Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 28. новембра 2017. године у Патријаршији српској у Београду министра правде Републике Србије гђу Нелу Кубуровић са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Поштовани пријатељи, колеге, грађани и представници медија, У среду 15. новембра 2017. године у 18.00 часова, у холу Народне банке Србије на Славији, Немањина 17, Београд, отвара се тематска изложба фотографија, факсимила докумената, штампе и књига о страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложба ће бити отворена за јавност до 29. новембра текуће године. Аутори изложбе су историчари Музеја жртава геноцида докторанд историје на Филозофском факултету у Новом Саду Мa Бојан Ђокић и музејски саветник др Ненад Антонијевић. Рецензент изложбе и каталога је др Александра Колаковић, научни сарадник Института за политичке студије. Изложбу ће отворити аутор Бојан Ђокић, стручни сарадник Музеја жртава геноцида, а заинтересовани посетиоци имаће прилику да их аутори одмах након отварања стручно проведу кроз изложбу. Тема изложбе ограничена је на 1998. годину због недовољно познатих злочина који су претходили великом страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1999. године. Злочини који су извршени над лицима српске, ромске и осталих мањинских националности од припадника албанских паравојних формација приказани су хронолошким редом. На изложби је коришћен материјал Музеја жртава геноцида, са интернет сајтова, дневних листова „Политика“, „Јединство“ и „Глас јавности“, часописа „Отета истина“, друге објављене литературе и фото архиве новинара Живојина Ракочевића. Главни циљ изложбе је објективно информисање домаће и светске јавности о злочинима извршеним над припадницима српског и осталог мањинског становништва од припадника албанских паравојних формација током оружаног сукоба на територији Косова и Метохије. Поставили смо себи циљ да прикажемо јавности начине страдања српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Кроз начине страдања могу се назрети методе деловања албанских паравојних формација. Изложен је и показан врло мали део, односно ово је избор малог броја материјала о непрегледном страдању српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији. Циљ је био направити једну изложбу која ће на објективан и научан начин приказати страдање српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији током 1998. године. Изложбу прате легенде на српском језику, а такође је одштампан пригодан каталог изложбе са текстом на енглеском језику који је намењен иностраним библиотекама, архивима, музејима и институтима. Добро нам дошли! Аутори Бојан Ђокић и Ненад Антонијевић View full Странице

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања. протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830). Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, ђакон др Александар Прашчевић постављен је за секретара Канцеларије Патријарха српског, пренела је инфо служба СПЦ. Опширније у наставку Основно образовање завршава у Београду 2001. године. У Српској Патријаршији полаже пријемни испит и уписује се у Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима коју завршава са одличним успехом 2005. године. Исте године, уписује Московску Духовну Академију Руске Православне Цркве (Катедра богословља) коју завршава (са просеком 9.50) 2008. године. По одобрењу Наставно-научног већа Академије, током основних академских студија, истовремено је похађао постдипломски програм и написао истраживачки рад на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Србији од 1912 до 2004. године (240 стр), који је одбранио, под менторским руководством професора др Димитрија Владимировића Сафонова, пред Научно-наставним већем и, касније, пред међународном теолошком Комисијом коју су чинили осамнаест професора, међу којима је био и умировљени Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић), и двојица опонената. Уписао је докторске студије Факултета теологије и религијских студија Шербрушког Универзитета у Канади 2010. године, на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Југоисточној Европи током 14 и 15 века (537 стр.), под менторским руководством професора др Џона Хаџиниколау, а завршио под руководством професора др Пјер Ноела и др Сами Ауна одбранивши дисертацију пред петочланом међународном Комисијом 2016. године. Као асистент (2012-2014) учествовао је у трансформацији овог Факултета у интерфакултативни универзитетски Центар за савремена верска истраживања (2015). По одобрењу Наставно-научног већа истовремено је био уписан на Филолошком факултету истог Универзитета на коме је завршио програм француски као други језик 2012. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода одлази на научну специјализацију код Митрополита волоколамског Г. Илариона (Алфејева) на Катедру спољних црквених послова где је написао рад на тему Историја хришћанско-муслиманског дијалога под покровитељством Светског Савета Цркава од 1961. до 1991. године, који је одбранио пред трочланом Комисијом 2015. године. Исте године, упоредо је радио постдокторат на Факултету теологије Женевског Универзитета на тему Теолошки капацитет византијских међурелигијских полемика из 14. и 15. века за савремени хришћанско-муслимански дијалог, који је одбрано пред шесточланом међународном Комисијом 2015. године. Под руководством Главног секретара Светог Архијерејског Синода протојереја-ставрофора др Саве Јовића радио је у Одељењу за међуцрквене послове одакле је премештен у Кабинет Патријарха српског. Истовремено је започео постдокторат на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Рукоположен у чин ђакона од стране Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 2015. године. Пред Комисијом Светог Архијерејског Синода је положио испит за сталне црквено-административне службенике Српске Православне Цркве 2017. године. Тренутно, поред дужности Шефа Кабинета Патријарха српског, ангажован је на преводилачким и координационим пословима Канцеларије Светог Архијерејског Синода и Информативне службе. http://spc.rs/sr/novi_shef_kabineta_patrijarha_srpskog Извор: СПЦ View full Странице

Усред Другог светског рата, 1942. године, над Средоземним морем у ознакама две зараћене стране, фашистичке Италије и савезничке Велике Британије, летела су два идентична авиона, подржавајући матичне армаде, које су доле на узбурканим таласима Медитерана водиле рат до истребљења. Оба авиона била су произведена три године раније, почетком 1939. године, у фабрици „Рогожарски“ у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији. Модел је имао југословенску ознаку SIM-XIV: слова у ознаци односила су се на иницијале бриљантног младог конструктора који је направио ту летелицу – Симу Милутиновића. Тај „аероплан“ који је носио његово име у ознаци био је један од неколико различитих авиона које је пред рат пројектовао Милутиновић, једна од најбриљантнијих ваздухопловних личности које је ова средина изнедрила у својој дугој и пребогатој летачкој традицији. Авион SIM-XIV био је круна његових напора и врхунац плодне каријере. Ипак, авион је, као уосталом и читава тадашња земља, Краљевина Југославија, имао злосрећну судбину: од читаве серије која је била произведена за војску, односно морнарицу, из базе у Боки Которској априла 1941. године, након почетног отпора агресору, посаде SIM-ова су по слому државе кренуле у прелет ка Африци где ће у саставу савезничке британске војске наставити борбу против фашизма и нацизма. До афричке обале стигла је свега једна посада са летелицом, док други храбри пилоти нису били те среће, оставши развејани на том неизвесном и опасном лету. Други део авиона на Јадрану заробили су Италијани и, искрено заинтересовани квалитетом југословенске „машине“, пребацили их на своју обалу да их тамо укључе у своје ратне напоре. Сима Милутиновић, дотадашњи конструктор већ овенчан славом и пословним успехом, остаје у свом дому у Београду да искуси тешку судбину живота под окупацијом. Тескобу су покушали да му олакшају нови господари живота и смрти, припадници нацистичког и квислиншког апарата, нудећи му да своје огромно знање и врхунски таленат стави у њихову службу. Пркосни и поносни Херцеговац то одбија и остаје да са муком преживљава четири године, дочекавши тако светлог образа слободу октобра 1944. године. ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЛЕТЕЊУ Прича о Сими Милутиновићу, рођеном 1899. у Мостару, у саставу тадашње Аустроугарске монархије, каснијем инжењеру и професору Машинског факултета у Београду, и најплоднијем југословенском конструктору авиона, почиње оног дана 1922. године када са студија на Техничком факултету Универзитета у Београду прелази на Политехнику у Берлину, где учи општу машинску технику и специјализује се у ваздухопловној струци. Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Ту открива своју пасију звану летење, а околности те епохе му у томе само помажу: авион је још увек нова справа која је своју светску премијеру и популарност стекла у тек окончаном Првом светском рату. Авион тог доба доживљава напредак готово видљив голим оком, под дејством свакодневних техничких открића и могућности које се убрзано примењују на летелице. Сима Милутиновић извесно време по завршетку школовања проводи радећи у немачкој авио-индустрији али, с обзиром на степен безнађа и нестабилности који је владао у тој земљи након тоталног пораза у Првом светском рату, одлучује да пређе у Француску, земљу победницу, чија се авијација и пратећи ниво техничког знања у том тренутку налази на апсолутном светском врху. Током неколико година, пословни ангажман ће га водити кроз најчувеније тадашње фабрике авиона у којима ће стећи пресудно искуство и усавршити таленат до тачке од које ће кренути да се упише у домаћу историју великих људи. Сима Милутиновић ради у фабрикама „Блерио“, „Ханриот“, „Брегует“, „Потез“ и чак стиже да кратко време проведе и у фабрици авионских мотора „Салмсон“. По повратку у земљу, запошљава се у новој фабрици „Икарус“ у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона „Потез 25“ по француској лиценци. Захваљујући искуству и знању постаје „шеф фабрикације“, да би недуго затим добио и захтевну позицију фабричког конструктора. У погону исте фабрике у оближњем Новом Саду у то време се већ пројектују и граде хидроавиони аутентичне конструкције за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Конструктор Милутиновић бива пребачен у Нови Сад, где је са немачким инжењером Јосифом Миклом сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви соко“. ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ Почетком тридесетих, у време нагле индустријске експанзије која се прелила и на тадашњу земљу, Милутиновић одлучује да напусти фабрику „Икарус“ и крене да самостално развија и производи сопствене пројекте. Први је био лаки авион који добија (касније фамозну) ознаку на основу иницијала: SIM-II. Авион бива склопљен у сопственој режији уз финансијску помоћ породице и банкарског кредита од којег је купио мотор немачке фирме Сименс. На пољани тадашњег „Земунског аеродрома“, на данашњој локацији београдског пословног центра „Ерпорт сити“, 29. маја 1930. године, по први пут полеће авион Милутиновићеве самосталне конструкције, назван по њему. Војно ваздухопловство, у коме су доминирали лични интереси и тајни пословни аранжмани, није одобрило серијску производњу авиона непознатог домаћег конструктора, али је, суочено са његовим очитим вредностима, откупило прототип који је одмах предат Удружењу резервних авијатичара, односно краљевском Аероклубу, на коришћење. У време када се појавио, овај авион био је напредан и конструкторски храбар, најављујући звезду у успону и велики таленат: Симу Милутиновића. Стручној јавности није требало много да схвати да пред собом има прилично перспективног конструктора авиона. Наредне године појављује се нови прототип, назван SIM-VIII, сличан претходном моделу али далеко технички унапређен: био је лакши, бржи и бољи за управљање. Сима Милутиновић показује да, поред конструисања летелица, изванредно влада и технологијама њихове производње. Свој таленат убрзо увезује са другим перспективним пројектантима, показујући да нимало није оптерећен блиставим похвалама и пратећом сујетом која је могла да се јави: у маниру неуобичајеном за то време и место, са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком и веома успешном пројекту авиона „PVT“. ЗЛАТНО ДОБА Од 1935. па све до напада Трећег рајха на Југославију 6. априла 1941. године, Сима Милутиновић се враћа у корпоративни свет: налази се на високој позицији у „Првој српској фабрици аероплана Рогожарски“ као шеф конструкционог бироа и руководилац производне линије. Овај период био је најплоднији у његовом раду: у току само шест година, Милутиновић је пројектовао 11 типова авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Конструисао је моделе за готово све врсте потреба – од једномоторних школских авиона, двомоторних лаких бомбардера, до хидроавиона. У исто време, са његовог пројектантског стола излазе производни нацрти за чак 12 модела елиса којима су у то време били покретани авиони. За Симу Милутиновића се у то време говорило да у сваком тренутку у раду има најмање три авиона: један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други у производњи, а трећи већ на испитивању на аеродрому. Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, као и велики траг који је оставио у домаћем друштву, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, и тада, као и у каснијим епохама, одувек предњачила у комплетном развоју једне земље и последично подстицала све њене привредне капацитете. Развијајући брзим корацима српско и југословенско ваздухопловство, и као менаџер продукцијских погона и као конструктор, Милутиновић високо подиже целокупну технолошку културу тадашње земље, уводећи неке од најсавременијих метода производње у средину којој је очајнички било потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем. Успевајући да убрзано развија и гради све модерније авионе, Сима Милутиновић, праћен неколицином домаћих конструктора, ојачава домаћу авио-индустрију до тог нивоа да крајем тридесетих година она може да без проблема прихвати лиценцну производњу најбољих војних летелица које је свет познавао, и то подједнако успешно, британског, немачког и италијанског порекла. Упоређено са данашњом перспективом, то достигнуће делује као немогућ и истовремено фантастичан задатак који је био реализован. УСПЕСИ И У НОВОЈ ПОСЛЕРАТНОЈ АТМОСФЕРИ По окупацији земље, матична Милутиновићева фабрика „Рогожарски“ бива стављена у погон за потребе немачке ратне индустрије. Ипак, поносити патриота из Мостара одбио је да даље ради за непријатеље. Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. године, нове партизанске власти га ангажују да се хитно врати у фабрику и управља поправкама ратних авиона совјетске црвене армије и новоформираног Југословенског ратног ваздухопловства који су нападали немачке положаје на оближњем Сремском фронту. После рата наставља професуру на Машинском факултету у Београду, али и конструисање летелица. До краја радне каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона. Од 1946. године на Машинском факултету је са својим колегама поставио основе савремене наставе, омогућивши тако образовање кадрова неопходних за развој не само домаћег ваздухопловства већ и читаве индустрије. С обзиром на свој раскошни таленат и пребогато радно искуство, предавао је чак и стручне предмете који су били ван уско ваздухопловне струке: „Машине алатке“, „Механичка технологија“ и „Испитивање материјала“. Као декан Машинског факултета изузетно је допринео побољшању наставе формирањем и опремањем лабораторија у оквиру факултета. До одласка у пензију 1970. године, на Ваздухопловном одсеку дипломирало је 420 његових студената и 70 слушалаца на Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову. Написао је универзитетски уџбеник „Конструкција авиона“ у време када је таква литература била оскудна и у развијеним земљама. Тихи геније, принц домаћег неба, преминуо је у Београду у дубокој старости 1981. године као истински великан кога је, нажалост, како је време све више пролазило, запамтила само историја уског стручног круга. Ипак, на срећу, у увек широком и бројном кругу „обичних“ ентузијаста загледаних у лет металних птица, имена Симе Милутиновића и његових летелица и даље поуздано стоје на пиједесталу славних који је тако вредно заслужио. Бранимир ГАЈИЋ, ВеликиЉуди

Лет Ер Србије из Београда за Париз први је у историји српског националног авио превозника са комплетно женском посадом. Авион компаније на лету ЈУ314 кренуо је из Београда за Париз у 17 часова и пет минута, са капетаницом Весном Алексић и копилоткињом Мирјаном Стојилковић у кокпиту. Кабинско особље чиниле персерка Мирјана Поповић и стјуардесе Силвија Мадић, Елена Љубојевић и Тања Станковић, речено је у Ер Србији. Весна Алексић, капетан и Мирјана Стојилковић, копилот – Ово је први лет са искључиво женском посадом у деведесетогодишњој историји српске националне авио-компаније. Ер Србија подржава начело једнаких могућности и жене тренутно чине готово 49 % од укупног броја запослених у оквиру Ер Србије, Ер Србија Кетеринга и Ер Србија Граунд сервиса. – изјавио је генерални директор Ер Србије, Дане Кондић. Дина ЂОРЂЕВИЋ, ТангоСикс-Т6

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2017. године View full Странице