Претражи Живе Речи Утехе

Представници Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ недавно су били у Привредној комори Србије, како би представили концептуално и техничко решење информационог система за претрагу и уређивање циљаног интернет садржаја СПЦ Телескоп. Тим поводом наш гост био је Александар Арсенин, стални стручни сарадник из области управљања, заштите информација и заштите податaкa о личности овог Центра. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис разговора. Повезана вест: ЦЕПИС: Телескоп - претраживач православних интернет ресурса СПЦ View full Странице

На дан када су српски лекари обележавали своју славу, Свете бесребренике Козму и Дамјана, у бази српских мировњака, „МОРАВА“ је уприличена свечаност поводом доделе УН медаља припадницима српског контингента ангажованим у мировној операцији Уједињених нација – MINUSCA. Медаље припадницима српског контингента уручили су заменик специјалног представника Генералног секретара УН његова екселенција Кенет Глук, командант Војних снага MINUSCA генерал-потпуковник Бала Кеита, директор подршке мисије Милан Тројановић, командант мисије Европске уније у ЦАР генерал-мајор Гарсија Бласкез Фернандо, командант здружених снага MINUSCA у Бангију бригадни генерал Моумани Занкаро и заменик команданта полицијских снага мисије пуковник Жан Мишел Туркуа. Обраћајући се окупљенима, његова екселенција господин Глук је захвалио на изузетним резултатима које су српски контингент и српска војна болница постигли у пружању медицинске подршке војној, полицијској и цивилној компоненти мисије MINUSCA. Командант српског контингента је у свом говору напоменуо да Војска Србије има дугу традицију учешћа у мировним операцијама што се посебно слави обележавањем дана Центра за мировне операције 17. новембра. Осим поменутих званица, прославу су увеличали и заменик команданта сектора Запад пуковник Миливоје Пајовић, најодговорније старешине војне и полицијске компоненте, те команданти јединица које су распоређене у Бангију, сарадници и пријатељи контингента. Завршни део свечаности обележио је дефиле контингента Војске Србије. У мисији MINUSCA поред 70 припадника српске војне болнице, ангажовано је још пет припадника Војске Србије (заменик команданта сектора, два официра на штабним дужностима и два официра на дужностима војних посматрача).

