Претражи Живе Речи Утехе

Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе.... Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају.... Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд.... Зашто све ово горе пишем? Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат) различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад... Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд... Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир.... Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима? Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале.... Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима, само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример: "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..." И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама.... Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите: Француска: https://www.lefigaro.fr/ https://www.lemonde.fr/ Италија: https://www.repubblica.it/ https://www.corriere.it/ Аустрија: https://www.diepresse.com/ https://www.derstandard.at/ Енглеска: https://metro.co.uk/ https://www.thesun.co.uk/ Немачка: https://www.spiegel.de/ https://www.bild.de/ Поздрав за све људе добре воље P.S. Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?

На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије. На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци. Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај. Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија. Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом. Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага. Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким. Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен. (Борба.ме)

Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића. Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница. Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга. Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“. Блајбург у Сарајеву – мало историје Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“. Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине. Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту. За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1): „Земља тад не мирише јадом, Већ сва мирише ми сва, Љубављу, вјером и надом, Кад сунце сја“. Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима: „Доктор Анте Павелић име драго, Има у њем Хрватска с неба благо. Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати, Вођо наш златни“! Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења. Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија. Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у... View full Странице

Мрежна агресија на свест православаца и мрежни напади на СПЦ су директни напади: и на тебе, и мене, и моју и твоју породицу. Наравно да о томе нико не сме да ћути. Србија према последњем попису из 2011. године има 84,59% православаца и то са тенденцијом раста. Српска православна црква као једина вера у региону чији верници нису пристајали на окупацију, као и једина вера у региону која није била на страни нацист,а нити је благосиљала геноциде као што су чинили католици и муслимани у Првом и Другом светском рату. Као таква, претња је за сваког окупатора. Због тога се непријатељи боре против ње већ неколико векова. Данас у доба социјалних мрежа сведоци смо гомиле лажних вести искључиво против Српске православне цркве као једине бране окупацији. Циљ ових агресивних лажних изјава су млади јер 98% младих се информише преко друштвених мрежа попут Инстаграма, Фејсбука, Твитера и Јутјуба. Ту они постају лак плен за различите стратегије манипулације. Према неким подацима, 2% корисника ствара 60% коментара на одређеним медијима. Приближно исти проценти су и на свим осталим друштвеним мрежама. Намеће се логично питање ко то има снаге, времена, новца и других ресурса да ствара све те мимове, статусе, сличице, видео клипове, лажне исповести против Српске православне цркве као и коментаре, одговоре на коментаре...? Јасно је да то нису појединци. Само