Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 27. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Београду. На крају свете Литургије епископ Стефан је служио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. У Светосавском дому потом је уприличена подела пакетића малишанима поводом празника Материца. Извор: Инфо-служба СПЦ

Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 13. децембра 2020. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживало је свештенство Светосавског храма. Након читања светог Јеванђеља, по благослову Преосвећеног Епископа, поучну беседу произнео је свештеник Предраг Продић. У току свете Литургије епископ Стефан се помолио Господу за душе блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. После свете Литургије Преосвећени Епископ је обавио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке. О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У недељу, 6. децембра 2020. године, на празник Светог Амфилохија Иконијског и Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је свету архијересјку Литургију у крипти храма Светог Саве. Саслуживали је свештенство Светосавског храма. У току свете Литургије епископ Стефан се помолио Господу за душу блаженопочивших патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. После свете Литургије Преосвећени Епископ је обавио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју, јавља Телевизија Храм. Извор: Инфо-служба СПЦ

Викар Патријарха српског Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу, 15. новембра 2020. године, на 11. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у манастиру Раковица. После Свете Архијерејске Литургије у цркви је одржан парастос блаженопочившем патријарху српском Павлу и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, а затим и помен на гробу патријарха Павла и патријарха Димитрија. Владика Стефан је истакао да је снага православља у заједници и да треба да се боримо да будемо заједно, јер када смо заједно бићемо људи, што је патријарх Павле увек наглашавао. Његовом Преосвештенству владици Стефану саслуживали су протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Како онда обележити, прво нематеријално културно наслеђе, које се налази на Унесковој листи? Може ли Ковид 19, подсетити, шта јесте суштина славе? Које обичаје, овај вирус, ипак не може да зарази? Гости емисије "Око" су владика Стефан Шарић, викарни епископ патријарха Иринеја и старешина Храма Светог Саве, ђакон Радомир Маринковић и Марија Здравковић, директорка КБЦ "Бежанијска коса". Емисију води и уређује Сања Драгићевић Бабић. Извор: РТС

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, био је 20. октобра 2020. године гост духовне трибине у Вазнесењском храму у центру Београда, где се са благословом старешине цркве, протојереја Арсенија Арсенијевића, пуних 17 година приређују оваква сабрања. Звучни запис предавања Овога пута отац Стефан је говорио на тему “Апостоли у времену и простору“, а драгог госта је у име старешине и управе храма поздравио и најавио ђакон мр Бошко Савић. Извор: Радио Светигора

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je монашко опело новопрестављеном архимандриту Андреју, игуману манастира Сланци. Претходно је викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао светом заупокојеном Литургијом у овоме манастиру надомак Београда. Звучни запис беседе Свјатјејши Патријарх Иринеј је укратко подсетио сабране на животопис оца Андреја указавши да "где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави према Богу и према нашем народу". "Зато ће му Црква остати вечно захвална и молити се Господу да га прими тамо где су наши свети преци, јер је и вером својом и животом својим и заслужио да буде међу нашим светим прецима" рекао је између осталог Патријарх Иринеј. Подсетимо да је архимандрит Андреј (Јовичић) рођен 1937. године у месту Гојна Гора у општини Горњи Милановац и крштен као Алекса. Од седамнаесте године је живео монашким животом, служио Господу свим срцем у неколико Епархија СПЦ, од чега је 15 година провео у Епархији рашко-призренској уз тадашњег Епископа и потоњег Патријарха српског, блаженопочившег г. Павла. Нека Господ упокоји душу новопрестављеног оца Андреја и подари му Царство Небеско! Извор: Радио Глас

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 7. јуна 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Сречици. Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, и Мирослав Стикић, старешина храма, протонамесник Александар Гагић, јереј Никола Гавриловић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Шарић, Милош Стаменковић, Живан и Дејан Пајић. Овогодишњи домаћини славе су били г- Славољуб и гђа Љубица Белановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила. Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао: "Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу. Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни. Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана. Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије... Богу службу служи и помало ред заводи." Извор: Храм Светог Саве

