Претражи Живе Речи Утехе

У Цркви Свете Тројице у Трстенику и манастиру Љубостиња засађена је света лоза са Хиландара. Калем лозе добио је Ранко Пантелић, калемар из Селишта код Трстеника, и одлучио да неколико примерака засади у портама цркве у Трстенику и манастира у Љубостињи. Пантелић је рекао да су успели да произведу педесетак калемова које ће засадити у околини Трстеника. "Успели смо да окалемимо 79 примерака, од којих смо произвели 49 калемова прве класе. Они су већ нашли своја места, и то претежно у Расинском округу и у манастирима на овом подручју", рекао је Пантелић. Председник општине Трстеник Александар Ћирић истакао је да је велика привилегија што ће света лоза са Хиландара бити засађена у околини Трстеника. "Захваљујући вредним калемарима из околине Трстеника, за које се чуло чак до Хиландара, и који су добили благослов од свештенства, успели су да ову лозу умноже и добију калемове које ће засадити у нашој општини. Ово је за нас велика част и привилегија", рекао је Ћирић. View full Странице

На празник Светог апостола, првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2018.године,Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Према речима Владике Иринеја, исказаним у евангелској омилији: ,,данас празнујемо Светог апостола, првомученика и архиђакона Стефана као првог великог сведока Христовог Васкрсења и Његовог спасоносног делања на Земљи. За своје сведочење вере и љубави према Господу Исусу Христу, примио је страшну смрт, молећи се за своје мучитеље да им Господ то недело, не узме као грех. Велики угодници Божји које називамо светитељима Божјим, по сваку цену сведоче веру у Христа и верност Христу. Тим путем касније су кроз векове ишли многи угодници Божји. Свети апостол, првомученик и архиђакон Стефан је светли образац за Хришћане свих времена, а његов пример треба да буде путовођ, путоказ свима нама ка спасењу." Током Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Предрага Делића из Чуруга. Извор: Епархија бачка View full Странице

Прва студентска фондација "Осмех на дар" организује 12. акцију прикупљања пакетића за малишане Косова и Метохије, осталих делова Србије, Републике Српске, Хрватске... Акција на Правном факултету траје до 22. децембра - сваког радног дана активисти фондације од 10 до 16 часова прикупљају слаткише, нове играчке и школски прибор. Акција на Филолошком, ФОН-у и Фармацеутском факултету траје до петка, 15. децембра. Стефана Радић из фондације "Осмех на дар" позива све који могу да помогну. Више информација на www.osmehnadar.org. Извор: радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице

Храм Светог краља Стефана Дечанског у Железнику прославио је 24. новембра 2017. године, на празник свог небеског покровитеља, 112 година постојања светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре почетка свете Литургије, Његова Светост Патријарх је освештао нови живопис у храму. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереји Никола Гаврић, Емил Миловановић и Александар Грујић, протођакони Мирослав Перчевић и Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника. Малишани из Сремчице и Железника сабрани на светој Литургији са вероучитељима и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач преломио је Патријарх српски г. Иринеј са кумом храмовне славе г. Душаном Ђоковићем и члановима њеогве породице. Кум славе следеће године биће г. Зоран Златановић. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високи Дечани у Метохији, који је понос наше културе и историје - прилог Радија Слово љубве. Данашња црква Светог краља Стефана Дечанског саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље, а надгробни споменици су били искоришћени за зидање темеља цркве. Подигнута је захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда, која је то учинила за покој душе својих предака пореклом из Железника (од фамилије Урошевић). У крипти храма налази се њена породична гробница. Храм је посветила Светом Стефану Дечанском, Краљу српском, својој крсној слави, а поред новчаног прилога (хиљаду дуката или 12 хиљада динара) и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је уложила велики труд на издвајању цркве из остружничке и формирању железничке парохије, који је крунисан 7. октобра 1909. године, по одлуци Светог Архијерејског Сабора. Поред прилога ктиторке удео у изградњи цркве имала је и Општина Железник, а посебно признање се одаје Радовану Радојевићу, тежаку из Железника, који је био на челу сељана који су својим трудом и самоодрицањем несебично помогли да се црква подигне и освешта. Радови на изградњи су текли убрзаним темпом, тако да је, од освећења темеља (1905. године) до завршетка радова и опремања храма, прошло свега годину дана. У присуству краља Петара II Карађорђевића и државних представника освећење храма је 16. априла 1906. године извршио Архиепископ београдски и Митрополит српски Димитрије. Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу са карактеристичном полихронијом зидних површина. На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића, трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1605. године Светом краљу Стефану Дечанском. На иконостасу ширине 4,35м налазе се мањи дуборезачки украси. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине. Икона Светог Стефана Дечанског изнад улазних врата рад је академског сликара Живка Стојисављевић из Београда. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније служио је 17. октобра 2017. године, на празник Светих Стефана и Јелене Штиљановић, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви. Празничном сабрању крај светих моштију честитог кнеза Стефана молитвено су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, верни народ престонице и гости из Русије и Пољске. Житије Светих Стефана и Јелене (Штиљановић) Звучни запис беседе викарног Епископа моравичког Антонија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Седам векова Троноше 16. Септембар 2017 - 18:37 Величанственом Литургијом началствовао патријарх Иринеј уз саслужење архијереја Амфилохија, Хризостома и Лаврентија. Изнет кивот са моштима новопросијавшег Стефана Троношког Славна задужбина краља Драгутина и краљице Катарине - манастир Троноша - торжественом Литургијом прославио је седам векова историје, духовности, традиције, културе нашег рода и наше Свете Цркве. Од свог настанка Троноша је била важан духовни и културни центар и учесник свих битних историјских догађаја народа западне Србије. Величанственом Литургијом, која је сабрала христољубиви народ Епархије шабачке и многобројне вернике из Србије и Републике Српске, началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење Високопреосвећене господе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и дабробосанског Хризостома, као и Епископа шабачког Лаврентија, домаћина светог сабрања. Молитве Господу са благоверним народом узносило је и часно монаштво: архимандрити Нифонт из манастира Богоштице, Стефан из Велике Ремете; светогорски монах Доситеј Хиландарац, као и часно свештенство: протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве из Београда, и Милан Ковачевић, професор ове школе; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; оци Велибор Џомић (Митрополија црногорско-приморска) и Славиша Поповић (Саборна црква у Београду), као и ђакони Владимир Руменић, Никола Јанчић и Бранислав Кеџић. Песме хвале и славе Господу за певницом узнели су богослови Богословије Светог Саве са диригентом проф. Бранком Тадићем. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве прибројан је светима и игуман Стефан Троношки (18. век), који је живот свој положио за Цркву и народ. Током Свете Литургије изнет је из манастирске цркве кивот са моштима мученика Стефана Троношког, пред којим се монаштво ове светиње са сестринством из других манастира, децом из КУД Коретина и верним народом причестило светим тајнама. После свете Литургије Свјатјејши је осветио и преломио славски колач; славски тропар појали су су митрополити Амфилохије и Хризостом, свештенство и сабрано монаштво и Христово војинство. Високопреподобна игуманија мати Варвара са сестринством и духовником манастира Троноше оцем Николајем, као добри домаћини, старали су се о свему уз свесрдну помоћ свештенства и монаштва Епархије шабачке и благочестивих српских жена и домаћина. За свакога се нашло место под сводом ове свете обитељи, реч богоугодна, изражена радост због сусрета са Господом и Божјим угодником Светим Стефаном Троношком. Слово о седмовековној српској светињи, на чијим зидовима је исписана историја страдалног нашег рода, произнео је Патријарх српски Иринеј. Он је казао да је величанствен повод сабрања - прослављање седам векова манастира и прослављење новопросијавшег Светог Стефана, игумана троношког. Првојерарх наше Свете Цркве је истакао: -Наша нада, вера и укрепљење јесте у светитељима српским. Данас се обраћамо Светом Стефану Троношком, управо причисленом светима, са молбом да принесе молитве наше пред Лице Божје како бисмо били заштићени од сваког зла и пошасти нашег времена. Епископ шабачки Лаврентије је заблагодарио Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одлуци о канонизовању игумана троношког Стефана за светог, као и свима који су дошли у манастир Троношу, а посебну захвалност је изразио Митрополитима црногорско-приморском Амфилохију и дабробосанском Хризостому, високопреподобном и преподобном монаштву, као и свему свештенству на сабрању и благодарењу Господу. Међу многобројним угледним званицама, представницима локалних власти, сабрању су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, и г. Драгомир Карић, почасни конзул Белорусије у Србији. У културно-уметничком програму учествовао је хор Србадија из Бијељине, Православни србски појци и фолклорна група из Троноше. З. Зец View full Странице