у месецу марту 2020. године анализом коментара на само једном медију смо нашли преко 3000 шаблонских коментара сличне садржине, истог начина писања, који отворено покушавају да нанесу штету православљу у Србији. Анализпм неколико хиљада коментара против СПЦ помоћу форензичке дијалектике и „text-mininga“ долазимо до закључка да већину негативних коментара под разним именима пишу исте особе. Пар особа стоји иза безбројних профила. Одаје их употреба истих фраза, исти стил писања, шаблонски коментари и вредносни систем, као и основно непознавање историје и православља што њихове преваре чини очигледним. Типичан пример лажног представљања и покушаја дискредитовања СПЦ почиње реченицама: • „ Ја сам верник АЛИ“, где реч „АЛИ“ искључује све оно пре ње. • „Католици то боље раде.“ • „СПЦ је злочиначка организација.“ • „Средњи век„ или „Верници су примитивни ! • „СПЦ је пуна мржње“ - при том писци шаблонских коментара показују забрињавајућ ниво мржње. • „Попови лопови“- крилатица из доба комунизма која је имала за циљ да дискредитује СПЦ преко свештених лица. • „Вернике треба хапсити.“ • „Попове треба хапсити.“ • „Православна џамахирија.“ • „Народ је глуп.“ Циљ ових коментара и одговора на коментаре као и мимова је - бихевиористички метод којим се младима намеће насилно став да си „глуп, примитиван, злочинац, лопов„ ако си верник. Тако да се преко притиска околине која је већ због слабог карактера упала у анти-српски навратив приморава слабе јединке да напусте православну веру. Алати коришћени за проналажење, сортирање и анализу података: Scrapinghub, RStudio, Google Cloud Natural Language У прилогу фајл са коментарима као и основним подацима. https://drive.google.com/file/d/1QmwHdoLAuZ9ISTcbQxT3H4uR2nJzcDmg/view?usp=drivesdk https://drive.google.com/file/d/1QiZN7-f3wMAKGhYVLgX7B9S3OSnDhzPX/view?usp=drivesdk View full Странице

Интересује ме колико нас уопште има, да ли смо већина, а ови други су само бучнији, или нас је тако мало да треба да престанемо да се заваравамо да смо уопште чланови СПЦ? Говорим из своје перспективе. Овај форум је постао место којим се константно саблажњавам у ове дане поста, и та саблазан не долази од атеиста или слободних дискутаната, него од оних који себе представљају као последњи стуб хришћанства и оно што СПЦ јесте. Не видим љубав, не видим одговорност, не видим здрав разум, само инат, тврдоглавост, сујету и ликовање. Чак ми се и причешће у таквој идолопоклоничкој интерпретацији згадило, да више нисам сигуран да ли онај од кога га узимам и они са којима га заједно узимам, уопште делимо исту веру и верујемо у истог Христа, ето докле то иде. Досадило ми је да се браним да сам ипак православац, да се пред ревносницима константно смањујем и смирено покушавам да им објасним да нити сам протестант, нити непријатељ цркве, нити трол, нити провокатор. Чини ми се да сам овај форум доживљавао као лепше место док нисам ступио у непосредан разговор са поприличним бројем његових чланова. Преци су ми очували православље, са једне стране под исламским притиском, са друге под католичким, сви заједно под комунистичким, а ја сам пред искушењем да га оставим због онога шта сам присиљен да гледам изнутра, и да, као и већина Срба, кренем само да негујем неки свој лични хришћански кодекс, у цркве улазим само као у музеје националне историје и културе, а СПЦ користим само као сервис за крштење, венчање и сахране, којима ћу поштено да платим све те услуге, али ништа више сем тога да имам са њима.

