Претражи Живе Речи Утехе

Свети Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, 27. новембра 2017. године унео је у диптих Светих игумана манастира Светог Давида на Евији, архимандрита Јакова Цаликиса. Старац Јаков Цаликис је рођен 1920. године у Малој Азији, у месту Ливиси које се налази наспрам острва Родоса. Већ наредне године услед прогона грчког становништва долази као избеглица у Грчку. Породица малога Јакова населила се у селу Фаракли на северној Евији. Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! архимандрит Евсевије Извор: spc.rs

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Текст преузет са интернет-странице: https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm Извор: Радио "Слово љубве"

Док је боравио у светом скиту Кавсокаливије на Светој Гори, старац Порфирије је издао наређење да му се ископа гроб. Једном од своје духовне деце издиктирао је опроштајно писмо савета и опроштаја свим својим духовним чедима. Овде је писмо које нам је упућено из манастира Светог Преображења, са датумом од 17. јуна 1991. Нађено је међу монашким одеждама одређеним за његов погреб, на дан његовог престављења. Оно још једном указује на његово смиреноумље. Драга моја духовна чеда, желео бих да вам, док сам још при себи, дам неколико савета. Још од детињства обитавао сам у греху. Мајка ме је послала да чувам стоку у планинама (отац је отишао у Америку да би због нас, своје деце, радио на Панамском каналу јер смо били сиромашни). Овде сам, чувајући стоку, почео да читам, реч по реч, житије св. Јована Пустиножитеља и много сам заволео св. Јована. Изрекао сам много молитава као дете од дванаест или петнаест година, не сећам се најбоље. Пожелео сам да следим његов пример. Потајно сам и уз многе тешкоће напустио родитеље и дошао у Кавсокаливију на Светој Гори. Постао сам послушник двојице стараца, праве браће, Пантелејмона и Јоаникија. Догодило се да су они били врло побожни и пуни врлина и ја сам их много волео, те сам им због тога, уз њихов благослов, обећао беспоговорну послушност. Много су ми помогли. Осећао сам велику љубав према Богу и брзо сам напредовао. Бог је, међутим, због мојих грехова допустио да се разболим и моји старци су ми рекли да одем родитељима, у своје село, Св. Јована у Евији. Иако сам још од раног детињства био врло грешан, када сам се вратио у свет наставио сам да чиним грехе којих је данас веома много. Свет је пак имао високо мишљење о мени и сви су говорили да сам светац. Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету. Исповедао сам, наравно, све чега бих се сетио и Бог би ми опраштао. Сада пак осећам да је мојих духовних грехова веома много и зато све оне који су ме познавали преклињем да се моле за мене јер сам се и ја, за живота, скрушено молио за вас. Сада, кад одлазим на небо, осећам да ће ме Бог упитати: „Шта ти радиш овде?“ Ја ћу моћи да му кажем само једну ствар: „Знам да сам недостојан овог места, Господе, али шта год Твоја љубав пожели, ја ћу бити задовољан.“ Не знам шта ће се затим догодити, али желим да тада дела љубав Божија. Увек сам се молио да моја духовна чеда воле Бога који је све, како би нас удостојио да ступимо у Његову нетварну Цркву. Одавде морамо почети. Увек сам се трудио да се молим, да читам црквене химне, Свето писмо и житија светих. Ви треба да чините то исто. Ја сам, благодаћу Божијом, настојао да се приближим Богу, а ви учините то исто. Преклињем вас да ми опростите за све чиме сам вас узнемирио. Јеромонах Порфирије Кавсокаливија, 4/17 јун 1991. https://svetosavlje.org/suze-za-svet-savremeni-grcki-starci-i-starac-tihon-starac-pajsije-i-starac-porfirije/49/

У храму Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, молитвено ће, као и претходних година, бити прослављен спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа), сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јовану Бабићу, сабрату ове цркве. Код иконе св. Старца Гаврила, која је освештана на његовим моштима у Грузији ће у навечерје празника, у уторак 01. новембра 2022. године од 17 часова, бити служено велико вечерње са читањем молитава против насртаја нечастивих сила. На дан празника у среду 02. новембра, света Литургија са резањем славског колача и читањем молитве за здравље почеће у 8 часова, а Акатист овом Божијем угоднику биће служен од 17 сати. Свештенство храма ће на обе вечерње службе помазивати народ уљем из манастира Самтавра у којем бдију мошти св. Старца Гаврила. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Извор: Радио "Слово љубве"