На дан Светог деспота Стефана Лазаревића Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви у центру Београда. View full Странице

Мошти Деспота Стефана Лазаревића биће први пут пренете улицама Београда током литије поводом Спасовдана - славе града, 25. маја, најављено је данас у Скупштини града. http://patriot.rs/mosti-despota-stefana-prvi-put-na-ulicama-beograda-povodom-spasovdana/

Београђане у четвртак, 9. марта 2017. године, у 12 часова очекује велики догађај - дочек дела моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, најавио је ексклузивно за Радио Слово љубве јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве. Молитвено сабрање тог дана предводиће Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у петак, 10. марта 2017. године, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви са почетком у 7,30 часова. Јереј Арсеније позива верни народ на молитвено сабрање наглашавајући да је дочек моштију Светог Деспота велики догађај за српску престоницу, имајући у виду да је Београд први пут постао престоница за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Свете мошти братство Вазнесењске цркве донеће из Пожаревца, а дароване са благословуом Епископа браничевског г. Игнатија остаче трајно у том београдском светом храму. Архиепископија београдско-карловачка View full Странице

Крајем марта почиње снимање серије о српској династији Немањића. Улога Светог Саве поверена Драгану Мићановићу, а Вукана Немањића Небојши Глоговцу КРАЈЕМ марта почиње снимање дуго очекиване серије о династији Немањића "Крунисање Стефана Првовенчаног: Прва немањићка краљевина" - сазнају "Новости" ексклузивно од редитеља Марка Маринковића. Војин Ћетковић играће Стефана Првовенчаног, Стефановог брата Вукана Немањића тумачиће Небојша Глоговац, њихову полусестру Нада Шаргин, Светог Саву Драган Мићановић, док ће се у осталим улогама наћи Ивана Михић, Слобода Мићаловић, Миодраг Мики Крстовић... Почетак снимања серијала, у продукцији РТС, планиран је за крај марта, а рад на овом пројекту требало би да траје четири месеца. - Велика ми је част што ћу играти Стефана Првовенчаног - каже за "Новости" Војин Ћетковић. - Сјајан је сценарио, врло добро познајем редитеља и сматрам да ће то можда бити и највећа продукција РТС ове године. Надам се да ће сви глумци пристати и да ћемо направити добар посао. На питање како тумачи то што ће се заредом наћи у две велике главне улоге, Лазе Костића у филму и серији "Santa Maria della Salute" и Стефана Првовенчаног, Ћетковић нам је рекао да се дуго ништа није радило и да се одједном снима много серија, што представља шансу за младе глумце. - Одбио сам бројне понуде да бих изабрао баш ове две улоге и надам се да нисам погрешио - искрен је Ћетковић. Редитељ Марко Маринковић нам објашњава да су сложени услови под којима се одвијају припреме снимања, да је реч о захтевним сценама за које је потребно много сценографске и костимске опреме. Снимаће се на аутентичним локацијама, које укључује велики број сакралних објеката, међу којима су Студеница и Црква Светог Петра и Павла у Новом Пазару. Биће и много студијског дела, снимаће се и битке... Смедеревска тврђава представљаће генералне кулисе за Хиландар, у стању из 11. века, а биће рађене и верне реконструкције - што сценографске, што компјутерске. САВА Драган Мићановић - Требају нам зимске сцене које укључује снегове, зато морамо кренути у марту - каже Маринковић, додајући да ће снимати и у Херцеговини и на црногорском приморју, да би што верније дочарали Хум и Зету. С обзиром на то да је снимање серије првобитно најављено за крај прошле године, као и да је на тендер крајем јула пристигло шест понуда продуцентских кућа за реализацију овог пројекта, а да је се, на крају, ипак латио РТС, питали смо Душку Вучинић, шефицу одсека за односе са јавношћу ове телевизије, о чему се заправо ради. - РТС је најавио да ће својим капацитетима продуцирати овај пројекат. Тако и остаје. Тренутно смо у завршној фази припрема. Није било никаквог одлагања, већ је потребно време да се обаве темељне припреме, с обзиром на то да је серија пројекат од националног значаја и да РТС много инвестира у њу. Упознали смо гледаоце са неким детаљима, што ћемо радити и убудуће - рекла нам је Вучинићева. Серијал "Крунисање Стефана Првовенчаног: Прва немањићка краљевина" ће имати 12 епизода, чије емитовање можемо очекивати крајем ове године, у којој се и обележава 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног. АМБИЦИОЗНО Марко Маринковић и Гордан Михић МЕЊАМО СЛИКУ О СРБИЈИ - Брендирање Србије кроз причу о нашој богатој историји и културном наслеђу, које је препознато на листама Унеска, свакако је један од добрих начина промоције културе и туризма. Верујемо да ће и серија о Немањићима допринети промени слике о Србији у свету и довести нам нове туристе - каже Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС. - Али, о нашој историји и културним дестинацијама треба упознавати пре свега грађане Србије. Због тога је у првом плану обавеза Јавног медијског сервиса да негује и афирмише вредности које носе наша култура и духовност, и да код најшире публике, а посебно млађе, развија осећање националне припадности и уметничког укуса као и познавање сопствене историје. ВУКАН Небојша Глоговац СЦЕНАРИО НА 500 СТРАНИЦА СЦЕНАРИСТА овог великог пројекта, који је написао чак 500 страна материјала, Гордан Михић, рекао нам је да је логично да РТС сам ради овакав пројекат, као и да је сада најважније то што се серија спрема и што је све фиксирано. С обзиром на то да је, како у шали каже завејан у својој кући у Срему, открива нам да се свакодневно чује са Марком Маринковићем, као и да је задовољан договорима. http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:647668-POCINjE-SNIMANjE-NEMANjICA-Vojin-Cetkovic-glumi-Stefana-Prvovencanog

-Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист. Разговор водио Драго Пилсел. Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије? Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве. Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата. Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?). 2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор? Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо. 3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији? У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље. У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства. 4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''? Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу. Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима: „Кажу нам: будите потпуно спокојни! Чуде нам се: зашто се забога плашите? Кажу нам да то ни по коју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.” Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста? На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности. 5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи. Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави. 6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство? Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници. 7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''. Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу. Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”. Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо. 8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље? Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда. 9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца? Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати. Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи? 10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог? Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица. Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили. 11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана? Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни. 12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији? Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа. 13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава? Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета. 14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске? Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери. Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ. 15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године? Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку. И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо. 16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби. У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата. 17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви? Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови. Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему. 18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва? Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви? Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна. 19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став? Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос. Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу. 20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите? Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема. 21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља? Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело. Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог! Хвала! Интервјуи View full Странице

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба. Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив. Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење. Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе. После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје. Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести. Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић. Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи. Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону. У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу. Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас". Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору". Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту. Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин. Календар | View full Странице