Зоран Ђуровић: Свети Архијерејски Синод СПЦ између левице и деснице 11. априла 2020. 1) Десничари критикују Синод као млак и као тело које не штити права верника. Једном речју, да издаје виталне интересе Цркве. Прича око Корона вируса је компликована и не може се једнозначно читати, јер се не уклапа ни у теорије завере ни сасвим у неку нову пошаст. Не постоји један модел којим би се овај феномен могао објаснити. Зато имамо различите стратегије држава, а које су само апроксимативне. Чуло се свашта и све супротно томе. Наравно да су опозиције критиковале све стратегије држава, како оне пермисивне, тако средње, па и ригидне. Британска тактика брзог заражавања народа, да би се дошло до сиве масе која ће развити отпорност, сада је коригована. У Европи су Швеђани опуштени, а Бјелоруси се понашају као да нема вируса. Моја маленкост је од старта узела да плаши Србе (многи пријатељи, па и они у мантији су ме критиковали, али сам познат да не причам да бих угодио људима), јер живим у Италији. Нисам веровао кад сам видео да се Вучић смеје. Убрзо је изгубио осмех, али иако је предузео чак престроге мере по мом искуству, не бих га критиковао у овом тренутку јер је то некорисно, односно, контрапродуктивно би било. Најмање што нам сада треба је свађа, али неки ни пред Короном не презају. Ригидне мере Владе према Цркви су у доброј мери изнуђене неодговорним понашањем једног дела клира и верника који су фундаменталистички резон помешали са побожношћу. Неки су јавно казали да им Патријарх не може ништа, а како Његова Светост нема полицију, Држава је узела ствари у своје руке. И сада десничарски фундаменталисти критикују Синод као да он забрањује верницима да дођу на службу! Овим критичарима бих поменуо да су Руси побожнији од Срба – Алфејев је пренео наређење Патријарха Кирила да се не долази на службу, а ако Руси могу да седе кући, могу ваљда и Срби. У Московским црквама могу да се причесте 2-3, али претходно да се телефоном најаве свештенику. Да не помињем и неке од источних земаља, али и западних које су у потпуности забраниле службе. Код нас се оне редовно врше, али само са свештеником и појцем. Ваљда ће после ове кризе пи-ар Вучићев добити отказ, јер се председник понашао крајње непријатно, иако га симпатија и природно не краси. Тако да смо добили право за псе да могу да се шетају за време литургије, док људи не могу у храмове! Не верујем да је то случајно пало предлагачу на памет, јер смо ми земља која је са Коштуницом пропустила да изврши лустрацију, илити што би рекли Николај и Јустин: Срби се не покајаше! Шта год да буде у наредном периоду, то ваља прихватити са смирењем, јер Бог није задужио неког ађела који би лупао рецке онима који долазе у цркве. Колико се чује из обавештених кругова, Буловић је тражио да се цркве отворе за три дана Васкршњег празника. Остаје да се види шта ће од тога бити, јер се томе лако може удовољити без обзира на критике 2) левичара. Ови наши модернисти, хуманисти, просветитељи итд., отишли су толико далеко да Синод оптужују за ширење заразе и убијање људи. Иако сам образложио колико сам могао, да је теоријски могуће да се неко и преко причешћа зарази, таква могућност је минимална. Да ли може или не да се вирус пренесе и овим путем ми не можемо децидирано одговорити, јер се то никада научним опсервацијама није утврдило и остало је у области вере. Но, да постоји ризик то је сасвим јасно, јер овде у Италији имамо већ 100 свештеника који су умрли од Короне (ако они немају кашичицу!). Да не помињем број заражених, нарочито међу часним сестрама. Свесни да се вирус преноси капљичним путем, у Синоду су донели упутство епископима да се причешће сипа у уста верника без да се кашичицом додирне иједан део причасниковог тела. Но, то левичарски и либерални медији нису пренели. Ова суманута прозивања за намерно убијање верника су у равни са зилотским фантазијама како папе кољу новорођенчад и пију им крв! Друго, прогресисти би морали да знају да би за исти злочин били оптужени и наша Влада, као и све пермисивне владе у свету. Ствари ни најмање нису црно-беле како би ови желели то да представе. Наиме, мој стари пријатељ, о. Ненад Илић, који је бескомпромисни бранилац права Кашичице, сведочи (имам потврде и од других пријатеља из Холандије) да у Амстердаму на литургији може да буде до 30 људи, и сви се класично причешћују. Питам: Да ли то Холандска Влада не жели уствари да поубија православце? Други пример: „Председник Владе Аустралије Скот Морисон говорио је у свом званичном обраћању јавности о Православној цркви Аустралије и о Светим службама у наступајућој Великој седмици, наглашавајући да се ради о посебном богослужењу, које захтева присуство више од две и три особе