Претражи Живе Речи Утехе

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Ако погледамо библијски опис Првородног греха, он се може протумачити у јуридичком смислу, моралном, али и поред тога, Свети оци нису тако тумачили Првородни грех. Свети Атанасије Велики грех не види као етички проблем, већ као онтолошки. Створена бића су смртна, зато што су створена ни из чега. Да би постојала вечно, неопходно је да Бог Логос сиђе и оваплоти се, тј. да сједини створену природу са Собом. Јер ако претпоставимо да је грех преступ заповести коју је Бог дао првом човеку, који као такав повлачи казну смрти, зашто онда кад се први човек покајао за оно што је учинио, Бог није опростио грех и повукао смртну казну? Ако је спасење човека у опраштању грехова, зашто онда Бог није опростио људима грех и тиме решио проблем спасења? Зашто је требало Син Божији да се оваплоти и да страда и да умре на крсту, ако је спасење у опраштању грехова? Зато што превазилажење смрти за створену природу подразумева силазак Бога Логоса у свет и сједињење с њим, а не опраштање грехова „одозго“. Смрт може бити укинута само Оваплоћењем Бога, тј. силаском Бога у свет и сједињењем са створеном природом. Смрт у створеној природи постоји и пре преступа Божије заповести, она постоји, али као могућност. Постоји, јер је свет створен ни из чега. Ако човек оствари заједницу са Богом, природа ће живети вечно, а ако не, биће осуђена на пропадање. Смрт није последица греха, већ створености природе. А грехом човековим природа је остала смртна, оно што је и била. Смрт није Божија казна за преступ заповести од стране човека и да се не може укинути на тај начин што ће Бог „одозго“ опростити човеку грех. Смрт се може укинути, тј. превазићи само у сједињењу створене природе кроз човека са Богом Логосом.[6] Свети Атанасије Велики у свом делу „О очовечењу Бога Логоса“ овако вели: „Пошто је, дакле, смрт завладала и пошто се пропадљивост настанила међу људима, човечански род је почео да се изопачује, словесни и по образу Божијем створени човек стао је да се губи, а само дело Божије да пропада. Јер, сада је и смрт, природним законом завладала над нама. Да ли је Бог требало да допусти да пропаст однесе победу над људима и да надвлада смрт? Не, Бог није смео да дозволи да људи срљају у властиту пропаст, јер је то недолично и недостојно Божије доброте. Шта је требало Бог да учини? Да захтева од људи да се покају због свога преступа? То би, рећи ће неко, било достојно Бога, наиме, као што је преступ довео до пропадљивости, тако и покајање доводи до непропадљивости. Али, покајање би, опет, подразумевало наклоност Божију. Покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења.“[7] Даље, Атанасије Велики, закључује да, ако би постојало сагрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Пошто је над људима завладала природна пропадљивост и пошто им је одузет образ Божији, требало је да их неко поврати ка благодати, ка заједници са Богом, а то може учинити нико други него Логос Божији, који је у почетку све из небића створио. „Дакле, није било довољно да се човек покаје и да Бог опрости човеку грех, и тако да човек постане бесмртан и живи вечно. Потребно је да се оваплоти Бог Логос, да узме у своју личност створену природу и сједини је са нествореном, тј. са Богом. Према томе, грех је одбијање првог човека Адама, да се сједини са Богом кроз силазак Бога Логоса у свет. То одбијање има за последицу да је човек остао смртан, јер је природа смртна зато што је створена. Грех је последица смртности човека, а не обрнуто. Сви смо грешни, зато што смо смртни, „ Зато као што кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише. Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона“ (Рим 5,12-13.) Да нема смрти, не би било ни активности које карактеришемо као грешне. Грешимо из страха од смрти и жеље да превазиђемо смрт, наравно, ако не остваримо заједницу са бесмртним Богом, ако извор свог постојања тражимо у смртним стварима или у себи. Ако желимо сами да постојимо, без заједнице са Богом, онда је свака наша активност у том циљу грех, односно промашај циља, јер завршава у смрти. Грех првог човека је онемогућио да створена природа у заједници са Богом превазиђе смрт. Грех није променио суштину створене природе, он је онемогућио да Бог Логос на почетку историје сиђе и оваплоти се како би природа превазишла смрт у заједници са Богом. Адам је одбио да се Бог Логос сједни са њим и природа је остала смртна. Из приче о царинику и фарисеју, видимо да се фарисеј не спасава, иако није учинио никакав преступ закона, док се цариник, иако је грешник, тј. преступник закона, спасава. Грешник се спасава што осећа да је смртан, и да га од смрти може избавити само Бог, а не да ће се он сам избавити кроз врлински живот. Спасење, дакле не зависи од испуњења закона, макар он био и Божански, већ силаском Бога у свет и сједињење с њим.“ Срећко Зечевић, протојереј https://patmos.rs/2022/11/07/pad-covekov-u-greh/

