Претражи Живе Речи Утехе

Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Не засени Бога – „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца? „Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи. - Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд. - Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ). — Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини. - Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави. Срце мора бити чисто – „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи? — Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“. - Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо? — Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи. Делом смо и фарисеји – „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава? – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали. И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.” Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.” Протојереј Димитрије Шевченко https://www.eparhia-saratov.ru

Кад се срца споје – настане ерупција. Или није народ без разлога изумео: “Подељена туга – два пута је мања, подељена срећа – два пута је већа.” Управо те лекције, веровали или не, могу да се уче од најмлађих чланова СКД “Извор” који делују при парохији Св. Саве у париској улици Симплон. У просторијама при цркви та деца похађају допунску школу, у пространој свечаној сали одржавају пробе фолколора, групног етно-певања и рецитовања, а веома често литургијска и вечерња богослужења означе увод или завршницу тих младалачких окупљања. При томе им је свештенство као родитељство. Здрава је то средина која траје и трајаће. – Четрнаести пут у сарадњи са манастиром Високи Дечани организујемо хуманитарну акцију “Срцем за срце Србије”, прикупљамо помоћ коју током летњих одмора директно уручујемо онима којима је најпотребније – изговара Дубравка Стијовић, млада челница СКД “Извор”, која, судећи по аплаузима којим је награђују, своју улогу обавља марљиво, савесно, корисно и срчано. Овогодишња завршна акција “Срцем за срце Србије” (после прикупљања новца током божићних и васкршњих празника) одржана је у театру “Жан Дам”, смештеном, које случајности, у срцу Париза. – Вечерас смо од продаје улазница и донација прикупили 3.500 евра, а још 500 имамо са божићних и ускршњих штандова. Све је за децу на Косову и Метохији. Ми сваке године прикупимо 6.000 евра и сада смо отворили посебан рачун на адреси: https://www.leetchi.com/fr/c/srcem-za-srce-srbije-2023-5436927 на који људи добре воље могу да донирају средства и помогну нам да скупимо и додатних 2.000 евра – каже љупка председница Дубравка. А деца играла, певала и свирала, накрцала трочасовни програм, пресвлачили се, обавезни опанчићи, ткани појасеви, везене кецеље и прслуци, на прсима дукати, на глави шајкаче, рундаве шубаре и разнобојне мараме, у коси цветак и венчић и, наравно, од свакога за свакога – широки осмех. У гардеробама ужурбаност, нашминкати, уплести, увезати, обмотати. Јелица Глишић сређује Јовану Мутавџић, пријављују да су из Горњег Милановца и Краљева и да тамо све воле. Зрењанинка Милица Радулов сажима: – Фолклор обожавам. И поче програм као прича о матици. Деца из Париза играју за децу на Косову и Метохији. Сви савршени, па се поставља питање кад су стигли да науче све кореографије и песме, шта им је помогло да све памте и да им сви сплетови кола буду блиски као “Оче наш”? Деца на сцени театра изводе “Шопске игре”, игре из Бујановца, околине Вардара, Лесковца, Пирота, сви у “наше коло шарено”. Дланови се усијали, пљешће свој своме и свако свакоме. На ред долазе Маја Петровић (саксофон) и Анђелина Максимовић (виолина), па поносни гуслар Марко Матић, а учитељица Соња Вуковић стиже право из Осојана у Метохији и прича о тамошњој школи. – Све је спаљено, обнављамо уз помоћ Пећке патријаршије, деца су изолована у свом гету… Тужно, много тужно – казује Соња. Завијорила се и српска тробојка, а хорски грми: “Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена” и “Не дамо те Косово, увијек наше било”. Завршница је обојена захвалношћу свима, понајвише родитељима и вођама група, букети цвеће су за Дубравку, Тину, Ацу, Зокија, Јелицу, Наташу, Анђелу, све раздрагано и дирљиво уз поруку: “Косово, поздрављамо те и, памти, много те волимо.” Тако је било, тако ће се и препричавати, па ће се и знати да ко има срце – дели га и множи. Песма и сузе У режији програма осмишљено да се на сцени, наизменично на платну пројектују снимци из основних школа са Космета: “Јанко Јовичевић” Гораждевац, “Радош Тошић” Осојане и “Милун Јајкшић” Бања, чији ђаци рецитују родољубиву и носталгичну поезију, певају из душе “Христе Боже, одлазимо да се вратимо” или “Не може ми нико забранити да се смејем и певам” и успевају да код публике сузама оросе образе. Кошаркаш са шајкачом Матео Мене је петнаестогодишњак, висок 200 центиметара, вршњаке за главу надвисио. Сазнали смо како мајсторски плете ногама у опанцима, тако је хитар и вешт у кошаркашким патикама. Овако се исповеда: – У Извору ми је лепше него у диску. Овде је са мном у фолклору и моја сестрица Лена (12), а у публици су мама Наташа и тата Жан-Жак. Једнако ми је лепо и у кошарци, у клубу Парис баскетбол из 13. париског арондисмана. Питамо га за Јокића, а он само каже: “Ух”! Добродошлица На улазу у театар, са “небодер” погачом и зделицом соли, публику дочекују млађане Маја Петровић и Анђела Ковач. – Чувамо традицију. Овакве добродошлице нас подсећају на Србе из далека који нам недостају. Зато учимо песме и кола, тако им показујемо колико на њих мислимо и да нису заборављени – углас мудрује тандем Изворових лепотица. Предаја помоћи у Високим Дечанима За столом до Маје и Анђеле, на којем доминирају огромно црвено срце и букети божура, радиле су благајнице Кристина Стевановић и Јелена Анђелковић, па разјашњавају: – У манастиру Високи Дечани, 6. августа, представници Извора ће предати новчану помоћ. https://mitropolija.com/2023/06/22/sva-srca-za-srce-srbije/

Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи. Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан. Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/

Христос Спаситељ нас позива да волимо и своје непријатеље, чак и оне који нас мрзе, чак и оне који нас прогоне, чак и оне који нас кажњавају – све. Да се према свима односимо с љубављу, свепраштањем и љубазношћу. Многи се питају: Да ли је то могуће? Могу ли заиста ово да урадим? Није ли ово нека врста лицемерја? Зато што понекад кажем да свима опраштам, али да ли заиста опраштам свим срцем? На крају крајева, ми свакодневно понављамо речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Опрости свима који су нам сагрешили и опрости нама, јер ми опраштамо њима. Како да постигнемо да то заиста буде од свег срца? Има људи који због тога напуштају Цркву Христову, који одступају од Јеванђеља Христовог, управо зато што не могу да раде како Христос каже. Понекад људи чак кажу да је овакав хришћански морал нека врста слабости. Међутим, ако погледамо, заиста погледамо у своју душу и своје срце, онда ћемо видети да уопште није тако. У ствари, ако човек почне да воли, истински воли; да прашта, истински прашта; и да се моли, истински моли за своје непријатеље, касније можемо видети како тај човек постаје пример за нас. Видећемо то касније, посебно када се његов живот заврши, и када Црква буде говорила о њему и великим делима које је учинио. Тада ћемо заиста видети да то није била слабост, већ напротив, снага. И то каква снага! Зашто? Јер, да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг. Сваки хришћанин од тренутка свог крштења или свесног доласка на крштење у животу (ако смо крштени у детињству), од тог тренутка постаје подвижник, и мора бити подвижник, и не може бити друго него подвижник. Шта ово значи? То не значи да сви треба да постану монаси. То не значи да свако треба да промени свој начин живота споља или чак у извесном смислу изнутра. То значи само једно – да се свако од нас мора борити са самим собом, са својим егоизмом, са својом себичношћу, са свиме што нам стоји на путу у односима са другим људима. А ако успемо да сломимо сопствену гордост, сопствену себичност, сопствени егоизам и омекшамо своја срца, онда постајемо, како је рекао Свети Серафим Саровски, „светлост за друге“. „Стекни душевни мир“, рекао је, „задобиј Духа Светог, и тада ће се хиљаде око тебе спасити!“ И такав човек постаје просветљен, дајући нешто ново у људском животу; и све се мења у људским односима, све постаје потпуно посебно. На то нас данас позива Христос Спаситељ. За ово је потребно, пре свега, стећи непоколебљиву, жарку веру у истинитост речи Христа Спаситеља, у истинитост Његовог пута. И тада ће Дух Свети сићи у наша срца, како каже Свети Серафим, и како каже Свети апостол Павле пре њега, „и Он Сам ће се молити у нама“ (уп. Рим 8, 26) и дати нам снагу, истинску снагу, нељудску снагу да волимо и праштамо, благосиљамо и молимо се за све, без изузетка. Амин. https://svetosavlje.org/ljubav-prema-neprijateljima/

Неопходно је знати како треба управљати језиком и обуздавати га. Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце. Добра осећања су ћутљива, а самољубива желе да буду објављена. Многоговорљивост у већини случајева долази из неке горде самоуверености. Уображавајући да много знамо и да је наше мишљење о нечему тачно, осећамо несавладљиву потребу да нашироко и надугачко, с многим понављањима предамо то мишљење и другима, намећући им се нетражени за учитеље, верујући да учимо оне који често знају ствари далеко боље него ми. Ово што смо рекли односи се бар на случајеве када је оно о чему се говори колико толико достојно пажње. У већини пак случајева многоговорљивост је исто што и празно причање и нема речи којима би се исказало каква све зла од те рђаве навике долазе. Многоговорљивост отвара врата душе кроз која одилази срдачна топлота, а тим више то чине празни разговори. Они одвлаче човекову пажњу од њега самог и у срцу на које се не пази почињу се поткрадати страсна осећања и жеље. По који пут то бива у толикој мери да кад се празни разговори заврше, у срцу се нађе не само пристанак него и одлука да се приступи страсним делима. Празни разговори су врата за осуђивање и клеветање, разносачи разних вести и мишљења, сејачи неслоге и раздора. Они убијају жељу за духовним радом и скоро увек служе као завеса онде где стварног знања недостаје. После многог говорења, када дим самозадовољства прође, увек остане у души неко осећање туге и лењости. Није ли то сведочанство да душа и нехотице осећа да је покрадена? Желећи да покаже да је човеку који много говори тешко уздржати се од некорисног, грешног и штетног, апостол Јаков је рекао да је уздржање језика особина само савршених људи: "Ко у ријечи не погрјешује, онај је савршен човјек, може заузети и све тијело."(Јак. 3,2) Када човек почне да говори за своје задовољство, он се занесе речима и постане сличан незаузданом коњу те говори не само оно што је добро и пријатно, него и оно што је рђаво и непријатно. Зато апостол и назива језик немирним злом пуним једа смртоноснога (Јак. 3,8). Слично је у старини и Соломон рекао: "У многим ријечима не бива без гријеха."(Прич. 10,19) "Ми с Проповедником мислимо да ко много говори тај показује своје безумље, јер обично само луди много говоре." (Књ. Пр. 10,14) Не упуштај се у друге разговоре с оним ко те нерадо слуша, да му не би постао мрзак као што је написано: "Ко много говори биће омрзнут." (Сирах 20,8) Чувај се да не говориш сурово и високим тоном, јер је и једно и друго мрско и ствара уверење да си врло сујетан и да јако високо мислиш о себи. Не говори о себи, о својим делима и својим сродницима, изузев случајева када је то неопходно, но и тада говори што је могуће краће и брже. Када видиш да неки много говори о себи приморавај себе да им не подражаваш, чак и када ти се њихове речи учине смиреним и пуним самоукоравања. Када је потребно да говориш о свом ближњем и о његовим делима, не устручавај се, али ипак говори колико је могуће краће, чак и онда када је потребно говорити ради његовог добра. Када говориш, говори о Богу, особито о Његовој љубави и доброти, али говори са страхом и пази да не погрешиш и кажеш о Божанству нешто што ће збунити проста срца оних који слушају. Зато радије слушај друге када о томе говоре и чувај њихове речи у срцу. А када се говори о нечем другом, онда нека глас допире само до твога слуха, а ум нека буде везан с Богом. Чак и када је неопходно саслушати некога да би разумео о чему се ради и да би одговорио, не заборављај ни тада да између речи које слушаш и говориш, нађеш времена да подигнеш ум Богу и да мислиш о томе како Он не скида Своје око с тебе и види шта господари у твојим мислима, речима и делима. Када је потребно да говориш, добро размисли шта хоћеш да кажеш пре него што реч пређе преко твога језика. Увидећеш да је боље да много што од тога и не изађе из твојих уста. Знај при томе да и оно што ти изгледа добро, боље је да буде сахрањено у гробу ћутања. Ако то одмах не увидиш, увидећеш свакако кад говор завршиш. Ћутање је велика снага у духовној борби и залог победе. Оно је драго ономе ко се не узда у себе него у Бога. Оно је чувар молитве, помоћник у вежбању у врлинама и знак мудрости. Св. Исак вели: "Уздржавање језика не само да помаже уму да се уздиже Богу, него даје човеку и у спољашњим, телесним делима велику помоћ и снагу". На другом месту исти свети отац овако хвали ћутање: "Када на једну страну ставиш сва дела подвижничког живота, а на другу ћутање, видећеш да је оно теже. Има много добрих савета, али ономе ко се преда ћутању нису потребни многи савети". На трећем месту он назива ћутање "тајном будућег века". Речи су, вели, оруђе овог света. А св. Варсонуфије ставља ћутање чак и изнад расправљања о Богу. Да би се навикао на ћутање, постоји само једно просто средство: предузми да ћутиш и само ће те ћутање томе научити. Да би подржао склоност према томе труду, размишљај чешће о страшним последицама неразборите говорљивости и о спасоносним последицама ћутања. А када окусиш дивне плодове ћутања, неће ти више бити потребни никакви савети у том погледу. - Свети Никодим Светогорац https://www.facebook.com/pra17/?ref=page_internal

Први псалам је изванредан. Испуњен је многим значењима различитих нивоа, садржи људску и надсветовну мудрост, односи се на одређене историјске догађаје, периоде и превазилази њихов временски оквир, износи опште и тиче се сваког. Поред пророчанства о Христу, које је Давид почео са овим псалмом и наставио у наредним, овде можемо наћи откровење о Претечи и Крститељу Господњем Јовану, о путу спасења, о добру и злу: «Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи». Мисија пророка Јована је да приправи пут Господу (Мал. 3: 1), што подразумева моралну припрему људи за Месијин долазак. И овај задатак је завршен у одређеном историјском тренутку, али Претеча до данас није напустио своју добру мисију, он је и даље отелотворује у животу, помажући сваком ко jе закорачио путем спасења да припреми своје срце за Христов долазак у њега. Светитељ чува праведност и чистоту, веран је молитвеник и помоћник у свим добрим стремлењима. Пророк Јован је анђеоски човек. Величина његове вере задивљује, снага његове љубави и преданости Богу не познаје поређење, његова духовна и физичка дела сматрају се неподношљивим за човека, а смиреност, храброст и стрпљење потпуно су изван оквира људског разумевања. Он остаје главни помоћник за покајану душу: «Него му је омилео закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ!» Човек који се дистанцира од греха и зла, предан је и послушан Богу, испуњава Његове заповести, налик је моћном, снажном, здравом, плодном дрвету. Управо такво зимзелено дрво вере у пустињи неверја био је свети Јован, живео напајајући се из неисцрпног Извора духовне хране и духовне обнове. Светитељ је такође постао оаза која даје живот у пустињи наших срца: «Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: шта год ради, у свему напредује». Jован Претеча је био «светла јутарња звезда» која је блистала јаче од свих осталих звезда на мрачном небеском своду, наговештавајући ново јутро блаженог дана, осветљено духовним Сунцем — Христом. Није ни чудо што на крају старозаветних пророчанстава има оног, чиме започиње Јеванђеље — прича о Јовану Крститељу. Позивајући људе на покајање, постајући пример понизности и послушности, Претеча је корен хришћанства и штета је за оне који се за њим не укорењују у врлинама, оне који се носе попут праха. Недостаје им снаге и траjности: «Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком». Господ гледа у срце. Начастивац неће моћи да побегне од Божјег суда, чак и ако се пред људима прекрио доброхотном маском. Немогуће jе преварити Господа. Он зна све путеве, све мисли и тајне жеље човекове, чека да се у нашим срцима упали огањ покајања који је припремио Претеча Господњи, а затим Он ће ући у срца као у свој дом: «Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће». https://pravlife.org/sr/content/psalam-otkrovenje-o-jovanu-krstitelju-onaj-ko-ga-chita-priprema-svoje-srce-za-hristov

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је великопосно вечерње у смирај Недеље Преподобног Григорија Паламе, друге Недеље Великог поста, 20. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару у молитвеном присуству преосвећене господе епископа - ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја, хвостанског г. Јустина и марчанског г. Саве, саопштила је ТВ Храм. Након вечерњег отпуста поучним речима сабране је поучио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у првом делу беседе говорећи о јеванђелској перикопи коју нам Црква Божја са храмовних амвона произноси у другу недељу Великог поста - Свете Четрдесетнице. Тумачећи наведену јеванђелску причу Патријарх Порфирије указао је да тврда вера јесте предуслов свега што се тиче наше заједнице са Господом. "Ово јеванђеље говори каква треба да буде вера хришћанска. Када Господ исцељује болеснике Он то не чини насилно, не чини са циљем да задиви оне које исцељује или оне који гледају исцeљењења и виде чуда. Не чини то да би они видевши чудо постали Његови следбеници, не чини то укидајући слободу човеку, јер Господ увек гледа на срца људи и увек се са љубављу обраћа, али предиспозиција и предуслов било каквог исцељења и предуслов плодова нашег односа са Богом, јесте вера и поверење у Њега", истакао је Патријарх Порфирије у беседи на крају великопосног вечерњег богослужења у заветном спомен-храму Светога Саве на Врачару. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Patrijarh Porfirije Hram Svetog Save 20.03.22.mp3 Извор: ТВ Храм

