Претражи Живе Речи Утехе

У Српској академији наука и уметности одржана промоција Пројекта „Историја српског богослужења“ 25. јануар 2018. View full Странице

Промоција пројекта историја српског богослужења Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду приређена је 25. јануара 2018. године у Свечаној сали САНУ - допуна вести 26.01. у 14.42. Представљен пројекат „Историја српског богослужења“ 25. Јануар 2018 - 16:15 У организацији Српске академије наука и уметности и Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду 25. јануара 2018. године у Свечаној сали САНУ у Београду одржана је промоција пројекта „Историја српског богослужења“. Наведени подухват представља нову етапу истраживачких прегнућа и унапређења богословске и научне делатности Института за литургику и црквену уметност, започету поводом нарочитог јубилеја - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. Истовремено, овај амбициозни пројекат има за циљ да у оквиру две основне вишетомне едиције буде обухваћена и сагледана осмовековна историја литургијског живота наше помесне Цркве у најширем могућем истраживачком опсегу. После поздравних и надахнутих речи председника Српске академије наука и уметности, уваженог академика др Владимира Костића, упућених учесницима промоције и великом броју присутних, о престижном значају и својеобразном смислу поменутог пројекта говорили су: редовни члан Одељења историјских наука САНУ академик Гојко Суботић, редови професор Средњовековне историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду др Смиља Марјановић Душанић, архимандрит манастира Студенице др Тихон Ракићевић, као и управник Института за литургику и црквену уметност и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Такође, овом приликом представљене су и прве две књиге главне едиције „Историја српског богослужења“: Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој Митрополији XVIII века Владимира Вукашиновића и Историјско-богословска анализа српских штампаних Литургијара XVI века Ратка Хрваћанина, као и прва књига посебних издања: Литурзи и литургиолози. Студије из литургијске теологије и праксе Српске Православне Цркве Србољуба Убипариповића, Владимира Вукашиновића и Ненада Милошевића. Програм успешно реализоване промоције модерирао је члан Института за литургику и црквену уметност и доцент Православног богословског факултета у Београду др Србољуб Убипариповић. прилог Радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 23. јануара 2018. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду висока црквена одликовања оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске г. Арноу Гујону и бившем потпоручнику Ратне морнарице Републике Грчке г. Мариносу Рицудису из Пиреја. Свечаност - којој су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Епископи жички г. Јустин и зворничко-тузлански г. Фотије; као и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископи рашко-призренски г. Теодосије, нишки г. Арсеније, далматински г. Никодим и моравички г. Антоније, викар Патријарх српског - отпочела је благословом и поздравним словом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: -Са великом чашћу и радошћу, у име Српске Православне Цркве и српског народа, данас захваљујем двојици јунака, хероја и витезова, за све оно што су учинили за српски народ, чиме су показали своју љубав према нашeм страдалном народу и учинили велико дело које никад неће бити заборављено. Уручујући високо црквено одликовање г. Мариносу Рицудису, Патријарх српски г. Иринеј је подсетио: -Наш драги гост г. Руцидис долази из нама братске Грчке. Наше две земље су вековни пријатељи. Сједињују нас пре свега вера и заједничка историја, почев од времена Светог Саве до дана данашњег. Господин Рицудус је био у ситуацији да учествује у срамном нападу на нашу земљу 1999. године. Као командант војног брода стигао је у Јадранско море, али му савест није дозволила да испуни оно што је био дужан да учини. Вратио се својим бродом из Јадранског мора и отказао послушност. Због тог великог и јуначког дела имао је много проблема. Осуђен је на две и по године затвора. Али пре него што је то учинио посаветовао се са својим духовником који је одобрио његов став. Господин Рицудис је учинио оно што чине велике душе и велике личности. После одслужене казне и после свих искушења имао је толико храбрости да каже: Нисам ја херој, херој је српски народ! То је заиста исповест једног храброг, мудрог и правог хришћанина. Немамо довољно речи да му захвалимо на том чину, зато смо одлучили да га одликујемо орденом Светог цара Константина. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог цара Константина, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, додељује г. Мариносу Рицудису за његово истрајно сведочење Христа Васкрслога и делатно исповедање православне вере, нарочито показано његовом жртвеном љубављу према братском српском народу одбијајући да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999. године. Захваљујући на признању, видно дирнут и понет емоцијама, г. Рицудис је поручио:-За мене и моју породицу велика је част да се налазимо на овом светом месту и што сте ме удостојили високог признања Српске Православне Цркве. Нисам могао да верујем да ћу после 18 година, од кад сам одбио да учествујем у рату против српског народа, доживети благодарност и захвалност српског народа и моје православне браће. Велика је част што примам признање од вас - часних и храбрих, од моје православне браће која никад нису престала да штите и чувају своје светиње и света места. Све жртве српског