Претражи Живе Речи Утехе

Представници Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ недавно су били у Привредној комори Србије, како би представили концептуално и техничко решење информационог система за претрагу и уређивање циљаног интернет садржаја СПЦ Телескоп. Тим поводом наш гост био је Александар Арсенин, стални стручни сарадник из области управљања, заштите информација и заштите податaкa о личности овог Центра. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис разговора. Повезана вест: ЦЕПИС: Телескоп - претраживач православних интернет ресурса СПЦ View full Странице

Поводом Дана Копнене војске и Дана пешадије, официри, подофицири и цивилна лица Команде Копнене војске присуствовали су јуче светој литургији у богослужбеном простору Команде Копнене војске у Нишу, обележавајући славу Обновљење храма Светог Великомученика Георгија. Поводом Дана Копнене војске и Дана пешадије, официри, подофицири и цивилна лица Команде Копнене војске присуствовали су јуче светој литургији у богослужбеном простору Команде Копнене војске у Нишу, обележавајући славу Обновљење храма Светог Великомученика Георгија. После приношења славских дарова освештана је спомен-соба Команде Копнене војске, у којој се налазе имена и презимена 16.186 војника, полицајаца и грађана Ниша погинулих у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, оружаним сукобима у бившој СФРЈ, НАТО агресији и Копненој зони безбедности. У њој се налазе и имена погинулих Солунаца, британских, грчких, француских и руских војника, војника ЈНА, припадника Треће армије и свих војника Војске Југославије. Посебно место у спомен-соби имају фотографије погинулих војника са Кошара и Паштрика. Ту су и имена страдалиника у Топличком устанку, погинулих у згради РТС-а и кинеској амбасади у НАТО агресији, имена отетих и убијених на Косову и Метохији после доласка Кфора. Спомен-соба је део будућег Музеја Копнене војске и гарнизона Ниш, који су радили официри и подофицири Команде Копнене војске по идејној замисли команданта Копнене војске генерал-потпуковника Милосава Симовића, који је био домаћин јучерашње славе, а кум славе – колачар био је главни подофицир Копнене војске заставник прве класе Ненад Стевић. Светом Литургијом је начaлствовао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије у Нишу, уз саслужење свештенства из Ниша и војног свештенства нишког гарнизона. View full Странице

Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић посетили су 30. октобра 2017. године храм Светог Саве на Врачару. ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Председник Републике Србије г. Александар Вучић састао се 28. октобра 2017. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, са којим је разговарао о убрзању завршетка радова на изградњи Храма Светог Саве у Београду. Председник Вучић и патријарх Иринеј сагласили су се да се радови на изградњи заврше до 2019. године, како би обележавање 800 година од оснивања прве српске Архиепископије било одржано у новом храму, јединственог изгледа у свету. Двојица саговорника разговарали су и о положају Српске Православне Цркве на Косову и Метохији и неопходности даљег улагања у очување наших најважнијих културно-историјских споменика. Председник Вучић упознао је Његову Светост Патријарха Иринеја са великим проблемима и притисцима са којима се Србија суочава у покушају очувања мира, стабилности и сигурније будућности за нашу децу. Председник Србије и Патријарх сагласили су се да је витални циљ српске државе очување њене независности и слободе, као и право Србије да доноси одлуке о себи и својој будућности без уплитања других земаља. Двојица саговорника изразили су забринутост због изузетно ниске стопе наталитета у Србији, а председник Вучић обавестио је Патријарха о различитим подстицајним мерама којима ће држава покушати да такву тешку ситуацију поправи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

20:30 - Prvi rezultati izbora Na osnovu 15 odsto obrađenih glasova, izvor "Blica" iz izbornog štaba jedne parlamentarne stranke: Vučić 59,8 Janković 11,6 Jeremić 6,6 Beli 9,7 Šešelj 4,9 Ostali svi manji od po 2 odsto Izvor "Blica" upozorava da je i dalje reč o malom, nereprezentativnom uzorku, i da su moguće promene, ali da su i dalje male šanse za drugi krug.

На редовном годишњем научно-стручном састанку, 48. педијатријски дани Србије, у Нишу, Педијатри Србије, Дубоко свесни чињенице о незамењивости и значају вакцинације у остваривању права детета на здравље, као и чињенице да је имунизација једна од најефективнијих и најефикаснијих мера примарне превенције и најуспешнија савремена медицинска интервенција; Доследни у залагању за имунизацију деце као делу своје професионалне, етичке и законске обавезе и одлучни да истрају у сталној борби за имунизацију на коју су се обавезали и закључцима Другог конгреса педијатара Србије (2014.) и Округлог стола "Борба за имунизацију" (2015.); Забринути због снижавања стопа обухвата деце обавезном вакцинацијом неколико последњих година, које је резултовало појавом епидемија морбила, пертусиса и паротитиса, уз повећање броја спорадичног оболевања од болести које се могу спречити вакцинацијом и које, имајући у виду неповољну епидемиолошку ситуацију у непосредном окружењу и шире у Европи, прети појавом нових епидемија; Препознајући тешкоће и проблеме који последњих година постоје у реализацији процеса имунизације, почев од пропуста у планирању, преко неблаговремене и непотпуне обезбеђености вакцина и реорганизације вакциналних пунктова, па до израженијег деловања противника имунизације (антивакцинални покрет/лоби) које у незанемарљивој мери утиче на јавно мњење и ставове родитеља о имунизацији; Усвојили су ИЗЈАВУ О ВАКЦИНАЦИЈИ ДЕЦЕ 1. Педијатри Србије подржавају све мере за које се залажу стручне и научне институције и организације у свету (Светска здравствена организација, Уницеф, Међународно удружење педијатара, Европско удружење педијатара) и код нас (Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, Српско лекарско друштво и други) с циљем достизања и одржавања колективног имунитета популације против заразних болести путем вакцинације. Педијатри ће активно деловати у остваривању права детета на здравље: - промовисањем вакцинације у свакодневном здравствено-васпитном раду са родитељима и другим циљним групама ради усвајања научно заснованих знања и изградње исправних ставова и понашања у вези са вакцинацијом, потпомогнуту и снагом личног примера , наглашавајући незамењиву улогу вакцинације у заштити деце и целе популације од заразних болести, - сопственим континуираним усавршавањем и учешћем у едукацији кадра који ради на пословима имунизације у вези са свим елементима безбедне имунизационе праксе. 2. Јачање активности противника имунизације у знатној мери је утицало на јавно мњење и ставове родитеља у вези са вакцинацијом. Нажалост, један (истина, веома мали) број лекара подлегао је утицају пропаганде антивакциналиста, а неколико лекара, укључујући ту и неке истакнуте педијатре и професоре факултета, јавно заступају антивакциналне ставове. Неки педијатри, пак, испољавају колебљив, неодлучан или "неутралан" став, чиме објективно подржавају и антивакциналисте и оне родитеље који су против имунизације или су за њено безразложно одлагање. Педијатри Србије испуњавају своју стручну и етичку дужност према очувању народног здравља борбом против свих видова антивакциналног деловања: - заступањем и пласирањем објективних, научно проверених, јасних и недвосмислених ставова о користима вакцинације, - указујући родитељима и општој јавности на нечасне мотиве антивакциналиста и на њихове ставове лишене сваког научног основа, а неретко и здравог разума, - најоштрије осуђујући антивакцинално деловање колега и свих других здравствених радника, које представља професионални и етички прекршај и кршење универзитетског кодекса професионалне етике, - позивајући колеге који се декларишу против вакцинације да своје аргументе подвргну научној верификацији на начин установљен у научној/академској заједници. Позивамо - надлежне државне органе да приступе изради националног акционог плана за сузбијање активности и утицаја антивакциналног деловања, - Одбор за здравље и породицу Народне скупштине, Министарство здравља, САНУ, Лекарску комору, СЛД и сва друга друштва и удружења лекара и осталих здравствених радника, медицинске факултете и школе здравствене струке, ИЗЈЗС са мрежом института и завода, као и све здравствене радне организације и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине, - медије, како штампане тако и електронске (нарочито оне са националном фреквенцијом), да објективно информишу о користима и позитивним ефектима вакцинације, а да се клоне сензационализма, непроверених информација и пласирања ставова антивакциналиста. У Нишу, 6. октобра 2017.