Дошао је спасоносни дан. Древно пророчанство се испунило. «Дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог». Данас се молитвено сећамо тог дивног дана. Дан када се Свемогући и Несхватљиви Бог уселио у утробу Дјеве Марије и постао човек да би спасао свет који пропада. Милостиви Бог је толико волео човека да се свео на њега. Постао је један од нас. Чудо зачећа дете Христа немогуће је схватити људским умом; то је тајна побожности, доступна само вери (1 Тим 3,16). По Светом Јовану Златоустом празник Благовести је корен и почетак свих празника. Управо у јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији, Црква види «почетак нашег спасења». Пресвета Богородица је најчистији и најлепши плод који је икада сазрео на земљи; најбољи пример шта човек може бити; врхунац стваралачке енергије Творца; жртву коју је човечанство принело Богу. И Господ је прихватио ову жртву, дарујући заузврат благодат Духа Светога. Плејаде хришћана у свим временима биле су инспирисане животом Дјеве Марије, Њеног лика. Мноштво светитеља су славили Богородицу, покушавајући да пронађу најлепше, племените, нежне речи и епитете. «Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија бола огледало чистоте. И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се чеснија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Хруисту, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин», написао је Св. Николај (Велимировић). Благовести је вечна нада у спасење; то је јутарња роса која гаси жеђ после вруће ноћи; то је излазак сунца који пламти у тами. Ово је прво, после пада у грех, јединство палог човека са Јединим Богом, које се догодило у срцу Дјеве Марије. Данас одјекујемо веселу анђеоску песму која ће у целости одјекнути земљом и целом васељеном девет месеци касније: «Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља» (Лк 2,14). «Слава Богу» је песма срца Богородице, «мир на земљи» је обећавање Спаситеља. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagovesti-je-vechna-nada-za-spasenje https://mitropolija.com/2022/04/08/mitropolit-antonije-pakanic-blagovesti-je-vecna-nada-u-spasenje/

Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Доњем Острогу, 28. марта 2020. године Одслужисмо, драга браћо, службу Божију, свету Литургију, која се служи већ двије хиљаде година, која извире из оне Тајне вечере, када је Господ сабрао своје ученике и одслужио свету службу Божију, Тајну вечеру. И онда је, први пут, призвао Своје ученике, дао им је хљеб и рекао: ,,Узмите и једите, јер ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.” А онда је и чашу принио, призвао Духа Светога и рекао: ,,Пијте из ње сви, јер ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе за спасење и за живот свијета.” Света служба Божија која кроз вијекове траје и свједочи се на свим земаљским језицима, и у древним временима и у наше вријеме, служба Божија којом се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање човјека, свијета и Божије творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше прародитеље и њихово изгнање из раја, али обећање њима да ће доћи Син Божији, који ће бити Спаситељ свијета и рода Евинога. И тако редом, подсјећамо се на све оне дивне пророке Божије, од Ној, Аврама, Исака и Јакова, до пророка Мојсија, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и других пророка светих, премудрога Соломона и цара Давида и све оне који су посвједочили да ће сами Бог доћи у овај свијет и да ће постати човјек. И то се догодило. Тако да ми, у свакој служби Божијој, Њега прослављамо, Сина Божијег јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, ради нас и нашега спасења и који нас није оставио саме кад се вазнио на небеса, него је послао Духа Свога Светога да нас води у сваку истину. Тако да и ми, на овој светој служби, тога Духа Светога који је сишао на апостоле и који је непрекидно присутан, којим дише све што дише и живи све што живи и ми Га призивамо непрекидно, али посебно Га призивамо на овој светој служби, да сиђе на нас и дарове наше и да претвори хљеб наш, који приносимо, у Тијело Христово, а вино у Крв Христову, да би се онда причестили. Причешћујемо се Тијела и Крви Господње на здравље и спасење, на просвећење свих оних који прилазе тој светињи, задобијање не само тјелеснога здравља, него вјечнога и непролазнога здравља, приносимо за све пророке, апостоле и мученике, преподобне ове и матере наше. За све приносимо и све њих спомињемо, јер Црква Божија никога и ништа не заборавља! Од искони до данас, она све памти и све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. Зато, ова служба Божија се наставља и настављаће се до краја свијета и вијека. И кроз њу и преко ње, ми који смо смртни и пролазни овдје на земљи, задобијамо живот вјечни, задобијамо здравље и спасење и молимо се за здравље и спасење свих људи и свих земаљских народа. Нарочито се молимо за оне који страдају од ове пошасти која је напала сав људски род, не први пут, али на овакав начин можда и по први пут, напала је та пошаст све људе и све земаљске народе. И ми на овој светој служби призивамо живога Господа, да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божије и мудрошћу Божијом, правдом и љубављу Божијом, да све испуни, да све препороди и све преобрази, да се свега дотакне сила Божија животворна. Зато се данас молимо за оне који страдају и који пате, молимо се и за све оне који данас нијесу могли да буду овдје, у овоме храму и другим храмовима, да их Господ укријепи, јер гдјегод се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су на служби или нијесу. А даће Бог и да прође ова несрећа, која је напала све људе и да се сви људи, посебно они који су крштени у име Оца, и Сина и Духа Светога, сабирају и да се у храму Божијем сусрећу, да исповједају Бога љубави и да његују у себи љубав. Па и ова невоља која је напала све нас и човјечанство, није ни то са неком случајношћу. И то је да би у нама пробудило истинску и праву љубав и вјерност живоме Богу, а у исто вријеме да би пробудило љубав једних према другима, да не заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав. Па онда кад дођу такве невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу не само о себи и најближима својим, него о сваком људском бићу да се побринемо и да призивамо Господа да испуни све људе и све народе том силом Духа Божијега и светињом Божијом, да их обдари тим даром вјечнога и непролазнога живота. За то се посебно молимо ових дана, посебном молитвом коју нас је научио патријарх румунски, који је ту молитву написао и ми је читамо и молимо се Богу за све оне који страдају и за све које пате: ,,Господе Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитвом, прими наше покајање за наше гријехе, заустави нову заразну болест, као што си некада помиловао народ Твој изабрани, у вријеме цара Давида. Ти који си Љекар душа и тијела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити Својом благодаћу све оне који се човјекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да цијенимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, Свој мир и испуни наша срца чврстом вјером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и ближњему. Јер Ти си Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину и Духу Светоме, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.” Молитвама оца нашега Василија, Светога Агапија, кога данас прослављамо и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-amfilohije-molimo-se-za-zdravlje-i-spasenje-svih-narocito-za-one-koji-stradaju/

Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве

Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм

У навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2021, у капели мамастира Буково служено је празнично бденије које је служио Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протосинђела Захарије, настојатељ манастира Свете Тројице и сабрата манастира Буково јерођакона Марка. У надахнутој беседи након бденија, Епископ Иларион је говорио о разлозима сабирања верника у храмовима, и издвојио два најважнија: први је тежња за стварањем заједнице са свима светима са надом на наслеђивање Царства небеског, и други који се огледа у потреби људи да се удаље од лажи и обмана овога света. Епископ наглашава да једино Црква у овоме свету сведочи Истину, и закључује – Благодат Господња нам дарује да као хришћани, закриљени пуноћом благодати Духа Светога и Светих тајни, можемо у свету да живимо чисто, можемо да у прљавом и лажљивом свету живимо истинито, да у плашљивом свету живимо храбро и достојанствено са свешћу да је Бог тај који дарује здравље душе и тела и који на крају дарује спасење. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду , 7. априла 2021. године, када наша света Црква прославља Благовести, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића, Срђана Нешића и Бранислава Шијачића, презвитера Младена Глушца и ђакона Александра Верића. Празник Благовести је слава Радио-Благовесника Епархије бачке, који делује у оквиру Српске православне Црквене општине сомборске. После свете Литургије је пререзан славски колач и освештано славско кољиво. Отац Бранислав, главни и одговорни уредник Радија, захвалио је присутнима и честитао им празник. Овогодишњи кум славе је ђакон Александар Верић са породицом, а за следећу годину кумства се прихватио г. Никола Ступар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник

Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”. На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

За радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска

Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест? Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Отац Игор Зиројевић, свештенослужитељ при манастиру Преображења Господњег у Кимију, на Евији, за наш радио говори на тему очувања брака и породице уопште, а посебно у овим данима изолације, када се, бивајући више упућени једни на друге, супружници сусрећу са неким скривеним проблемима који можда до сада и нису били толико видљиви. Звучни запис разговора Поред тога, са оцем Игором разговарамо о утицају музике на духовни живот човјека. Сазнајемо и каква је тренутна ситуација по питању епидемије корона вируса у Грчкој. Извор: Радио Светигора