Доносимо емисију Телевизије Храм у којој можете ближе да се упознате са обновљеним музејем Српске Правослевне Цркве. У емисији на веома леп начин музеј представља управник ђакон Владимир Радовановић, аутор емисије је професор Биљана Шијаковић. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Нови број Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, у броју 10 за октобар 2017. године доноси - поред службеног дела о активностима Светог Архијерејског Синода - опширан извештај о посети Патријарха александријског Теодора II нашој Светој Цркви. У новом броју Гласника налазе се текстови посвећени хиротонији и устоличењу Епископа далматинског Никодима и великом јубилеју - седам векова манастира Троноше. Из садржаја издвајамо беседу Епископа сремског Василија на тему „Без колевке нема живота“ као и текст Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија „Знаменити Срби под штитом Светог Александра Невског“ и приказ књиге др Владисава Пузовића „Руски путеви српског богословља“. Гласник, службени лист Српске Православне Цркве, издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Kako zaista žive srpske popadije Prošlo je vreme kada su popadije bile samo domaćice koje čuvaju decu, kuvaju i spremaju. Crkva Svete Petke na Kalemegdanu, Foto: Profimedia Bilo je nezamislivo da sveštenikova žena radi, međutim danas je drugačije. Kako izgledaju savremene protinice, čime se bave i da li za njih postoji drugačiji moralni kodeksi u odnosu na ostale žene otkrivaju popadije Dragica Popović i Milica Ratković. - Novo vreme je donelo i nove promene. Pre su svešteničke žene uglavnom pevale za pevnicom u crkvi dok im muž služi liturgiju, ali sada je drugačije. Ima ih u svim strukturama društva, od profesora univerziteta do lekara. Smatram da svaka sveštenikova žena i kroz svoju profesiju pokazuje šta je to pravoslavlje. - Išla sam na liturgiju i pre udaje, pa mi život uz sveštenika nije teško pao. Sve mi je to već bilo poznato. Kuća nam je bila pored crkve, pa sam se često družila sa decom našeg paroha. Dok sam studirala zaljubila sam se u dečka koji je tada završavao Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Nekoliko godina kasnije smo se i venčali - rekla je za Dragica Popović. Kako kaže, protinica ili popadija je temelj svešteničkog doma, ali i temelj parohije. Život uz sveštenika došao je kao i sve drugo, prirodno. Zavolela sam parohijane, a moram priznati da su me uvek cenili. Moj suprug je na početku služio u jednoj maloj crkvici u okolini Čačka, ali smo nekoliko godina kasnije dobili novu parohiju i sada smo u Beču. - Deca nam idu u osnovnu školu, a ja radim kao stomatolog. Pomažem i suprugu oko crkvenih obaveza. Svake nedelje dolazimo svi zajedno u crkvu. Često me pitaju kako sve postižem, a ja kažem da je sve samo stvar dobre organizacije. Čak je i vladika Nikolaj rekao: "Popadija je pola popa" - dodala je Dragica. Milica Ratković je supruga prote Stevana Ratkovića i ona je završila Muzičku akademiju i učiteljski fakultet u Beogradu. - Radim već 20 godina kao vaspitačica. Otvorili smo i naše crkveno obdanište i mogu vam reći da smo zadovoljni. - Danas mnogo popadija završava Muzičku akademiju, a ima i onih koje rade kao nastavnice ili pevaju u crkvenom horu. Patrijarh Pavle je govorio: "Žena treba da bude posvećena svome mužu, deci i domaćinstvu. Ko oltaru služi, od oltara i živi" - istakla je Milica. Supruge sveštenika Srpske pravoslavne crkve moraju malo više da vode računa o oblačenju i ponašanju. - Mi moramo postati uzor ostalim ženama, posebno mladim devojkama koje stasavaju. Smatram da jedna mlada i zdrava devojka mora biti pre svega kulturna, obrazovana i skromna. Ljudi će to znati da cene - dodala je Milica. Pojedine popadije su se iz prvobitnih profesija "prekvalifikovale", pa danas vode pokloničke grupe na putovanja, oslikavaju crkve, prave ikone ili rade u prodavnicama crkvenih relikvija i knjiga. Mnogi ljudi zamišljaju parohijske domove kao luksuzne, ali Milica otkriva u kakvoj kući oni zapravo žive i kakve su im svakodnevne navike. - Parohijska kuća se ne razlikuje previše od doma jedne skromne pravoslavne porodice. Imamo tri spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i dva kupatila. S obzirom na to da imamo dve ćerke i dva sina oni spavaju u dve odvojene sobe, a suprug i ja smo u trećoj. Trudim se da mi deca ne budu musava i prljava, ali smatram da je to obaveza svake majke. - Što se tiče hrane uglavnom pripremam posna jela, a deci pravim razne slatkiše od biljnih sastojaka. Ipak, smatram da je ranije bilo teže uzdržati se hrane životinjskog porekla nego danas. Sada u prodavnicama postoji mnogo posnih proizvoda. Što se tiče napitaka uvek u kući imamo voće koje cedimo kako za našu tako i za decu naših parohijana. Za odrasle je tu uvek vino, kao i likeri koje ja sama pravim - istakla je Milica. Prilično je teško kada dođe vreme za spremanja slave, ali kako kaže Milica, parohijani joj pomažu u svemu. Nažalost, nemaju sve popadije tu sreću. - Moram priznati da mi spremanje hrane za proslavu praznika ne pada toliko teško jer su parohijani predivni i u svemu nam pomažu. Oni se sami ponude, pa se organizujemo svi zajedno. To i jeste cilj, da smo svi zajedno i da smo pre svega složni. - Poznajem dosta sveštenikovih supruga koje nemaju tu sreću, pa moraju sve same. Žive u malim mestima gde nema toliko ljudi koji bi im pomogli. Pripreme traju nekoliko dana pre slave, prilično je naporno, ali izdrži se i to. Najdraži praznik nam je Božić jer se tada naši meštani vraćaju kući i mnogo nas je više - dodaje ona. - S obzirom na to da sam ja uvek za pevnicom podrazumeva se da sam svake nedelje u crkvi. Naša deca su takođe uvek prisutna na liturgiji. Tako daju primer svojim vršnjacima da treba što češće da posećuju kuću Božju. Nekad se razbole, pa nisu u mogućnosti da dođu, ali, Bogu hvala, takvih je slučajeva jako malo - zaključila je ona. Prema crkvenim kanonima, svaki sveštenik mora svoju suprugu da poštuje više od ostalih ljudi, jer ako ga ona ostavi ili se upokoji, on može samo još jednom, i to uz posebno odobrenje, da se oženi. U suprotnom, postaje monah ili raspop. http://www.alo.rs/evo-kako-zaista-zive-srpske-popadije/130086

Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио „Светигоре“ доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) на тему „Свети Петар Цетињски – свијетли украс Српске Цркве“ које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. View full Странице

Верски аналитичар из Тузле о трагању за пореклом, земљацима који су се осећали и изјашњавали као Срби, духовности, вехабијама… Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник ЕДАН је од ретких Босанаца исламске вероисповести који се изјашњавају као Срби. Због тога трпи осуде у родном Лукавцу код Тузле, а на прозивке муслиманских националиста из целе БиХ одговара: – Опрости им Боже, не знају шта чине! Ја сам то што јесам, мени нека суде по мојим делима, али се истине одрећи нећу. Мехмедалија Нухић, верски аналитичар из Тузле, који је магистрирао на теми исламског фундаментализма, а спрема одбрану доктората на Правном факултету у Београду, за „Новости“ каже да не само да се изјашњава као Србин, него се тако и осећа. – Човек се може изјашњавати од прилике до прилике, од потребе до потребе, од нужде до користи, али осећати се може само исконски, наравно само уз услов истине и слободе. Потреба за правдом и жеља за слободом су темељне вредности српско-православне духовности, коју традиционалност и потреба јединства кроз духовност вере чувају вековима у српско – народном бићу и пре него што су Срби као народ припадали православљу. * Тврдите да сте трагали за својим пореклом и да га сада знате. Шта сте открили, а како сте одгајани, у ком духу? – У мојој породици, у којој сам одгајан, изузетно се пазило, по цену властитости, да личност буде уз истину и правду и уз оне људе коме су оне темељна вредност живљења и узрок страдалништва. Признавала се истина и страдало се за њу. Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник, и то, његово страдање, представљало је почетак мог трагања. У даљем периоду, превасходно путем црквених списа, долазио сам до потврда које су ме све дубље и дубље водиле мом припадајућем индивидуалитету. * Kолико је данас код вас важно то традиционално српско, а колико верско, муслиманско? Да ли једно потире друго, а ако не, зашто не? – Пошто је код народа српског, корен у духовности, више се сусрећем у животу са потребом елементарних услова неопходних животу који је достојан човека, него с практиковањем једног облика духовности који је кроз векове наметан као условљавајућа обавеза народном, аутохтоном јужнословенском бићу. Оно што припада народном српском бићу су истина, слобода, јединство, једнакост, правда, и то је темељ елиментарности живота, е то је оно што ја живим и што је важније у односу на практиковање духовности којој су сви ови набројани елементи идеал који треба да се постигне службом на овом свету ради остварења заслуге тих вредности на другом свету. Стојим на становишту да српство не потире ниједан облик практиковања осећаја нечије припадности духовном индивидуалитету. Напротив, Срби су народ који кроз историју није никада показивао аспирацију према туђим духовностима. Они су увек чували вредност јединства сопствене духовности, а што је био разлог њиховог сваковрсног страдања. * Шта за вас значе, рецимо, Свети Сава, Немањићи, у којој мери су за вас били значајни Срби исламске вере као Авдо Хумо и Меша Селимовић? – Срби су увек били везани за слободу која је изражавана државношћу и за истину којој је духовност основна вредност из које потиче. Нажалост, то је био и основни камен спотицања који је дуго времена држао потребу за јединством као лажну категорију коју су, опет ћу рећи нажалост, користили они Срби које су политике интереса религија одвајали од стуба православног хришћанства и зарад интереса својих новостечених господара уламали су стуб јединствености и заједнице народа јужнословенског и најчешће потирали га биолошки на јужнословенском простору. * Kоје су то познате личности исламске вероисповести изјашњавале као Срби? Ту су многи Срби исламске вероисповести. Ја ћу набројати само познате: Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Дервиш-бег Љубовић, Али-Риза Даутовић, Салих Kарабеговић, Мехмед Kурт, Авдо Kарабеговић Хасанбегов, Салих Kазазовић, Авдо Kарабеговић Зворнички, Хатиџа и њен брат Осман Ђикић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Смаилага Ћемаловић, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Дервиш Шећеркадић, Хамид Kукић. То су, затим Хасан Ребац, Шукрија Kуртовић, Узеирага Хаџихасановић, Мустафа Мулалић, Решад Kуртагић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Џемал и Шукрија Биједић, Осман Kарабеговић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Скендер Kуленовић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Дервиш Сушић, Алија Kоњхоџић, Исмет Пуповац, Џевад Галијашевић, Емир Kустурица, Амир Чамџић, Салих Селимовић… * Да ли још има босанских муслимана који данас мисле као ви, али се боје да то јавно кажу? – Ја сам разговарао са многим муслиманима на ту тему и интересовало ме је шта мисле о томе. Многи нису желели да изнесу свој став ради сопствених позиција у заједници које имају, многима је то разлог страха, а само један мали део заинтересовано је разговарао нарочито у смислу путева сопственог интересовања како и одакле да поуздано крену у писане материјале који би их водили њиховом пореклу. Неизбрисиви су трагови свести и потребе за жељом да се сазна сопствена историјска прошлост, само је мало одважних који смеју да изрекну резултате до којих дођу. * Да ли су и колико по вашем мишљењу босански муслимани грешили у историјским одлукама да приђу Хрватима уместо Србима, односно зашто константно држе тензију према Србима већ 100 година? – Босански муслимани су западном хришћанству увек били представнички легитимитет уз помоћ којег су јужнословенско биће све више настојали да потискују са његовог биолошког простора. Они су елеменат страдања и нестајања, којег нажалост нису свесни, исто као и остатак већине Јужних Словена. Почетак интеграционог јединства и остварења јединствене религијске заједнице видели су босански муслимани у османској власти. Та је власт Јужним Словенима била агресор. Протеривање агресора, за босанске муслимане Јужне Словене није био чин ослобођења. Из тог разлога, од тад, па све до сада они у Србима не виде сопственост, него услове који су прекинули континуитет њихове тежње ка остварењу јединства у оквиру верске заједнице. * Kако гледате на све већи број вехабијских група у БиХ? – Постојање вехабијске заједнице је рецидив протеклог грађанског рата на територији бивше БиХ. Данас се тај правац развија као концепт повратка стварном стању вредности и баштињењу ислама као религије, по убеђењу припадника те заједнице, а којег се нити поглаварство Исламске заједнице, а нити носиоци унутрашње политике босанско-муслиманског руководства не одричу. * Да ли реално БиХ и региону прети опасност од вехабија, те људи који се враћају са ратишта у Сирији, Ираку? – Од категорије као правца учења ислама они имају свој став о исламу и начину практиковања истог у свакодневном животу муслимана верника. И такав поглед све док се креће у оквиру индивидуалног исказивања припадности и доследности религији, не представља у таквој суштини бојазан другима. Међутим, ово данас што свакодневно сусрећемо не пружа нам доказе да је то само став који је у искључивом кругу индивидуалног схватања вере. Напротив. * Због чега су годинама табу теме протеривање и убиства Срба из Сарајева почињена за време рата? – Такозвано источно питање одувек су решавали несловенски народи. Kада год би се оно покушало довести до решења самостално од стране Словена, то је етнички и биолошки коштало највише српски народ. Сопствена зла „оних који се моле другом богу“ приказивана су као неправде учињене припадницима њихове вере. А у ствари, у суштини, коју босански муслимани никако да разумеју, увек се понавља да страда исти народ, истих обичаја, истог језика и исте културе. На жалост нашу јужнословенску. * Може ли и како доћи до помирења међу народима у БиХ и ко или шта су по вашем мишљењу највећи кочничари тог процеса? – Процес народног измирења је одавно и увелико теоријски завршен. Практично не дозвољавају да заживе утицаји елемената изван БиХ, а проводиоце таквих утицаја ја највише видим у руководственим структурама босанских муслимана. Био бих тенденциозан када бих окривио те структуре у целости, али кључни појединци и више њих из различитих политичких опција као представници муслимана у БиХ, а не народа, (односно и других), заједнички делују да не дође до сједињења народа. Извор: Novosti.rs http://www.srbijajavlja.rs/2017/10/мехмедалија-нухић-нашао-сам-своје-срп/2/