Више од четвртине грађана није користило компјутер Танјуг | 30. септембар 2017. Више од четвртине грађана Србије никада није користило рачунар нити интернет, показују резултати истраживања Републичког завода за статистику Free Images Pixabay Више од четвртине грађана Србије никада није користило рачунар нити интернет, показују резултати истраживања Републичког завода за статистику о употреби информационо-комуникацуионих технологија у Србији. Истраживање, недавно објављено, обухватило је 2.800 домаћинстава, као и 2.800 појединаца узраста од 16 до 74 године. Налази показују да рачунар у Србији поседује више од две трећине домаћинстава, 68,1 одсто, што је повећање од 2,3 одсто у односу на 2016, и за 3,7 одсто више у односу на 2015. Више од половине домаћинстава, 52 одсто, поседује један, а 45 одсто два рачунара. Такође, 68 домаћинстава има интернет прикључак, што је раст од 3,3 одсто у односу на лане. Заступљеност рачунара у домаћинствима варира од територијалне целине: у Београду износи 77,8 одсто, у Војводини 66,2 одсто, а у централној Србији 65,3 одсто. Готово сва домаћинства, 99,6 одсто, имају ТВ, а 58,4 њих кабловску ТВ. Мобилни телефон поседује 90,5 одсто домаћинстава, а лаптоп 43,7 одсто, што је повећање 4,5 одсто у односу на прошлу годину. Према резултатима истраживања, број појединачних корисника рачунара повећао се за 1,1 проценат у односу на 2016. годину. Наиме, више од 3,6 милиона људи (67,7%) користило је рачунар у последња три месеца, 1,3 одсто користило је компјутер пре више од три месеца, а 4,9 одсњи пре више од годину дана, док чак 26,1 одсто људи никада није користило рачунар. На питање колико су често у просеку користили рачунар у последња три месеца, 86,4 одсто испитаних одговорило је сваког дана или скоро сваког дана, 7,1 одсто њиих најмање једном недељно, 4,9 процената најмање једном месечно, а 1,6 процената ређе него једном месечно. Када је реч о коришћењу интернета, у Србији је 70,5 одсто људи користило интернет у последња три месеца, 1,6 одсто њих пре више од три месеца, а 2,3 процентра пре више од годину дана, док чак четвртина, 25,6 одсто испитаника, никад није користила интернет. Током последња три месеца, свакодневно је интернет користило 88,2 процента испитаника, што значи да је више од 3,3 милиона људи у Србији "на мрежи" сваког или скоро сваког дана. Истраживање је обухватило и 1.655 предузећа, а показало се да сва она користе рачунаре у пословању. Истраживање је показало да више од милион грађана Србије користи електронске сервисе јавне управе. Налази показују да 1,27 милиона људи у Србији користи електронске сервисе јавне управе, односно да 32 одсто интернет популације користи интернет услуге уместо да остварује личне контакте или посећује јавне установе или органе администрације. Показало се и да је 31,3 проценат интернет популације користило интернет за добијање информација са веб-сајтова јавних институција, а њих 20,2 одсто за преузимање званичних образаца. Када је реч о онлајн куповини, више од 1,63 милиона људи у Србији куповало је или поручивало робу и услуге путем интернета у последњих годину дана, али истовремено готово половина корисника интернета, њих 49,9 одсто, никада није куповало или поручивало робу или услуге путем интернета. Највећи број корисника путем интернета купује или наручује одећу и спортске производе, 58,2 одсто, затим добра за домаћинство, 21,7 одсто, електронску опрему 20,1 проценат, рачунарску опрему 12 одсто…

