из Храма Христовога Васкрсења и знај да је народ Божији са тобом! Драга браћо и сестре, драга дјецо! Да вечерас имам језик и ум Јефимије монахиње, која је писала Похвалу Кнезу Лазару, недостајале би ми ријечи! Да вечерас имам ум и разум Деспота Стефана, који је писао Слово Љубве, не бих имао и немам ријечи којима бих могао да похвалим и одам у име Цркве Божије, оду и похвалу вама, народе Божији! Данас сам размишљао и пар реченица записао, посвећених нашем православном народу и свим људима добре воље у Црној Гори: Драга браћо и сестре, драга дјецо! Ви сте најљепши и најдивнији храм, који се у овој духовној обнови Црне Горе обновио и саградио посљедњих неколико деценија! Ви сте, народе и дјецо Божија, најпрецизнији уговор, који Црква и држава могу да имају, јер свака одредба тога уговора је вашом молитвом, постом и љубављу дефинисана! Народе мили и благословени! Ви сте најбољи закон који је написан у новијој историји Црне Горе, јер ријечи тога закона нијесу мртво и непримјењиво слово и регула на папиру, већ су ријечи и слова тог закона, ваша чиста срца испуњена Господом, који је једини пут, истина и живот! Ко може и помислити, а камоли да тврди, да ова Црква Божија Православна не постоји у Црној Гори?! Да она нема правни субјективитет и континуитет?! Ви сте, народе Божији, прави и истински субјективитет и континуитет ове Цркве Божије Православне, која је дала све оно што је часно и честито и достојно спомињања у Црној Гори! Јер наш устав је Свето Јеванђеље, у коме је записана Ријеч Божија, на којој се градило све оно што је свето и вјечно у Црној Гори! Чусмо, драга браћо, ових дана, да цркве, манастири, црквене задужбине и имања нијесу црквена и народна, него треба да буду отети и подржављени. Помињући неки датум из новије историје, тиме постављајући некакву границу временску. Знају ли они да је у Црној Гори сваки хришћанин и храм стар 2000 година?! Да је Христово крштење и наше крштење?! Да је Христово Васкрсење и Његов живоносни гроб, датум градње сваке цркве у Црној Гори?! Зато оно што припада Христу Богу нашем, и оно што су градили они који су у Његово име крштени, може бити само црквено и народно и може припадати само народу Христовом, Божијем, а то јесте Цркви Православној! И на крају, народе Божији, понављамо јеванђелске ријечи Апостола Павла: „Ви сте печат мог апостолства у Господу, то је моја одбрана пред онима који ме осуђују!“ Народе Божији, мили и благословени! Немам ријечи коју да вам кажем, а да буде достојна ваше жртве! Ви сте, са својом Црквом, нови исповједници Православља, чувари части, истине и образа Црне Горе! Благословени били! Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова. Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то." ВИДЕО: