Претражи Живе Речи Утехе

Међу православним хришћанима, може се рећи из свештеничке праксе, два греха су веома честа. Први од њих је хронична малодушност. Човек иде у цркву, уздише, увек је тужан, никад се не смеје. И све у његовом животу је лоше, све је веома тешко. Гледа и не жели ништа да уради. Склупчао би се, легао на под и чекао смрт. Друга врста греха је лажни традиционализам. Овакав човек је навикао да врши ритуалну побожност. Запали свећу, прекрсти се, да прилог, одстоји на служби, иди на исповест и причешћује се четири пута годишње током великих постова. Али започните разговор са таквом особом, копајте дубље - и испоставиће се да је много тога замрзнуто унутра и духовни развој је на минималном нивоу. Паљење свеће или прекрштавање постало је навика, слична хигијенским навикама у домаћинству, попут прања зуба или облачења. Зашто је тако? Зашто и код малодушности и код традиционализма долази до таквог удаљавања од истинског духовног живота, који треба да пламти, пре свега, љубављу према Господу и вечним приближавањем Њему? Губи се осећај Личног Бога. Осећај да је Господ Живо биће које је поред тебе. А ти, кроз своје грехе, кроз своју телесност, гојазност и тежину, мораш да се пробијеш до Њега. Како је рекао монах Пајсије из Светогорац, мораш да подесиш радио-пријемник свог срца на Божански талас. И видимо да је то заиста био случај са старцем. Цео свет за њега је био хор у храму, који је вршио службу Божију. И зато су се Господ, Пресвета Богородица и светитељи открили монаху, дајући му великодушно блаженство и радосну сладост. И ти учини исто! Загреј дар добијен у Тајнама Крштења, Помазања, Покајања, Причешћа, Јелеосвећења. Господ је Постојећи, Живи. Он је Личност. Господ жели да буде са нама, да живи са нама, да разговара са нама. Главно је да више од свега на свету желиш да будеш са Њим! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Крв - лек који се не може направити и који здрави дају пуна срца. Сарадња Института за трансфузију крви Србије и Српске Православне Цркве је одлична и континуирана, деценијска - са многим храмовима у Београду, као и светињама у Србији, попут манастира Каона и Тумане, а као давалац посебно је истакнут - Православни Богословски факултет у Београду - добитник првог признања за најуспешнији у давалаштву крви. Овогодишња потреба Србије била је 250.000 јединица крви, недељно је потребно преко 4000 јединица. Институт у Београду снабдева највеће здравствене центре у нашој земљи и неопходно му је - око 2000 јединица недељно. Несташице крви су најчешће у летњим месецима и у периоду годишњих одмора. Сад крећемо акцију едукације средњошколаца, каже Ивана Родић, начелник Одељења за мотивацију добровољних давалаца Института за трансфузију крви Србије. Питања постављају Нешка, Наталија, Катарина, младе сараднице Радија Слово љубве. Разговор са Иваном Родић из ИТКС: Актуелне акције - где се може дати крв, поред Института. Извор: Радио Слово љубве

Кад се срца споје – настане ерупција. Или није народ без разлога изумео: “Подељена туга – два пута је мања, подељена срећа – два пута је већа.” Управо те лекције, веровали или не, могу да се уче од најмлађих чланова СКД “Извор” који делују при парохији Св. Саве у париској улици Симплон. У просторијама при цркви та деца похађају допунску школу, у пространој свечаној сали одржавају пробе фолколора, групног етно-певања и рецитовања, а веома често литургијска и вечерња богослужења означе увод или завршницу тих младалачких окупљања. При томе им је свештенство као родитељство. Здрава је то средина која траје и трајаће. – Четрнаести пут у сарадњи са манастиром Високи Дечани организујемо хуманитарну акцију “Срцем за срце Србије”, прикупљамо помоћ коју током летњих одмора директно уручујемо онима којима је најпотребније – изговара Дубравка Стијовић, млада челница СКД “Извор”, која, судећи по аплаузима којим је награђују, своју улогу обавља марљиво, савесно, корисно и срчано. Овогодишња завршна акција “Срцем за срце Србије” (после прикупљања новца током божићних и васкршњих празника) одржана је у театру “Жан Дам”, смештеном, које случајности, у срцу Париза. – Вечерас смо од продаје улазница и донација прикупили 3.500 евра, а још 500 имамо са божићних и ускршњих штандова. Све је за децу на Косову и Метохији. Ми сваке године прикупимо 6.000 евра и сада смо отворили посебан рачун на адреси: https://www.leetchi.com/fr/c/srcem-za-srce-srbije-2023-5436927 на који људи добре воље могу да донирају средства и помогну нам да скупимо и додатних 2.000 евра – каже љупка председница Дубравка. А деца играла, певала и свирала, накрцала трочасовни програм, пресвлачили се, обавезни опанчићи, ткани појасеви, везене кецеље и прслуци, на прсима дукати, на глави шајкаче, рундаве шубаре и разнобојне мараме, у коси цветак и венчић и, наравно, од свакога за свакога – широки осмех. У гардеробама ужурбаност, нашминкати, уплести, увезати, обмотати. Јелица Глишић сређује Јовану Мутавџић, пријављују да су из Горњег Милановца и Краљева и да тамо све воле. Зрењанинка Милица Радулов сажима: – Фолклор обожавам. И поче програм као прича о матици. Деца из Париза играју за децу на Косову и Метохији. Сви савршени, па се поставља питање кад су стигли да науче све кореографије и песме, шта им је помогло да све памте и да им сви сплетови кола буду блиски као “Оче наш”? Деца на сцени театра изводе “Шопске игре”, игре из Бујановца, околине Вардара, Лесковца, Пирота, сви у “наше коло шарено”. Дланови се усијали, пљешће свој своме и свако свакоме. На ред долазе Маја Петровић (саксофон) и Анђелина Максимовић (виолина), па поносни гуслар Марко Матић, а учитељица Соња Вуковић стиже право из Осојана у Метохији и прича о тамошњој школи. – Све је спаљено, обнављамо уз помоћ Пећке патријаршије, деца су изолована у свом гету… Тужно, много тужно – казује Соња. Завијорила се и српска тробојка, а хорски грми: “Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена” и “Не дамо те Косово, увијек наше било”. Завршница је обојена захвалношћу свима, понајвише родитељима и вођама група, букети цвеће су за Дубравку, Тину, Ацу, Зокија, Јелицу, Наташу, Анђелу, све раздрагано и дирљиво уз поруку: “Косово, поздрављамо те и, памти, много те волимо.” Тако је било, тако ће се и препричавати, па ће се и знати да ко има срце – дели га и множи. Песма и сузе У режији програма осмишљено да се на сцени, наизменично на платну пројектују снимци из основних школа са Космета: “Јанко Јовичевић” Гораждевац, “Радош Тошић” Осојане и “Милун Јајкшић” Бања, чији ђаци рецитују родољубиву и носталгичну поезију, певају из душе “Христе Боже, одлазимо да се вратимо” или “Не може ми нико забранити да се смејем и певам” и успевају да код публике сузама оросе образе. Кошаркаш са шајкачом Матео Мене је петнаестогодишњак, висок 200 центиметара, вршњаке за главу надвисио. Сазнали смо како мајсторски плете ногама у опанцима, тако је хитар и вешт у кошаркашким патикама. Овако се исповеда: – У Извору ми је лепше него у диску. Овде је са мном у фолклору и моја сестрица Лена (12), а у публици су мама Наташа и тата Жан-Жак. Једнако ми је лепо и у кошарци, у клубу Парис баскетбол из 13. париског арондисмана. Питамо га за Јокића, а он само каже: “Ух”! Добродошлица На улазу у театар, са “небодер” погачом и зделицом соли, публику дочекују млађане Маја Петровић и Анђела Ковач. – Чувамо традицију. Овакве добродошлице нас подсећају на Србе из далека који нам недостају. Зато учимо песме и кола, тако им показујемо колико на њих мислимо и да нису заборављени – углас мудрује тандем Изворових лепотица. Предаја помоћи у Високим Дечанима За столом до Маје и Анђеле, на којем доминирају огромно црвено срце и букети божура, радиле су благајнице Кристина Стевановић и Јелена Анђелковић, па разјашњавају: – У манастиру Високи Дечани, 6. августа, представници Извора ће предати новчану помоћ. https://mitropolija.com/2023/06/22/sva-srca-za-srce-srbije/

МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija

Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат. Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога. – Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама? – Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. – Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу. Студент се збунио и заћутао је. – Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету? – Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем? – Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити? – Радије бих ученог. Бојим се светих. – Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га. – Гаврило – одговорио је студент. Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу. – Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог. – Бојим се. Стидим се – одогворио је. – Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене. Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио. – Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде? – Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима. – Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде. Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто! Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже? – Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући. – Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио. – Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће? – О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка? „Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“. Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум. https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је у уторак, 5. априла 2022. године, у крипти Храма Светог Саве предавање на тему ”А овај род не изгони осим молитвом и постом (Мт 17,21)”. Говорећи о молитви светог Јефрема Сирина патријарх Порфирије је посебно истакао да смо: ”добили таленте да би смо улагали напор, да би смо без страха избегавали сваку врсту неактивности, а нарочито лењост. Добили смо таленте и дарове да би смо, како каже апостол Павле, искупљивали време, то јест да би смо испуњавали нама дато време смислом. Смислом који је резултат дара Божијег који смо добили и нашег напора и труда да сарађујући са благодаћу Божијом тај дар умножавамо дарујући себе или чинећи уздарје Богу и дарујући себе својим ближњима. Дакле, нисмо добили време и таленат да би смо убијали време, да би смо, како то често кажемо ”умирали од досаде”. Активно развијање својих дарова води ка друге две прозбе молитве светог Јефрема Сирина у којима се молимо да избегнемо дух унинија, или депресије и очајавања, и дух властољубља, који се не односи само на некакву политичку власт, рекао је Патријарх истакавши да је униније или очајавање главни узрок сваког нашег духовног пада. Предавању су присуствовали преосвећена господа епископи марчански Сава и умировљени канадски Георгије, ректор Богословије ”Светог Саве”, професори Православног богословског факултета др Ненад Милошевић и јереј др Србољуб Убипариповић, ђакон др Драган Радић, др Драган Каран, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни верни народ. Звучни запис овог предавања Патријарха Порфирија можете чути 6. априла 2022. године у програму Радија "Слово љубве", у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Део предавања Патријарха Порфирија

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8)- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. Повезана вест: Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Доносимо видео запис концерта који је уприличен љубављу и умешним појањем чланова знаменитог никшићког хора којим уметнички руководи проф. Ана Бојић. Вашој пажњи препоручујемо: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На крају богослужења у манастиру Острогу изабрани митрополит Јоаникије се посебно осврнуо на све чешћу употребу мобилних телефона у цркви, током богослужења, позивајући вјерни народ да то не чини. Звучни запис беседе – Благословено је да по један фотоапарат или једна камера, дискретно снима у току службе, макар најупечатљивије дјелове службе. Ово што се сада узобичајило, прекршило је сваку мјеру. Дођемо на неку службу, на неки велики црквени сабор, сви држе подигнуте мобилне телефоне и сви снимају. Стварно премного. Да ли ти људи учествују на служби како ваља. Друго је они који су добили благослов и то им је послушање, али свак данас потеже мобилни телефон и снима. Да ли може оно што је главно на служби да ухвати мобилни телефон? Не може. Оно што је главно на служби не може да се ухвати никаквом камером нити било каквом техником. А много пажње се поклања томе и зато се народ удаљава од службе. Треба да отворимо своје срца, а не мобилне телефоне. Да отворимо своја срца, примимо Божију милост, Божију благодат, која невидљиво и неухватљиво силази на отворена срца, отворене душе и отворене умове. Маните беспослице и ситнице, оповршисмо све, претјерасмо, морамо се враћати на прави пут. Ничему то не води – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Додао је и да је посебно ружно снимати током трпезе. – Сједимо за трпезом, неко нас гости, у манастиру или негдје друго, па снимају цијело вријеме како једемо, пијемо, шта причамо, како се шалимо. Па људи смо. Али да ли је то пристојно снимати, да ли је то у реду? Позовем те кући, па ме снимаш. Или дошао сам ти у госте, па снимаш домаћина. Није лијепо. А да не причамо која се све искушења после дешавају са тим снимцима, како се то лијепо користи против цркве, против хришћана, против наше вјере, против свештника. Маните се ћорава посла. Кад долазитеу цркву оставите телефон у ауту или га искључите, па ставите у џеп – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Извор: Манастир Острог

Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM Званична презентација: http://otelders.org Превод приложио Милош Болић.

На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог

Уметничка гошћа тридесет друге емисије "Живе рече" била је др Катарина Станковић, уважена професорица и диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве на Врачару. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. Излагање наше уважене гошће погледајте на: 52:20 - 1:22:24; као и: 2:14:00 - 2:16:00. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Прота др Велибор Џомић - Добићемо патријарха који ће бити по мери нашег народа и нашег времена Др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. Катарина Станковић дипломирала на одсеку за Дириговање у класи професора Јована Шајновића. Магистрирала и докторирала у класи професорке Даринке Матић Маровић. Радила је као корепетитор Нишког камерног хора и руководила Црквеним хором у Пироту. Сарађивала са Уметничким ансамблом Војске Србије Станислав Бинички. У сезони 2002/2003. у Народном позоришту у Београду водила бинску музику у оперским представама. Радила као професор у Музичкој школи Јован Бандур у Панчеву (2003-2005), као диригент Црквено пјевачког друштва Острог у Новим Бановцима (2002-2014) и као диригент хора Ars vocalis из Београда (2014-2018). Катарина Станковић ради као ванредни професор на Филолошко уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Диригент је Певачког друштва Мокрањац и Хора храма Светог Саве. Поред уметничке и педагошке делатности учествује на домаћим и међународним научним скуповима. Аутор је монографије Диригент Војислав Илић – живот и стваралаштво. Добитник републичких награда као и награда од националног значаја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626. Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија. Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу. Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима). Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело. По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија. Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње. Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања - Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу. Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији. Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства. Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis . Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал. Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”. Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић. Горан Раденковић, проф. Богословије Светога Саве Извор: Инфо-служба СПЦ

Архијерејски синод Руске заграничне православне цркве 30. октобар 2020. Његовој светости, високодостојном Иринеју, православном архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском. Ваша светости, свети и високодостојни владико! Сазнавши за упокојење Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, журим да изразим своје најдубље саучешће Вама, преосвећеној сабраћи архијерејима, свештеномонаштву и вјерницима Српске православне цркве и да се с љубављу присајединим саборној молитви за покој његове душе. Владика Амфилохије је човјек велике душе, јерарх широког срца, које је комотно смјестило у себе радости и туге читавог светог православља. Без обзира на узвишеност архијерејског служења, он је прије свега, остао монах који је проповиједао својим животом и неустрашиво исповиједао вјеру Христову. Са великом захвалношћу сјећам се његовог живог учешћа у божанским службама у раду Четвртог свезаграничног сабора архипастира, клира и мирјана Руске заграничне цркве, његове очинске љубави, братску подршку блаженог спомена Митрополита Лавра и васељенски дух учешћа у животу Христове цркве. Мудре ријечи почившег које је изговорио на том сабору дирнуле су све учеснике, подсјећајући их на наше заједничке очеве и подвижнике, на нашу заједничку историју. Мислено се опраштајући ових дана од Његовог високопреосвештенства Владике Амфилохија, просим од њега свете молитве и са благодарношћу се клањам братском српском народу, који је православним Словенима дао таквог светитеља, подвижника, исповједника и вјерног сина Христове цркве. Вјерујем да је стекао смјелост крај Престола Божјег. Царство Небеско и вјечни покој почившем Владици, а Вама, Вашој преосвећеној сабраћи, оданим помоћницима и свем народу ─ помоћи Божје! Наше мисли и молитве су с Вама и читавом Српском црквом! Ваше Светости вјечни доброжелатељ и недостојни молитвеник, Митрополит источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве Иларион Извор: Митрополија црногорско-приморска

Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“

Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска

О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем). Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом? Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања. Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио. Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута. Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље. Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама. Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души? Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење. Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире? Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали. За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…? Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав. Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас? Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој. Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром? Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини. Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже? Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима. Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе? Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима. Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење? Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу. У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији? За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа. Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку? Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом. У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле? Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати. Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како? Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току још увек ванредног стања у коме радимо, у Томину недељу ове, 2020. године, телефоном смо забележили разговор са протојерејем Небојшом Тополићем, старешином храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Замолили смо нашег госта да нам појасни шта св. Апостол Тома представља некада и сада, а чини се и убудуће, зашто је нас хришћане заболело његово неверје, откуда оно када је све време био у прилици да види дела Господња? У светлу ових дана у коме православни хришћани и поред трпљења, послушности и одговорног понашања доживљавају велике притиске од једног дела јавности, постављамо помало незахвално питање о. Небојши - који је подсећамо дуги низ година провео уз блаженопочившег Патријарха Павла - како би се, по његовом мишљењу и искуству, Патријарх Павле поставио и шта би урадио у овој ситуацији? Зашто су неки медији дочекали оболевање Епископа ремезијанског Стефана као доказ да ето хришћани 'нису у праву'? Подсећамо се и побусаног понедељка и значаја молитвеног спомињања наших упокојених предака у ове дане Васкршње радости. "Полазиште хришћанског веровања је љубав и само срцем можемо да препознамо Бога" подвлачи о. Небојша и каже да св. Апостола Тому "можемо да ставимо у контекст оних који нам данас траже логичке и спознајне доказе о Васкрсењу". "Хришћанска вера је нешто изнад границе разумног схватања и рационалног" каже о. Небојша који додаје да су "и поред те привидне недоказивости - милиони људи прилазили и данас прилазе Христу. Да ли они имају логички приступ и доказе?" пита наш гост. "Телесни вид више није потребан када се срце распламти вером" поручује старешина Богородичине цркве у Земуну и појашњава да је "вера надрационална али је истовремено и знање срца које је просветљено Духом Светим". "Трудите се да вам речи буду благе, а докази јаки" једна је од мисли блаженопочившег Патријарха Павла на коју је о. Небојша подсетио у овој емисији. "Ми смо се уљуљкали у свом комформизму, очекујући од овога света да нам верује" рекао је о. Небојша и подсетио да као хришћани "не треба да очекујемо од света милост, већ од Господа, и милост и радост – радост проузровокану страдањем". Извор: Радио Слово љубве

Његово високопреосвештенство Аехиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је данас, у сриједу Свијетле седмице када наша Света Црква слави Светог мученика Евпсихија, Свету архијерејску литиргију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је између осталог позвао на љубав и слогу у породицама, да се дом претвори у Цркву Божију, у храм Божији. “Да, у исто вријеме, свако срце постане дом Божји, храм Божији и Црква Божија јер је људско срце призвано да буде обиталиште Духа Светога. Да се и душа и тијело човјеково очисте од гријехова који је скрнаве људску душу и људско срце. Одсуство из храмова прилика је да своје домове и срца претворимо у храмове Божије. Тако ћемо остварити братску слогу и љубав међу свима који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога“- каже Митрополит Амфилохије. Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић архијерејски протопрезвитер которски, на почетку емисије је говорио о празнику Уласка Господа и спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим- Цвијети, а потом и о недјељи страдања Господњих која је пред нама, почучавајући нас како да се припремимо да на најбољи начин дочекамо празник славног Христовог Васкрсења. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о томе како да искористимо ово вријеме пандемије корона вируса на духовну корист и остати присебни у свему томе. “Ово је велика прилика да се још више зближимо у Христи и у молитви. Ако дође до депресије, најбољи лијек је молитва“-каже отац Момчило. Отац Момчило је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову нашу емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1. У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка. У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа. Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу. Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима. Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу. Извор: Инфо-служба СПЦ