Ових дана молитвено се сећамо преподобног оца нашег Тадеја Витовничког који је блажено уснуо у Господу пре 19 година, у ноћи између 13. и 14. априла. Као један од великих стараца нашег времена отац Тадеј је био пример савременог исихасте који својим поукама и данас духовно укрепљује оне који траже Господа. Његовим молитвама да нас Бог укрепи! Поводом годишњице кончине блаженог Старца подсећамо на неке од његових поука: СМИРЕНОСТ ЈЕ ВЕЋА НЕГО ПОБЕЂИВАЊЕ СИЛНИХ И НАОРУЖАНИХ АРМИЈА Неуздање у себе и нада у Бога су потребни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо добити победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања. … КАДА ЈЕ УМ У ПРИРОДНОМ СТАЊУ ОН ЈЕ СЛОБОДАН И ЧИСТ Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. А љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно да суди. Зато, кад посматраш нешто или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист и може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро. … О ЧУВАЊУ УМА ОД НЕПОТРЕБНОГ ЗНАЊА Као што је потребно чувати ум од незнања, тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене мораш односити као да си већ умро. Стављај свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. … ПОТРЕБНО ЈЕ УПРАВЉАЊЕ ВОЉОМ Поред управљања умом потребно је управљање вољом. Не допуштај вољи вољи да иде за својим жељама, него нека увек буде једна са вољом Божијом. Имај при томе увек на уму да није довољно само желети оно што је Богу угодно, него му треба служити чистим срцем и без жеље да се угађа себи. Да би се у томе успело, мора се издржати страшнија борба са својом природом него иједна до сада. Јер је наша природа толико склона себи, да је у свим, чак и најбољим и најдуховнијим делима, спремна да задовољи себе и да се тиме неприметно и похотљиво храни. Зато се, када пред нама стоје духовна дела, догађа да зажелимо да их извршимо, али не зато што нас на то покреће воља Божија и не ради тога да би смо угодили Богу, него ради оних задовљстава која нам та дела са собом доносе.Та је замка утолико скривенија, уколико је духовније оно што желимо. Зато се не смемо задовољити само тиме да желимо оно што хоће Бог, него морамо желети то, када, како и зашто он хоће. Апостол нам заповеда да пазимо шта је воља Божија, не само добра, него и угодна и савршена: “Не понашајте се према овоме веку, него се промените обнављањем ума свога, да бисте могли знати која је добра и угодна и савршена воља Божија”. (Рим.12,2). Јер ако у делу буде макар каквог недостатка, или ако то дело не вршимо од свег срца, оно је несавршено. Знај да и када желимо и тражимо само Бога, могу и у томе бити неки недостаци и поткрасти се грешке које долазе од наше љубави према себи, нарочито ако више имамо у виду своје сопствено добро него Бога. … ГОСПОДАР ВАСИОНЕ УКАЗУЈЕ ЧАСТ Да би лакше принудио вољу да у свему жели да служи Богу, сећај се чешће да је Бог у много чему показао љубав према теби. Створио те је ни из чега по својо слици и прилици и ставио ти на расположење све ствари; избавио те од служења злом духу, послао свог Јединородног Сина да би те искупио најтежом и најпрезренијом смрћу; сваког тренутка чува те од непријатеља, помаже те својом Божанском љубављу и даје ти за храну, у светим Тајнама, тело и крав свога Сина. … ПО ДУХУ ХОДИТЕ И ЖЕЉА ТЕЛЕСНИХ НЕ ИЗВРШАВАЈТЕ У духовном рату ратују међу собом две воље које живе у нама; једна припада разумном делу душе и зато се зове разумном, вишом вољом, а друга припада нашој нижој, чулној природи и назива се чулном, нижом, телесном, страсном вољом. Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, па нам се добра жеља не урачунава у врлину, нити зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељња: када се опредељујемо за зло, урачунава нам се у зло. А добра и лоша жеља иду заједно, кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ те борбе је да се никако не дозволи себи да идемо за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она Воља Божија. Основни закон нашег постојања је да се њој покоравамо: “Бога се бој, и заповести његове држи, јер то је све човеку” (Књ.