Најконтроверзнији филм године стиже у домаће биоскопе понедељак, 16. окт 2017 Извор: РТС, Дексин филм Премијера најишчекиванијег овогодишњег руског филма „Матилда“, заказана је за 2. новембар у Центру „Сава“. Најконтроверзнији филм године стиже у домаће биоскопе Контроверзно остварење славног редитеља Алексеја Учитеља биће приказано у оквиру друге по реду ревије филмова „Синемафест“, коју ће свечано отворити главна глумица из филма Михалина Ољшанска. У сумрак царске Русије родила се једна од љубави које мењају свет. Примабалерина „Бољшој театра“ Матилда Кшесинска и последњи руски цар Николај Александрович, у вртлогу страсти, уметности и забрањене љубави створили су легенду која превазилази све границе времена и простора. Трејлер за филм „Матилда“ Избор срца увек је исправан, али сме ли се њиме водити и владар империје на коленима. Да ли је могућа љубав племића плаве крви и обичне плесачице? Матилда је контроверзна историјска сага, заснована на истинитој причи о наличју руског царског двора, последњим данима највеће модерне светске империје, али и о балету, стварању чувеног „Бољшој театра“ и љубави која никада не умире. Од романа „Доктор Живаго“, писца Бориса Пастернака, ниједно уметничко дело није на такав начин узбуркало и поделило руску, али и светску јавност. Мада се премијера потенцијалног руског кандидата за награду Оскар, у чију продукцију и гламурозне костиме је уложено више од 25 милиона евра, очекује 25. октобра у Русији, медијске најаве овог филмског пројекта, публику већ месецима држе у стању неизвесности – од Њујорк тајмса преко Би-Би-Сија до српских медија. Док су Американци двоминутни трејлер филма, који је покупио одличне критике, окарактерисали као најаву за биоскопски спектакл какав не памти европска кинематографија, у Русији се због њега затресла политичка и културна сцена. Традиционално настројени критичари тврде да се режисер Алексеј Учитељ изругује руској историји, а да су сценаристи фалсификовали чињенице из живота последњег руског цара кога је црква прогласила мучеником, јер су га бољшевици зверски убили. Упркос контроверзама, Министарство културе Русије је, након што су његови чланови погледали филм, одобрило његово приказивање, а 50 највећих руских режисера дало је подршку Учитељу.

Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/

Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине. У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога, Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара, Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд. Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава. Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица. Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv] Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ. Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi] На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена. Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије. Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii] Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком. Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову: Тропар гл. 8 Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи; Ал, спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше вас с песмом: Имена су ваша у књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Новомученици Србски, молите се за нас! *** Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”... „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века! (Патријарх српски Гаврило Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.) В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157. [ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53. [iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112. [iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80. [v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147. [vi] Исто, 132–139. [vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21. Извор: Православије.ру View full Странице

