Претражи Живе Речи Утехе

Српски књижевник, публициста, режисер, колумниста, Драгослав Бокан за ПАТРИОТ говори о Српској Православној Цркви и Православљу уопште, о Православљу на интернету, хејтерима, расколницима, противницима цркве и Православљу у ХХI веку. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и неверујући), тако да је ”јавност” погрешна адреса за бављење личним греховима црквених великодостојника. Не могу сагрешења свештенства да се смање и разреше медијским обзнањивањима, јер је то модел секуларне државе (за њене институције и функционере) који не одговара Цркви и хришћанском доживљају света. Ако постоји грех који је прекршај закона наше државе, онда Црква препушта држави нек она суди. Подељене су ингеренције и Црква неће да изиграва државу и преузима њену улогу. Она слуша исповести грешника, а ако је реч о криминалним делима, на држави је да суди и да се бави њима. Ту је реч о два различита кода: један су закони државе, а други – сагрешења пред Богом. И то се не подудара увек, а различито је и онда када се подудара (пре свега зато што држава не прихвата и не може да прихвати важност покајања и преображене свести покајаног, док је то за Цркву најважније од свега: држава је нужно и ”правно”, законски окренута прошлости у којој је грех почињен, а Црква – садашњости и будућности онога што је из тог греха, кроз искрено и истинско покајање, произашло или не). Да ли је наша Црква оболела од етнофилетизма као што имамо прилику да чујемо од разних лево-либерално настројених коментатора? – Многи исто тако сматрају да је оболела од недостатка националног и ”етнофилетизма”, па су припадници обе ове струје при Цркви у потпуној равнотежи. Космополитима и модернистима смета живо осећање Цркве за народ у коме живи и са којим се обраћа Богу, а шовинистима, опет, смета што Црква није у употребној функцији нације и национализма. Нико од њих није задовољан, јер траже оно што Црква није и не може да буде (ако је заиста Црква). Црква је, иначе, већ по дефиницији, родољубива, а фамозни ”етнофилетизам” је стари фанариотски термин који је, некада, служио као маљ против помесних Цркава и њихове аутокефалности. Свака аутокефалност се одмах проглашавала за етнофилетизам, па је то, временом, изродило искривљено тумачење и неприхватање духовне самосталности помесних Цркава. Такви избегавају оно ”С”у називу ”СПЦ”, јер не разумеју органску и мистичну везу народа и његове Цркве. То је, у суштини, римокатолички модел, са некадашњом папском одредбом да служба Божија сме да буде само на латинском, а не на језику Словена и других народа, као и строгом забраном идеје националне, а истовремено васељенске и универзалне, свечовечанске и богочовечанске Цркве. View full Странице

Једном приликом сте рекли да вас „забавља да нервирате вернике“. Kако бисте и чиме изнервирали челнике СПЦ? Шта им замерате? Мене је мало прошло то са нервирањем верника. Од како сам написао „Бог се никад не смеје“ и од како сам с терена атеизма склизнуо на политички терен. Посебно ме нервирање СПЦ минуло, кад видиш какви су католици и муслимани у непосредном окружењу стварно те прође жеља. А сад сам себи пронашао и нову занимацију која ме више забавља – да нервирам другосрбијанце. СПЦ замерам што није на висини историјског тренутка, што није довољно блиска својим верницима, што се издаје за морални ауторитет а у својим редовима има гомилу у најмању руку морално упитних људи, што није интелектуалнија (њени највиши званичници често дају изјаве које нису приличне ни сеоским поповима у најзабитијим парохијама), што се не бави прозилетизмом међу домаћим муслиманима, што није ангажованија у хуманитарном раду, ни издалека онолико колико би могла, и на крају, што нема јасно дефинисану естетику деценијама уназад. Уз ту и тамо понеки изузетак, сакралне грађевине које последњих деценија ничу ко печурке после кише су естетски ужасне. Део интервјуа Александра Ламброса дат за Еспресо.рс http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/174453/aleksandar-lambros-mislio-sam-da-su-srbi-urodjeno-skloni-primitivizmu-da-je-srpski-folk-vece-smece-od-hrvatskog-popa-to-su-drugosrbijanska-srnja

Министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић каже да је питање имовине и пореза СПЦ комплексна тема, као и да је његово лично мишљење да сви који имају пореске обавезе морају и да плате порез. На питање новинара да каже када ће црква почети да плаћа порез пошто је Агенција за реституцију објавила да је цркви враћено 95 одсто имовине, а патријарх Иринеј раније изјавио да ће СПЦ плаћати порез на имовину када јој буде враћена сва имовина, Ружић каже да је та тема много комплекснија и специфичнија, као и да прво треба видети шта још није враћено цркви. "СПЦ и остале конфесије имају свој статус у друштву и наравно да имамо световну и духовну власт које су подељене. Наравно да постоје пореске обавезе које проистичу из функционисања било ког правног лица, па и СПЦ, али такође постоји и потреба да се прецизира која је то имовина која није враћена не само СПЦ, већ и другим црквама у Србији", рекао је Ружић. Истиче да тек онда можемо да говоримо о томе када ће и на који начин то питање бити разрешено. "Моје лично мишљење је да сви који имају пореске обавезе тај порез морају да плаћају", додао је Ружић. Званични став СПЦ је да се порез на имовину мора плаћати и за цркву то није дискутабилно. У СПЦ су раније рекли да постојеће порезе, који се не тичу враћене имовине уплаћују редовно. "Објекти који су нам враћени су углавном девастирани објекти и СПЦ није у могућности да истовремено плаћа и порез на те објекте и да улаже огромна средства за санацију тих објеката", рекао је уредник "ТВ Храм", протојереј ставрофор Стојадин Павловић. У закону о порезу на имовину се каже – верске заједнице ослобођене су само пореза на објекте који служе за богослужења. Такође, да ли је порез плаћен евидентира свака локална самоуправа. У складу са Законом о порезима на имовину, цркве и верске заједнице, укључујући и СПЦ, као обвезници пореза на имовину имају обавезу да у року од 30 дана, од дана настанка пореске обавезе, поднесу пореску пријаву за утврђивање пореза на имовину за све непокретности. "Ускоро решење за дугове општина, није алармантно" Бранко Ружић је најавио да ће Влада ускоро предложити решење за дуговања градова и општина које износи око милијарду евра и око 300 милиона евра за доспеле обавезе. Ружић је, одговарајући на питање новинара да прокоментарише то што је Фискални савет раније упозорио да ће финансије локаланих самоуправа потопити државне финансије, рекао да "ситуација није толико аларманта, колико би то изгледало из самог извештаја Фискалног савета", те да су у питању дугови који су последица дугогодишњег неодговорног понашања градова и општина. "Годинама и деценијама је акумулиран концепт неодговорног понашања и задуживања локалних самоуправа", навео је Ружић. Наводи да држава спроводи оздрављање привреде и јавних финансија и да се више неће толерисати таква неодговорност на локалу. Ружић додаје да Министарство финансија ради на томе да се спрече злоупотребе, али и да се не угрозе комуналне делатности, а да ће премијерка Ана Брнабић ускоро дати предлог како да се реши ово питање. Указао је и да није реално да општина са 15 или 20 хиљада становника имају 17 установа и предузећа. "То се неће толерисати", рекао је Ружић и најавио да ће Министарство државне управе бити на располагању локалним самоуправа за оптимизацију беспотребних установа и предузећа. Закључио је да свакако треба проверити и структуру дуга локалних самоуправа, колико отпада на камате и ко су повериоци.

Академија СПЦ за уметност и консервацију саопштила је да ће пријемни испит за упис на основне академске студије за школску 2017/2018. годину бити одржан од 12. до 15. септембра, а испит за упис на мастер академске студије одржаће се 13. октобра 2017. године. Детаљније видети на сајту Академије: http://www.akademijaspc.edu.rs/sr/vesti/prijemni-ispit-konkurs-za-upis-na-akreditovane-osnovne-i-master-akademske-studije-201718 Извор: Радио Слово љубве, Академија СПЦ View full Странице

Поводом захтева да званична државна делегација Републике Македоније на празник Светог пророка Илије учини посету манастиру Светог Прохора Пчињског са својим програмима и порукама, Информативна служба Српске Православне Цркве обавештава заинтересовану јавност да надлежни црквени орган, из разлога који су добро познати, а нису се променили већ низ година, није одобрио посету државне делегације Републике Македоније манастиру Светога Прохора. Извор: Званични сајт СПЦ View full Странице

Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије View full Странице

Господ ће јасно указати где је Божија Црква свим категоријама становништва, односно народа. Народ иде попут времна Господа Исуса Христа на земљи, где су чуда, исцелења, истеривања демона, где је очигледна Бладодат Духа Светог. Многи знају лепо да причају, али немају благодатну силу, јер наша се вера пројављује у сили Духа Светог, а не у премудрости речи (парафразирао сам јевађелске речи).

ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?