проп.12,13). И једна и друга жеља вуче вољу и жели да је потчини себи. Осудиш ли нижу и определиш ли се за вишу, победа је са тобом. Изабереш ли нижу и презреш ли вишу, бићеш побеђен. Свети апостол Павле пише да се у нама води борба: “Налазим дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијем по унутрашњем човеку; али видим други закон у удовима својим, који се противи закону ума мога, и заробљава ме законом греховним који је у удовима мојим” (Рим.7, 21-23). Исти апостол свима прописује за правило: “По духу ходите, и жеља телесних не извршавајте (Гал.5,16). А то се без борбе са телом не може постићи.” … КАКО СЕ ТРЕБА БОРИТИ ПРОТИВ ЧУЛНЕ ВОЉЕ Сваки пут када се питаш да ли да идеш за својом чулном, страсном вољом или Вољом Божијом, поступи овако: Чим осетиш да се у теби буди чулна и страсна воља, одмах јој се успротиви, не поводи се за њом ни најмање, угуши је и одбаци од себе. Да би у томе успео, омрзни је одмах као непријатеља који хоће да ти погуби душу. Али не заборављај при томе да позовеш у помоћ Господа и молиш да ти да снаге за то, јер без њега не можеш ништа постићи. То троје помоћи ће ти да победиш страсну жељу. … САБЕРИ СВОЈЕ МИСЛИ И ПРИЂИ БОГУ КОЈИ СВЕ МОЖЕ Ако који пут осетиш тако снажан греховни напад, да ти се учини да му никако не можеш одолети и да ти за то недостаје снаге, ни тада не опуштај руке, него се тргни и стој чврсто. То је замка злог духа да помишљу о безнадежности пресече сваки отпор, па да му се човек, положивши оружје, преда у руке без борбе. Помисли онда на то лукавство непријатеља и не одступај. Јер све докле год се вољом не определиш за страсну жељу стојиш у броју победника, иако се твоје осећање и приклонило на страну зла. А нико и ништа не може принудити твоју вољу, нити ишчупати из твојих руку победу и оборити те, па ма какву силу и жестоку борбу предузимао. Бог је нашој слободној вољи дао такву снагу да кад би сва људска осећања, сав свет и сви демони устали против ње и ухватили се са њом у коштац, не могу чинитаи над њом насиља; на човековој страни увек остаје слобода зажелети или не зажелети нешто. Зато воља и одговара за све и подлеже суду. Запамти добро да ма како изгледао себи слаб, не можеш оправдати себе ако се одлучиш за злу жељу. То ће ти казати и твоја савест. Зато буди спреман да се утолико ватреније успротивиш уколико је јачи напад, и никада не одступај од те одлуке. У сваком случају сећај се речи: “Стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се”, (1. кор. 16,13) … ИМАЈ САМО ЈЕДНУ ЖЕЉУ – НЕ НАПУШТАТИ БОЈНО ПОЉЕ Ако желиш да победиш злог духа што је могуће лакше и брже, потребно је да се бориш против свих својих страсти храбро и непрекидно, нарочито против самољубља, угађања себи и жаљења себе, зато што оно служи за корен и извор сваког зла и што се оно не може укротити ничим до радосним примањем невоља, лишавања, неоснованих оптужби и угњетавања од стране људи. Ако се то испушта из вида и човек и даље жали себе, онда су напори безуспешни и победе несавршене и несигурне. … СВАКОГ ЈУТРА ПОЧИЊИ У ИМЕ БОЖИЈЕ БОРБУ СА НЕПРИЈАТЕЉИМА Чим се изјута пробудиш и прочиташ молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилује ме”, први посао нека ти буде да се повучеш у своје срце. Кад то учиниш, сети се да ти са једне стране стоји непријатељ и зла жеља, са којима си у рату и који су спремни да те нападну. Зато одмах донеси одлуку или да победиш или да умреш, али да не одустанеш. Сети се исто тако да ти са друге стране стоји победоносни Војсковођа твој, Господ Христос, са Пресветом Својом Мајком и мноштво светих Анђела на челу са Арханђелом Михаилом, спремни да ти помогну и зато се радуј! … КОЈИМ РЕДОМ ДА СЕ БОРИМО ПРОТИВ ЗЛА Корисно је да знаш којим се редом мораш борити против зла, да би се борио успешно, а не како било. Јер многи нису то пазили, па не само да нису успевали него су још и нашкодили себи. … НЕМОЈ МРЗЕТИ НА БРАТА СВОГА У СРЦУ СВОМ Ако ниси научио да се бориш против изненадних напада зла, на пример: против гнева због нанете ти увреде, саветујем ти да поступиш овако: Постави себи правило да сваки дан, још док седиш код куће, размислиш шта ти се све може у току дана пријатно и непријатно догодити и која се све зла и раздражења тим поводом могу у теби покренути, па се унапред припреми како да их у корену угушиш и не дозволиш да се појаве. Ако тако будеш радио, никада те напад зла неће изненадити, него ћеш увек бити спреман да му се одупреш; неће те обузети гнев. Чини такву смотру посебно онда када мораш ићи