и завршио је назначавајући да ће Влада Аустралије у овом периоду показати разумевање за храмове Православне цркве. Председник Савета православних канонских епископа Аустралије Архиепископ Макарије из Васељенске патријаршије срдачно се захвалио г. Морисону у име свих православних заједница на разумевању и добром расположењу власти што схватају да је Велика седмица посебан догађај за православне хришћане“. Нико благоразуман неће помислити да Председник Морисон жели да помори православце. Овај његов став добија на тежини када се зна да у самој Аустралији су затворене границе између држава чланица. Зато се помолимо Господу да уразуми ове клеветнике Синода, а да дâ и добар савет нашим властима, да се угледа на ове светле примере из туђих православљу земаља и да управо у светлости дочекамо Васкрсење Господа нашег Исуса Христа! Зоран Ђуровић www.vidovdan.org

Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци... View full Странице

Државни органи Црне Горе, упркос ставу великог броја грађана и све масовнијих протестних литија, кренули су у спровођење Закона о слободи вероисповести, пишу „Новости“. Како наводе, не чекајући почетак најављеног експертског дијалога правних тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе Црне Горе на тему спорних делова закона, који дискриминишу Српску православну цркву, Управи за имовину почела је да стиже документација о статусу верских објеката у Даниловграду, Никшићу и Гусињу. Ови акти, напомиње лист, тичу се манастира Острог и Ждребаоник, као и других храмова и добара. Адвокат Митрополије Далибор Кварић рекао је за „Новости“ да је владина прича о дијалогу превара како би у тишини спроводили закон, припремали докуметацију и достављали је надлежним органима. Лист подсећа да је највећи проблем државних чиновника непознаница како је црквена имовина уопште могла да буде уписана као својина СПЦ. „Велика нам је непознаница како и на основу чега је упис извршен и шта је то мотивисало поједине катастре да могу уписивати имовину на СПЦ“, рекао је за „Побједу“ директор Управе за имовину Блажо Сарановић, најављујући поступке за ревизију ових укњижби. СПУТЊИК

Зоран Ђуровић: Подмукли рат северноамеричких владика против СПЦ У више ауторских текстова писао сам прошле године о раду на одцепљењу северноамеричких епископа од СПЦ. Посебан нагласак сам имао на Максиму Васиљевићу, јер га и лично знам, наиме, били смо школски. Други разлог је лежао у томе што је он био портпарол америчког тројца и кренуо је у отворену борбу против светосавља, где је Светог Саву прогласио криминалцем, а онда је, кад су се ствари закувале, па је морао по свом устаљеном обичају да лиже пљунуто, узео да фалсификује свој инкримисани текст на свом порталу, популарно знаном као Теологијањет. Раскринкан је био у неких 5-6 писаних лажи које је без зазора износио у нападу на епископа Иринеја Буловића. Нећу се бавити најновијим памфлетом из ове кухиње: „У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве“, који је објављен на званичној интернет страници СПЦ за Северну, Средњу, и Јужну Америку, 24.02.2020. Овај текст су надмоћно деконструисали епископи Митрофан канадски и Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички, а који су нелегално били одстрањени из рада Савета за Америке. За малу децу је било накнадно оправдање да нису позвани грешком! Тројац не одустаје од апологетике сопствених поступака, тако да испада да смо се сви напили луде воде и не разумемо ову високу науку и филозофију. Добро приметише Митрофан и Кирило: „Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године“. Да, вређа нам се интелигенција. То је лајтмотив који се провлачи у свим наступима Тројца, па ћемо га наћи и у писму „Владе Дивца и виђених Срба“. „Свако ко тврди Светом Синоду да владика Лонгин, владика Максим или владика Иринеј желе одвојити наше епархије од Српске Православне Цркве или нема сазнања и погрешно је информисан, или злонамерно лаже. Заиста, чини се да ове дезинформације ствара и шири једна мања група клеветника док огромна већина наших верника у парохијама широм Америке подржава наше