Анђелковић, Радун: Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке Од ВИДоВДАН-11. јуна 2017. Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке У низу медија покренута је безочна кампања против Српске православне цркве. На агресиван начин СПЦ се осуђује што се противи да Ана Брнабић постане председница владе Србије. Наводно, СПЦ иза кулиса притиска Вучића да се определи за неко друго кадровско решење због сексуалне оријентације министарке. Да ли је тако или не – немамо довољно информација. Из јавно изречених ставова представника СПЦ не делује нам да је тако. Међутим, и да јесте – па шта? Црква има право да изнесе свој став јавно или се бори за његово уважавање у кулоарима власти тихо, у вези са свим битним друштвено-политичким питањима! Некоме то значи, некоме не. И то је легитимно. За део грађана СПЦ је само „невладина организација“ те њени ставови за њих немају тежину. Ипак, за већину Срба, уверени смо, СПЦ је и даље темељна национална институција. Срби вековима нису имали своју државу. Док су чамили под отоманском и хабзбуршком окупацијом – суочени са покушајима покатоличавања и исламизације, те на тај начин однарођивања – чувар националне идеје била је Српска црква. Она нас је одржала и хвала јој! Очувала је традиционалну етику, култ државности и ослободилачки полет. Плод тога је била обнова српске државности. Модерна српска држава је, без претеривања, дете Српске цркве и црквено-народне традиције. Није обрнуто! Уз сво уважавање концепта секуларне државе, то увек морамо да имамо у виду. Било који властодржац, данас јесте сутра га неће бити. Идеологије и странке пролазе. Државна уређења се смењују. Али СПЦ остаје и чува душу нашег народа. Зато нико нема право да омаловажава тај стуб нашег националног, верског и државног идентитета. Ко жели да се залаже за оног или овог кандидата за премијера – његово је право. Ко је против њих – важи исто. Тако је када се ради о грађанима Србије, али неко себи даје за право да поменуто право ускраћује Српској православној цркви. Срамота! Авет титоизма лебди над Србијом и исијава из многих који се заклињу и у некакве европске вредности. Лично али и у име редакције сајта Видовдан одлучно осуђујемо такву праксу и примитивне, тоталитарне насртаје на СПЦ. Никоме не смемо дозволити да омаловажава нашу најважнију историјску и националну институцију! Апелујемо на све национално свесне и одговорне грађане да се одлучно одупру харанги против СПЦ ако се она настави, те из перспективе односа према Српској цркви сагледају и оцене понашање водећих српских политичара. Како се они односе према СПЦ, тако се, између осталог, и ми поставимо према њима! Драгомир Анђелковић и Бранко Радун

СПЦ тражи закон о сектама У Србији има око 150 организација које се могу назвати сектама, а с њима је на различите начине повезано готово пола милиона људи Аутор: Озрен Милановићнедеља, 04.06.2017. (Фото Пиксабеј) На недавно завршеном заседању Сабора Српске православне цркве донета је званична одлука да се при Светом Синоду оснује „Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација”. „Политика” од врха СПЦ сазнаје да је разлог за овакву одлуку све већи деструктивни утицај ових група у српском друштву. Едукација, праћење и указивање на растуће проблеме и негативне последице, сматрају у СПЦ-у, најбољи су начини да се сузбије ова пошаст. Тражиће се и да се донесе закон о овој области. О деловању и утицају секти у Србији говори се последњих година само кад се деси самоубиство или убиство са сумњивим ритуалним поводом, кад се оскрнаве гробнице или испишу графити на видном месту. Да ли је за убиство певачице из Борче Јелене Марјановић одговорна Гуруистичка секта? Или иза самоубиства младића из Вишњичке Бање стоји утицај секте Црна ружа? Све се најчешће заврши на нивоу нагађања, јер се држава не бави овом појавом. Колико нам секте утичу на живот а да тога нисмо сасвим свесни? Према Александру Сенићу и Слађану Мијаљевићу, познатим сектолозима, у Србији тренутно има око 150 организација које се могу назвати сектама, а с њима је на различите начине повезано готово пола милиона људи. Процењује се да имају око 300.000 сталних чланова који чине тврдо језгро, док су 200.000 повремени следбеници. Сваке године 10 до 20 одсто напусти, а исто толико нових чланова уђе у разне секте. Оне, наравно, нису регистроване као секте, већ као мале верске заједнице, групе грађана или хуманитарне организације, удружења грађана, па тако група од десет људи може себе да прогласи за верску организацију и добије дозволу за рад. Из теолошког угла, секте имају негативне конотације. Оне верске заједнице које ми овде ниподаштавајуће гледамо као секте, попут Хришћанске баптистичке цркве, Хришћанске адвентистичке цркве или разних пентакосталних праваца протестантизма, у матичним земљама на Западу представљају званичне цркве. Зато се код нас сада, највише из незнања, мешају мале верске заједнице са оним полуверским групама које делују илегално, полутајно, уз обреде нецивилизацијског садржаја. Такве групе означавају се као култови и проблем и код нас и у другим земљама постоји управо у вези с таквим групама. Управо ту СПЦ види своју улогу – у демаскирању и препознавању оваквих група. Најчешћа мета напада тих тврдих секташа су такозване осетљиве групе – адолесценти, болесни, људи с материјалним, али и психичким проблемима... Водеће секте продиру на перфидне начине. Тинејџере као по правилу нападају испред школа, и то на тротоару изван школског дворишта, јер им тако ни директори ни полиција не могу ништа, кажу сектолози. Постоји пример када је једна секта врбовала тинејџере под окриљем измишљене организације која бесплатно држи часове енглеског језика. Намамљују будуће „ученике” дељењем бесплатних флајера, други обилазе станове, звоне, деле литературу, а ту су и друштвене мреже на интернету, где се све више, на разне начине, маме „клијенти”. Најпре се жртва заинтересује за учење и одушеви идејама новог покрета, затим почне да се бави мисионарским радом, да би, као по правилу, након извесног времена почела да осећа нервозу и депресију. После тога може да уследи трагичан крај – самоубиство. Добит секташа најчешће зависи од жртве. Од некога узму „оно што има у глави”, од другога новац, стан или било које материјално добро, од трећих – везе и утицај у друштву. Најмлађа жртва секташа у Србији имала је 14 година. Та девојчица је извршила самоубиство, док је најстарија имала 70 година и такође је насилно завршила живот – убивши се хицем из пушке. Карактеристично за скоро све секте јесте да користе чланове како би гомилале богатство. – Ако желиш да зарадиш милион долара, оснуј цркву – изрекао је својевремено Роналд Хабард, писац научне фантастике и оснивач сајентолога, признатих као религија у САД, Шведској, Шпанији, Португалији, Словенији, Хрватској... У Немачкој је сајентологија на граници да буде забрањена. У Србији се сврстава у секте. Чланови који су напустили ову секту оптуживали су вође за психофизичко малтретирање и трговину људима. Најбројније организације сектног типа, које се по нашем закону сада зову верске заједнице, јесу Јеховини сведоци, суботари, пентакосталци, баптисти, методисти, адвентисти и следбеници трансценденталне медитације. Оне имају легални оквир рада и деловања. Међу „тврдим сектама” најпознатији су сатанисти, који теже да наведу жртве да се понашају што приближније сатанистичком идеалу, дакле супротно од свих уврежених вредности и морала. За најопаснију илегалну секту стручњаци сматрају „црну ружу”. Чланови ове секте одузимају себи живот по принципу „бацања коцкице”, на обредима пију људску и животињску крв, врбују малолетне особе... Сасвим је логично да секташи и њихови гуруи немају стално место боравка. Стална места на којима секте делују немогуће је пронаћи. Обично се окупљају у забаченим кућама, становима, на периферији градова, по гробљима или у шумарцима. Чим осете да их је неко „провалио”, они се селе како би несметано могли да наставе своје деловање. У неколико државних установа „Политика” је проверавала и тражила саговорнике које се баве проучавањем улоге секти, као и њиховим жртвама, али безуспешно. Једине две адресе којима родитељи треба да се обрате када примете да се њихова деца чудно понашају јесу – школски психолози и центри за социјални рад. И у СПЦ-у планирају да ускоро отворе саветовалишта за жртве секташког рада, каквих је раније било при појединим парохијама.

Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ У четвртак, 4. маја, у Свечаној сали Матице српске представљена је књига Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској, аутора Јована Мирковића, а у издању „Света књиге“ из Београда. Oво дело представља свеобухватан увид у страдање српских цркава, свештенства и српског народа у НДХ 1941–1945. У њему су наведени исцрпни подаци о уништеним објектима, сведочења о масовним убиствима, биографије убијених свештеника и епископа, као и бројне документарне фотографије. Госте и присутну публику поздравио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о књизи су говорили епископ бачки др Иринеј Буловић, епископ пакрачко-славонски мр Јован Ћулибрк, академик Љубодраг Димић и аутор. Извор:http://www.maticasrpska.org.rs/predstavljena-knjiga-stradanje-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-nezavisnoj-drzhavi-hrvatskoj/ Да напоменемо да су у књизи дата имена 171 убијеног православног свештеника у СПЦ и снимци 450 срушених цркава у "НДХ". Излагање уважених епископа, академика Димића и Јована Мирковића можета да погледате у целини овде: View full Странице

У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску. У даљем тексту Политика се позива на наводе познаваоца дијалога о Степинцу, католичког теолога Драга Плисела из његовог ауторског чланка на сајту аутограф.хр: Могу ли кардинал Бозанић и епископ Ћулибрк заједно плакати? који преносимо у целини. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom. View full Странице