Година је 1999. Од 535 чланова Kонгреса, како Представничког дома, тако и Сената, гласа се о бомбардовању Југославије. Сви гласају за, сем једног конгресмена. Републиканац др Рон Пол тада је изашао за говорницу и изнео прегршт моралних, људских и политичких разлога против таквог бестијалног чина. Данас, 18 година касније, у ексклузивном разговору за „Блиц” каже да би поново поступио исто. - Сећам се тога веома добро. Сви су ме гледали као да сам луд и питали: Зашто то радиш? Знаш ли шта се тамо дешава? Шта добијаш тим једним гласом? Ја сам им рекао да свака прича има две стране медаље, а да САД не треба да се мешају у унутрашње ствари других земаља. Србија своје проблеме треба да решава сама. Противио сам се из моралних разлога, противио сам се јер бомбардовање суверене земље крши амерички устав, противио сам се због здравог разума. Где год се умешамо, као по правилу крене по злу, а много људи буде убијено. Ако баш сматрамо да је неопходно да интервенишемо, онда то мора да буде урађено уз подршку народа, као и оба дома Kонгреса. Знате, институције попут НАТО и УН стално причају како народ све треба да одлучи, а заправо заузимају стране све време. Kод њих се ништа не ради зато што “народ тако хоће”. Хоће ли САД можда променити однос према Србији и Kосову? Најављен је и сусрет Вучића и Трампа? Искрено се надам да хоће, али реалност је мало другачија. Нисам превише упућен у данашњу српску политику, признајем, али мислим да ће тешко таквом региону као што је Балкан бити дозвољено да сам одлучује о својој судбини. Први светски рат је вођен како би све земље држале судбину у сопственим рукама. А на крају рата, велике силе су селе за сто и нацртале мапу. Данас се мало тога променило. Велики сте критичар Доналда Трампа. Где видите САД на крају његовог мандата? - У хаосу. Врло је могуће да ћемо бити у рату, као и у лошој економској ситуацији. Његова протекционистичка политика, милитаризам, проблема је прегршт. Kритикујем Трампа јер сматрам да нема ништа да понуди, али га не кривим за економску катастрофу и рецесију која ће нас следеће године неминовно погодити. За то је крив наш систем. Огромно трошење, још већи дугови, начин на који функционишу Федералне резерве, порески систем... ништа од тога није створио Трамп. Међутим, он учествује у том систему, што води ка катастрофи. Превише тога нагурано је испод тепиха. Мислите ли да ће Трамп бити „импичован“? Мислим да би многи волели да га свргну. Иако сам веома критички настројен према Трампу, морам да споменем да је прилично одвратно шта раде његови непријатељи. Да се разумемо, никада не бих гласао за Трампа, али када видите шта раде они с друге стране политичког спектра, схватите да су далеко гори од њега. То је права трагедија, што можемо видети и по друштвеним поделама. Јаз никада није био дубљи. Трамп, колико год лош био, макар је пробао да изазове статус кво у Америци, због чега је, и не могу да верујем да ћу ово изговорити, био жртва бруталне кампање. У једно сам сигуран, Трампови непријатељи су све само не анђели. Поменули сте НАТО. Шта мислите о недавном проширењу, са Црном Гором као најновијом чланицом? Снажно се противим томе. То је још један разлог за критику Трампа, који је причао једно у кампањи, а сада ради потпуно супротне ствари. НАТО нас увлачи у невоље. Не мислим да Алијанса служи сврси мира, већ активно ради на ширењу антагонизма, што најбоље видимо на примеру Русије. Kаква би требало да буде америчка политика према Москви? Иста као и према Србији и свим другим земљама, а то је да будемо посвећени миру и добрим трговинским везама. Шта ако неке од тих земаља можда не третирају своје становнике онако како ми мислимо да је исправно? Па пазите, ни ми нисмо цвећке. Онда кад ми будемо савршени, тада можемо да критикујемо друге. Русија није савршена. Ја сам мислио да је распад СССР био нешто најбоље што се свету десило јер су тензије нестале. Али, чак и тада, у време најгорег антагонизма, Kенеди и Хрушчов су разговарали телефоном и решили Kубанску кризу. Ови данас чак ни не разговарају са лидерима земаља који им не одговарају. САД имају још неколико фронтова, а поједине је отворио и сам Трамп? У праву сте. Погледајте Иран. Људи ни немају нуклеарно оружје, а ми јуримо да их „казнимо“ и у потпуности разоримо односе. Исто смо урадили и са Садамом Хусеином. Измислили смо гомилу лажи о оружју за масовно уништење, распалили мржњу и изазвали катастрофу. Ја се борим против таквих ствари. Мислите ли да би ствари у САД биле боље или горе да је победила Хилари? Не би било много другачије. У кампањи је деловало као да ће Трамп бити бољи, јер је причао о окончању ратова, повлачењу војске... Међутим, наш систем је далеко комплекснији. Имамо нешто што се зове дубока држава, а чине је људи иза завесе, који држе новац. Они су ти који праве оружје, контролишу политичаре. Можда је Трамп и био искрен у кампањи, али је морао да промени мишљење када је видео шта му стоји на путу. Лично, никад не бих гласао за Хилари, а ни за Трампа. Хоће ли доћи тренутак када ће неко попут вас или вашег сина Ранда постати председник САД? Обојица сте били кандидати? Надам се, али не мислим да ће то бити ускоро. Мораш променити начин схватања код људи. То сам покушао и кад сам гласао против бомбардовања ваше земље. У САД је толико ушанчен један политички начин размишљања да се другачији став по правилу дочекује на нож. Ја видим и знам да ће наша спољна политика доживети пропаст, да ће се кејнзијански модел економије срушити као кула од карата, као што сам предвидео и за 2008. Ја само покушавам да убедим амерички народ и политичку елиту да постоји другачији модел. Ми сада имамо владавину корпоративизма која неретко подсећа на фашизам. Наду ми улива огроман број младих људи који схвата да је нешто труло у нашем систему и жели то да промени. http://www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-za-blic-bivsi-americki-kongresmen-govorili-su-mi-da-sam-lud-kada-sam-bio/jc053r1 Одавно не прочитах реалнији интервју од неког америчког политичара.

Извор: агенције Vučić u pratnji Ivanića posetio Sabornu crkvu u centru Sarajeva Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Sabornu crkvu u centru Sarajeva, gde je razgovarao sa mitropolitom dabrobosanskim Hrizostom. Izvor: Beta, Foto: Tanjug Vučić je u Sabornu crkvu stigao u pratnji srpskog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića. Ivanić je kazao da je od poslednje posete predsednika Srbije BiH prošlo šest godina, što je samo po sebi veoma pozitivna činjenica i "prestanak blokada". - U pozitivnom ambijentu je prošla današnja poseta. Mnogo konkretnih stvari je otvoreno, a neke su praktično i dogovorene. Ako bude razumnog pristupa Srbija će ići i sa naknadom za potopljeno zemljište, tu je i pitanje stare devizne štednje, a želja je da se ubrzaju prelasci granica, odnosno da roba ne čeka na granicama - rekao je Ivanić novinarima. Autor: Tanjug Prema njegovim rečima, razgovori o razgraničenju BiH i Srbije konačno se vode posle 15 godina. - Bilo bi sjajno kada bi otvorili tu priču. I Brisel bi time bio zadovoljan - istakao je Ivanić. On je rekao da je ekonomska saradnja BiH i Srbije mnogo bolja od političke. Autor: Tanjug - U prošlosti je nedostajalo hrabrosti, odlučnosti i političke širine i u rukovodstvima i u Srbiji, ali u Sarajevu. Današnji razgovor me ohrabrio i nadam se da će se nastaviti pozitivan trend. Ako dogovorimo, a radimo na tome, auto-put i još neke stvari, biće konkretnih i pozitivnih efekata - rekao je Ivanić. Ivanić je naveo da danas nije određen datum posete članova Predsedništva BiH Beogradu. Srpski član Predsedništva BiH je istakao zadovoljstvo što je predsednik Srbije imao vremena da poseti i Istočno Sarajevo. - To mnogo znači narodu tamo, a posetio je gradilište bolnice, a zatim je došao u jedan od simbola prisustva Srba u BiH, a to je Saborna crkva u Sarajevu - izjavio je Ivanić. . View full Странице