некуда где ћеш се срести са особама које те могу привући или раздражити. Ако се спремиш, лако ћеш избећи и једно и друго. Талас зла ће се, чим се подигне, разбити о тебе као стену. О томе те, бар што се гнева тиче, уверава и свети пророк Давид кад каже: “Прену сам се и нисам се збунио”. Али тим припремањем није све учињено. Зло ипак може избити, и то неочекивано. У том случају поступај овако: Чим осетиш да се зло јавља пожури да га зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да зло уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе. А ако зло успе изненада да продре у срце, потруди се у прво време да се то бар споља ни речју, ни погледом, ни покретом не покаже. … ПОЗНАЈ СВОЈУ ДУШЕВНУ НЕВОЉУ Човече, познај своју душевну невољу и снажно, непрестано се моли Богу да те од ње спасе. Не говори у себи: “Нисам у опасности, нисам у невољи, није ми потребно да се често и много молим да би се избавио од невоље коју не схватам и не знам”. Невоља и јесте у томе што и ако си у највећој невољи ти не знаш за невољу своју. Та невоља су греси твоји. Ако мораш да подносиш искушења, туге и болести, немој бити малодушан, не клони и не жали се, не говори дрске речи пред свевидећим Богом, него све то трпи храбро као да је то оно што ће ти помоћи да добијеш Царство Небеско. Наше је да трпимо, да се молимо, да се смиравамо и изнад свега, да волимо… Извор: о. Сава Јањић – Фејсбук *** Отац Тадеј (Томислав Штрбуловић), рођен је 19. 10. 1914. године у Петровцу на Млави. Првобитно по рођењу је био слеп и пошто су родитељи мислили да неће ни преживети позвали су свештеника да га крсти. После крштења Тома је прогледало и родитељи су били срећни што ће преживети. Мајка му је преминула још када је био мали због чега је одрастао уз маћехе. Више пута би га у кући тако истукли, да је узимао комад хлеба и бежао од куће. Као млад био је јако слаб те није могао да се бави земљорадњом па су га зато, након што је завршио основну школу у родној Витовници, родитељи дали на кројачки занат у занатско-трговачку школу у Петровцу (као јеромонах је завршио и иконографску школу). По завршеном занату он се запошљава у Београду где остаје 6 година. Ту се и разбољева и доктори му прогнозирају још 5 година живота. Због тога је жудећи за Богом отишао код руских монаха у манастир Миљково код Свилајнца где је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега. Замонашен је 10. марта 1935. године у манастиру Горњак, а потом је 14. (1) јула исте године рукоположен у чин јерођакона, као сабрат манастира Горњака. Одмах после монашења 1935. године упућен је у иконографску школу у манастиру Раковица. У чин јеромонаха рукуположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру Раковица, рукоположио га је Епископ харковски Митрофан. У чин игумана произведен је 1949. године у Саборној цркви у Београду. Производство је обавио викар Његове светости Патријарха Епископ Висарион, бивши епископ банатски. Октобра 1938. године, јеромонах Тадеј је премештен у Пећку патријаршију да би по избијању Другог светског рата, старац Тадеј избегао из Пећи и поново дошао у манастир Раковицу. Априла 1947. године старац Тадеј се враћа у браничевску епархију и постаје сабрат манастира Горњак. По жељи Патријарха Гаврила Тадеј се поново враћа у Пећку патријаршију 1949. године, и постаје њен намесник. Године 1955. из здравствених разлога, по други пута се враћа у браничевску епархију. У овој епархији је био привремени парох печанско-кленовачки и шапинске епархије, а затим од 1957. године старцу Тадеју подељен је канонски отпуст за манастир Хиландар. После непуна четири месеца, старац Тадеј је пре свега вољом Божијом после јављања Пресвете Богородице и речи да му ваља да утеши многе у Србији, а онда и вољом грчких власти, враћен из Хиландара, са Свете Горе у Србију. Ту је, привремено, био парох бистрички, затим старешина манастира Туман. Са ове дужности, по молби 1962. године премештен је за старешину манастира Витовница. На овој дужности је провео десет година, да би најзад, као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле по други пут, за старешину манастира Витовница. У чин архимандрита произведен је 1989. године у манастиру Горњак пред моштима кнеза Лазара. Радујте се! Тек сада сам са вама! Извор: Фејсбук страница манастира Јовања – Ваљево