У понедељак, трећег фебруара, када наша света Црква прославља светог Максима Исповедника, онога који је посведочио веру у Христа делима и речју, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Јован, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови Богословије "Светог Јована Златоустог". Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени је истакао исповедања вере хришћана и људи: “Кроз ово данашње кратко Јеванђелско штиво Господ Христос каже да ко мене призна пред људима признаће и њега Син Божији пред Оцем својим небеским. Али у исто време додаје а ко одрекне мене пред људима одрећићу се и ја пред Оцем својим небеским. Довољно да размислимо за шта се опредељујемо. Да ли за Бога или за овај свет или ове људе? Господ нам каже да ми треба да признајемо Сина Божијега, али другим речима ми треба да исповедимо Сина Божијега пред људима јер није само довољно да ми у својој души кажемо да ми верујемо. Треба ту своју веру да исповедимо, да би други људи кроз моју исповест поверовали у Господа Исуса Христа. Другим речима ко исповеди веру у Сина Божијега тај добија награду. Шта је награда? Царство Небеско. Опроштај грехова. Добија награду јер ће таквога човека признати Син Божији пред Оцем својим небеским. Другим речима Христос хоће да нам каже да ко исповеди веру у мене и моје сатрудништво...” У наставку је Преосвећени рекоа да је нама потребно Божије сатрудништво, тако смо и ми потребни Богу. Ако Христос не пронађе да су наша дела Христова, људска дела, Господ нас неће спасити, јер: “Делима ћемо се оправдати, или ћемо се својим делима осудити како то каже Јеванђеље”. Отац признаје и неваљало дете, али га признаје кроз признавање вере у Бога, да кроз његову родитељску молитву и труд Бог ће помоћи да се тај неваљали син заблудели син врати Оцу свом небеском. Сваки је човек заблудео који занемари Бога, који замени Бога са било чиме у овоме свету. Да браћо и сестре то је врло важно да признамо Сина Божијега пред људима. Како да га признамо? Кроз веру али и живот по тој вери. Добро је веровати, али да ли твориш по тој вери? Вера без дела шта је? Мртва. А и дела без вере су мртва... Који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог постоји и да Бог награђује онога који живи по тој вери. То нам је врло важно да размишљамо о томе да не дођемо у ту ситуацију да нас Господ не препозна. Господ неће препознати онога који Божије дарове није препознавао у себи. Него који је закопавао... Све што је мени Господ дао и даје не даје искључиво ради нас, јер ако човек добио дар не значи да је само њему дао. Како је само теби дао, а другоме није дао? Дао је Бог свакоме дарове по мери наше вере, по моћи нашој да те дарове умножава, и заиста сваки онај који закопава дарове Божије он се одриче од Бога. Бог зна зашто даје једноме један, другоме два, три, пет... али ми не треба да се оптерећујемо ако неко има више дарова, јер што више дарова има он мора више да ради, да се труди... Онај који је добио један, нека се потруди да умножи јер ако умножи он ће се спасити. Ако се пита: зашто онај има више а ја мање?, онда ће сав жвот бити у осуђивању. Зато апостол Павле каже да треба да будемо задовољни оним што имамо, или на другом месту: “шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио? Све смо примили браћо и сестре ако смо примили Бога у себи, ако живимо Богом. Зар има већег дара од Бога?... Владика је протумачио речи Јеванђеља које говори апостолима да се не брине о томе шта ће рећи пред синагогама јер ће их Дух Свети научити шта да кажу: “Да би нас Дух научио у тим тренутцима треба да живимо Духом. Ако си живео Духом Светим Он ће те научити, јел си призивао Духа Светога, јеси ли тражио да се Дух Свети усели у тебе?” Ко живи Духом Светим и у Духу Светом тога Дух Свети води, тога Дух Свети руководи, тога Дух Свети учи шта треба и како треба и да ради и шта треба да ради. Не руководимо ли се Духом Светим онда ћемо својим духом и духом овога света. Онај човек који се руководи својим духом он је далеко од Духа Светога. То је као када човек замени Бога собом. На крају беседе Преосвећени се дотакао људи који живе без Духа: “Човек без Духа Светога испуњен је бригама, хоћу ли имати ово, оно, и треба да се бринемо јер треба да дамо и телу и души... Онда је смућен човек, и обично тада тражи што му није за спасење. Јер га дух свој не приводи Духу Светоме. А апостол Павле каже: Духа не гасите. Када човек живи Духом Светим човек је без свих тих брига. Када живи Духом Светим и када наиђу бриге овога света лако их преброди... Нека нам Господ помогне да вером исповедамо Христа и делима својим. Да се не стидимо признати Христа пред људима али да се стидимо својих грехова. Ако се човек не стиди греха неће никад престати да греши. Стид опомиње човека на његово грешно стање и приводи га Богу. То је она народна ко се Бога боји и људи не стиди... Да нам Господ помогне да спознамо шта нам је на корист. Нама је на корист спасење, вера и живот по Богу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