Свечаност поводом промоције најмлађих официра Војске Србије биће одржана у суботу, 9. септембра 2017. године, испред Дома Народне скупштине Републике Србије у 11 часова. Генерална проба свечаности одржаће се у петак 8. септембра у 19 часова испред Дома Народне скупштине. Промоцији потпоручника присуствоваће највише државно и војно руководство, као и бројни гости из земље и иностранства. У прве официрске чинове биће промовисано укупно 187 кадета и кадеткиња Војне академије и Медицинског факултета ВМА. Према протоколу свечаности, планирано је да се најбољима у рангу уруче сабље, док ће најуспешнијим кадетима по видовима и службама бити уручени пиштољи са посветом. Најбољим кадетима Медицинског факултета ВМА биће додељени парадни бодежи. У програму свечаности учествоваће авијација Војске Србије, а свечаност ће увеличати музички програм у извођењу Уметничког ансамбла МО ''Станислав Бинички'' и Репрезентативног оркестра Гарде. Припреме за свечану промоцију најмлађих потпоручника увелико трају на Војној академији, где се кадети и будући потпоручници увежбавају за дефиле и протокол свечаности. Ове године Војну академију завршава 160 кадета и кадеткиња 138. класе, међу којима је њих 12 из Анголе и један из МУП-а Републике Српске. Медицински факултет ВМА завршава 27 момака и девојака, међу којима 24 из 3. класе Медицинског факултета и троје са мастер студија. Најбољи кадети 138. класе Војне академије: Први у рангу: Александар Илић, општи успех 9,73; студијски програм Јавне финансије. Рођен 1994. године у Врању. Други у рангу: Иван Димитријевић, општи успех 9,72; студијски програм Војнохемијско инжењерство, модул Убојна средства, Рођен 1995. године у Нишу. Трећа у рангу: Марија Лукић, општи успех 9,67; студијски програм Јавне финансије. Рођена 1994. године у Београду. Најбољи у рангу по видовима и службама: У виду Копнена војска, Милан Стевановић, општи успех 9,58; студијски програм Менаџмент одбране, модул артиљерија. Рођен 1994. године у Лесковцу. У виду Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана, Стефан Марковић, општи успех 8,93; студијски програм Менаџмент одбране, модул АРЈ за ПВД. Рођен 1994. године у Неготину. У службама, Владимир Марковић, општи успех 9,44; студијски програм Јавне финансије, Рођен 1994. године у Зрењанину. Најбољи на Медицинском факултету ВМА: Милош Даниловић, општи успех 10,00. Рођен 1992. године у Шапцу. Стефан Петковић, општи успех 9,94. Рођен 1992. године у Београду. Александра Ђајић, општи успех 9,92. Рођена 1992. године у Ужицу.

Делегација верске службе Националне гарде Охаја, коју предводи бригадни генерал Џозеф Чизм, борави у вишедневној посети Војсци Србије. У касарни „Бањица 2“ у Београду америчку делегацију данас је примио начелник Управе за људске ресурсе Генералштаба пуковник Саво Иришкић, који је уз добродошлицу гостима, истакао да је ова посета наставак одличне сарадње верских служби Војске Србије и НГ Охаја и прилика да се, кроз размену искустава, унапреде способности војних свештеника за улогу саветника команданата, штабних официра и духовника. У склопу данашњих активности, начелници Одељења за веру и Одељења за морал Управе за људске ресурсе Генералштаба пуковник др Саша Милутиновић и пк др Срећко Кузмановић упознали су госте из Охаја са делатностима верске службе и органа за морал и психологију Војске Србије, док су гости из Охаја реализовали предавања о раду војних свештеника на превенцији суицида и насиља у породици и искуствима из ангажовања у борбеним мисијама. Делегација верске службе Националне Гарде Охаја присуствоваће сутра архијерејској литургији у цркви Светог Димитрија у Лазаревцу, коју ће служити Епископ шумадијски и војни господин Јован, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске и војних свештеника међу којима је и војни православни свештеник из Националне гарде Охаја Џејмс Сејзмор, а имаће прилику да посети и спомен костурницу српских и аустроугарских војника страдалих у Колубарској бици 1914. године. Током боравка у Србији делегацију из Охаја примиће и представници Римокатоличке, Реформаторске хришћанске и Словачке евангелистичке цркве, као и представници Јеврејске заједнице Србије и Исламске заједнице Србије. View full Странице

Како сме председник Србије да љуби руку свештенику? или О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве. Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма). Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије". Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима. Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији. Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе. Драгослав Бокан

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да не дели став председавајућег спољнополитичког комитета Европског парламента и известиоца за Србију Дејвида Макалистера да је владавина права кључна област за напредак Србије на путу ка чланству у Европској унији. „Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек извуку“, рекао је Вучић новинарима у заједничком обраћању после разговора са Макалистером и указао да, рецимо, нико из ЕУ не пита ко ће, на пример, бити шеф Агенције за борбу против корупције. Председник Србије је, одговарајући на питање шта га највише брине када је у питању владавина права, рекао да се кључне области на путу ка ЕУ тичу Косова и Метохије, потом спољне политике и тек потом владавине права, а да га „глава највише боли“ због односа Београда и Приштине. „Само Србија има Поглавље 35. Зато је и важан наш интерни дијалог о Косову и Метохији, јер, док нема напретка у односима по том питању, нема напретка на путу ка ЕУ“, рекао је Вучић. „Нико нас не пита ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“, приметио је председник, настојећи да илуструје оцену да није владавина права та која се види као кључна за напредак Србије ка ЕУ. Подсетио је да неке земље чланице ЕУ, нарочито 2007, попут Бугарске и Румуније, нису биле спремније за чланство него што је то сада Србија. „Али, то је ствар ЕУ“, рекао је и истакао: „Ја, међутим, не видим други пут за Србију до пута у Европску унију“.

