Претражи Живе Речи Утехе

Српска православна црква и верници данас обележавају Видовдан, празник на који се вековима уназад служи помен српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову Пољу 1389. године. Тим поводом у параклису Светог краља Милутина у београдском Дому Војске Србије војни свештеник, потпоручник Славко Папић, служио је парастос косовским јунацима, али и свим светим ратницима и мученицима пострадалим у одбрани земље. У свом инспиративном обраћању након помена, директор Медија центра "Одбрана", пуковник Стевица Карапанџин је рекао да се молитве на помену не уздижу ка небу ради људског сећања на српске јунаке, већ да би они завредили место у Божијем сећању, у вечности. Он је подсетио да је приликом освештавања параклиса Светог краља Милутина, патријарх Српске православне цркве, Иринеј одлучио да у свети престо положи мошти Светог кнеза Лазара, уз образложење да им је место управо у Ратничком дому. Директор Медија центра "Одбрана" је истакао да је свети Кнез Лазар, као највећи витез српског рода, свима заштита али и судија. - Данас смо се помолили за све јунаке који су учинили ту жртву коју народ препознаје вековима и зато воли свог војника. Она не подразумева само спремност да се изгуби овоземаљски живот него и ризик да се изгуби онај важнији, живот у вечности, а управо на ту жртву су били спремни сви они за које смо се данас помолили - рекао је он. Цитирајући речи Митрополита Амфилохија, "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде", Карапанџин је потврдио да их се увек сети на данашњи дан. - Те речи су уствари срж "косовског завета" који вековима представља духовну и војничку вертикалу око које су се сви велики јунаци, због којих смо данас овде, а за које верујемо да су данас на таквом месту одакле могу да узнесу достојне молитве за нас, како бисмо на Видовдан и ми прогледали духовним видом - рекао је пуковник Стевица Карапанџин. На помену у Дому Војске прочитана су сва имена припадника Војске и Полиције који су положили живот за отаџбину током 1998. и 1999. године и узнете молитве за њихово спасење. View full Странице

Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић борави у тродневној посети манастирима и црквама Српске православне цркве на Космету, саопштила је информативна служба Председништва. Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу. Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха. Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а. Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а. Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу. View full Странице