владике. Молимо вас да не узимате у обзир слабо информисане позиве једне неколицине клеветника како не би сте реметили мир и хармонију огромне већине“. Барем 10 пута је Максим поменуо како га Буловић не разуме. За мене се подразумева да не могу да га разумем, јер сам ја обични поп. Ова парола је у складу са централном идејом овог клана, наиме, да су они модерни и напредни, разумеју науку и дарвинизам, биоетичке проблеме и сексуалне, па, једном речју, нису затуцани. Зато се ките славним именима из спорта, културе и науке. Потписник овог писма је и члан “Српских Аполо 7” Давид Вујић, који је био коришћен претходних месеци као доказ затуцаности синодалаца, јер Буловић и Перовић кобајаги негирају да је човек слетео на месец и зато нису дали светосавски орден Вујићу, а за то га је предложио Добријевић! Но, добро је послати поруку како су синодалци затуцани! Наравно да ни Дивац ни Вујић нису писали ово писмо, јер рукопис одаје Добријевића, који је, како рекох, предложио Вујића за орден, а са Дивцем иде на Аустралиен Опен кад игра Ђоковић и тамо скупљају хуманитарне прилоге. Дивчева госпођа је директорица ове организације и за то прима плату, што није никакав грех, као што није грех ни скупљање овог новца. Дивац је аутор овог писма као ја студије о космичким зрацима... Тројац и придружени су озбиљна екипа и раде капиларно. Нико их не сме потценити. Видимо да овде користе лична познанства. Обичан човек је чуо за Владу Дивца, али није за Давида Перовића. Игра се са именима. Опаснија и безочна борба је преко медија и она се води непрестано. Први портал је био Теологијањет, а сам Благоје Пантелић, Максимов другар, ме је био позвао да сарађујемо. То се никад није остварило, јер стомак за тако нешто немам. Никли су као печурке после кише и други, као Директно са Иваном Ивановићем, па Црквена истраживања/ктуелности са Бачановићем, који је вероватно и иза твитера На Поукама банован итд. Ту је удомљен и григоријепоклоник Никола Станковић, који је избачен са Тв Храма. Имамо целу екипу ђедоиманих и сл. Карактеристично за ове беспризорне ликове је да кују у звезде Григорија, Максима, Атанасија, Амфилохија, и подржавају пучисте на Православном Богословском Факултету: Перишића, Кубата, Шијаковића, Вилотића, Јефтића... док сатанизују синодалце. Слика је црно-бела. Иако се епископи-налогодавци не оглашавају на овим порталима, никада се од њих нису оградили, јер су најамници на истима њихови посланици. Исус ће рећи да ћемо по делима познавати добро и зло. Ђедоимани На Поукама банован је скоро написао како треба да купим вијагру да бих задовољио своју жену, како је Порфирије Вучићев сарадник у признавању КиМ, да је Давид душевни болесник, Иринеј Буловић убица, а Патријарх без мушких атрибута. И упитах лика да неће сада да напише и неки пригодни текст о Исусовој молитви... Таса, Амфилохије и други не могу да негирају да су ово њихови духовни плодови. Ево ко их брани. И то не само ови ђедоимани, него и отворени атеисти, либерали и декларисани хомосексуалци и наркомани, што се видело ових месеци око ПБФ. Од почетка смо имали ово вређање интелигенције и негирање чињеничног. Најтежи ударац је Тројац имао због извештаја проте Велибора Џомића, који може некоме да буде несимпатичан, али нико не може да каже да је лимитиране интелигенције. Патетично делује када Тројац декларише оданост СПЦ и да се никада не би одвојили. Без стида пишу нешто што свако може да провери: „Као што је објашњено у оснивачким актима сваког од ентитета... коначни ауторитет/власт у сваком од ових световних ентитета припада „службеном положају епископа“ епархије које се то тиче, а за „службени положај епископа“ је јасно назначено да га контролише Свети Архијерејски Сабор СПЦ на основу власти Светог Сабора да поставља и смењује епископе са тог положаја/службе. Оснивачки акти ових ентитета јасно показују да је активни епископ онај који је валидно постављен од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и да уколико Свети Архијерејски Сабор постави новог епископа, тај нови епископ ће преузети власт над ентитетом. Ове ентитете опслужују директори