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха српског служио је овог јутра четрдесетодневни парастос протопрезвитеру-ставрофору Момчилу Кривокапићу, у Крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су многобројни свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке. Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Владика Стефан је у беседи истакао да Бог шаље помагаче своје у нашем спасењу, те да је отац Момо био најдивнији помагач Христов носећи многе немоћи Цркве на својим плећима: "Ми смо му веровали - његовој харизми, вери, гласу, животу који је живео...И сада горе на небесима служи са анђелима, са свима светима", казао је између осталог Владика Стефан. Данас, на четрдесет дана од упокојења проте Момчила, у његовом родном месту Шкаљари, у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу, парастос је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна! Поводом четрдесет дана од упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво уткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко ухватити у речи чији живот, и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разлива и прелива преко свих видљивих и невидљивих светова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за живот Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, сведоче једно, и показују једно: живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовечанском телу Христовом - Цркви: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи од сиромашних но побожних родитеља, Рад(ив)оја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.[9] У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског - Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање... Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина - свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23). Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри", и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и постом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе", који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије "Агора" на Радио-Београду 2, био је Његово преосвештенство епископ ремезијански господин Стефан (Шарић), викар Његове светости патријарха српског господина Иринеја и настојатељ спомен Храма Светог Саве. Звучни запис емисије Шта за православни српски народ у отаџбини и расејању значи завршетак изградње Храма Светог Саве; докле се стигло са радовима; колико је Храм Светог Саве место не само заједничке и појединачне молитве него молитве у најширем смислу речи, што јесу многобројни културни догађаји организовани у крипти Храма; може ли Црква живети и вршити своју улогу помоћу медија и онлајн платформе и какав је однос Цркве, медија и образовног система - нека су од питања постављена преосвећеном владики Стефану. Владика подсећа и да је Црна Гора српска Спарта, као и да је пандемија ковидом 19 показала ко је какав човек и колика је вера у нама, као што се у снегу покажу сви трагови. Разговор водила Драгана Вељковић, а уредник Агоре је Снежана Бићанин. Извор: РТС

Поводом храмовне славе и дана Преноса моштију св. Атанасија Великог Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), служио овога јутра,15. маја 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великом Оцу Цркве Христове у насељу Плави хоризонти. Звучни запис беседе Поздрављајући сабране, Владика Стефан је у беседи подсетио да Свето Јеванђеље прочитано на Литургији између осталог каже да се град не може сакрити када на гори стоји. Такође, у том Јеванђељу се каже да смо ми светлост свету и, "да се светиљка не ставља под сто, него на свећњак да све обасјава". "А највећа светиња и највећа светиљка је храм Божији и ми у њему као Божији људи. Сваки човек који прима Тело и Крв Господњу, који се причешћује, потенцијално је та највећа светиљка која светли људима", један од таквих светила је и св. Атанасије Велики рекао је Епископ Стефан. "Можда многи не знају, али св. Атанасије Велики је живео скоро исто као и ми, као да је био српскога рода. И он је био прогоњен и страдао за своју веру целог свог живота", подсетио је Владика и додао да је св. Атанасије био непоколебљив у својој вери. И ми баш такви треба да будемо непоколебљиви, као што су и наши претци били непоколебљиви. "Ми не можемо светлети уколико не живимо по Светињи Божијој" истакао је Епископ ремезијански Стефан. Његовом Преосвештенству Епископу Стефану саслуживали су протојереј Драшко Тепавац, гости из Епархије бачке протојереји Миодраг Шипка и Милош Стојановић, јереј Мирослав Чолаковић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 14. маја 2020. године у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару, молебан Молебан Пресветој Богородици за подршку нашим епископима, свештенству и нашем верном народу у Црној Гори, служио је Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан. Владици је саслуживало братство Светосавског Храма на Врачару, као и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Како је пренела агенција "Спутњик", на молебану се сабрало око стотинак верника, а директан пренос службе се могао пратити благодарећи ТВ "Храм" АЕМ и на страници "Спутњик"-а.