Министар одбране Александар Вулин разговарао је данас са командантом Савезничке команде за операције генералом Куртисом Скапаротијем. (један од најбитнијих НАТО "шрафова" којим је некада управљао и један Двајт Ајзенхауер-прим. Милан Ракић) На састанку је било речи о јачању међусобног поверења и разумевања успостављеног у претходном периоду. -Свесни смо значаја ваше команде, с обзиром на њене надлежности и зону одговорности која практично обухвата цео свет, те сматрамо да одржавање редовних контаката на највишем нивоу, попут данашњег састанка са председником Вучићем, има суштински значај с аспекта изградње мира и стабилности у региону. Наше дугорочно стратешко опредељење јесте да задржимо статус војно неутралне државе, али смо вољни да сарађујемо са свим релевантним актерима у домену међународних односа и безбедности, рекао је Вулин и додао да се са НАТО то успешно реализује у оквиру расположивих механизама Партнерства за мир. Поред сарадње под окриљем Партнерства за мир, на састанку је било речи и о директној сарадњи Војске Србије и КФОР, која је на одличном нивоу, што се потврђује кроз редовне састанке начелника Генералштаба Војске Србије и команданта КФОР и велики број заједничких активности. Вулин је захвалио на улози коју Алијанса има у контигенту КФОР и нагласио да је реч о јединој институцији коју сматрамо одговорном за одржавање мира и безбедности на територији Косова и Метохије. -Нема војске на КиМ осим КФОР. Та одговорност не може бити пренета на било коју другу институцију или организацију, те очекујемо да се и на нивоу Алијансе заузме став да је неприхватљива измена мандата и трансформација Косовских снага безбедности у тзв. оружане снаге. Србија придаје посебан значај регионалној сарадњи и као фактор стабилности подржава регионалне безбедносне иницијативе и у потпуности поштује евроатлантска и европска опредељења својих суседа и такође очекујемо да се на исти начин односи према нашим одлукама. Истовремено, рекао је министар одбране, остајемо посвећени тражењу заједничког одговора на савремене изазове, ризике и претње безбедности у виду верског екстремизма, организованог криминала, страних бораца и тероризма. Раније у току дана, министар Вулин се у делегацији председника Републике такође састао са генералом Куртисом Скапаротијем.

"Александар Вучић је предложио досадашњу министарку за државну управу и локалну самоуправу Ану Брнабић за мандатара за састав нове Владе Србије. Председник је образлажући одлуку рекао да Брнабићева има стручне и личне квалитете и да је уверен да ће да ради добро." Извор: РТС Мишљење? Моје лично мишљење је то, да ми није јасно коме се Вучић додворава? Јел он покушава да покаже Европи како је он већи Европљанин од Европљана? Хоће ли сада, када је Ана постала премијерка, бити легализовани хомосексуални бракови у Србији? Шта ви мислите о свему томе?