Говорећи у емисији "Жива истина", 22.04. лидер ДПС јеназвао митрополита Амфилохија ополитичарем у мантији и запријетио да ће ускоро СПЦ у Црној Гори добити своју "нишу". Интервјуоом у данашњем дневнику ДАН, митрополит му поручује да одговара једино Светом Петру Цетињском, а не шефовима НАТО, као г. Ђукановић. Amfilohije političar u mantiji Komentarišući izjavu poglavara SPC Amfilohija da se mora baviti politikom, sve dok Crnu Goru vode izdajnici, Đukanović je kazao da uopšte nije iznenađen. ''To je zapravo samo priznanje mitropolita da se on bavi politikom u mantiji. To prvo. Drugo, nije on usamljen u naporima da zaustavi Crnu Goru, prije svega da ostane nezavisna država, a ni u naporima da Crnu Goru odvrati od puta usvajanja evropskog sistema vrijednosti. Danas se to pokazuje otvoreno i bahatije, jer iza njega stoji jedan moćan sistem kakava je ruska država'', kazao je Đukanović i dodao da se Crna Gora ne da impresionirati ni porukama mitropolita ni porukama iiz Kremlja. Saopštio je da je započet posao sistemskog uređenja odnosa države i crkve. ''Kroz donošenje zakona, crkvi će se dati ona niša u crnogorskom društvu koja je sleduje, i baviće se onim poslovima koji se pretpostavljaju za tu nišu, da ne bi, poput mitropolita, pomislili kako je njihova niša čitava Crna Gora i da treba da rade posao koji im ne pripada. Ja vjerujem da ćemo imati uskoro taj Zakon u Parlamentu, jer je to jednostavno jedan od sistemskih zakona koji ova država mora donijeti'', saopštio je lider DPS-a. Đukanović je govorio i o Vladi Duška Markovića, hapšenju istaknutih članova DPS-a, izborima u Podgorici i mogućim partnerima, privatizaciji luke Bar, mogućnosti da se kandiduje za predsjednika Crne Gore. Митрополит Амфилохије: Ја одговарам Светом Петру, а Мило НАТО пакту Од Дан -27 априла, 2017 Митрополит црногорско приморски Амфилохије казао је, у интевјуу за „Дан“, да он одговара Светом Петру Цетињском, а бивши премијер Мило Ђукановић шефовима НАТО пакта. Митрополит је сугерисао политичарима власти да прије доношења одлуке о НАТО пакту приупитају Светог Петра Цетињског да ли то подржавају сви грађани Црне Горе. Одговарајући на поруке Ђукановића да ће Митрополија црногорско-приморска добити своју нишу, митрополит је оцијенио да предсједник ДПС-а не зна шта говори и да нема појма о цркви. Како коментаришете оптужбе дугогодишњег премијера и предсједника ДПС-а Мила Ђукановпћа да сте политичар у мантији? -Господин Ђукановић је био главна личност у свим историјским збивањима у Црној Гори од деведесетих година прошлог вијека. Између осталог, њега називају и Мило краљ. И заиста, очигледно се он и понаша тако, као краљ. Да ли му је ствојствен онај апсолутизам краља Николе првог Петровића, то није моје да судим. Међутим, постоји једна суштинска разлика између нашег црногорског краља и краља Николе. Краљ Никола је био крштен човјек, човјек цркве и у његово вријеме Митрополија црногорско приморска је била државна вјера. Наш нови краљ био је овдје и код Ћивота Светог Петра. Морам да признам није умио да се понаша. То му не замјерам, таква му је била школа кумровачко брозовачка. Пришао је ћивоту и климнуо главом, као што сада климају у џамији, тако некако. Онда је после чак и ложио бадњаке. Међутим, нијесу Цетињани заборавили да је Мило наопако наложио бадњаке. Ја сам у међуврему схватио да то није било из поштовања према цркви и из вјере, него из чисто политичких разлога. Он је искористио Цркву да би утврдио власт и да би остварио своје политичке циљеве. У том духу, ево и сада у најновије вријеме он наставља ту причу, коју је радикализовао 1997. године када је почео другачије да се понаша према цркви и почео да подржава такозвану ЦПЦ. Ђукановић ме је оптужио да сам политичар у мантији и најавио да ће закон о вјерским заједницама бити донијет у догледно вријеме, а да ће црква, односно Митрополија добити своју „нишу“. Не знам шта подразумијева под тим.. Он смјешта Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког у нишу?! Није свјестан шта говори, а опрашта му се јер у Бога не вјерује, па може да каже и нешто што је дјетињасто и неразумно. Он хоће сву историју да смјести у нишу. Очевидно је да Римокатоличка црква није добила нишу, с њом је склопљен темељни уговор, а тако је учињено и с Исламском заједницом и с јеврејском заједницом. Све је то за поштовање, али не знам колико је за поштовање да МЦП на крају свега тога заслужи неку нишу, док су друге заједнице добиле сва своја права. Ђукановић очигледно има харизму као политичар, али с друге стране појма нема о цркви. Он не зна каква је улога Цркве. С обзиром да Црква није увијек у сагласности с његовом политиком и његовим начином остваривања циљева, онда он једноставно сматра да Цркву треба елиминисати. Ја све људе доживљам као пријатеља, па и Ђукановића. Но и поред тога, његово схватање је другачије од мог, као и одговорност. Његова је одговорност привремена и за Црну Гору и народ. Ја одговорам пред Светим Петром Цетињским, а он одговара пред шефовима НАТО пакта. И ту је велика разлика између нас. У петак се организује протест на Цетињу поводом гласања о НАТО пакту? -Што се тиче протеста, који организује ДФ, то је њихов политички скуп, црква нема везе с тим. Црква обавља свој посао вечерас, подстакнута временом када је било бомбардовање Црне Горе. Служићемо за упокојену литиргију и помен у Цетињском манастиру за све оне који су пострадали од тог насиља. Ја сам дужан пред Богом, пред својом савјешћу и ћивотом Светог Петра Цетињског да данас поводом тог насиља и злочина НАТО пакта одржим заупокојену литургију и помен свима пострадалим и у Србији, и у Црној Гори, као и жртвама од Украјине до Азије. Исто то ћемо урадити и 7. маја за око 2.000 побијених у Подгорици. НАТО бомбардовање Црне Горе, Србије и некадашње заједничке државе је директни наставак нацифашистичке