Страшно ми је што скоро нико не вреднује чињеницу да је владика Стефан Шарић од првог до последњег дана, неуморно, по дванаест сати дневно, ишао са волонтерима и носио хуманитарну помоћ, теглио кесе са брашном, тетрапаке млијека и картоне уља, посјећивао старице и тако даље, радио милион ствари које већина нас не ради, укључујући првог мене. То медијски нико није испратио нити писао о томе. Није уопште занимљиво. Ја први уопште нисам ни знао да Српска Православна Црква даје неку помоћ било коме. Чим је добио прве симптоме, отишао је у болницу, тестирао се, није се крио, заражавао друге, и сад је тамо и у тешкој је ситуацији. Украткo, понашао се најодговорније могуће, био волонтер и одговорни грађанин, али ипак вирус не бира. Да смо у Енглеској или Америци, он би био херој, припадник елите и више класе који се бацио у борбу, сви би рекли како њихови попови храбро страдају са народом, не боје се, а наши се возају у џиповима. Овако, пошто је Србин, по несрећи још и из Републике Српске, те поврх свега ипак се ради о Српској Православној Цркви, а ми смо колективно жртве самопрезира, он је у нашим медијима само “сарадник Патријарха који је можда заразио још неке”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је у четврту недељу Великог поста, свету архијерејску Литургију у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару. Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис Литургије.

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, служио је 20. марта 2020. године Литургију пређеосвећених даровау у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Повод литургијског сабрања били су исповест и братски састанак свештенства архијерејског намесништва београдског другог. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић и Драган Предић, јереји Ђорђе Љубинковић и Игор Грацун, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Драгомир Убипариповић и Слободан Аксентић. Извор: Храм Светог Јована Владимира

У другу недјељу Великог поста – Пачисту, 15.марта 2020. љета Господњег, посвећену молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, Архиепископа солунског и великог богослова и проповједника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати, саборно и молитвено је прослављена у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом на празник Светог свештеномученика Теодота Киринејског, у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је сабрат острошки архимандрит Мирон, а саслуживали су му јеромонах Неофит, jереј Стефан Миловановић парох јасиковачки из Будимљанско-никшићке епархије и јерођакон Зосима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрали су се бројни вјерници и острошко монаштво. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о.Стефан, који је између осталог подјсетио на прочитано Јеванђеље о великом чуду у Капернауму, када је Господ исцијелио одузетога и нагласио велики значај заједнице у Цркви Божијој. – О значају те заједнице говори нам и Свети Григорије Палама кога данас прослављамо у другу недјељу поста. Он је био један од учитеља Цркве, епископ солунски, који се једно вријеме подвизавао као исихаста на Светој Гори. Ова недјеља нам говори да ако се усрдно посветимо посту и молитви, ако се усрдно посветимо покајању, и ми можемо добити то преображење и осјетити ту благодатну свјетлост Господњу, о којој свакодневно пјевамо на служби – казао је о. Стефан и подсјетио да славимо једног Бога у три лица, који пројављује заједницу и у Свом бићу у потпуности. Велики пост нам говори да једни без других не можемо ништа, нагласио је о. Стефан. – Ми смо у сваком случају некад вољно, некад невољно робови гријеха свога и својих страсти. Али тога се ослобађамо само ако приђемо Господу без страха од тога шта ће се десити са нама у онај дан. Ако приђемо са страхопоштовањем, са љубављу и усрдним покајањем. Ако приђемо заједницом. Сила Светог Причешћа је сила Божија, сила Тијела и Крви Његове. Његово Тијело је страдало за нас, а Његова Крв се излила да опере све наше грјехове. Само ако се сјединимо са Богом, сви наши гријеси нестају. Ми постајемо једно са Богом, а тада постајемо свети по благодати – закључио је о. Стефан. Извор: Манастир Острог