Пише: Никола Станковић Низом манифестација у главном граду РЕПУБЛИКЕ БУГАРСКЕ током овог викенда прославља се 80. рођендан БУГАРСКОГ ЦАРА Симеона II. Рођенданска прослава почела је благодарењем и молитвом за здравље Цара Симеона којим је у Катедралном храму Светог Александра Невског у Софији началствовао бугарски Патријарх Неофит са члановима Светог архијерејског синода Бугарске православне Цркве. Прослави рођендана бугарског Цара Симеона присуствују бројни чланови Краљевских породица из читаве Европе међу којима и старешина српског Краљевског дома Престолонаследник Александар II (титуларни Краљ Србије) са супругом Принцезом Катарином, као и највиши државни званичници Републике Бугарске предвођени актуелним председником Руменом Радевим. Поред актуелног председника, прослави Царевог 80-ог рођендана присуствовала су и два бивша председника РЕПУБЛИКЕ БУГАРСКЕ, бивши премијери, министри... Бугарски Цар Симеон II са супругом Царицом Маргаритом је пре тачно две године, јула 2016. у Београду присуствовао такође јубиларном, али 70. рођендану Престолонаследника Александра II који, ако је судити по листи Краљевских гостију који су присуствовали прослави његовог 70. рођендана, има далеко бољу репутацију у Краљевским кућама широм света (у односу на бугарског Цара Симеона). Тако је Београд 2015. године поводом прославе 70. рођендана титуларног Краља Србије имао прилике да угости и Крунисане главе који су актуелни шефови држава попут шведског краља Карла XVI Густафа, или Кнеза Алберта од Монака, али и бројне чланове Краљевских кућа из Шпаније, Грчке, Француске, Италије, Јордана, Аустрије, Румуније, Црне Горе... Било је ту и бивших државника, значајних људи из света бизниса... Упоређења ради прослави јубиларног 80. рођендана Цара Симеона II у Софији ових дана присуствује далеко мањи број чланова европских Краљевских породица и ако изузмемо краљицу мајку Софију од Шпаније – ни једна од тих Краљевских породица није владајућа. Истини за вољу прослави рођендана Цара Симеона II присуствовао је комплетни државни врх Бугарске, док су прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра присуствовале само председница Народне скупштине Маја Гојковић и тадашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић, док се министар спољних послова Ивица Дачић појавио само на кратко. Подсећања ради прослави Престолонаследниковог 60. рођендана јула 2005. године је поред огромног броја племића из читавог света присуствовао и читав тадашњи државни врх Србије предвођен тадашњим председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом и председником Народне скупштине Предрагом Марковићем. Чини се да се од 2005. до 2015. године много тога променило у односу власти према Краљевском дому Карађорђевића, али се ништа није променило у односу целог света према титуларном Краљу Србије. Напротив, они који прате интернет презентацију Краљевске породице (јер у домаћим медијима то не могу испратити) имају прилику да виде Престолонаследника на бројним приватним и државним прославама широм света – како у земљама које су монархије по свом државном уређењу, тако и у земљама са републиканским системом попут Француске и Сједињених Америчких Држава где је српски Престолонаследник чест и радо виђен гост. О јаким контактима и доброј репутацији Престолонаследника Александра широм света сведоче и честе приватне посете бројних крунисаних глава, државника и припадника светског џет-сета претенденту на српски престо у Двору на Дедињу. Један од таквих примера је и посета британског престолонаследника Принца Чарлса који је, упркос томе што његов сусрет са Престолонаследником Александром није планиран званичним државним протоколом, посетио свог рођака у Дворском комплексу на Дедињу. Посетом званичних интернет презентација Краљевских кућа земаља у региону попут Краљевског дома Румуније, Бугарске, Албаније, Црне Горе или Грчке – лако је уочљиво да за разлику од Престолонаследника Александра, старешине горе наведених Краљевских кућа немају тако учестале активности широм света, али ни у својим земљама. Овде пре свега мислим на хуманитарне и друге активности по којима српска Краљевска породица предњачи у односу на поменуте Краљевске куће у окружењу. Ипак, упркос доминантнијем и драстично већем угледу српског Краљевског дома Карађоревића у свету (у односу на Краљевске куће у окружењу) – СРБИЈА СЕ ИЗДВАЈА ПО ЈЕДНОМ АПСУРДУ! За разлику од Републике Румуније, Републике Бугарске, Републике Грчке, Републике Албаније и Републике Црне Горе - једино Република Србија није законом решила статус своје Краљевске породице. Све горе наведене републике вратиле су некада национализовану имовину својим Краљевским породицама, старешинама Краљевског дома определиле годишњу апанажу и законом дефинисале статус чланова Краљевске породице одређујући им место у званичном државном протоколу, све са циљем што боље репутације и што бољег представљања њихове земље у свету. СРБИЈА ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ УРАДИЛА! Поставља се питање – ЗАШТО?! Логичног и здраворазумног одговора нема. Одговор се, на жалост, не крије у добрим намерама ни једне од претходних али и још увек актуелне власти. Краљевској породици Карађорђевић НИЈЕ ВРАЋЕНО ништа од имовине, а Краљевски и Бели двор на Дедињу (који су саграђени од личних средстава Краља Александра I) законом су изузети из процеса реституције како би се потпуно избегла могућност повратка имовине њеним власницима – породици Карађорђевић. Дворски комплекс на Дедињу је и даље власништво Републике Србије која је овај простор уступила НА КОРИШЋЕЊЕ Престолонаследнику Александру и његовој породици са обавезом одржавања комплекса као споменика културе од изузетног значаја. Овај недефинисан статус српске Краљевске породице власт у Србији неретко је користила (а надамо се да више неће) да манипулацијом чињеницама и разним спиновима кроз разна срества јавног информисања наруши углед Краљевске породице Карађорђевић у земљи, и уништи репутацију и поверење народа у институцију Круне и самог Престолонаследника Александра и његове породице - у чему су у великој мери успели. Сви претходни режими у Србији, користећи осетљивост осиромашеног и огладнелог народа у Србији на новац и лоповлук, неретко су иритирали јавност текстовима у бројним медијима о томе како „грађани Србије плаћају Карађорђевиће који државу скупо коштају“. То је гнусна и безочна лаж коришћена са циљем прикупљања јефтиних политичких поена и храњења сујете деци комунизма. ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА: Краљевска породица Карађорђевић на челу са Престолонаследником Александром је већ више од две деценије најбољи амбасаор Србије у свету. Врата која су била затворена за глас Србије у свету – Престолонаследник Александар је отварао. Тамо где су о Србији говорили као о земљи агресора и дивљака – Престолонаследник Александар је ишао доказујући да то није истина. Све ово народ у Србији не зна или му се пак представља као неважно (јер како онај сељак у неком планинском месту на југу Србије да разуме колико је важно шта о њему и његовој земљи мисле у Шведској, Француској или Америци кад он не може да оде ни до оближње варошице код лекара јер нема омогућен превоз или новац за карту?!). Краљевска породица Карађорђевић на челу са титуларним Краљем Србије Александром II је у Србију током последње две деценије ИЗ ИНОСТРАНСТВА унела преко 20 милиона евра помоћи о чему сведоче бројне обновљене болнице, домови здравља, школе, домови за незбринуту децу, социјално угрожене породце или надарени ученици којима је омогућена стипендија. О ТОМЕ МЕДИЈИ У СРБИЈИ НЕ ИЗВЕШТАВАЈУ, ЈЕР СЕ МЕДИЈИ ЦЕНЗУРИШУ И САМОЦЕНЗУРИШУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА КАКО БИ БИЛИ ПОСЛУШНИ, ПОНИЗНИ И У СЛУЖБИ СВАКОГ РЕЖИМА – што је класична комунистичка метода испирања мозга народу у последњих седамдесет година. Дакле – комунизам рођаци. Тај комунизам који и даље живи у Србији и међ Србима и као канцер нас деценијама полако убија, довео нас је до тога да све оно вредно што имамо занемарујемо, исмевамо и ниподаштавамо. И није то само случај са Карађорђевићима. Нама је важније то да ли Престолонаследник добро говори или „натуца“ српски од тога шта је урадио и шта ради за Србију и њене грађане. То чак и не желимо да видимо. Неважан нам је први покретни мамограф у Србији захваљујући коме је прегледано преко 200.000 жена у јужној Србији. Неважни су нам сви ти најсавременији медицински уређаји које болнице широм Србије имају захваљујући њему. Неважни су нам сви ти лекари који нас лече а којима је Краљевска породица обезбедила бесплатна усавршавања на најпрестижнијим универзитетима и клиникама у свету... Комунизам, комунисти и деца комунизма су нас научили да исмевамо оног који нас често лечи или храни, док у небеса дижемо и с поштовањем говоримо о онима због којих смо болесни или гладни. У последњих 20 година колико Краљевска пордица Карађорђевић има могућност да поново делује, живи и ради у својој Отаџбини континуитет њиховог рада са циљем да се помогне земљи и народу никада није прекинут. Сво то време били су клеветани, омаловажавани и исмевани, док су се за то време на државним функцијама у Србији смењивали они који су нам дивно говорили (све на течном српском) а ми смо их обожавали, следили их, слушали – а због којих смо бивали и гладни и боси и голи. И које смо све то време ми плаћали. Волео бих да међу свим тим политичарима у које смо се клели и којима смо веровали, постоји бар један који је за Србију урадио бар 20% онога што су за Србију урадили Карађорђевићи. Сви знамо да таквог нема. Зато, крајње је време да отворимо очи. Да се тргнемо. Да се пробудимо. Да престанемо да идеализујемо и стварамо себи инстант вође. Да престанемо да ниподаштавамо и омаловажавамо оне најбоље међу нама и да њихову доброту и њихов значај приметимо и уважавамо онда када нестану, када их више не буде било. Да раскрстимо са уништавањем и понижавањем своје земље и себе самих. Да дођемо себи, и да сами себи вратимо оно што смо себи сами и одузели. Да вратимо Круну и да поштујемо Краља. А Бог је био добр и милостив према нама (иако ми сами све ове деценије гори нисмо могли бити) и сачувао нам је и Круну и Краља. Сачувао нам је темеље. Време је да на тим темељима поново градимо кућу коју смо сами срушили, и да је начинимо најлепшом кућом на свету. НАПОМЕНА: ТЕКСТ НИЈЕ СТАВ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ВЕЋ ЊЕНОГ АУТОРА. View full Странице