Јуче су у присуству митрополита Лемасолског Атанасија, митрополита Каламарије Јустина, више епископа, архимандрита из манастира широм Грчке и домаће братије манастира Ватопеда, обретене мошти знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског (1.7.1921-1.7.2009), једног од духовних чеда Преподобног Јосифа Исихасте. Повезан текст: Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога Наиме на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха. Када се упокоји неко од монаха, његово тијело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, провјерава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га цијелог, ушива га у њу. Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку. Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви. Након свете Литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других. Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за Свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз сјеверну страну саборног храма манастира Ватопед. Дио текста преузет је из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца - Светогорски богослужбени устав. Извор: Портал Етос

Прошао је век од рођења старца Јосифа Ватопедског и 12 година од његовог блаженог упокојења у Господу. Један од најомиљенијих стареца Свете Горе, отац Јосиф упокојио се у Господу на свој рођендан, 1. јула 2009.године. Чудо се догодило непосредно послењеговог блаженог престављења: смешио се више од 45 минута после смрти. „Уста старца Јосифа дуго су остала отворена одмах после његове смрти и упркос свим њиховим напорима, присутни монаси нису могли да их затворе. У складу са атонским обичајем, Старчево тело је било умотано у његову монашку ризу која је потом сашивена“. „После извесног времена, по упутствима игумана Јефрема, тело је постављено на одар, а на мантији је исечена рупа да би се разоткрило његово лице, као и друга да би се десна рука изложила на целивање.“ „На запрепашћење свих, уста старца Јосифа не само да се нису затворила, већ му је лице сада чудесно блистало од осмеха! Не само усне, већ и очи и образи. А боја му се вратила чак и на усне и на лице.“ Старец Јосиф рођен је 1. јула 1921. године у порти манастира Светих бесребреника у Хиолосу на Кипру, тачно за време празничне Божанске литургије која је савршавана на празник Светих Козме и Дамјана. У свету је носио име Сократ. На Свету Гору је стигао 1946. године, у својој 25. години, као један од ретких келијских ученика Светог Јосифа Исихасте (Молчалника), чији је свети и аскетски живот данас добро познат. После успостављања монашког братства, келија Неа Скиити је обновљена и увећана. Овде је остао до 1988. године, када се цело братство настанило у манастиру Ватопеду, оживљавајући тако овај манастир. До 1990. године бавио се духовним руковођењем манастира Ватопеда, које је преузео један од његових ученика, игуман Јефрем. По божанском промислу, монах Јосиф Ватопедски упокојио се у Господу 1. јула 2009. године, на свој 88. рођендан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 22. јуна извађене су мошти познатог духовника старца Харалампија проигумана манастира Дионисијата. Старчево тело је било у манастирском гробљу пуних 20 година, братија на челу са игуманом Петром а у присуству митрополита Драме Павла пронашћи су старчеве кости златно жуте боје, што је на Светој Гори показатељ светитељског живота блаженог старца. Старац Харалампије је био један од ученика Св. Јосифа Исихасте. Један период свог монашког живота је провео и у хиландарској келији Буразери, да би касније постао игуман петог по рангу манастира, Дионисијата. На српски језик је преведено и штампано неколико књига са поукама овог простосрдачног игумана и учитеља умне молитве. Извор: Светогорске стазе

Благодарећи инфо-служби Епархије бачке, доносимо вам текст Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја "ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ", који можете преузети у пдф формату ОВДЕ

Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори. Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..." И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић) Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским. Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић) Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони Извор: Светогорске стазе

Митрополит белгијски и егзарх за Холандију и Луксембург Атинагора, као и свештенство и епархиоти, радо је примио вест да ће преподобни старец Софроније Сахаров бити прибројан Сабору светих. На препоруку Комисије за канонизацију, Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије, на заседању 27. новембра 2019. године, унео је у диптих светих Православне Цркве архимандрита Софронија Сахарова, игумана ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу. Митрополит Атенагора је пратио Светог Софронија од своје младости када је свештеник поч. Игњатије Пекстад, парох при цркви Светог апостола Андреја у Генту, повео њега са породицом и другим парохијанима на поклоничко путовање у Есекс. Старац Софроније је одржавао лепе односе са овом парохијом у Генту, а први пут ју је посетио на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста у септембру 1980. кад је одслужио Литургију и одржао проповед, што иначе није уобичавао ван свог манастира. Извор: Инфо-служба СПЦ

Старац Јероним је рођен 1871, а замонашен је у манастиру Симонопетри на Светој Гори у својој 17. години ; овде је имао послушање секретара, библиотекара и др. Неко време пре избијања Првог светског рата био је економ у манастирском метоху у Атини, где му је духовни отац био и Свети Нектарије Егински. Старац Јероним, иначе недавно прибројан Сабору Светих, познат је по састављању канона и богослужења, углавном у славу светогорских светих. Био је кротка и блага срца, веома ћутљив, смеран, не поседујући било шта. Носио је стара одела и мантије, спавао је седећи, а тајно би ноћу чистио манастирске тоалете. Старац је уживао велики углед са свог подвижничног живота и духовних дарова, па је 1920. г. био изабран за игумана Симонопетре. За време нереда у Цркви, због новотарија, старац је био истеран из манастира 1931. године и касније постављен за духовног оца манастирског Подворја Вазнесења Господњег у Атини, где је провео испоснички 26 година. Старац Јероним се преставио у Господу 7. јануара 1957. године у Атини. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског. Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем. Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, током свог боравка у манастиру Ватопеду, казао је да ће ускоро у диптих Светих бити уврштен и Преподобни старац Софроније (Сахаров), ученик Преподобног Силуана Атонског. Старац Софроније, оснивач манастира у Есексу (Енглеска), својевремно се подвизавао у светогорском манастиру Светог Пантелејмона, одакле је морао да оде након Другог светског рата. У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова), доносимо овај прилог. Повезана вест: Четворица нових светогорских Светих Из архиве васељенског Радија Светигора, доносимо разговор са архимандритом Данилом (Љуботином) из Митрополије загребачко-љубљанске. Разговор са оцем Данилом, који је поделио са слушаоцима како је изгледао његов сусрет са старцем Софронијем (Сахаровим), послушајте ОВДЕ. Житије старца Софронија (Сахарова) Рођен је у Москви 1896. године под свјетовним именом Сергеј Симеонович Сахаров. Као што се сам присјећа, његово прво искуство виђења нестворене свјетлости десило се у његовом дјетињству. Студирао је на Факултету ликовних умјетности у Москви. У једном тренутку његово вјерско тражење одвело га је у нехришћански мистицизам. Његове умјетничке амбиције одвеле су га у Италију, Њемачку и Француску. Међутим, открио је да га умјетност нити испуњава нити просвјетљује. Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене свјетлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Као што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Касније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега." Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је вјеровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у сљедећем: молитва за цијели свијет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље. Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Каруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака ријеч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити. Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Ксенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Кареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Крститеља у Есексу. Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унио је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније. Као његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живио је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим ријечима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих свијетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио сљедеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом свјетлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим ријечима је рекао: "Ако данас игдје постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човјек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дјела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља. Ријечи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Крститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису вјерујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу цијелог човјечанства. Сјећам се његових посљедњих ријечи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа." Нека нас његове свете молитве увијек прате! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чтец Божо Кнежевић, студент медицине говорио је за слушаоце радија Светигоре о везама старца Емилијана са митрополитом Амфилохијем и српским народом. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра. Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој. Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија. Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре. Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије. * * * Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Василики је лично познавала Светог старца и са нама је подијелила своја и искуства својих пријатеља, а посебан утисак на све оставила је прича о исцјељењу њене пријатељице, чије је исцјељење било повод да и њенг љекара у Енглеској прими православну вјеру. Наши гости увијек, а тако је било и данас у студију Радија “Светигора“ остављају празну столицу поред себе, намијењену Светом старцу Порфирију. Извор: Радио Светигора

„Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослава ће бити одржана у Недељу свих светих, на којој ће учествовати Његово Блаженство Архиепископ атински и све Грчке Јероним и чланови Светог Синода Грчке Православне Цркве. Прослава ће се обавити у манастиру Светог Давида Евијског на грчком острву Евија, где је Свети Јаков живео аскетски и служио као игуман. Додатне информације о овоме још нису доступне. Свети Синод Васељенске Патријаршије одлучио је да Светог Јакова приброју сабору светих 27. новембра 2017, одредивши да његова годишњо богослужбено прослављење буде 22. новембра (по новом календару). Извор: Православие.ру