народа, традиција, предање, православље и српска култура били су најзначајније надахнуће за мене. Посебну захвалност дугујем Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који ме је први контактирао и разговарао са мном, као и брату Николи Гачевићу, који ме прати на овом значајном путу. На овом светом часном месту, очима испуњеним сузама радости, узносим наду у име Господа нашег Исуса Христа да нећете бити сами у својој борби и да ће свагда уз вас бити храбри људи из целог света, који ће се жртвоваће и бити са вама и у радости и у искушењима. Пример таквих храбрих људи је и наш брат из Француске (Арно Гујон), који је са нама данас. И даље сматрам да нисам достојан овакве части коју сте ми указали. Ту част упућујем вашем народу, њему првоме припадају све награде и најзначајнија одликовања. Потом се приступило уручењу највишег одликовања Српске Православне Цркве г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске. Његова Светост Патријарх је, том приликом, истакао да је Српска Црква препознала труд и пожртвовање г. Гујона и у знак јавног признања именованом доделила орден Светог Саве првог степена: -Арно Гујон је учинио велико дело према српском народу на Косову и Метохији, оног страдалног дела Републике Србије. Српски народ није страдао само у прошлости, него нажалост и данас пати. Ако данас има народа у Европи који је лишен свих права људских, који нема оно што је најдраже за једног човека - слободу, право кретања и право рада- то је наш народ на Косову и Метохији, који храбро носи свој крст са надом да та искушења неће бити вечна и да ће моћи да живи као сваки други народ. Да ублажи невоље нашег народа, да му помогне у ономе што му је најпотребније да би могао да егзистира, да живи на нашим светим просторима, г. Арно Гујон је учинио велико дело, веће утолико што га је започео са непуних 20 година. Проговорило је нешто у њему и кроз њега, видео је оно што и многи други виде - али неће да знају, видео је патњу народа и заложио се свим својим бићем да му помогне и да му олакша терет живота. Прво је преко наших манастира, а у својој земљи Француској, скупљао прилоге и организовао многобројне хуманитарне акције. Тешко је израчунати вредност прикупљене и допремљене помоћи. Благодарећи њему многи су остали на својим огњиштима да носе терет који носе, опет са надом да то неће вечно трајати. Немамо речи да захвалимо г. Гујону. У име тог народа који је остао и страда и пати на Косову и Метохији, ми Вам захваљујемо за све што чините, за Ваше велико хришћанско дело. Наше су речи слабе, али се молимо Господу да Вама, као и г. Рицудису, подари здравље, и духовно и телесно, и да Ваша дела која чините Он оцени као права хришћанска дела, утолико већа што долазе од пријатеља из иностранства. -Свети Архијерејски Синод, на предлог Епископа рашко-призренског г. Теодосија, додељује г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“, орден Светог Саве првог степена за делотворну љубав показану његовим свесрдним и несебичним залагањем у прикупљању и пружању неопходне материјалне и финансијске помоћи за нашу Свету Цркву и страдални народ на Косову и Метохију, као и за истрајно сведочење истине о животу нашег народа у овој српској покрајини, наводи се у одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић . Изненадивши присутне изванредним знањем српског језика, г. Гујон је бираним речима захвалио на високом признању: -Захваљујем Вам на указаној части и благодарим Епископу рашко-призренском г. Теодосију што ме је предложио за високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, најбољег сина српског рода и првојерарху Свете Српске Цркве. Све пројекте које реализујемо на Косову и Метохији чинимо у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, свештеником Срђаном и протиницом Светланом Стевић из епархијске Хуманитарне организације Мајка девет Југовића. Ово одликовање посвећујем свим жртвама на Косову и Метохији, од косовског кнеза Лазара до Оливера Ивановића. Посвећујем га такође јунацима данашњег доба, а то су Срби са Косова и Метохије који опстају на својим огњиштима у нехуманим условима. Нисам сигуран да сам за 14 година рада променио много у њиховим животима, али су они променили мој живот, поглед на свет и показали ми прави значај слободе и како се борити за њу. Да се нисам сусрео са Србима, давне 2004. године, вероватно не бих био пред Вама у Патријаршији, у центру Београда, носећи орден Светог Саве - вероватно бих био у Паризу, Женеви... Срби су променили мој живот и зато им посвећујем ово признање. Захваљујем и многобројним донаторима који нису заборавили старе везе моје земље са Србијом. Свечаном салом Патријаршије српске из грла неколико десетина присутних проломио се усклик: Аксиос! Достојан!, којим су добитници заслужених признања поздрављени и уврштени у бескрајни диптих великих и незаборавих хероја и добротвора српског народа. Свечаности у Патријаршијском двору, поред чланова породица добитника признања и њихових сарадника и пријатеља, присуствовали су игуман манастира Студенице архимадрит Тихон, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић, управник Библиотеке Патријаршије српске мр Зоран Недељковић, представници Хуманитарне организације Мајка девет Југовића, председник Удружења киднапованих и несталих са Косова и Метохије г. Симо Спасић, представници удружења избеглих и расејаних са Косова и Метохије, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин гђа Александра Нинковић Ташић, уредник и водитељ ТВ емисије Агапе г. Александар Гајшек и други јавни и културни посленици српске престонице, часно свештенство и монаштво и велики