Опет Министарство просвете и пакети и курсеви. Наставља се увођење будистичке медитације у просветни систем Србије јер су "стручњаци" Министарства проценили да Ђоковићев програм будистичке медитације није секта и може да се учи у школама. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:664952-Ministarstvo-prosvete-Novakov-program-nije-sekta Ministarstvo prosvete: Novakov program nije sekta S. VIDAČKOVIĆ - I. MIĆEVIĆ | 13. maj 2017. 20:00 | Komentara: 16 Bura u beogradskoj OŠ "Stevan Sinđelić" zbog pojedinih dečjih aktivnosti. Ministarstvo prosvete potvrđuje da je reč o akreditovanom seminaru. Foto Nebojša Mandrapa POJEDINI roditelji đaka OŠ "Stevan Sinđelić" iz Beograda uznemirili su se zato što su im deca, bez njihovog znanja, uz zvuke gonga učila da meditiraju. Po društvenim mrežama, pa i medijima, počele su da se šire glasine kako je reč o nekakvoj sekti koju je u srpske škole doveo Novak Đoković. Iz škola koje su uključene u program, iz Fondacije Novaka Đokovića, ali i iz Ministarstva prosvete oštro demantuju da je reč o bilo kakvoj sekti, već o akreditovanom programu "Mind up" koji fondacija slavnog tenisera, uz podršku Ministarstva, organizuje u nekoliko škola i vrtića širom Srbije. Propust škole bio je, svakako, što nije zatražila saglasnost roditelja. I Marija Karić, majka učenice drugog razreda ove škole, potvrdila je "Novostima" da škola nije tražila saglasnost, ali veruje da nema razloga za paniku. - Ma kakva sekta, to su gluposti - kaže Marija Karić. - Novakova fondacija finansira učenje kineskog jezika u našoj školi, pa se i taj program odvijao na časovima kineskog. Ne vidim u tome ništa sporno. I meditacija i gong su deo kineske kulture, pa su verovatno u tu svrhu i upotrebljeni. Prema rečima Gorane Džudže Jakovljević, projektnog menadžera Novak Đoković fondacije, projekat "Mind up" počeli su da primenjuju 2015. godine u Srbiji. Na njegovoj izradi u Velikoj Britaniji radilo je više od 30 doktora nauka i u svetu je dao odlične rezultate. DOBRA ISKUSTVA IZ OPOVA- Program su sprovodili učitelji i nastavnici fizičkog vaspitanja, u mlađim razredima, i bili su veoma zadovoljni i oni i deca i roditelji - kaže Milica Cuca, direktorka OŠ "Dositej Obradović" iz Opova, koja je bila u pilot-projektu. - Naglasak je bio na razvijanju pozitivnih emocija u odeljenju. Primenjivane su vežbe aktivnog slušanja, vežbe povećanja koncentracije i pažnje, vođene fantazije, što su sve aktivnosti koje se primenjuju i kroz druge programe u školama. - Programom deca i mladi poboljšavaju aktivnost na času, koncentraciju, olakšavaju uspostavljanje radne navike, a sve aktivnosti su zabavne, kreativne i kratke. Takođe "Mind up" ima velike rezultate u smanjenju vršnjačkog nasilja - poručuje naša sagovornica. - U programu je pet škola i pet vrtića i svi su bili u obavezi da detaljno upoznaju roditelje sa svim informacijama. Program nije obavezan. Nakon godinu dana učitelji i vaspitači su primetili da su deca koncentrisanija na učenje, da bolje sarađuju i da u grupama i razredima vlada pozitivnija atmosfera. I u Ministarstvu prosvete potvrđeno nam je da je reč o programu koji je akreditovan u vreme mandata prethodnog ministra, te da se nalazi na listi besplatnih seminara za prosvetne radnike. - U pilot-projektu učestvovale su četiri škole i četiri predškolske ustanove u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Opovu - kažu u Ministarstvu prosvete. - Naravno, ukoliko se nastavnici u radu sa učenicima odluče da primenjuju nove metode koje su deo ovog programa, u skladu sa propisanom autonomijom, škola je obavezna da ima pisanu saglasnost saveta roditelja i odluku školskog odbora, kao i da obavesti sve roditelje. Iz ministarstva poručuju da će, ako bude bilo dokaza o neadekvatnoj primeni i efektima programa, revidirati njegovu opravdanost. http://www.pravoslavniroditelj.org/upozorenje-ponovo-jos-jedan-obrazovni-paket-koji-se-vec-primenjuje-u-srpskim-skolama-budisticko-sektaske-tehnike-za-decu/ УПОЗОРЕЊЕ ПОНОВО: Још један „образовни“ пакет који се ВЕЋ примењује у српским школама – будистичко секташке технике за децу! Фондација Новак Ђоковић у сарадњи са „Hawn“ фондацијом популарне глумице Голди Хон (Goldie Hawn) која промовише будистичку медитацију кроз образовни систем већ три године спроводи програм под називом Мајнд Ап (MindUp) у школама у Србији! Заиста није шала! Тај програм се спроводи, поново уз здушну подршку одређених људи при Министарству просвете! Поједине групе при Министарству просвете као да су потпуно изгубиле филтер за распознавање шта је заиста образовни програм а шта је промоција сексуализације деце (случај са недавним „образовним“ секс-пакетима) , а сада се показује да не зна да разликује ни едукативни програм од секташког програма који у својој основи садржи источњачке медитативне праксе и зен-будистичку „умну свесност“ (mindfulness). Министре Шарчевићу – знате ли Ви за ово? С обзиром да је у питању програм духовно опасне садржине он се увија у обланду „неуронауке“, „позитивне психологије“, „социјално-емоционалног учења“ и нечега што називају „умном свесношћу“ (mindful awareness, линк ОВДЕ ) како би се лакше пласирао као едукативни програм за децу. Оно што представља кључни показатељ да ствари ту са духовне стране нису чисте је управо овај префињено назван термин „умна свесност“ , термин који се понекад у самом програму и будистичкој медитативној пракси назива следећим речима: “свесност“ (mindfulness) , „свесна пажња“, „фокусирана пажња“, као и употребна термина “свесно“ као придева уз одређене активности попут „свесно слушање“, „свесно гледање“, „свесно кретање“ (mindful). На сајту Фондације Ђоковић можемо видети и називе лекција овог „едукативног“ програма (линк ОВДЕ ) : 15 lekcija „MindUp” nastavnog programa su: Kako radi naš mozak Umna svesnost Fokusirana pažnja Svesna degustacija Svesno slušanje Svesno mirisanje Svesno gledanje (viđenje) Svesno kretanje (prvi deo) Svesno kretanje (drugi deo) Perspektivno razmišljanje Uživanje u srećnim iskustvima Odabir optimizma Izražavanje zahvalnosti Činjenje dobrih dela Svesno delovanje u zajednici Употреба термина „свесно“ и „свесност“ у српском језику има потпуно другачији садржај него што се у овом програму, као и у самом зен-будизму из кога овај програм проистиче – пласира. Духовно објашњење, са становишта православно-хришћанског учења у чему се састоји опасност овог програма Мајнд-Ап који се спроводи већ над нашом децом под окриљем Министарства просвете можете на овом линку – православно апологетско-мисионарски центар при нашој Српској Православној Цркви је већ обрадио ову тему! Напомињемо да за хришћане овај програм крши уставно право родитеља да васпитавају децу у складу са својим верским или филозофским уверењима. Осим тога, оно што је примарније, програм Мајнд-Ап је духовно штетан по душе деце која су њему подвргнута! Овај програм се већ спроводи , без сагласности и знања родитеља деце, али уз одобрење извесних група при Министарству просвете, у одређеним школама у Београду, Новом Саду, Нишу и Опову (слика са сајта Фондације Ђоковић – Мапа школа у којима се већ спроводи „свесност“) Запањени родитељи су тек од сопствене деце после дужег времена сазнали да деца у школи уче технике „свесног“ гледања, медитације, да просветни радници користе и посебне инструменте чији звуци имају за циљ увођење деце у медитативно стање (наводно са циљем да се деца боље фокусирају, смире и снизе стрес). Да ствар буде још гора, Фондација Ђоковић на својој интернет страни јасно истиче циљ да уведе овај програм у целокупни образовни систем Србије, као и да пројекат подржава Министарство просвете. (линк ОВДЕ ) Министре Шарчевићу, време је за велико спремање у Вашем Министарству, јер се више не зна шта се све спроводи над НАШОМ децом уз одобрење Ваших најближих сарадника! О дубљим разлозима како се овај програм, инициран од стране „Фондације Ђоковић“, нашао у нашем школству, прочитајте у тексту: „Зашто Фондација Ђоковић пласира секташка учења нашој деци?“, линк ОВДЕ. Родитељи, распитајте се код своје деце да ли се овај програм спроводи кришом и над њима и јавите нам се да бисмо употпунили и објавили списак школа где смо већ открили да се увелико спроводи овај секташки програм! Редакција сајта ПравославниРодитељ.орг View full Странице