Јанковић за АЈБ: Нисам био на ратишту у БиХ, идем у Сребреницу Од видовдан Вучић се смије док нас гази руском чизмом и пјева европску химну, тврди Саша Јанковић, челник Покрета слободних грађана. Саша Јанковић, предсједник Покрета слободних грађана, потврдио је за Ал Јазееру да 11. српња иде у Сребреницу, како би одао почаст жртвама геноцида почињеног прије 22 године, али да има сазнања о могућим инцидентима. Демантирао је наводе да је у прољеће 1992. године ратовао у Бијељини, али и још једном упозорио на ‘господаре рата и мира који прете ратовима и башкаре се у нашем страху’. За Ану Брнабић не мисли да је нада за Србију, а за Вучића каже да је ‘опијум за омамљени народ’. ‘Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду’, поручује Јанковић. Након што вам је упућен позив да присуствујете обиљежавању годишњице геноцида у Сребреници, у јавности се појавила прича да сте са Шешељем и Арканом ратовали у Бијељини. Како то коментирате, тко и с каквим намјерама пласира те информације у овом тренутку и што му је циљ? – Знам да такве дезинформације пласира преко својих мање или више прикривених сарадника и извршилаца тих прљавих послова садашња власт у Србији и то чине ради дискредитације политичке опозиције. Нема тога чиме се они не служе – од лажи, манипулације, притисака до насиља да униште сваку алтернативу. Српска напредна странка и Александар Вучић нису постали моћни тиме што су у Србији нешто направили, већ што су привремено уништили и угушили сваку опозицију, сваку алтернативу свом неподношљивом начину владања. Гдје сте, заправо, били у прољеће 1992. године кад су се догодили злочини у Бијељини? – Тада сам се вратио из Хрватске, где сам био мобилисан, као резервиста, у редовну јединицу Војске Југославије и наставио започете студије у Београду. Чак сам својевремено и јавно дао потврде са тачним датумима када сам био мобилисан, све заједно нека три месеца. Дакле, никада ниједног јединог дана нисам био на ратишту у Босни и Херцеговини. Идете ли у Сребреницу 11. српња? – Добио сам позив и, упркос овим непријатностима које сасвим сигурно немају везе са организатором, отићи ћу у Сребреницу да изразим поштовање према жртвама и преживелим члановима њихових породица. ‘Брнабић није нада за Србију’ Србија је недавно добила нову/стару владу и нову премијерку. Је ли Ана Брнабић играчица Запада, Вучићева марионета или нада за Србију? – Нада свакако није, јер нико ко учествује у власти Александра Вучића не може бити нада за Србију. Она није премијерка него председница владе и њено председавање владом је још један маркетиншки трик за Запад. И политику ће у Србији, што је супротно уставу, и даље водити Александар Вучић, а права власт ће бити његов брат, кум, Синиша Мали, Горан Весић, тајкуни, батинаши… То су људи које Србија никад није бирала, али они суштински имају власт. Вучић је само некаква врста опијума за омамљени народ, а ови које сам навео владају и богате се неслућено. Постоје сазнања да власти у Србији и сада планирају да искористе мој одлазак у Сребреницу да би направили неки инцидент. Једноставно они не могу да поднесу да то буде све у реду. И не би ме чудило да ће све то искористити да се инсценира било какав инцидент. То ми је најтеже зато што од све муке, уместо барем да на тај дан пажња буде усмерена према жртвама и породицама, неки људи једноставно не могу да побегну од себе и своје ексцентричности. Због чега је суочавање с прошлошћу у државама насталим распадом Југославије толико тешко? Хоће ли доћи тренутак када ће службени Београд престати негирати геноцид у Сребреници? – Службени Београд је 2010. године у Народној скупштини Републике Србије донео декларацију о Сребреници. У њој се осуђује злочин онако како га је окарактерисао Међународни суд правде, а знамо да је тај суд окарактерисао тај злочин као геноцид. Према томе, службени Београд је већ 2010. године јасно рекао и осудио злочин геноцида у Сребреници. Како ће данашњи службени Београд да прихвати одговорност за злочин потпуно је контроверзно, зато што је Александар Вучић у кожуху по босанским брдима млатарао пушком и стајао испред џипа на коме је на мртвачкој глави шлем мировњака Уједињених нација. Србија и српски народ нису криви за геноцид, али појединци имају мању или већу одговорност за њега и међу њима су и они који су хушкали на рат и играли се рата туђим главама. Уверен сам да нема искреног сучељавања и превазилажења последица рата све док наше земље воде они који су нас у тај рат и увели или њихова политичка деца. Дакле, то су људи који једном руком праве тензије и оживљавају ратне духове, а другом као смирују то што сами праве да би се испоставили као господари рата и мира. А ми грађани док причамо ‘ћути, само да рата не буде’, они ће нам тим истим ратовима претити и башкарити се у нашем страху. Преузимање предсједничке дужности Александра Вучића попратило је и ново батинање неистомишљеника власти, али и притисак, овога пута и физички, на новинаре. Тко туче грађане Србије, опозиционаре и споменуте неистомишљенике власти? – Чак смо нашли и објавили фотографије, оне су и на мом Тњиттер профилу, које доказују да су управо они људи, исти они који су давили људе и малтретирали новинаре током полагања заклетве, константно у најближем окружењу и личној пратњи Александра Вучића. Објавио сам фотографије тог човека који је физички савладао новинарку Данаса, односно њега и Вучића заједно у више наврата. То је отворена и незамислива срамота и дрскост и Вучић се тако директно смеје у лице јавности пошто је претходно потчинио и полицију и правосуђе својој партији тако да не може ништа институционално да се уради по том питању. Знате да полиција и тужилаштво још нису наводно утврдили о коме се ради. Ко уствари данас гарантује безбедност грађанима у Србији? Небојша Стефановић као министар полиције, Александар Вулин као министар одбране, Братислав Гашић као директор тајне службе. Јасно је да су то људи који се не баве националном, већ партијском безбедношћу и то преко батинаша као што сам рекао. И то се у Србији више и не доказује јер је то ноторно познато свима. Чак ни они то више не крију. ‘Отели су државу, слободу, правду’ По Србији се руши, а да се никад не открије тко су рушитељи. Зар је баш онаква порука, којој смо свједочили из Земун Поља, кад је срушен месџид у изградњи, морала бити послана муслиманима на почетку њиховог светог мјесеца? – Та порука је суштина Вучићеве власти, а она гласи – ако нисте са нама, ако нам не служите, уништићемо вас. И то се потпуно брутално и отворено ради. Зукорлићев нелегални објект у центру Новог Пазара не руше, а знамо да је Муамер Зукорлић део власти, док се истовремено у једном малом приградском насељу, у којем на ободу Београда живе најсиромашнији грађани, руши верски објект. Тачно је да тај објект нема дозволу, али се ниједном у Београду није омогућило да се та дозвола било када било коме изда. Јасно је да нема правне сигурности, владавине права и да нису сви људи равноправни пред законом у Србији, али је још јасније да се то више не крије. Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду. Покрет ‘Слободни грађани Србије’, којем сте недавно стали на чело, нова је политичка снага у Србији. Но, чине га људи који су дуго врло ангажирани у различитим подручјима живота. Зашто покрет, а не политичка странка? – Покрети су свугде у свету организовани првенствено на вредносним, а тек онда на политичким принципима. А странке прво иду за политиком, па тек онда за вредностима. Некако осећамо да су у Србији, пре свега, угрожене вредности – поштење, истина, образовање, знање, култура, институције, правна сигурност. И опредељени смо према социјалној правди, а не неограниченом и ничим омеђеном отимању у борби за профит. Проблем у Србији је цивилизацијски, а тек онда политички. Нема неорадикална власт у Србији лошу политику на папиру, него је та политика лоша у својој намери и суштини јер потире цивилизацијске и људске вредности. Ти људи нам се цере у лице док нас газе руском чизмом и певају европску химну. Ако опет ‘изненаде’ неки нови пријевремени парламентарни избори, хоћете ли бити спремни ујединити опозицију? – Свако од нас има своју одговорност и мора да је прихвати. Није то шта ко од нас жели, ако смо одговорни према себи, другима и друштву. Опозиција у Србији сарађује још од председничких избора. После избора још некима је постало јасно шта нам је чинити и где је такође тачка окупљања. Опозициони фронт у Србији се шири и другим демократски настројеним слободним странкама и људима. Управо то ширење опозиционог фронта, моји разговори са Вуком Јеремићем и Борисом Тадићем, који су на председничким изборима били на другој страни, неорадикална власт која се зове напредна јако добро препознаје и због тога толико нападају. Али не може да се промени историјска законитост. Њихова власт убрзава према свом крају и то је јасно. Истовремено, опозиција консолидује своје редове и настојаће на најефикаснији начин вратити грађанима Србије достојанство. Иако се чини да Вучићева власт јача, јер има све њене полуге у својим рукама, тврдите да је на силазној путањи. Што се, доиста, мора догодити да дође до смјене власти? И како ће Србија изгледати тог ‘дана послије’? – То је доста тешко питање. Не знам никога у Србији ко може да замисли Вучића како каже, као што је то урадио много пута критиковани Борис Тадић: ‘изгубио сам изборе, видимо се у неком другом филму’. И због тога морамо да градимо систем већ сада који ће у одсудном моменту после победе, као на некој железничкој скретници да промени правац државној композицији са све људима и стварима које носи и да кренемо у другом правцу са овог историјског ћорсокака у који нас је Вучић повео. Он не сме Србију, приликом промене власти, да поново гурне у унутрашњи и спољашни отворени конфликт и то му нећемо дозволити. Након тога ћемо спровести лустрацију, ту нема говора. Не може бити као да се све ово што се данас дешава, није дешавало. Из институција морамо уклонити и уклонићемо људе који су газили права грађана, који су газили законе и правду. Да је то учињено после 2000. године, вероватно данас не би били у овој ситуацији, живели исте муке и пратили децу у иностранство још више него што смо их пратили за време Слободана Милошевића. Зашто су избори у Београду важни? Предстоје и избори у Београду. Због чега су они толико важни? Из најмање два битна разлога су важни. Пре свега, Београд је главни град, један од симбола, у њему живи готово трећина становника Србије, и страшно је битно ко је на власти у главном граду. С друге стране, није садашња власт у Београду лоша зато што је Синиша Мали нестручан, већ због тога што постоји пирамида корумпиране политички и криминалне власти. Промена власти у Београду ће бити победа у срцу корумпиране и криминалне, неподношљиве власти неорадикалне странке. И хоћете ли прихватити кандидатуру за градоначелника? – Одмах сам после председничких избора рекао да има других кандидата из опозиције који треба да преузму дужност градоначелника Београда. Нисам човек који сматра да му све припада и да нема других способних људи са интегритетом. Управо мислим да је супротно. У опозицији су сада часни људи који не тргују својим уверењима због власти. Оно лоше што је било у садашњој опозицији док је била власт, нашло је већ врло брзо ухлебљење код напредњака. Спомињали сте с ким сте сурађивали и с ким намјеравате сурађивати. Но ту нема имена Чедомира Јовановића и Ненада Чанка. Због чега? – Не сарађујем са Српском напредном странком и Александром Вучићем, па због чега бих сарађивао са њиховим реповима? У Србији је тема Јовановића и Чанка испричана давно и озбиљни људи само слегну раменима и окрену главу на другу страну. Не бих коментарисао то што они раде. Штета је што њихове странке сносе последице активности њихових лидера који нису остали достојни идеја које су некада високо носили. Србијанске власти, а поготово изабрани предсједник, хвале се како је Србија фактор стабилности. Но, мало је потребно да та стабилност буде уздрмана и прерасте у своју негацију. Може ли Србија, између НАТО-а и ЕУ с једне стране те Русије с друге стране, доиста бити фактор стабилности или су то приче прихватљиве једнако и Западу, и Истоку? – Теза да су Вучић и њему слични гарант стабилности је чиста супротност нашој стварности. Та стабилократија, како су је назвали, испоставља се као супротност слободи и демократији. Одржавање на власти неких људи да би земља била наводно стабилна, а при чему нестабилношћу прете управо ти људи ако их са власти макнемо, то је држање и Србије, и БиХ, и целог региона као таоца. Када се уништава владавина права и институција, поштовање људских права, социјална и елементарна људска правда и достојанство, тада се ствара дубока системска нестабилност која ће пре или касније да избије на површину. Таоци смо тих људи који су себе прогласили факторима стабилности, а у ствари изазивају конфликте и тензије, па их, као, смирују. Онда су они господари. Нема ту никаквог лавирања између Истока и Запада. Ти људи учиниће и за Исток и за Запад потпуно све да би остали на власти. Ако се, на крају, поиграм ријечима из назива покрета којег сте основали и којег водите… Вјерујете ли доиста у слободну, грађанску Србију, државу и друштво из које се и од које се више неће бјежати него остајати? – Верујем да нисмо проклети народи. Да не верујем и ја бих отишао одавде и то не за ‘трбухом за крухом’, него за слободом. Грађани и народи много су бољи него што власти у региону чине да изгледају и другима, и самима себи. Сигуран сам да нам ништа не фали, само имамо власти које на површину износе и подстичу оно најгоре у нама. То може и мора да се промени, али не само од себе и не под палицом неке стране силе. Готово је извесно да све више људи схвата да даљег узмицања пред овом неправдом и простотом не сме да буде и да су спремни да узму ствари у своје руке, иако се никад раније бавили политиком нису, како обично кажу. Нисам ни ја, али немамо где даље. Ово је наша последња линија одбране.