број ТВ и новинских екипа. На крају торжественог сабрања Његова Светост Патријарх г. Иринеј је позвао и из групе присутних издвојио госпође Рицудис и Гујон, посебно их поздравио и благословио, упутивши им речи благодарности за подршку коју пружају својим супрузима у њиховим одговорним мисијама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Саборске Свете Архијерејске Литургије коју је служио тада новоизабрани Патријарх, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представника Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Устоличење Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја обављено је 3. октобра исте године у Пећкој Патријаршији. Опширније подсећање на ове историјске догађаје је у наставку: Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је, у приступној беседи, истакао да је тај дан "велики дан како за њега лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости". Његова Светост је изјавио да његово срце трепери као лист на ветру, да је устрептало свешћу и сазнањем пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Животопис Његове Светости Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Промоција пројекта "Историја српског богослужења" Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду биће приређена у четвртак, 25. јануара, у 13 сати, у Свечаној сали САНУ. Говоре: академик Владимир Костић, председник САНУ, академик Гојко Суботић, проф. др Смиља Марјановић Душанић, архимандрит др Тихон Ракићевић и проф. др Владимир Вукашиновић. Том приликом биће представљене књиге из едиције Историја српског богослужења: Српска барокна теологија Владимира Вукашиновића и Историјско-богословска анализа српских штампаних Литургијара из XVI века Ратка Хрваћанина, као и посебно издање наведене едиције Литурзи и литурголози Србољуба Убипариповића, Владимира Вукашиновића и Ненада Милошевића. Извор: Радио "Слово љубве" / Информативна служба СПЦ View full Странице

У данашњем доста узаврелом политичком тренутку у српском народу, када су велике светиње и велике теме на столу, када смо у опасности да Српски Јерусалим - Косово и Метохију, моћни појединци на власти забораве и трајно предају највећим српским душманима, многи људи су се осмелили да сувише слободно и веома брзоплето почну бацати дрвље и камење на Његову Светост, Патријарха Српског Г. Иринеја. Због чега? Рећи ће нам ови оштри критичари: Због тога јер је Патријарх Иринеј издао Косово и подржао председника Вучића, назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!" Но, да ли је баш то тако? Је ли баш једна дипломатска реторичка порука и Патријархова реч љубави и охрабрења председнику Вучићу да не поклекне пред уценама, нешто за осуду? Не бих се сложио. Али, кренимо редом. Споља посматрано, неко ко нема баш пуно небеског и црквеног расуђивања а има пуно дневнополитичког и оземљеног умовања, хитро би кренуо да поздрави преки суд над Патријархом Српским. Али, ти брзи и преки судови су, истини за вољу, највише зала донели људима. Не само код нас, већ и у целом свету. Не каже наш народ џабе - што је брзо то је кусо. Посебно се то односи на суђење другима, а на првом месту Патријарху Српскоме. У исто време, нико од истински духовно осетљивих и савесних Срба, не може бити миран и спокојан када слуша нашег Председника Вучића како се у најновијем интервјуу РТС-у лавовски бори да докаже да је он за целовитост Босне и Херцеговине, што му нико не замера, али који у исто то време уопште није показао ни приближно такву одлучност, па чак ни елементарну жељу, у односу на решеност да Косово и Метохију недвосмислено дефинише као део Србије, чији је иначе Председник. Но, ако према деловању иједне личности у нашем народу неки Србин мора имати посебно опрезан суд, то је управо личност Српског Патријарха, јер Српски Патријарх није било ко. Српски Патријарх је био и остао најважнија личност у историји српског народа. Како јуче, тако и данас. А тако ће бити и до краја света и века. Он је својеврсни отац нације, иако је само први међу једнакима у Сабору Епископа. Он је по своме призвању већ особена институција од највећег националног, и за све друге појединце недостижног значаја, јер узвишеност његовог чина, светост његовог позива и историјска тежина одговорности која је увек у историји била на плећима Српског Патријарха, тако је велика, да је дужност сваког Србина добро промислити пре него ли било шта каже о Његовој Светости. Посебно данас. И посебно у овом тренутку. У Српском Патријарху наш народ је увек видео светионик и путоказ, а он је према свом народу увек био и остао брижни отац. Отац чак и онда када га тај исти народ доста пута и не разуме. Чак и када га део тог народа пљује, распиње или пак брзоплето осуђује. Стога, верујем, сложићемо се, да у неком морално-одговорном и историјско-призвањском смислу, - данас је најтеже бити Српски Патријарх! Пођимо само од неколико неоспорних чињеница које ћемо кратко размотрити. Са једне стране Српски Патријарх је као хришћанин, а посебно као Православни Патријарх, дужан да, колико је то у његовој моћи, он има најбоље односе са представницима власти, јер Свето Писмо директно заповеда: "Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који чини зло. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, већ и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме постојано баве. Подајте дакле свакоме што сте дужни. Коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. (Римљанима. 