Православни сабор српске омладине Епархије сремске одржан у Сремским Карловцима у суботу 23.септембра 2017. По благослову и под покровитељством Епископа сремског г. Василија одржан је Православни Сабор српске омладине Епархије сремске. Сабор је окупио основце и средњошколце који су у пратњи свештенства и вероучитеља организовано стигли у суботу 23. септембра 2017. и провели читав дан у заједничком дружењу, активностима, упознајући се и мењајући своја искуства у верском, школском и свакодневном животу. Иза само једног оваквог сусрета младих успостављене су нове везе за будући делатни рад на Њиви Господњој, на корист нашег народа. Саборовању су присуствовала и деца из Београда и Румуније. Торжественом Литургијом у Саборној цркви у 10 часова почео је Сабор. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије а саслуживали су протојереји-ставрофори и архијерејски намесници: шидски Радомир Мишић, сремскомитровачки Саво Ракита, подунавски Гавро Милановић и старопазовачки Миле Јокић; протојереји архијерејски намесници: сремскокарловачки Борис Милинковић, и румски Сретен Лазаревић. Протојереј-ставрофор Јован Петковић, ректор достославне Карловачке богословије саслуживао је на светој Литургији, као и војни свештеници: презвитери Предраг Докић, војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на војном аеродрому у Батајници и Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник 1. бригаде Копнене Војске Србије. Протођакон Слободан Вујасиновић и ђакони Милорад Бојчић и Стефан Трифковић саслуживали су на овом светом сабрању. У Саборној Николајевској цркви, спонтано јенастала јединствена певница састављена од богослова и свих ученика који су стигли у Сремске Карловце, па нас је њихово учешће у Литургији, пјеније и познавање литургијског служења и појања задивило. Своје стечено знање из веронауке показали су и на квизу из веронауке који се одржао током дана. После свете Литургије литијом се окупљени млади свет предвођен свештенством и Преосвећеним владиком сремским Василијем упутио до свечане бине пред којим су били ликови Богоматере Пресвете и Пречисте Богоридце и Сина Божјег Исуса Христа. Поздравне речи на отварању упутили су мр Биљана Спасић, градоначелник Сремских Карловаца г. Ненад Миленковић. Сабор је отворио владика сремски Василије који је између осталог казао: “ Ту смо да бисмо у духу љубави живели, своју припадност Цркви Христовој и своме српском народу земљи Србији исказали. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства, за демократску обнову земље Србије и за свеукупну нашу обнову. Данас је Србији толико потребна искрена љубав нас верника, љубав која узима к срцу све оно што је важно, да не живимо у немиру и напетости живота. Треба да се сви данас запитамо: Зашта смо данас спремни заложити се и уградити себе за опште добро човечанства. Где је ваше младалачко одушевљење док гледате како се олако изврће истина о човеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају, људи који су себе дали за слободу деце 21. века, претвара у јефтину робу политиканства и политичке трговине. Како се породично гнездо урушава, како се наше Свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Као верници Цркве Христове не можемо ћутати кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме доводи у питање опстанак и смисао љубави…“ После свечаног отварања млади су по групама обилазили знаменитости Сремских Карловаца, а њихови водичи су били и богослови Карловачке богословије, који су читавог дана били домаћини младима али и бројним гостима који су дошли да посете град са славном историјом Карловачке митрополије.Било је ту туриста из других градова, странаца и међу њима највише Кинеза који су били радознали о овоме скупу и све вредно забележили камером и оловком. Мотор те организације био је старешина Саборне цркве и професор у достославној Карловачкој богословији Арсеније Сремац, протојереј Јован Милановић са својим сарадницима, професорима и ученицима. После обиласка Сремских Карловаца приступило се такмичењима у знању из веронауке, одбојци, стоном тенису, потезању конопа, малом фудбалу и играма у парку испред Богословије, где су приказане и витешке борилачке вештине Удружења Бели вукови. У 17 часова на свечаној бини се учесницима Сабора православне омладине Епархије сремске обратио старешина Саборног храма и проф. Карловачке богословије Арсеније Сремац, отац Јован Милановић који је захвалио свима на учешћу казавши да су сви победници у данашњим такмичењима, јер су донели радост и игру, међусобно рзаумевање и надасве љубав на којој живимо и почива мисија наше Свете Цркве и Јеванђеље који је потка нашег духовног бића. Захвалнице за несебичну помоћ приликом организације овог саборовања припале су свим намесништвима Епархије сремске, општини Сремски Карловци, Војсци Србије као и другим добронамерним организацијама, док су похвалнице добили на велику радост свих, свако од представника по једног намесништва, који се исказао у некој од дисциплина. Саборовање је завршено концертом групе Гарави сокак, на тргу где су се још записивали потребни контакти за будуће заједништво и окупљање на богослужењима и свим догађајима везаним за цркву и средину у којој живе наши млади. Овим првим Сабором омладини се пружила прилика да се конкретније и присније укључе у живот Цркве. Жеља је и намера свих, да Сабор покрене и прошири живу активност омладине при Цркви, не само на један дан годишње на одређеном Сабору, него и током целе године у местима одакле млади долазе. Договорено је да се у свим намесништвима организују предсаборски дани до самог одржавања новог Сабора православне омладине Епархије сремске која је отворена и за све друге младе широм епархија наше Свете Цркве. З.Зец

Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице

Српске средњовјековне повеље из Венеције доступне на интернету Од ИН4С -16 јул, 2017 Цар Стефан Душан пише дужду Андреи Дандолу како пристаје на продужетак уговора о сарадњи Венеције и краљевског Града Котора на још три године Српске средњевјековне повеље које се чувају у Државном архиву Венеције доступне су онлајн у оквиру пројекта Monasterium. Државни архив у Венецији (Archivio di Stato di Venezia), је архив фондова Млетачке Републике од XIII вијека, а установа за системско прикупљање, сређивање и чување грађе од 1815. Године. Архив је смјештен у више од 300 дворана самостана Frari и спада међу највеће на свијету. Пројекат „Monasterium.Net“ започео је у самостанима богатој аустријској савезној држави Доња Аустрија. Због великог историјског значаја самостани чувају велик дио средњовјековне и нововјековне историје Доње Аустрије. Чврста међусобна повезаност самостана кроз историју идеалан је предуслов за остваривање виртуелне повезаности историјских извора које чувају. Пројекaт је кренуо у бискупијског архива у St. Pöltenu уз снажну помоћ самих самостана и државних институција. Monasterium.Net замишљен је као „архив без граница“ у просторном и садржајном смислу јер није ограничен само на исправе црквеног карактера, већ је постао архив свих средњовјековних и ранонововјековних исправа. Идеја се из Доње Аустрије проширила на друге савезне земље и сусједне државе. Уз помоћ аустријског Министарства наставе, умјетности и културе (Österreichisches Bundesministeriums für Unterricht, Kunst und Kultur) и Европске уније створени су темељи за ширење и даљи развој пројекта. Многобројни међусобни контакти различитих архива у јуну 2006. године довели су до удружења. Том је приликом израђен и меморандум, који представља темељ сарадње унутар конзорцијума. У новембру 2007. године дошло је до начелног појашњења намјера; трајно етаблирати постојећу мрежу архива и с тим повезани виртуелни архив у облику заједнице ICARus (Међународног центра за архивска истраживања). Повеље су доступне на сљедећем линку: Serbian Medieval Documents in the State Archives of Venice.

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице

Како пише у Недељнику (25.05.2017) Манојло Мањо Вукотић, који би као дугогодишњи главни и одговорни уредник Борбе, Блица, Гласа јавности и Вечерњих новости, о томе требало да има поуздане податке, тренутно су најнижи продати тиражи новина у историји савремене српске штампе. Продати тираж свих недељника не прелази 40 000 примерака, а сви дневни листови заједно продају се у 400 000 примерака. Просечни продати дневни тиражи новина су следећи: ИНФОРМЕР - 105 000 КУРИР - 66 000 ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ - 65 000 БЛИЦ - 55 000 ПОЛИТИКА - испод 40 000 АЛО - 40 000 СРПСКИ ТЕЛЕГРАФ - 30 000 ЗА Данас и новосадске Дневник и Мађар со, Вукотић не даје податке.

Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци. Радомир Путник Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године. Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери. Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице. Путник као поручник Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“ После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Војвода Путник у Куманову У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа: „Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„. Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата. Носиљка са војводом Путником Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године. У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао: „Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“ Путник на Крфу Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика. Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„. У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије. Капела војводе Путника на Новом гробљу Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно. Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„. Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска. По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник. Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен. http://www.vucinic.me/epski-ratnik-srpske-istorije/

Први број часописа Православље изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 15. априла 1967. године. Православље – верске новине Архиепископије београдско-карловачке, какав је био првобитни назив овог часописа, угледало је светлост дана као двонедељник штампан на новинском папиру. Већ од 8. броја, односно од 3. августа 1967. године, назив часописа је промењен у садашњи: Православље – новине Српске Патријаршије. Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић… Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом. Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа. Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних. Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору. Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству. Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству. Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења. Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње. Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат. Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно. Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно. Снежана Крупниковић Извор: СПЦ/Православље View full Странице

Два ирачка војна пилота повређена су у паду школског авиона српске производње „ласта 95“, што је први удес тог авиона од када су уведени у наоружање Ирака 2010. године. Кувајтска новинска агенција КУНА наводи да се несрећа догодила приликом тренажног лета на југу Ирака у понедељак. Према првим резултатима истраге, авион се срушио због квара на мотору а полетео је из базе Имам Али. Повређени пилоти су пребачени на лечење у болницу. Авион „ласта 95“ произведен је у фабрици авиона „Утва“ у Панчеву. За потребе ирачког ратног ваздухопловства произведено је 20 авиона, који су испоручени 2010. и 2011. године. Панчевачка „Утва“ произвела је укупно 17 авиона за Војску Србије, од чега су два прототипа и 15 летелица у серијској производњи. Једини удес тог авиона у Војсци Србије догодио се 26. септембра 2012. у Новој Пазови, када је погинуо пилот мајор Горан Савић. БЕТА