тираније из времена Другог свјетског рата. Носилац такве тираније је НАТО пакт. Када би се тај НАТО пакт сада покајао пред Богом и пред људима и обновио оно што је уништио, онда би то било добро. Кад је у питању доношење одлуке власти о НАТО пакту на Цетињу, добро је да се она доноси на Цетињу, јер је то престони град који је био и остао темељ Црне Горе. Међутим, када бих ја био на њиховом мјесту, као што нијесам, онда бих ја дошао код Светог Петра Цетињског да га приупитам како они раде и усмјеравају Црну Гору, је ли то у његовом духу. Приупитао бих ја и Петра другог о томе. Било би добро када доносе ту одлуку да приупитају је ли то из главе цијелог народа или је из главе само једне групе људи, и да ли та група људи има право пред Богом и Светим Петром Цетињским и историјом Црне Горе, да преузима такву одговорност на себе. Бојим се да они користе ту власт и хоће пошто-пото да донесу једну такву одлуку, не питајући народ на референдуму, како је то требало да буде. Ово је први пут да се на такав начин доноси пресудна одлука. Требало би да се запитају каква је будућност такве одлуке. Да ли се тиме та група људи одриче и Светог Петра Цетињског и краља Николе, и Петра другог? Они сада форсирају тзв. западне вриједности. Шта се под њима подразумијева? Вратила се та Европа оном начелу због којег је пропала велика римска империја хљеба и игара. Томе теже ови властодржци. Њима је лијепо. Како су се обогатили, то они знају. Очевидно, је мој став против учлањења Црне Горе у НАТО доспио до њиховог сједишта. Ја се ипак надам да ће и сва ова искушења која носимо проћи и да ће сазрети свијест и сазнање. Не може бити сведена одговорност за будућност Црне Горе на 40-ак људи, које је вријеме избацило, а да се игнорише 650.000 Црногораца, без обзира на то којој они вјери и нацији припадају. Свести рјешевање кључних питања Црне Горе и њене будућности на 40ак људи, мислим да тога никада досад није било у Црној Гори. Митрополија је уградила себе у биће Црне Горе, у непрестаној борби за, како бисмо народски рекли, крст часни и слободу златну, у борби за слободу Цјрне Горе, не само физичку, већ и за слободу прије свега од насиља, тирјанства… Дакле, та борба цркве за слободу није само физичка, него је то свеукупни напредак људског бића, сваког човјека. Да ли држава покушава да дисциплинује цркву? – Сматрам да покушава. Неки чак кажу да је у новије вријеме исфорсирана и ова такозвана ЦПЦ да би њоме уцјењивали православну цркву у Црној Гори и да би је дисциплиновали на начелима која су од њих усвојена, док су били скојевци, Титови пионири… И за вријеме комунизма, било је и крштених комуниста, људи који су знали шта је црква и признавали Српску православну цркву. Како данас гледате на дешавања 16. октобра? –Морам да признам да се прибојавам на основу свега што се десило носиоцима „државног удара“ да је то још тужнија прича од оне за вријеме краља Николе о бомбашким аферама. Чини ми се да је ова прича још тужнија, примитивнија, незрелија и нездравија. Прије свега начин на који је спреман наводни државни удар личи на дјетињарију. Друго, је ли се догодио државни удар, је ли се нешто догодило 16. октобра, да ли је некоме фалила длака с главе? Је ли неко напао Ђукановића? Зашто замајавају Црну Гору и ову сиротињу која нема хљеба да једе? Покренут је процес који није увјерљив ни за њих саме, а камоли за народ и Европу. Све чешћа су убиства, насиља… Како то објашњавате? – Не да сам забринут само због тога, већ и тужан. Видим и осјећам да је то најозбиљнији проблем садашње Црне Горе. То је последица обезбожене идеологије, која је све друго сем људскости, поштења, чести, образа и вјере. Идеологија која је подређена дебелом цријеву. Ђукановић и остали требало би да усмјере све снаге на духовни и морални препород и да ме пусте да радим свој посао. Онда нећу да им се бавим оваквом политиком. А с друге стране, нека они не уводе морал или духовност који нијесу никада била својствени Црној Гори, а послије тога мене оптужују што против тога протестујем. Не би ме чудило да ме Стијеповић преда тужиоцу Новорећи о недавној пријави коју је против митроплита поднио градоначелник Главног града Славољуб Стијеповић, митрополит је казао да га не би чудило да га први човјек Подгорице по командној дужности преда јавном тужиоцу. –Ако му је за утјеху, то није први пут. Имао сам три пријаве. Оптужен сам и због цркве на Румији гдје су ме казнили опоменом, а онда зато што смо обновили Горњи манастир у Остругу и нијесмо питали ову модну креаторку (Анастазију Мирановић, директорка Управе за културна добра). Умјесто да нам помогну да сачувамо вриједности , они хоће културу без култа, истакао је митрополит. Он је објаснио да је донесена одлука да се на Конику, гдје је некад била пијаца, гради вјерски објекат и на основу тога је прикупљено 7.000 потписа како би се на тој локацији саградио храм Светог Василија Острошког. -Ми смо на тој локацији ставили крст који су недавно вандали скинули, као и икону Светог Василија. Ти који то раде нека се са Светим Василијем обрачунају, а не самном. Такво скрнављење Светог Василија није запамћено у ових 350 година, од када је Свети Василије својим сузама гријао хладне стијене, додао је митрополит. Одговарало им је кад сам критиковао друге – Политичарима је мјесто у цркви, а не цркви у политици. Када сам свирао у пиштаљке против Милошевића, онда су многи били пресрећни због тога, али када сам после тога довео у питање њихову политику, односно не политику него њихово рјешавање судбинских питања народа, било је другачије. Основно начело Цркве је жртвовање себе за друге, а не жртвовање других за себе. Ако политичари траже од мене да прихватим њихово начело, они онда траже од мене да се одрекнем Христа, Ћивота Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, поручио је митрополит Амфилохије.