13. глава)." А које су то власти биле у првом веку хришћанства у којем је живео свети Апостол Павле, када је он тако узвишено говорио о њима и позивао на послушност и таквим властима, јер су од Бога установљене? Да нису можда биле хришћанске? Не, нису! Биле су то власти идолопоклоничких царева римских, које не само да се нису клањале Истинитом Богу, већ су отворено служиле каменим, ливеним или дрвеним идолима, а неретко су чак и најстравичније гониле хришћане. Сетимо се само римског цара Нерона који је тада живео и владао. Дакле, као духовно лице највећег ранга, а пре свега као хришћанин, Патријарх Српски је дужан да се управља по учењу Цркве Христове и по мудрости Светога Писма. Он је стога дужан да се и лично покорава властима у свему што се не противи закону Божијем, и да тако пучава и своје свештенство и свој народ, па чак ако су те власти и идолопоклоничке или чак и отворено непријатељски окренуте против Цркве Божије, што у Србији није случај. Он је дужан да са властима гаји најбоље могуће односе, како ради мира према Цркви, тако и ради своје савести и свеопште користи за друштво. Кажем, треба се покоравати властима у свему, осим ономе што се противи Закону Божијем, јер је опет речено у Светом Писму, овог пута директно од Господа Исуса Христа: „Подајте цару царево, а Божије Богу" (Марко 12, 17). Шта је дакле то царево, где се њему треба одмах изаћи у сусрет, а шта Божије, које се не сме издати ни онда када цар то евентуално затражи од људи? Царево је дати цару порез али и поштовање према царевом достојанству. Царево је и све оно што иде уз то - одлазак у војску, одбрана државе, учествовање у свему што цар нареди за општу корист отачаства. Сетимо се, на пример, светог Великомученика Георгија, који је био официр Римске Војске, и који је служио ту и такву војску чији је цар био незнабожац, гонитељ хришћана и безбожник Диоклецијан. И он је, испуњавајући дужност према властима, служио цару све док цар од њега није захтевао да се одрекне Господа Исуса Христа тј. Вечне Правде, Вечне Истине, Вечне Љубави, Вечнога Бога. Тек тада је свети Георгије одбио послушност цару, јер није желео да човека и човекову грешну вољу, па макар тај човек био и земаљски владар, стави испред Бога и Свете Воље Божије. Или како је мудро говорио преподобни Јустин Ћелијски: "Вечити је пут Цркве Христове кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8)." А Божије? Шта је то Божије што се Богу треба дати, и то на првом месту? То је - срце наше, ум, душа, савест, тело тј. читаво људско биће, које је призвано да на првом месту, и у целини, по првој заповести Божијој - Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом ... а тек потом да ... љуби ближње своје као саме себе. Постоји дакле јасна граница између ингеренција царева земаљских тј. руководиоца на државним функцијама, и ингеренција које припадају искључиво и само Богу, и где би било какво попуштања земаљским властима, ако би оне тражиле нешто што је супротно Богу и Божијој Правди, Љубави и Истини, било изједначено са богоиздајством. Зато нас Свето Писмо опет учи: "Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29)." Осврћући се на ове речи светог апостола Петра, Преподобни Јустин Ћелијски благовести: "Покоравати се Богу већма него људима – То је начело Цркве над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима ... Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити." Којим средствима се дакле треба борити и у крајњој нужди по Цркву Божију? Светим и јеванђелским средствима, а то су - пост, молитва, љубав, кротост, мудрост, исповедништво, Свете Тајне и свете врлине. Патријарх Српски је дакле, као духовни отац нације, уз савет и сагласност свих архијереја СПЦ, дужан да по јеванђелским принципима, са једне стране гаји најбоље могуће односе са државним властима, а са друге стране да јасно разазна, расуди и препозна Вољу Божију, вољу људску и вољу демонску, како би остао веран Вечном Богу и својој савести, и, колико до њега стоји, и колико је то уопште могуће, има коректан и конструктиван однос према властима. Судећи по нашој свесрпској историјској призваности, наш Патријарх Српски је и раније кроз историју био а и данас јесте дужан ... и стићи и утећи и на страшном месту постојати ... што није ни мало лако бреме. У исто време, Патријарх Српски, као негда и Његош, за кога Иво Андрић рече да је "трагични заточник Косовске мисли", има обавезу пред Богом, народом, светим српским владарима и целим мученичким Косметом, остати веран и завету светог Цара Лазара који гласи ... Земаљско је замалена цартво, а Небеско вечно и довека. Сложићемо се ваљда сада сви у општем закључку - то није ни мало лако бреме нити и мало лак задатак. На крају крајева, најчешће посматрано не бира Црква власти које владају неком државом. Често се деси да на чело једне државе дођу власти које су чак отворено богоборачке и крајње антицрквене, као на пример у време СССР-а и безбожних бољшевика. Посебно од 1917. до 1941. године, када се рекама лила крв хришћанска у целој Русији. Ми за наше власти у Србији то не можемо ни приближно рећи. Наше државне власти имају својих мана и својих врлина, но у великој мери, наше власти материјално помажу СПЦ и дозвољавају веронауку у школама. Тако није било у бољшевичкој Русији у време светог Патријарха Руског Тихона. Али, и тада, у време највећег гоњења Цркве Христове у Русији, свети руски Патријарх Тихон је 1923. године, написао између осталог и следеће: "Руска Православна Црква ... је дужна да буде, и биће, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и сваки покушаји, ма од које стране они долазили, увући Цркву у политичку борбу, дужни су бити одбачени и осуђени" (1. јул. 1923. године). Дакле, ову посланицу није писао било ко, већ свети Руски Патријарх Тихон. Он је и 7. јануара 1925. године у једној другој посланици, држећи се строго канонске улоге Цркве у овом пролазном свету који у злу лежи, написао још прецизније: "У годинама грађанског рата, по вољи Божијој, без које се у свету ништа не дешава, на чело Руске државе стала је Совјетска власт. Не грешећи против наше вере и Цркве, не допуштајући никаквих компромиса и уступака у области вере, у грађанским односима ми смо дужни бити искрени према Совјетским властима и радити на опште добро, саображавајући распоред спољашњег живота и делатности са новим државним устројством ... Заједно са тим ми изражавамо увереност, да ће успостављање чистих, искрених односа, подстаћи нашу власт да се према нама односе са пуним поверењем". Ако су ово речи једног светог Руског Патријарха, а јесу, заиста не знам колико би ми требали бити некоректни и безобразни па да због речника црквене дипломатије, који је вековима постојао у Цркви, пљујемо по Српском Патријарху, само зато што је он на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Вучића, да буде веран Космету и свом задатку до краја. А сада да питамо себе и своју савест - у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није, већ је Српски Патријарх врло јасно рекао да су Косово и Метохија наша земља, наш Јерусалим и наш вечни залог, истакавши и следеће: „Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). И не само то. Наш Српски Патријарх Иринеј је и у Вечерњим Новостима пре пар дана, потврдио да ... "У Српској Православној Цркви не постоји подела око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да по том питању неће бити размимоилажења." Чему онда толика сумња у Српског Патријарха? Чему онда пљување по Његовој Светости? Одакле онда данас код појединаца тај негативни набој према најважнијој личности у српској историји - Патријарху Српском? Није ли од незнања нашега? Зар, због нашег незнања, и само зато што је наш Патријарх на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Србије г. Александра Вучића, да он као председник државе остане веран Космету, назвавши председника државе "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!", ми сада требамо каменовати нашег Свјатјејшег Патријаха? Или, пре ће бити похвалити. Или је можда таква врста дипломатије у Цркви непозната и грешна? Наравно да није непозната а није ни грешна. Већ смо горе, кроз обраћање светог Руског Патријарха Тихона, навели речи дипломатског али и канонског односа према најбезбожнијим властима у XX веку, бољшевичким властима у СССР-у. Дакле, било је у историји Цркве и далеко веће дипломатије у речима од ове дипломатије нашег Патријарха, па су је опет изговорили велики и свети људи Божији. Хоћемо ли навести још који пример? Хајдемо. Неће ми бити тешко. Сетимо се на пример дипломатске речи светог Марка Ефеског, из 1438. године, када се на Фераро-Флорентинском Сабору обраћао римском Папи Евгенију IV. Оном папи Евгенију који је, што је најопасније по људске душе, покушао да сазивањем Сабора у Италији преклони православне на унију са Римом, и одвоји их од спасоносне вере православне. Тада је 1438. године св. Марко Ефески, у обраћању Римском папи, користио језик много теже и веће дипломатије од Патријархове, рекавши између осталог Римском папи, следеће: "Хајде дакле пресвети оче прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју ... Докле ћемо се ми који имамо истога Христа, и исте смо вере, борити једни против других и гложити међу собом". И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није. Дакле, ако је свети Марко Ефески у XV веку, могао Римског папу у дипломатском духу назвати пресветим оцем а римокатолике људима исте вере и истога Христа са православнима, па да опет буде свети Марко Ефески, ко онда, у овом значајном и осетљивом политичком тренутку за Србију и цео српски народ, може замерити Патријарху Српскоме који је дипломатски и са надом покушао осоколити Председника Србије назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога"? Но, о чему ја причам? Гле, и у Светом Писму имамо таквих сведочанстава о црквеној дипломатији која сваком прилази са надом и сваком даје шансу, као што је и наш Српски Патријарх са надом и похвалио Председника Вучића. Гле, у Делима Апостолским чак и свети Апостол Павле, дипломатски и са надом, најокорелијим идолопоклоницима на Ареопагу похвално говори: "Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни" (Дел. Апост. 17, 22). Шта би било да наш Српски Патријарх то каже Председнику Вучићу? Да ли би га преки критичари одмах разапели на Теразијама? Како су неки безумници кренули, и то би им било мало. Да ли ће и сада, после свега написаног, неко бацити камен на Патријарха Српског за његов речник наде и црквене дипломатије? Можда и сада има таквих, но, присетићемо се на самом крају оних речи Христових: "Који је међу вама без греха нека први баци камен" (Јован 8,7) ... Ја нисам толико безуман да тако нешто и помислим а камоли да урадим. А ви? За Поуке.орг, Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је 3. децембра 2018. године ексклузивни Божићни интервју Телевизији Храм. Сутрадан, 4. децембра 2018. године, Патријарх српски г. Иринеј прочитао јеБожићну посланицу Српске Православне Цркве, отворио манифестацију „Божићно сеоце код храма” и поделио поклон-пакетиће малишанима из вишечланих породица, као и корисницима услугa Црквених народних кухиња и штићеницима домова за незбринуту децу. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће богослужењима на Бадње вече и Божић у храму Светог Саве на Врачару. -Дана 6. јануара 2018. године у 16 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствоваће паљењу бадњака на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. У наставку, Патријарх ће служити свечано бденије у крипти храма Светог Саве. Дочек Патријарха испред мале цркве Светог Саве планиран је за 15,45 часова. -Дана 7. јануара 2018. године, на Божић, са почетком у 9 часова свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У 12 часова Патријарх ће преломити чесницу на платоу испред храма. Дочек Патријарха испред храма Светог Саве планиран је за 8,30 часова. Патријарх српски Иринеј посетиће Републику Српску Управа парохије бањалучке обавештава свештенство, монаштво и сав српски народ да ће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, посетити Епархију бањалучку и том приликом служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци са почетком у 9 часова. Извор: Српска Православна Црква

Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја у сусрет Божићу. Разговор са Свјатјејшим Патријархом водио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије "Храм". View full Странице

У сусрет Божићу, традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја, у среду, 3. јануара 2018. године у 20:00 часова на програмуТелевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. View full Странице

Шејх Имран Хосеин: Потребно је савезништво православних и муслимана by Стање ствари а Извештај са предавања шејха Имрана Хосеина одржаног на Правном факултету у Београду 13. децембра 2017. године. Повод за предавање било је објављивање шејхове књиге Увод у методологију проучавања Курана Предавање шејха Имрана Хосеина на Правном факултету у Београду, децембар 2017. (Фото: Милош Милојевић) У Београду је половином децембра боравио исламску теолог и учењак шејх Имран Хосеин. Он је по други пут у посети Србији – претходног пута овде је био у јесен 2015. године. Повод овогодишње посете је издавање прве шејхове књиге на српском језику, Увод у методологије проучавања Курана, коју је издала београдска кућа Пешић и синови. Но, као што су јавни наступи шејха Хосеина тематски разнолики, са бројним и провокативним увидима тако ни његов овогодишњи боравак у Београду није се исцрпео говором о темама књиге нити су његови јавни иступи били ограничени на муслиманске, верске теме, занимљиве превасходно муслиманским верницима. Напротив, увиди шејха Имрана Хосеина у геополитичку, економску и друштвену стварност савременог света су интересантни најширој публици, независно од тога да ли она дели његов исламски (или уопште религиозни) светоназор. Поткрепљење става из претходне реченице је и многобројна публика која је присуствовала шејховом предавању у великом амфитеатру „Радомир Лукић“ Правног факултета у Београду. Предавање је одржано у среду, 13. децембра. Осим аутора књиге шејха Имрана Хосеина, и србијанског муфтије Мухамеда Јусуфспахића, међу говорницима је углавном била екипа задужена за реализацију српског издања књиге: професор Бранко Ракић, предавач на београдском Правном факултету који је написао предговор за српско издање књиге, Стефан Каргановић, који је књигу превео са енглеског на српски језик, Фејсал Абашер, који је извршио стручну лектуру и издавач књиге Весна Пешић. Насловна страна књиге Увод у методологију проучавања Кур’ана Централни део одржаног представљања књиге обухватило је предавање шејха Хосеина док су остала излагања била углавном поздравна и концизна. Присутнима се први обратио професор Бранко Ракић који је поздравио присутне у име домаћина, Правног факутета, и који је представио госта публици. Он се захвалио шејху Хосеину на поновном доласку у Београду и указао да је реч о водећем експерту за исламску есхатологију. Ракић је подвукао како је једна од кључних политичких порука овог шејховог дела то да православни хришћани и муслимани морају да треба да буду савезници и у најбољим међусобним односима. Издавач књиге Весна Пешић је исказала своје задовољство што је шејх Хосеин по други пут у Србији. Она се захвалила заслужнима за приређивање српског издања књиге. Уследило је краткотрајно поздравно обраћање представника Студентског парламента Правног факултета. Затим су говорили стручни редактор Фејсал Абашер и преводилац књиге Стефан Каргановић. Према речима Фејсала Абашера његов превасходни задатак је био да ради на превођењу одломака Курана уз посебну пажњу према шејховом приступу. Он је такође написао и информативне фусноте јер се у књизи среће много муслиманских верских термина који нису познати широј читалачкој публици. Абашер је указао да он верује како је шејхов приступ тексту Курана истинит а да је на читаоцима ове књиге да га самостално процене. Стефан Каргановић је рекао како пажљивије читање књиге коју захтева преводилачки рад пружа интересантан и интензиван увид у њену структуру и богат садржај. Кроз такво читање текста стекао је бројна сазнања о муслиманској религији. Уследило је обраћање муфтије Мухамеда Јусуфспахића који је на самом почетку указао да књига која је пред читаоцима много тога разјашњава у вези са исламском теологијом. Он је изразио своју захвалност онима који су омогућили да говоримо са „учитељем и професором“ о овим важним темама. Када говоримо јасним српским језиком међу Србима и јасним арапским језиком међу Арапима, онда ћемо избећи бројне несугласице и потешкоће, истакао је муфтија Јусуфспахић. „Бог је слао смисао јер је он осмислитељ свега“, рекао је Јусуфспахић и замолио Свевишњег да окупи присутне око ових важних тема, око којих су се окупљали и Исус, Мухамед и Мојсије. Средишњи део трибине, као што смо напоменули, обухватило је излагање шејха