Високопречасни оци свештеници, часне сестре монахиње, драга бако, супруго моја Николина, драга браћо, сестре, кумови и пријатељи! Дошли смо овдје данас, да опојемо и да се помолимо за блажено уснуће моје мајке. Навршило се 40 дана од када је Господ призвао њену душу и она је завршила свој земни пут, а данас совршава свој пут по небеским пространствима и њена душа ће наћи њено мјесто и примити удио који јој је Господ уготовио. На дан њене сахране. 8. фебруара у свјетлости Васкрсења, осјетио сам да нисам спреман да говорим. Познат као неко ко увијек има нешто да каже, коме не недостаје ријечи, осјетио сам да не требам говорити, осјетио сам да пред упокојењем и сахраном своје драге мајке требам заћутати, упијати, созерцавати. Неколико момената касније, постало је сасвим јасно и зашто је то тако. Чуо се овим древним гробљем глас који је говорио много боље него што бих то ја учинио, глас истински који превија рану. Богом надахнут и подстакнут братском и очинском љубављу проговорио је свештеник Предраг Шћепановић. Изговорио је много тога лијепог, изговорио је и нешто од оног знаног, али посебно је одзвањало оно што је рекао а што није могло бити знано, а што је Жељка чувала у клијети свог срца и бића, чинећи живјећи по оној јеванђелској и Христовој ријечи: ,,Да не зна љевица што чини десница”. Али, ријечи оца Предрага су биле ријечи попут неког ко је гледао њен живот, све вријеме био уз њу и ако то није могао бити, међутим, знамо ко нас то гледа кроз звијезде браћо и сестре. Исти Онај који је видио и Натанаила под смоквом. Оцу Предрагу на ријечима бисерницама из ризнице тајних скута Жељкиног живота и на таквој части не могу никад довољно захвалити. Разоружао ме оног дана, пригрлио и цјеливао срце као што то чини брат брату и рођени најрођенијем. А он то браћо и сестре поштено да вам кажем чини стално и сваког дана. Такође, оно што ме разоружало и дотакло до дјетиње сржи, јесте љубав и пажња сестри монахиња на челу са игуманијом ове свете обитељи Манастира Ждребаоник. Уступили су ову бесцен вриједну светињу Божију гдје се увијек осјећамо добро дошли, увијек као код куће, увијек као са најрођенијима, а оне то и јесу, најрођеније, начинивши нас њиховима, најближима по снисходљивости и љубави њиховој. Такође желим ову прилику да искористим и захвалим се добром човјеку, честитом и поштеном, мом тасту Ранку Миљићу, који ми је увијек био ослонац и подршка када је кључно и када се на муци познају јунаци. Желим да заблагодарим и свештеном братству Саборног храма који и јесу уистину моја браћа и који о мени брину братски, као и свима вама који сте принијели воштаницу пажње и љубави. Нека вам Бог да сваког добра, све вам срећно и честито било и милом Богу приступачно. Блаженог спомена, светитељ наших дана, Патријарх српски г. Павле је говорио: ,,Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, осим пара, родитељи ништа нису могли дати.”! О, велике ли истине?!, јер човјек не живи о хљебу, него о свакој ријечи што излази из уста Божијих. А тако је Жељка живјела, о ријечи Божијој. Презирући постепено свијет који јој се тако заводљиво нудио, не желећи да души својој науди. О велике ли храбрости! Што сам старији све више то увиђам, јер видим колико ми самом пречесто баш тога недостаје у животу. Замалено је царство земаљско а небеско увијек и довијека, тако ме је учила и васпитавала и то је уградила у темеље мог бића и живота, а мајчиним млијеком ми задојила и завјештала свету тројединост љубави, жртве и вјере. Од свих мјеста на планети ка којима је путовала и ходила, најсрећнија је била у цркви, а понајвише је била срећна када сам ја у цркви, зато што је знала да је и моја душа тада онамо гдје јој је најљепше и да сам свој на своме, а за њу је моја срећа била важнија од њезине. Тако је и остало до самог краја, наиме, када су јој све функције отказале у простору Ургентног блока, када по свим медицинским правилима није могла ни главу да помјери а камоли шта друго, Жељка је смогла снаге да ми се посљедњи пут осмјехне и да ми упути пољубац. Све се гасило – физички, међутим, оно мајчинско, оно што је саткано од одбљеска божанске љубави огледано у мајчинској љубави – није се угасило. И заиста, како је често цитирао блаженопочивши Митрополит наш Амфилохије ријечи хрватског пјесника Тин Ујевића: ,,Срце мајке је срце Богомајке”! Највеће богатство које си ми оставила мајко јесте што си моје срце Богу препоручила и небројене дане и ноћи за мене молила и измолила. Ништа љепше од Христовог миомира, ништа љепше од близине светиње, ништа љепше него радовати се Господу Богу своме. Хвала ти мајко никад ти се довољно не могу захвалити! Хвала ти, јер ништа од тога не бих знао нити бих познао да није било тебе. Истина је да се од мајки рађамо тејелесно, а да се у цркви рађамо духовно, али, даћу себи слободу и рећи да ме је заправо баш она двапут родила и тјелесно и духовно, научивши ме првим молитвама, постовима, ходочашћима, првој љубави према молитвеном разговору са Господом и мајком Божијом, упућујући ме на оно најважније, не везујући ме за себе саму већ за Небо. Не бива љубави без жртве, али исто тако и љубав се кроз слободу показује. А повјерење и слобода заквашени жртвеном љубављу је оно чиме је овјенчала наш однос као мајке и сина. Остајући вјерна до краја свог земног живота ономе за шта се и молила Господу даноноћно док ме је носила испод срца у утроби, а то је да будемо не најбољи мајка и син, већ најбољи и најближи пријатељи. ,,Љепота ће спасити свијет” мудро говори Достојевски, а још љепше о томе говори Свети Јустин Ћелијски, говорећи да ће свијет спасити дјеца и цвијеће, откривајући истину и тајну спасења свијета која се огледа у девственој љепоти Божанског миомира пуној благодати и истине. Љепота њезине душе спашавала је и спашава моју душу изнова и изнова, рањавајући ме без мача, Христолико, јер само дјела љубави остају и само је једно заиста потребно, и једно смо дужни: да љубимо једни друге! Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено мјесто твога покоја. Потрудићу се мајко да оправдам и не постидим све оно што си ми оставила и завјештала, да обрадујем твоје лице и да се сусретнемо у вјечности незалазног сунца и безобалне љубави Господа Бога нашега! Вјечан спомен, блажена успомена мојој драгој мајци Жељки. Налазећи се на великопосном путу ка најсветлијем празнику и радосној вијести, завршићу васкршњим словом оца нашег Светог Јована Златоуста: ,,Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа”?! поздрављајући те мајко и све вас овдје поздравом Светог Серафима Саровског: ,,Христос Воскресе, радости моја!” https://mitropolija.com/2022/03/19/srce-majke-je-srce-bogomajke/