Архиепископ охридски први пут - о детаљима судског прогона власти у Скопљу, боравку у затвору "идризово"...У новој пресуди осуђен сам на затворску казну колико сам провео иза решетака ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ View full Странице

Православна мисија српског јеромонаха Пантелејмона у Јужној Африци Интервју са јеромонахом Пантелејмоном Јовановићем Разговарао: Жељко ИЊАЦ Јеромонах Пантелејмон Јовановић са децом Африке Колико се разликује живот у Србији од оног у Јужној Африци? Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“. Јужна Африка ми се допала на први поглед (као што видим да је случај и са свима осталима који дођу овде). Био је децембар 2002. и из хладног Београда, после десет сати лета слетео сам у топли и сунчани Јоханесбург. Од 365 дана у години, око 330 су овде сунчани дани. Земља је изузетно богата, инфраструктура развијена, животни стандард задовољавајући. Учинило ми се да сам слетео у Америку или Аустралију. То је било изненађење јер ипак сви очекујемо да је у Африци другачије. Права Африка (природне лепоте и дивљина) је када се изађе из градова. Задивило ме је и мноштво зеленила (Јоханесбург – град са највише зеленила, дрвећа, биљака, цвећа на свету, не заостаје ни Преторија, Кејптаун, Дурбан и остала места). Изузетно пријатно изненађење ми је било и наше пространо црквено имање које се налази на периферији у елитном делу Јоханесбурга и предиван храм св. апостола Томе грађен у српском стилу (верна копија храма у Босанском Грахову одакле је родом и ктитор храма покојни г. Миле Стојаковић). Јужна Африка се налази на два океана, током целе године падају кише, има пуно река и планина и све то чини да се потпуно разликује од осталих афричких држава. Непријатан је био и сусрет са другом страном медаље у односу на богатство, сјај, природне лепоте и развијеност, а то су чудни призори (који су ме подсећали на Косово и Метохију) бодљикавих жица и ограда са жицама кроз које пролази струја око кућа, зграда, у комшилуку.... У сваком случају, рекао бих да је Јужна Африка чудна мешавина прелепе климе и природе, развијености, доброг животног стандарда са социјалним проблемима, сиромаштвом, болестима (најраспрострањенија АИДС), корупцијом... Изгледа, таман толико да бисмо схватили да ипак не постоји на земљи ниста савршено, већ у Царству Божијем, ко се потруди и заслужи га милошћу Божијом. Такође, овде свега има (материјалног) али је сиромаштво духовно. Висока је стопа криминала из два разлога: људи немају страха Божијег и заједно једни поред других живе екстремно богати и екстремно сиромашни. Велики је проценат развода бракова и то нас наводи на боље разумевање живота и животних вредности – добро је да тежимо развијенијој земљи, бољим условима за живот, животном стандарду али такође да не сметнемо са ума које су вредности изнад свега материјалног: вера, породица, поштење, саосећање, скромност.... Да ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли је, језичка баријера била препрека у раду? Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси. Који су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој парохији и у свом мисионарском раду? Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије. Колико је период апартхејда лоше утицао на мисију православља и да ли је уопшште утицао? Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије. Да ли постоји анимозитет између локалног црначког становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у односу на сличности Срба и белаца који живе на југу Африке? Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава. Да ли ту сличност доводите у везу са српском словенском судбином „вечитих робова“, да ли је то можда узрок што смо слични са тамошњим црнцима? На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Такође сматрам да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају И лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе. Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ? Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне африцке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило те с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свештенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни па нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру. Можете ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ? Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа. За мене, као монаха који је живео у величанственим средњевековним манастирима Високи Дечани и Црна Река, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, ова мисионарска искуства имају посебан значај у духовном животу. Уместо величанственог храма – молитву Богу вршимо у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред старих и дотрајалих зидина и импровизовано изграђених просторија школе од цигле лошег квалитета. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ најобичнији расклимани сто, и импровизовани налоњ који је начињен од две столице па прекривен неком црвеном крпом, уместо фресака или бар великог броја дивних православних икона, ми смо имали три иконе наслоњене на зид школе, које је школа светог Атанасија добила на поклон од српских владика који су нам долазили у посету о храмовној слави. Како наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске ране? Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују. Били сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли наде за српско Косово? Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији. Мислите ли да српски народ или српско друштво има снагу да се макар делимично избори са са проблемима које му често ствара међународна заједница? Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи. Колико је по Вама за реализацију одређене политичке и економске државне стратегије битна вера, и да ли је уопште битна? Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа. Мишљење је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се налази српки народ релативно мало бави мисонарским радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ ? Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци. Пошто имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно потребно и да ли је могуће међу цивилизованим народима? Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистићком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Бошија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или ѕападном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости. Да ли имате духовну радост или било какву другу личну сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником речено да ли Вас посао који радите испуњава? Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања. http://www.vidovdan....nafrika/p14.jpg Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу? У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним. Порука за крај нашим читаоцима ... http://www.vidovdan....ika/p29.jpgДуша и тело су у овом животу заједно, духовно и материјално се често преплићу и зависе једно од другог нарочито „на западу“. Наша једина парохија у Јужној Африци је управо сведок те симбиозе. Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног Одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам изузетно запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска Патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било пуно опција ни маневарског простора већ само да радим по благослову нашег Патријарха Павла, мог тадашњег духовника владике Артемија и онако како сам научио у светињи где сам живео и служио годинама. Почео сам да саветујем парохијане и учим их посту, молитви, шта су исповест и причешће, шта литургија. Упоредо са тим најважнијим делом, почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Бог је благословио такав приступ и рад и за наш духовни труд (у посту, молитви, исповести, причешчивању и осталим духовним врлинама), наградио нас и напретком у свему осталом. Црквено имање је доживело потпуну трансформацију. Људи који нису били неколико година, када дођу не могу да препознају место. Рођак нашег парохијанина (када је дошао после десетак година) питао је да ли је он то претходни пут био на неком другом месту. Заиста је, уз Божију помоћ, пуно урађено последњих 9 година и у вашем часопису на сајту не би било довољно места да се објаве годишњи извештаји из српске парохије у Јоханесбургу. Најосновније је да су људи почели да долазе у цркву да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1500 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима (информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација је далеко боља, црквено имање преображено. Унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана је српска школа Свети Сава, ликовна радионица Свети Апостол Тома. Сарађујемо добро са КУД-ом Балкан. Уведена је традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак, духовни и материјални уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој и благослову наших духовних вођа. Порука свим вашим читаоцима, нашој драгој браћи и сестрама је да: Бог надокнађује и допуњује немоћи и слабости нас грешних и помаже нам, када се ми искрено трудимо и са вером у Господа Бога радимо и живимо. http://www.vidovdan....nafrika/p16.jpg

Николићу кључеви Лисабона, Србији црква на употребу Председник Томислав Николић састао се са градоначелником Лисабона Фернандом Медином који је том приликом председнику Србије уручио кључеве града Лисабона. Приликом сусрета Николића са Медином потписан је и документ којим се Србији предаје на употребу црква – капела Светог Христа. Документ је потписао секретар Западноевропске Епархије Новак Билић, саопштила је Прес служба председника Србије. Николић је обишао капелу Светог Христа (Санто Кристо), коју је на располагање ставио Град Лисабон Српској православној цркви. Председника Србије дочекали су и пожелели му добродошлицу свештеници – домаћини (игуман Сава и ђакон Пауло Брандао) и том приликом објаснили су укратко историјат капеле и значај рада наше цркве у дијаспори. Капела је саграђена почетком 16. века, дело је познатог архитекте Хуана Кастиљског и дуго времена служила је као испосница чувеног манастира Светог Јеронима. Црква је посвећена Светом Спасу, односно Христу Спаситељу, као и манастир Жича. Црква је услед урбанистичких промена издвојена из некад огромног манастирског комплекса. Представља споменик од националног значаја и под заштитом је португалског Завода за културну баштину. ТАНЈУГ

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 7. јануара 2017. године, на радосни празник Рождества Господњег - Божић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Торжественом празничном богослужењу су, поред многобројног благочестивог народа, присуствовали председник Републике Србије г. Томислав Николић, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, министарка правде гђа Нела Кубуровић, саветник председника Владе г. Владимир Божовић, представници републичке и градске власти, апостолски нунције у Београду надбискуп Лучано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, предстваници традиционалних Цркава и верских заједница, чланови дипломатског кора, као и личности из културног и јавног живота престонице. Божићну посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве прочитао Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, који је, иначе, у поноћ началствовао Литургијом у храму Светог Саве, Његовој Светости саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, уз појање Првог београдског певачког друштва и Дечјег хора Сабоног храма. Богослужење је директно преносио Јавни сервис Радио телевизија Србије. Архиепископија београдско-карловачка

ДЕЧАНИ 1937 / ... за предвечерје Видовдана... http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/06/1937.html