Имрана Хосеина. Он је на самом почетку као снажан утисак по свом доласку у Београд истакао за њега необичне временске прилике – снежна мећава је свакако изненађење за некога ко је пристигао из карипске државе Тринидад и Тобаго. Но, ова метеоролошка опсервација послужила је као повод да се истакне један много значајнији увид: да живимо у чудном свету, који нас изненађује у различитим аспектима – политици, геополитици, економији, религији – и да морамо да уложимо ванредне напоре да га разумемо и осмислимо. Он се такође на почетку свог предавања захвалио Правном факултету у декану Сими Аврамовићу, који су омогућили промоцију књиге као и свим делатницима који су омогућили њено српско издање а које смо набројали на почетку овог приказа. Према речима шејха Хосеина секуларно учењаштво није довољно да би се објаснила сложена реалност садашњег света. Истакао је своју наду да ће његова књига помоћи хришћанима на Балкану да боље разумеју Куран, као и његовим муслиманским пријатељима да боље разумеју своју хришћанску браћу. Шејх Хосеин је указао да се према секуларном разумевању ствари, доминантном на Западу, историја окончава „сукобом цивилизација“ али да то, према његовом суду не може бити истина. „Историја почиње истином и завршава се победом истине над отпадницима“, објаснио је шејх Хосеин своје гледање на ствари. Према његовом суду носиоци истине не могу бити они који су наносили огромне патње широм света. „Историја се неће завршити сукобом цивилизација вез великим, изузетним и величанственим савезом оних који су посвећени истини и који ће се супротставити неправди“, подвукао је шејх. Шејх Имран Хосеин: У његовој геополитичкој визији будуће савезништво православних и муслимана играће кључну улогу Према његовом суду то је савез између хришћанског, православног света и света ислама. Савез оних који су, како каже, одани истини и који се морају супротставити онима који су ту истину издали. Шејх је навео како је према његовом тумачењу муслиманске есхатологије Јерусалим у средишту драме краја историје и да ће се у овом граду поставити сцена за есхатолошку драму. Амерички председник кога је шејх назвао „школарцем“ признао је Јерусалим као престоницу државе Израел. Но, много пре него што су Сједињене Државе ступиле на светску историјску позорницу велике религије – јудаизам, хришћанство и ислам – су разумеле значај Јерусалима. Шејх је сликовито објаснио да је он средишње место за хришћане и Јевреје а да средишње место краја историје за муслимане. шејх је појаснио да је Медина најважнији муслимански град на свету али да је Јерусалим централно место муслиманске есхатологије. Шејх је указао да је статус Јерусалима потребно разрешити политичким споразумом, који би доцније требало и правно формулисати, а који би подразумевао заједничку управу над градом све три религије на основу равноправности и међусобно уважавање. Овакво стање је, како је истакао шејх Хосеин, успевало дуго да одржи Османско царство (о коме нема нарочито високо мишљење). „Садашњи амерички председник је сада град предао једној вери. Но, људи кују своју планиве али је Бог, ипак, кључни планер“, подвукао је своје излагање. Шејх се иронично захвалио америчком председнику што ће због оваквог његовог агресивног понашања неминовно доћи до приближавања великог дела муслиманског света са великим делом хришћанског света. Нажалост, истакао је, многе муслиманске државе су и даље америчке марионете. Он је потом цитирао одломке Курана који по његовој интерпретацији указују на блискости између муслимана и православних хришћана. Америчка и израелска застава пројектоване на зидине Јерусалима, 6. децембар 2017. (Фото: Ахмад Гарабли/АФП); Америчко признање Јерусалима за изралеску престоницу шејх Имран Хосеин види као важан догађај у исламској есхатологији Према његовим речима књига која је пред читаоцима треба да одигра извесну улогу и да приближи наше народе једне другима. Према шејховој политичкој визији када се савезништво православних и муслимана оствари Константинопољ ће бити град православних и муслимана, а Аја Софија ће бити враћена православним хришћанима. Оно што је са овом богомољом учињено, према шејховом суду, служи на вечну срамоту и бешчашће муслиманима. Тај чин ће, завршио је шејх своје излагање, бити коначан тријумф оних који су одани истини. По шејховом предавању уследио је део трибине током кога је он одговарао на питања публике. Питања су била бројна и занимљива. Теме о којима су слушаоци затражили коментар варирале су од односу између историјског ислама и космолошког поретка преко политичких тема које су се односиле на Русију, Блиски исток, настанак Исламске државе и многе друге. Неуобичајено за овакве прилике питања су била стимулишућа и концизна. Нажалост, није било времена да шејх одговори на свако од њих па је Стефан Каргановић, који је преводио овај разговор публике и шејха указао да ће шејх по могућству и на остала питања одговорити у другој форми, преко свог интернет сајта или Јутјуба. Према шејховом суду руска Влада и председник Владимир Путин показали су изузетну храброст у спашавању Сирије. Без руске интервенције, рекао је, Сирија би постала друга Либија а сиријски хришћани би били затрти. То би, нагласило је, онемогућило било какво пријатељство између хришћана и муслимана у блиској будућности. „Хвала Богу на руској помоћи“, закључио је. На питање да разјасни теолошке и социјалне разлике између Турака и Арапа шејх је указао у духу толеранције да је „Бог умножио боје и облике; он је створио разноврсност али су надменост и гордост учиниле да једно дете поверује да је супериорно у односу на друго“. Речима толеранције и уважавања завршено је шејхово излагање које је београдској публици приказало друго лице савременог ислама које, нажалост, тешко може да постане уобичајено у мејнстрим медијима. Што због логике савременог медијског сензационализма, што због субверзивне политичке поруке. Милош Милојевић

Поводом празника Св. цара Уроша, сина цара Душана и царице Јелене, последњег владара из лозе Немањића, молитвена литургијска прослава одржана је данас у манастиру Јазак на Фрушкој Гори, где почивају његове свете мошти. Обраћајући се игуманији Параскеви (Драпшин) и сестринству, свештенослужитељима, присутним војницима и сабраном верном народу, Преосвећени Епископ сремски г. Василије је истакао да је „Господ подарио српском роду Урошеве нетрулежне мошти, које кроз векове чувају и сабирају нас у нашој Цркви“. Владика је поучио све сабране да „ми треба себе да тражимо у том богоходу и будемо хришћани као што су и свети били, да покушамо себе да уткамо у ту огромну тканицу светитељства“. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Његовa Светост Патријарх српски г. Иринеј учиниће од 16. до 19. децембра 2017. године канонску посету Епархији горњокарловачкој - програм посете: Повезана вест: Патријарх Иринеј посетиће Епархију горњокарловачку Извор: Српска Православна Црква

У сали црквених сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, где се одржавао Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве од 29. новембра до 2. децембра 2017. године, предстојатељи и представници помесних Православних Цркава обратили су се учесницима Сабора пригодним говорима на завршној свечаној седници. У наставку објављујемо говор Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Ваша Светости, Љубљени у Христу Брате и саслужитељу Наше смерности! Изузетно Нам је драго што данас присуствујемо овде, на челу делегације Српске Православне Цркве, у првопрестоном граду Москви, у братској Богом чуваној Русији, на дан када велика Руска Црква обележава итекако важан историјски датум, стогодишњицу васпостављања патријараштва. Вашој Светости преносимо поздраве у име свег православног српског народа, који вековима, и са највећом побожношћу, преноси дивни светилник свете вере православне из нараштаја у нараштај, који је упаљен у срцима и душама наших предака од стране преподобних и праведника, Светога Саве Првог Архиепископа српског, Светога Арсенија Сремца, богомудрих архиепископа и патријараха пећких и светих српских владара. Наши претходници на патријарашком трону, као и сав српски народ, искрено су делили радост са руском браћом када су у 16. веку богомудри источни патријарси, са патријархом цариградским Јеремијом на челу, обавили велико и богоугодно дело - прогласили Московску Патријаршију, како би Руси и остали суседни народи који исповедају свету веру православну имали свог патријарха – московског, све Русије и свих северних држава. У периоду од 18. до 19. века сестринска Руска Православна Црква је мотивисала руске цареве и руску војску, који су у упорној и тешкој борби напокон сломили Османску империју и тиме ослободили од тешког иноверног ропства пробљене православне народе Источне Европе. У тешким годинама борбе свога народа против завојевача, Руска Црква одређено време није имала патријарха. Попут храброг војника који приликом ратних подвига застане на тренутак како би одморио и прикупио нову снагу за даље борбе, Руска Црква је довела до краја поверено јој од Бога спаситељско дело, обновивши патријараштво и на тај начин довршивши и испунивши своје канонско јединство. На Сверуском Помесном Сабору 1917-1918. године, на коме је изабран Свети патријарх Тихон, узео је учешће и тадашњи настојатељ српског Подворја у Москви, часни архимандрит Михаило Урошевић, будући српски митрополит. Тих година овде се образовао и живео будући светитељ Мардарије Ускоковић, чије је нетрулежне мошти Бог пројавио благочестивом српском народу управо ове године. Васпостављање Московске Патријаршије представља, заиста, значајан чин. Тако је била велика снага овог епохалног догађаја да се она осетила и у другим Црквама. Нису прошле ни две године од како је васпостављена Московска Патријаршија, ујединила се Српска Православна Црква у границама историјских предела насељених српским народом, васпоставивши своје древно и часно патријарашко достојанство 1920. године, прослављено кроз многе векове. Протеклих стотину година, којих се сећамо кроз данашњи догађај, нимало нису биле мирне. Наши народи су много претрпели од непријатеља вере, преживели су страшна мучења и гоњења, која су невиђена у свету. Међутим, како су се умножавала страдања руског народа, то је његова воља за спасењем била јача, а вера се још више утврђивала. Остали су немоћни покушаји служитељâ таме овога века да угасе светилник православне вере. Данас можемо видети да је Руска Црква и њено патријараштво васпостављено у слави и величини која до данас није била виђена. У своје лично име, као и у име архијереја, свештенства, монаштва и све богољубиве пунине Српске Православне Цркве, честитамо Вама, Ваша Светости, као и свој сестринској Руској Православној Цркви, данашњи велики празник. Нека Вам Бог дарује многа и блага лета мирног и благословеног патријараштва, нека се испуне све Ваше намере усмерене на добро Цркве, како би Света Русија следовала путу који јој је предодређен Божјим промислом, на радост васцелог православног света, и да се њени добри братски односи са Црквом Светога Саве никада не угасе, већ да се укрепљују и обнављају у слави. Ис пола ети, деспота! Извор: Српска Православна Црква View full Странице