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 9. марта, на празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. Високопреосвећеном Митрополиту је саслуживало свештеномонаштво ове свете обитељи и свештенство цетињског намјесништва, уз молитвено учешће вјерног народа. На крају Свете службе Божије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије поучио је сабране о првој седмици Часног поста, значају богослужења у њој, која се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот, како бисмо се удостојили да како ваља прославимо Недељу православља – побједу Православља, која долази. “Молитве које читамо у Цркви, пјесме које пјевамо и сав сам наш труд треба да врхуни у Светим тајнама Христовим, које су циљ да се коначно сјединимо са Господом. Да се што ближе и присније сјединимо са Њиме, а то значи да очистимо и своје душе и своје мисли, своја срца и да се припремимо за сједињење са Господом. Да срце своје спремимо за стан Богу живоме, да бисмо се испунили Његовим животом, Његовом љубављу и истином, Његовом правдом и добротом, да би све то што примимо у храму, сву Божију благодат коју примимо да бисмо је учинили садржајем нашега живота. Да све оно што чинимо, што деламо, да буде прожето вјером и да на такав начин стално угађамо Господу”, поручио је у свом архипастирском слову Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. https://mitropolija.com/2022/03/09/mitropolit-joanikije-srce-svoje-spremimo-za-stan-bogu-zivome/

Братство храма Покрова пресвете Богородице на Звездари позива на књижевно вече у недељу 13. марта 2022. године са почетком у 18 сати, када ће књижевник и новинар Веселин Џелетовић представити своју књигу „Српско срце Јоханово“. Подсетимо да је реч о роману заснованом на истинитом догађају а који отворено говори о зверствима шиптарских терориста над недужним српским цивилима и трговини људским органима. Организатори ове вечери су свештенство Покровске цркве и Координација удружења избеглих и расељених у Републици Србији. Покровски храм се налази у Кајмакчаланској улици број 55, на Звездари. Извор: Радио "Слово љубве"

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима. Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе. Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо. Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви. На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част светог Атанасија Великог, Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.

