Претражи Живе Речи Утехе

Најраније слике два женска лика из Старог завета које су познате науци недавно је открио тим археолога у древној синагоги у Хукоку у Доњој Галилеји. Ово су слике из IV-V века нове ере библијских жена Деворе и Јаиље из Књиге о судијама, саопштио је Универзитет Северне Каролине у Чепел Хилу, чији је професор Џоди Магнес на челу археолошког тима. Конкретно, током ископавања пронађена је велика подна мозаичка плоча, подељена на три хоризонталне траке, која приказује епизоду из 4. поглавља Књиге о судијама, када су израелске трупе, предвођене пророчицом Девором и војни командантом Вараком, победиле хананску војску, коју је предводио војсковођа Сисара. После битке, Сисара се склонио у шатор Јаиље, жене Евера Кенејина, која му је забила шиљак од шатора кроз слепоочницу док је спавао. На самом врху плоче приказна је Девора испод палме како гледа у Варака. Средња трака није тако добро очувана, али је јасно да је овде Сисара приказан како седи. На дну је приказан већ мртав и крвари. „Ово је најранији приказ ове библијске епизоде. Овде по први пут видимо женске ликове, Девору и Јаиљу, представљене у јеврејској уметности… Читајући Књигу Исуса Навина, поглавље 19, Исус Навин 19, схватамо да је ова прича можда имала посебан одјек у јеврејској заједници Хукок, пошто се каже да је догодио у истом географском региону – на територији племена Нафталија и Завулона“, рекала је Џоди Магнес. Ранија открића у Хукоку укључују различите приказе Самсона, уходе које је пророк Мојсије послао да истраже земљу хананску, Нојеву барку, раздвајање Црвеног мора, Јону којег је прогутао кит, изградњу Вавилонске куле, четири звери из визије пророка Данила (Дан. 7) и још много тога. https://mitropolija.com/2022/07/19/u-izraelu-otkriveni-prikazi-starozavetnih-zena-stari-1600-godina/

Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића. Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши: – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе. Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“: – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског. У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој. Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо. Извор: Епархија жичка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг. Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене. „Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“ Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје: „Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године: „Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“ Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња. „Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Извор: Телевизија Храм

У издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве за ученике седмог и осмог разреда основне школе у Републици Српској изашао је из штампе Бибилијски атлас, Стари и Нови завет, аутора Младена Стругара. Аутор је на 22 карте Старог завета и 11 карата Новог завета приказао готово све најважније догађаје и факте библијске историје, тако да су тематски садржаји јасно одвојени у засебне целине и хронолошки прате историју Старог и Новог завета. На стручан и конструктиван начин извршена је селекција старозаветних и новозавјетних догађаја, тако да је кроз географске карте јасно представљена не само историја Богоизабраног народа, већ и положај великих царстава у Старом завету (нпр. Вавилонског, Персијског, Римског царства итд.), од којих је неодвојива историја јеврејског народа. Са друге стране новозаветне карте приказује живот и проповед Господа Исуса Христа, од Његовог рођења, до Његових јављања, по Васрсењу, али и описују мисионарска путовања Светог апостола Павла, тако да се Атлас завршава са картом седам Цркава Мале Азије. Дакле, овај Атлас представља тематску збирку историографско-библијских карата које по свом територијалном захвату обухватају мање и веће просторе Блиског истока, Медитерана и Европе. Карте поседују све математичко-картографске елементе, рељеф је приказан на тај начин да се лако уочавају све географске карактеристике терена, а места и догађаји су прецизно убицирани. Сваку карта прати краћи наратив који је описује и даје ученику основне информације о њој, па ученик не треба да тражи додатна појашњења и информације. Аутор је такође кроз карте представио и алтернативне правце или места библијских догађаја, чиме је понудио читаоцу да прати различите приступе при опису библијских догађаја. Ово указује да аутор одлично познаје и разумије Стари и Нови завет, тј. не само религијске, већ и друштвене, културолошке и социјалне прилике тог времена. Техничи, Атлас је професионално уређен, тако да оставља упечатљив визуелни утисак. Такође, Атлас следи савремену картографску делатност и на јасан и модеран начин, картографским знаковима и дизајном, оставља могућност лаког праћења и сналажења у њему. Употреба Библијског атласа: Стари и Нови завет у настави православне веронауке као обавезног наставног средства подићи ће квалитет реализације наставе православне вјеронауке на виши ниво, а часови ће ученицима постати интересантнији, динамичнији и конструктивнији. др Славољуб Лукић Извор: Српска Православна Црква

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића на тему: "Стари и нови Израиљ", које је одржао у суботу 20. априла 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42). Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“ Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“ Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу.

Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг

Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче, Добро си нам дошао и кућу ушао! Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће. Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Колко, колко варница, толко, толко срећица И толико оваца, и толико јањаца; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче. Христос нам се родио, у пећину спустио, Да свуд љубав посије и озебле огрије; Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче, Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

Проф. Кубат је на сликовит начин појаснио догађаје из Старог Завјета који немају временски карактер већ су обрасци за сва поколења. Догађаји у књигама Старог Завјета су васпитач за све људе, а у њима се нарочито истиче важност повјерења у вољу Божју. Стари Завјет је од почетака хришћанске Цркве играо кључну улогу у осмишљавању теологије, како у погледу разумијевања тајне Христа, тако и даљем осмишљавању црквеног учења, богослужења, морала и умјетности. Велики оци Цркве у својим богословским промишљањима увелико су се ослањали на старозјаветне текстове, који су посебну виталност показивали у домену хришћанске духовности, нагласио је професор Кубат. Послије излагања проф. Кубата услиједила је дискусија, одговарање на питања и послужење за све присутне, како је већ и уобичајено. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај подијелила је свим присутним учесницима по примјерак божићног броја часописа Животворни источник. Ово је било последње предавање у склопу овогодишњег Божићног циклуса. Захваљујемо се свим предавачима и учесницима на предавањима на заиста прелијепим духовним вечерима у нади да ћемо сви заједно у миру и љубави дочекати сверадостни празник Христовог рођења. Извор: Епархија зворничко-тузланска