”И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Аврамов. Јер Син Човечији дође да спасе и потражи оно што је пропало.” Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју, и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје, и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Закхеј је био цариник, односно порезник, који је убирао таксу за Римску империју. По уговору са Римљанима, њима је био обавезан да даје одређену, договорену суму, а све оно што претекне могао је да задржи за себе. Дакле, могао је да узима више од прописане суме. Како јеванђеље сведочи да је био богат, то значи да је узимао више него што је требало. Зато суцариници било врло омражени, непопуларни и сматрани за грешнике од стране обичних људи. Мали растом, Закхеј се пење на дивљу смокву да би видео Христа. Угледавши га на смокви, Христос, као Свевидећи Бог, препознаје покајану и од греха очишћену душу, назива га именом, и наређује му да сиђе брзо, јер жели да буде у његовом дому. Чињеница да га назива именом сведочи да Бог зна свачије име (Јован 10:3). Закхеј жели да га види, а Господ иде још даље од тога, и одлучује да уђе у његову кућу. Ово је доказ да је Бог милостивији од људи, који су врло брзи да у свом самохвалисању и самоправедности осуде и упру прст на другога. Мноштво људи, који присуствују овом догађају, иако не могу да читају људска срца, нити да продру у дубину људске душе, и даље суде по спољашњости и негодују што ће Христос ући у кућу једног цариника. Идентичан проблем постоји и данас. Црква се види као клуб праведника и људи без мана, а у ствари Црква је радионица спасења, болница за оне којима је потребна помоћ. ”Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Матеј 9:13). Покајање је само почетак духовног живота. После покајања, човек почиње да слави Бога, и да расте до великих духовних висина. Ми смо призвани да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Матеј 5:48). Зато је природно да у цркви има људи који су на разним степеницима духовне лествице. Дијалог који следи сведочи о чудесном исцељењу цариникове душе. Називајући Христа Господом, он показује да Он за њега није само Исус из Назарета, већ заиста Месија, Син Божији. Затим, Закхеј даје пола свога имања сиромасима, иако нико од њега то није тражио. Ово говори да је он не само упознат са науком Христовом, већ и да срцем и душом живи по Христовом Јеванђељу. Чинећи то, он себе показује као правог следбеника Христовог, јер указује милосрђе онима којима је то потребно. Нудећи да врати четвороструко онима којима је закинуо, он се одриче свог пређашњег начина живота. Иако га нико не оптужује да је закидао људима, он то на овај начин јавно исповеда, и искупљује се од овога греха. Овде је важно схватити да он себе не искупљује новцем него покајањем. Новцем се не може ни један грех искупити. Његово покајање доноси род достојан покајања (Матеј 3:8). Давање пола имања сиромашнима, показује драстичну промену у његовој души која је уследила прихватањем Христа. Искусивши љубав Христову, Закхеј побеђује себичног човека у себи, и почиње коначно да се брине и за друге људе. Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе, који иако имају све телесне угодности које желе, ипак имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. ”Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марко 8:36- 37). Среброљубље је један од најтежих грехова, и једино човек који у животу спозна Бога може да се ослободи тога греха. То је завист којој нема краја и која човека незадрживо вуче у пропаст. Свето Писмо јасно каже да ”ко љуби новце, неће се наситити новаца” Проповедник 5,10. Његово пењање на смокву, јер је био малог раста, символише човека који се издиже изнад своје људске природе, и побеђује самодовољност и себичност у себи. Зато га Господ и спасава напомињући да је и он син Аврамов. То значи да је Закхеј заиста син Аврамов, али не само на речима и по пореклу, већ и по духу и по истини којом живи. Тако се Закхеј од по вечност пропалог човека, уздигао до праведника кроз покајање. И на крају јеванђеља, Господ опет потврђује циљ своје мисије: да је дошао да потражи, и спасе оно што је пропало. Односно, да потражи свакога човека, па чак и оне које нико не тражи, а сви одбацују. Баш као Закхеја. По историјским сведочанствима, Закхеј је касније постао епископ Цркве Христове. протојереј Саша Радоичић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светом архијерејском Литургијом у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу началствовало је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештенства борско-поречког намесништва. Након Литургије и ломљења славског колача владика Иларион је поучио сабрани народ својом архипастирском беседом нагласивши велико молитвено заступништво Светог Нектарија Егинског као чудотворца и помагача у најтежим облицима телесних и духовних обољења које сналазе данашњег човека. Тиме је дао подстрек и подсетио да треба умножити пост и молитву како бисмо пребродили сва искушења која нам се чине да су нерешива. Господ кроз своје угоднике и светитеље даје утеху, оздрављење и спасење свакоме човеку који тражи помоћ, додао је Преосвећени владика. Честитајући празник и благословивши поверену му паству, наш Епископ је наставио ову празничну радост уз трпезу љубави у парохијском дому са својим свештенством, председником општине Мајданпек г. Драганом Поповићем, директором ХЕ ,,Ђердап 1“ из Кладова, директором националног парка ,,Ђердап“ и са црквеним одбором доњомилановачке парохије. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма. Извор: Инфо служба Епархије бачке

У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић. У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље. Извор: Епархија шумадијска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви” Извор: Манастир Острог

Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента. Извор: Српска Православна Црква