У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм

Нови број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске у знаку је годишњице упокојења Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Митрополитово тијело почива у његовој задужбини Храму Христовог Васкрењања – „Храму Христове побједе над смрћу“, како је рекао Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у бесједи на годишњици освећења храма, којом се отварају теме овог лучинданског броја. Теологију Лукиног јеванђеља расвјетљава протојереј Слободан Лукић, а о Светом Петру Цетињском, који се празнује истога дана кад и Свети Лука, Светигора пред своје читаоце износи текст покојног историчара Предрага Вукића „Свети Петар Цетињски и одбрана Манастира Стањевићи”. Онај који је „очувао завјете Светог Петра Цетињског“ био је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, како је сажео своју мисао о њему јереј Владимир Милуновић. „Живот почившег Митрополита у Црној Гори био је служба“, свједочи у интервјуу Драган Лакићевић, књижевник и уредник СКЗ. Ђакон Александар Лекић, сликајући лик блаженоупокојеног Митрополита послужиће се ријечима пророка „Спремно је срце моје“. У разговору поводом годишњице упокојења Митрополита Амфилохија, Архиепископ катарски Макарије убијеђен је „да нас митрополит Амфилохије неће оставити“. Почивешем Митрополиту Амфилохију нова Светигора посвећује још један текст, то је други дио излагања на конференцији „Свети Јевстатије Превлачки“ Владике буеносaјреског и јужно-централноамеричког Кирила „Религија и философија Његошева по Митрополиту Амфилохију“. Светигорин „Љетопис“ сабрао је све важније догађаје из Митрополије црногорско-приморске. Издвојено је обиљежавање 350 година од престављења Светог Василија Острошког, прослава 110 година од освећења цркве на Белависти, помени онима који нас напустише у нади на живот вјечни, а међу њима су прота Радојица Божовић, директор „Одигитрије“ Славко Крстајић и ктитор манастира Прекобрђе Милан Вујисић. Протојереј Остоја Кнежевић повео је читаоце „Стопама Светих Кирила и Методија“, кроз Пољску, гдје је недавно боравио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Мр Смиља Влаовић казује о моштима Светог свештеномученика Харалампија у Црној Гори, а др Јелена Газдић упозорава на фалсификате у уџбеницима матерњег језика. Светигора информише своје читаоце и о двије нове књиге, једна је протођакона Павла Пудла „Истиновање у љубави”, а друга је ,,Епска мјеста у пјесмама Старе Црне Горе и њене околине”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У златном ланцу архијереја који су послужили Богу и народу на просторима данашње Црне Горе, знаменито место припада и Eпископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком Кирилу Митровићу. Данас се навршава 90 година од његове блажене кончине и уз молитвени спомен и пламен воштанице на његовом гробу у манастиру Савина, сећамо се лика и дела овог часног слуге Божјег олтара и народне душе. Епископ Кирило Митровић рођен је 19. марта 1867. године у Будви. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Котору, Богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама. Замонашен је у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године. Рукоположен у чин ђакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савина 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. године у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша. Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906. По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906. За епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. године. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду. За епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. године с тим да је управљао и Захумско-рашком епархијом у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом. Упокојио се у Котору 24. јула 1931. године, а сахрањен је у манастиру Савина. Митрополит црногорско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило Дожић, у говору на опелу у манастиру Савина, исказао је сведочење о духовном и моралном лику Епископа Кирила следећим речима: “Рођен у питомој и дивној српској Боки, васпитан у побожном хришћанском дому, спреман и школован под руководством знаменитих српских архијереја Боке и Далмације, надахнут жарким родољубљем српског Приморја, блаженопочивши Епископ Кирило ступио је прије четрдесет година на позорницу свог узвишеног позива. По природи бистар, по нарави благ, по срцу и души племенит, по спреми солидан а при томе пун воље и љубави за свој узвишени позив, он се са великим жаром побожности, родољубља и самопожртвовања посветио своме позиву и у свештеничкој каријери достигао ријетко повјерење и наклоност својих претпостављених и опште поштовање и љубав свога народа. Љубав блаженопочившег Епископа Кирила према свом узвишеном позиву била је велика и није имала граница. Она је била толико велика и толико силна и јака, да покојни владика Кирило, у неизмјерној тежњи да чини добра дјела своме народу и своме свештенству, нарочито у данима тешких искушења и мука, није водио рачуна о своме сопственом животу и о својој личности, па ни онолико колко би то дозвољавало и највеће самопожртвовање. Нарочито у она претешка времена непријатељске окупације, његове личне жртве и његови неуморни напори у пружању, не само духовне већ и материјалне помоћи и утјехе своме свештенству и своме народу, толико су били запоставили његову личност, да је томе тешко наћи примјера у историји људских живота. Такво његово лично жртвовање за добро свога ближњега, за добро његове пастве, и било је узроком, те је његов колосалан физички организам био толико подривен и порушен, да је, најзад, изложен био дуготрајној и тешкој болести, која је прије времена и донијела покојнику смрт, а нама тешку жалост и бол за нашим добрим и благим архијерејем. Добри и благи брате Кирило! Ја морам дати одушка великој жалости и болу мога срца, које је твојом смрћу сада дубоко ожалошћено и тешко покошено, јер, мој добри владико, нећу и не могу заборавити, да си ти, у дугом низу година нашег заједничког живота и рада за добро наше Цркве и народа, био мени лично не само брат и друг већ и добри и благи учитељ и искрени савјетник, који си ме вазда братском и очинском пажњом пазио, помагао и чувао, зашто ће твоја благородна и племенита душа, мојим топлим молитвама пред Богом, бити награђена у царству небеском!” На телевизији Храм емитована је 17. јула специјална емисија посвећена Епископу Кирилу, у којој је о његовој личности и делу и историјским околностима његовог времена а посебно о његовом предрагоценом доприносу обнављања јединства Српске патријаршије, говорио монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:

Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар

Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја. (…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо. Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо! (Пс 80, 14-15, 18-19) Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13). У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу: Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића. Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”. Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”. Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”. Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави. Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33). Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве. Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења. Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36) Ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Једном је учитељ питао своје ученике: "Зашто људи вичу кад су љути?" Ученици су размишљали неко време: "Зато што изгубимо стрпљење - зато вичемо" - рече један " Али, зашто би викао ако је особа поред тебе?" - пита учитељ "Зар није могуће говорити тихо и лагано?" Ученици су давали неке одговоре, али ни један није задовољавао учитеља. На послетку је објаснио: "Када су две особе у свађи, љутите, њихова срца се јако удаље. Зато морају викати једно на другога, да њихов крик премости удаљеност и да се могу чути. Што су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима све већа." "Шта се догоди када се две особе заволе? Не вичу један на другога, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала. "А шта се догоди када се још више заволе? Не говоре. Само шапућу и још више се зближују у својој љубави.. Коначно, не требају више ни шапат. Само се гледају и то је све. Такве су две душе које се воле." Онда је рекао: "Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би вас могле још више удаљити, јер ће доће дан кад ће удаљеност бити тако велика, да више никад неће бити пута назад" Патријарх Павле