и службеници постављени од валидно постављеног епископа, да би управљали и руководили корпорацијом“. Ово је лаж, јер по Устав, општа правила и уредбе, једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чл. 14, 2 пише: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“. СПЦ Сабор не може да постави свог кандидата на САД епархијама, па и сада не може, по њиховом Уставу, да смени неког од епискпа! Овиме су се широм отворила врата за раскол, јер ако би Синод или Сабор сада рашчинио или пензионисао неког од епископа у САД, то не би имало ефекта пред САД бирократијом. Могли би само да га моле да се умирови, али видесмо и Атанасија колико се смирио по одласку у мировину. Још 6. јуна 2017 Илиној корпорација из 1935 конвертована је у непрофитну Илиној корпорацију. Априла месеца 2017, „на основу препоруке нашег спољашњег адвоката, име Илиној Корпорације из 1935. промењено је од „Српска Православна Црква у САД и Канади“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Државама Америке“. Сада нећете веровати: Промену имена из 2017 године правдају актом из 2018, а у коме се не помиње то име! Дакле, већ су урадили све на своју руку, а онда, пост фестум се позивају на акт који тада није постојао! Пишу: „Као резултат претходно наведених тачака..., Свети Архијерејски Сабор је у мају 2018. године донео следеће одлуке...: Усвојити предлог... Лонгина,... Максима и... Иринеја, те, на основу члана 13. тачка 8. (15) и члана 33. Устава Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци..., одобрити територијално ограничење овог Устава искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама. С обзиром на ово, садашњи Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку преименовати у Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку, са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти Српске Православне Цркве на том подручју“. Успостављање пак Српских православних епархије у САД омогућава подвођење истих и другим канонским јуриздикцијама. Јер смо имали, нпр., руске епархије под Цариградом на Западу. Национални предзнак не значи ништа. Сулудо је од ових кад нас убеђују да то појачава везу са матицом! Врата су се отворила и за друге вукове који би да откину део, а мислим на ткз. Слободну СПЦ. Сада су се активирали. То не треба потцењивати, јер се у бари, када се подигне муљ, лови. Њихов актуелни епископ Христифор је бивше духовно чадо Амфилохија Радовића, биран 2-3 пута за епископа, био у разним јуриздикцијама старокалендарским и заграничним, а био је у фракцији која је канонизовала (РИПЦ) Гермогена (карловачки синод РЗПЦ), кога је Павелић довео за владику Хрватске Православне Цркве, коју је, гле случаја, признавао Фанар али не и титулу патријарха за Гермогена. Вук длаку мења... Лже епископ Христифор је направио свој Синод, тако да може да покрије Аустралију, САД и западну Европу. То што голобради Христифор прави селфије и у католичком је имиџу, никоме од „истинских“ православаца не би сметало. Имамо остатке те цркве у САД, а они су победили и Лонгина на суду. У тој чорби су сви пријатељи и „пријатељи“: Лонгин са финансијером Слободњака г. Ратком Нешићем, Амфилохије са Лонгином који му је дао новац за Светигору, Добријевић са Радовићем се удружује у литије са Мајком Помпеом, иако је Амфилохије Добријевића раскринкао пред Синодом, Максим са Амфилохијем и Тасом, а ови се нервирају само око његовог дарвинизма, док му таоизам хвале... И кад имамо сав овај хаос и неморал, онда се не можемо чудити што нам кола иду на доле. Налазимо се у пандемонијуму. Григорије мрзи Џомића али воли Јаоникија. Добријевић упорно прогања попа Сашу Војводу... капиларно. Све је прецизно. Разапињу Митрофана, Кирила проглашавају за глупака. Покрећу петицију за рашчињење Буловића. Ја сам пак аутокефалан, научник и уметник, па не могу да ме рашчерече као колегу Сашу. Иако би то радо учинили. За не веровати је ова количина акумулиране мржње и жеље за профитирањем. Уздам се пак у Патријарха и његову снагу и разбор. И молим се за то.

У ОДБРАНУ ИСТИНЕ И ЈЕДИНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРК