Претражи Живе Речи Утехе

У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка

На дан када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Петра и Павла, 12. јула 2021. године, црква посвећена овим Апостолима у Топчидеру прославила је своју храмовну славу. Светом архијерејском Литургијом началствовао је новоизабрани епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, а преосвећеном владици саслуживало је свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након прочитаног Светог Јеванђеља владика Јеротеј је у својој епископској беседи нагласио значај саборности рекавши да је „Апостол Петар био човек којег је Господ одабрао, али он није био први позван, него његов брат Андреј. И на тај начин је Господ од почетка показивао да је црква саборна и да сви у њој учествујемо када смо сабрани у заједници“. Да се саборни карактер цркве протеже кроз векове видимо у Јерусалимском сабору када се појавио проблем у вези поштовања Мојсијевог закона, подсетио је владика Јеротеј. „Ни један од Апостола није сам то решио и одлучио, него су сазвали 49. године један велики и први сабор Апостола у Јерусалиму, где су одлучили да хришћани више не морају да држе Мојсијев закон него само да избегавају родоскрвнуће и идолске жртве“, истакао је владика Јеротеј. „Кроз овај догађај црква је опет пројавила свој саборски дух и видимо да је црква уствари тело Христово и да су сви чланови цркве удови тог тела“. Преосвећени владика је на крају своје беседе поручио да смо „Сви упућени једни на друге, сви смо ми удови тела Христовог, сви имамо своју улогу коју нам је доделио Свети Дух приликом крштења, јер Свети Дух је тај који раздаје дарове у цркви и који даје свакоме духовне дарове по своме расуђивању, онако како је потребно да би се изграђивала црква“. На крају Божанствене Литургије владика Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Свечаност су својим присуством увеличали припадници полиције и војске Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. маја 2021. године, на Васкршњи уторак свету архијерејску Литургију у храму Световаведењске обитељи у Београду.

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС

-Ваша мука је и наша мука, а ваша радост и наша радост, казао је Патријарх Порфирије Банијцима који су у децембарском земљотресу остали без крова над главом и најавио своју још већу присутност на страдалом подручју. Патријарх Порфирије је 27. фебруара 2021. године у својој првој пастирској посети од када је изабран за поглавара Српске Православне Цркве, обишао село Мајске Пољане, место крај Глине, тешко погођено земљотресом 29. децембра 2020. године. У земљотресу су многе куће сравњене са земљом, док су друге небезбедне за живот. Још увек су у току хуманитарне акције Епархије загребачко-љубљанске и Српског народног вијећа, под називом ”Банија је наша кућа”. У пратњи Његове Светости Патријарха налазили су се и Епископ горњокарловачки Герасим, многи свештеници епархија загребачко-љубљанске и горњокарловачке, волонтери и новинари. Након разговора са породицом Куколеча, Патријарх им је рекао да зна да је помоћ, која им је до сада стизала, само прва помоћ, и да ”тек предстоји да се све обнови. Рачунајте на нас, ту смо са вама”, казао је. У обраћању новинарима, испред дома породице Куколече, која је привремено смештена у контејнеру за становање, Патријарх је казао да се Црква трудила да буде уз оне кojимa je пoтрeбнa пoмoћ. Рекао је да је свестан дa je рeч o првoj пoмoћи и дa прaви aнгaжмaни тeк прeдстoje. Подсетио је да је, на челу са влaдикoм Гeрaсимoм и уз пoмoћ многих дoбрих људи, те Грaдa Бeoгрaдa, Црква успела дa сaбeрe oдрeђeнa срeдствa и oбeзбeди нeштo вишe oд стo кoнтejнeрa. Исказао је нaмeру дa се помогне поправак не само кућа, већ и пoмoћних oбjeката у којима људи држе стoку. ”Oнo штo je зa мeнe вaжнo je дa сe и пoрeд нeвoљa сa кojимa су људи oвдe суoчeни, видeлo дa људи не могу једни без других и дa су људи људимa пoтрeбни. Moждa пoнeкaд Бoг пoнуди искушeњe свимa нaмa дa бисмo упрaвo крoз мaтeриjaлну штeту имaли мoгућнoст дa прoбудимo у сeби oнo штo je људскo и дa учинимo нaпoр дa прeвaзиђeмo свaкo свojу скучeнoст, eгoизaм, зaтвoрeнoст, те дa изиђeмo у сусрeт другoмe и нa тaj нaчин, рaдуjући сe тoм сусрeту, спoзнaмo дa ћeмo уjeдињeни лaкo oбнoвити мaтeриjaлну штeту и штo je joш вaжниje – рaзумeмo дa сaмo oндa кaдa смo зajeднo мoжeмo имaти искoнску рaдoст и искoнски мир”, кaзao je Пaтриjaрх Пoрфириje. Колико је важна слога међу људима, Патријарх је илустровао новинарима навођењем одломка из житија светог Петра Александријског о чoвeку који трaжиo oд Бoгa дa му пoкaжe шта je рaj, a шта пaкao. Том човеку јавио се aнђeo и oдвeo гa у двoрaну на чијој се средини налазио велики лoнaц с хрaнoм и кaшикaмa кoje су билe дуже oд њихoвих руку, тaкo дa никaкo нису мoгли дoћи дo хрaнe. ”E, тo je пaкaо – кaда нeкo хoћe свe зa сeбe и никaд му ниje дoстa он oстaнe глaдaн”, рекао је анђео човеку. Анђео је одвео човека до другe сoбe у којој се налазио исти тaкaв вeлики кaзaн и истe вeликe кашике. Разлика у односу на прву собу била је у томе што су људи хрaнили један другог, тaкo дa су сe сви нajeли и мeђусoбнo рaдoвaли. Његова Светост је рекао да ”ту слику треба дa имaмo нeпрeстaнo нa уму нe сaмo овде нa Бaниjи, нeгo дa нaс прaти тoкoм читaвoг живoтa”. Након обиласка домова пет породица у Мајским Пољанама, Патријарх и Епископ Герасим су, у бази Цивилне заштите Лекеник, заједно са потпредседником Владе Републике Хрватске, Борисом Милошевићем, присуствовали испоруци двa већа и чeтири мaњa кoнтejнeрa, које су донирали Епархија загребачко-љубљанска и Амбaсaда Републике Србиje у Зaгрeбу. Патријарх Порфирије је нajaвиo и дa ћe, уз пoмoћ Епискoпa Гeрaсимa, свештенства и вoлoнтeрa, бити joш присутнији нa стрaдaлoм пoдручjу и тo нe сaмo мoлитвoм и душoм, нeгo и физички. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања

Извор: Радио Слово љубве

Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора

Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је још једном побиједио. Политичка корупција, којој је и овога пута прибјегао ДПС, желећи да Скупштину доведе у пат позицију, није успјела. То је доказ да Устав више није у надлежности ДПС-а, него грађана. Рекао је ово у специјалном новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” предсједник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић. Човјек, до тада непознат широј јавности, који је у политику ушао тихо, тик уочи избора одржаних 30. августа, данас је један од водећих политичара региона. За једне човјек цркве и четник, за друге издајник. Иако најављивана као “прва демократска Влада”, од добијања мандата Кривокапић се сусретао са бројним критикама, како опозиције, тако и у сопственим редовима. Ипак, 4. децембра ове године гласовима 41 посланика изабрана је прва Влада у којој нема Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, а за њеног предсједника изабран је до тада универзитетски професор Здравко Кривокапић. - Први пут се десила слобода овом народу, послије 30 година владавине ДПС-а и то је највећи искорак. Сваку критику прихватам као добронамјеран приступ да будемо бољи, квалитетнији и да дамо већи допринос овом друштву. Наравно, сваког човјека забрињава критика која долази од оних које сте предводили током изборне кампање. Не постоји човјек који може да буде апсолутно имун на нетачна етикетирања, која су била буквално свакодневна. Тешко се носити са таквим ставовима појединаца, који неутемељено без аргументација и чињеница покушавају да омаловаже једног човјека. Мислим да то није добар пут, али ако сте се прихватили одређене функције, онда морате да прихватите терет који она носи - рекао је Кривокапић коментаришући критике које су упућиване од првог дана када је прихватио мандат од актуелног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. ГЛАС: Од стране садашње опозиције, али и појединих структура из региона означени сте као човјек цркве, а Влада као теократска. С друге стране, из редова власти у парламенту оптужују Вас за издају бирача. Шта је од овог истина, да ли је она можда негдје између? Каква је Влада премијера Кривокапића? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада засигурно није теократска, већ народна и први пут на овим просторима десио се, могу рећи, преседан. Тај преседан се дефинише као меритократска влада, коју чине људи који у овом тренутку могу да дају највећи допринос управо демократској транзицији, која треба да се деси на нашим просторима. Ако погледате само карактеристике тих бриљантних министара, онда ћете уочити да су њихове референце биле препорука, а не било који вјерски или други сензибилитет. ГЛАС: Ипак, чланови ДФ-а истичу да ова Влада нема одговорност према било коме, јер њене чланове није бирао народ? Да ли је уопште могуће да Влада никоме није одговорна? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада је најодговорнија до сада и управо због тога што је под пажњом и позиције и опозиције она ће доносити најквалитетније одлуке. То значи да ви морате да будете још одговорнији него што је то био случај до сада. А досадашњи приступ је био да све што Влада уради Скупштина аминује. Сада то није тако. Свјесни смо своје одговорности и поступака и желимо да будемо одговорна Влада која се брине за све грађане. ГЛАС: По преузимању дужности извршена је емисија обвезница због, како је речено, спашавања од банкрота и тај потез наишао је на бројне критике. Да ли је црногорска економија заиста у толико лошем стању и шта сте то све затекли по преузимању дужности? КРИВОКАПИЋ: Ако бисмо то довели у везу са тим нашим првим даном и том одлуком, она је била насушна потреба да бисмо могли бити економски независни. То је главни разлог зашто смо се опредијелили за емисију еврообвезница. То није мала сума, која износи 750 милиона евра, али је она у овом тренутку неопходна. Када се сагледа та прва обавеза која се тиче и кредита и наших других обавеза, она износи 530 милиона евра. Како вријеме пролази, ви откривате разне дубиозе. Једна од тих дубиоза засигурно ће бити “Монтенегро ерлајнз”, за који ми у том тренутку нисмо имали спознају шта се са њим све дешава. Такође нисмо знали да је Фонд за здравство у минусу 40 милиона и да не набрајам, има ту много тога. Када све саберемо, иако смо планирали да негдје око 200 милиона евра окренемо ка економском развоју, највјероватније ће остати мање од 100 милиона. ГЛАС: Чини се да је направљен добар баланс што се тиче Владе. Међутим, било је говора о подјелама “по дубини”. Шта то значи? Да ли ће и ту исти принцип бити примијењен као и за формирање Владе? КРИВОКАПИЋ: Основ Владе исказан је кроз три карактеристике. То су компетентност, некорумпираност и да сте по природи опозиционар. То у сваком случају не може да иритира било ког члана опозиције, јер ми нисмо склони реваншизму, него коришћењу људских ресурса, који нам могу помоћи да бисмо ријешили многобројне проблеме које тренутно имамо. Ако се сагледа данашњи тренутак, онда нам је сваки човјек драгоцјен. Црна Гора је мала и тај људски капитал је највећа вриједност државе. Трудићемо се да управо ови принципи буду примијењени и по дубини. ГЛАС: У првом интервју за наш лист сте рекли да ћете “побиједити до сржи корумпиран режим”. Побиједили сте. Какав је сад план и како ће Црна Гора ући у обрачун с криминалом и корупцијом? КРИВОКАПИЋ: То је питање које интересује све грађане. Ми смо сви једнако опредијељени, да кренемо у борбу против криминала и корупције, а за то имамо и подршку Међународне заједнице. То је рак-рана овога друштва и није то тако једноставно. То је процес који мора да траје дуже, иако бисмо ми вољели да се то деси по кратком поступку, то је просто немогуће. Ми смо се опредијелили за владавину права и поштовање свих закона и зато овај процес не иде тако брзо као што су многи очекивали. Формирање Националног савјета за борбу против корупције и организованог криминала је први корак, а у свим сљедећим корацима надамо се да ћемо на основу чињеница учинити јавности доступним сва она непочинства која је бивша власт чинила током 30-годишње владавине. ГЛАС: Испунили сте обећање које сте дали по питању Закона о слободи вјероисповијести. Када се могу очекивани други важни закони, попут закона о лустрацији и закона о поријеклу имовине, које сте такође најавили у предизборном периоду? КРИВОКАПИЋ: У што краћем периоду. У скупштинску процедуру већ су предати приједлози тих закона. Влада ће анализирати све те приједлоге, јер ми имамо обавезу да заједничким снагама, коришћењем идеја свих заинтересованих страна дођемо што прије до најбољег рјешења. ГЛАС: Раније сте упутили молбу да се рад Владе коментарише послије 200 дана, што је у јавности представљено као ограничење колико ће она трајати. Ви сте и у експозеу нагласили да ће ова Влада трајати читав мандат. Страхујете ли да ћете прије изгубити подршку у парламенту? КРИВОКАПИЋ: Парламент је независан од Владе и то је Уставом дефинисано. Ми све активности планирамо за четири године. Може у сваком тренутку, као што је то дефинисано, било која група посланика да поднесе захтјев за разрјешење и смјену ове Владе. Ми ћемо се односити према томе достојанствено и часно, уважићемо све ставове Скупштине. А ја морам да напоменем врло значајну чињеницу да у овом тренутку ову Владу одржава искључиво и само народ. Да тога није било не би било ни оваквог приступа. Ми смо убијеђени да све што радимо радимо у интересу народа. Не радимо у интересу било које политичке групације и то је пут ка директној демократији. ГЛАС: Ваше изјаве изазивале су пажњу у цијелом региону. За једне сте издали српске националне интересе, за друге сте четник. Како коментаришете те реакције из региона? КРИВОКАПИЋ: Управо та разлика у гледишту говори о томе у каквом статусу се налазимо. Желим да искажем јединствен став ове Владе, да је ЦГ наша светиња. Не желим да причам о национализму, нити о етикетирању, али могу да кажем да ће ова Влада радити у интересу грађана, без обзира на вјеру и нацију. Стављање идентитетских питања у први план традиција је, која не смије више да се понови и ова Влада то неће радити. Наш први циљ је економија. ГЛАС: Српски народ у Црној Гори је доскора био дискримисан, према оцјенама многих аналитичара и политичара у Црној Гори. Сада Бошњаци и Албанцу кажу да је то случај са њима, имали смо и приједлоге декларација о геноциду у Сребреници. Како постићи међунационално помирење, друштвено помирење? Да ли нас стално враћање у прошлост и једнодимензионални погледи на њу коче да напредујемо у будућност? КРИВОКАПИЋ: Сваки поглед који је једнодимензионалан, а није вишеслојан, поготово када нас враћа у прошлост, предуслов је да се неко осјећа дискриминисаним. Ми желимо да пружимо руку сарадње свима, без обзира на то како се ко национално осјећао и да се једном за свагда деси помирење у Црној Гори. То је лако рећи, али је тешко схватити. Зато ћемо се трудити да дијалогом увијек рјешавамо све проблеме. ГЛАС: Много је било говора о изборним махинацијама. Ради ли се нешто на “чешљању” бирачких спискова и када ће Црна Гора имати фер изборе, што, према неким мишљењима, до сада није био случај? КРИВОКАПИЋ: Први фер и слободни избори у ЦГ десиће се измјеном изборног законодавства. Као предуслов за то је сигурно и преиспитивање бирачких спискова. Ми не можемо у овом тренутку да имамо поуздане податке о томе. Знам да смо у оквиру МУП-а формирали једну одређену групу која интезивно ради на тим питањима. Надам се да ће јавност врло брзо бити упозната са конкретним активностима и напокон доћи до сазнања која су најважнија, колико фантома има у тим бирачким списковима. Такође, овдје се занемарује једна чињеница која је врло значајна, а можда никад до краја није експонирана, а то је да ви само на локалном нивоу имате увид у одређеног бирача и то није интегрисано на нивоу читаве државе. То ће убудуће бити један од задатака који је можда техничке природе, али врло значајан за коначне резултате. ГЛАС: Црну Гору, али и православни свијет је погодила недавна смрт блаженопочившег митрополита Амфилохија, а познато је да сте са њим имали добар однос. Колики је то за Вас лично био губитак, а колики за Црну Гору? КРИВОКАПИЋ: Сви ћемо више цијенити нашег митрополита након његовог упокојења. Он је био вансеријска личност, која је, по мом мишљењу, најзначајнија послије Његоша. Оставио је бројна дјела, нека су видљива, нека невидљива, као и све у животу, али она видљива представљају свједочанство, које је неизбрисиво. Не само у његовим бројним књигама које је издао, теолошким расправама које је имао, него и овим видљивим земаљским, а то су прије свега обновљене цркве и манастири и два велелепна храма, у Подгорици и Бару. Та лична димензија је посебан осјећај који човјек не може да искаже просто ријечима. И можда је тај мој и његов загрљај послије побједе на изборима најбоље свједочанство нашег односа. Сарајево па Бањалука ГЛАС: Односи између Републике Српске и Црне Горе скоро да нису постојали посљедњих година. Може ли се очекивати њихова ревитализација и планирате ли долазак у Бањалуку на Вашој турнеји коју сте најавили? КРИВОКАПИЋ: Ти односи врло често зависе од личних односа појединаца који доминирају политичком сценом и то није добро. Ми се овдје залажемо за институционални приступ и наравно приликом прве посјете Сарајеву ја ћу у наставку те посјете обићи и Бањалуку. Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе за "Глас Српске": Ставили смо тачку на подјеле - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је...

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преносимо интегрални текст интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Вечерњим новостима, 20. децембар 2020. г. Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада. *У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ? Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету. *Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика? Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто. *Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности? Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи. *На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима? Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом. *Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери? Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена. *Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили? У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу. *Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...? То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује. *Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону - светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања? То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише. *На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише. *Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво? Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро. *Ваш списатељски дар изнедрио је песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника? Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла. Не могу нас мере удаљити од вере, очекујемо од Бога помоћи, да би се све славе, од Божића до Светог Саве прославиле уздигнуте главе, Бога и ближње љубећи. Мир Божији Христос се роди! Извор: Епархија зворничко-тузланска

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће: Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа. У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска… Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата. При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха. Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама. Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија , да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо. Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије. Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Mного тужног срца изражавам моје дубоко саучешће Његовој Светости Г. Г. Иринеју, архијерејима, свештенству и монаштву Црногорске митрополије у вези са преласком у бољи свијет много љубљеног Високопреосвећеног митрополита Амфилохија. Много ми је жао да не могу учествовати у опелу и сахрани у саборној цркви у Подгорици, па надам се да ћу касније имати прилику да се молим на гробу многогодишњег свог учитеља и пријатеља. Православни свијет у лицу високопреосвећеног митрополита изгубио једног од најистакнутијих богослова и великог молитвеника. Међутим добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега за православни народ на небесима. Зато благодаримо Свемилостивог Господа да је нам дао таквог мудрог и храброг, стварно црногорског у најбољим традицијама светитеља у наше тамно вријеме. Широм наше њемачке епархије молимо се за упокој душе нашег митрополита и за мир и љубав у његовој Црној Гори. Са љубављу у Христу остајем Ваш +Марко, митрополит Берлински и Њемачки Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобног Симона монаха, 7. Октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку емисије Епископ нишки Арсеније је благословио почетак разговора призивајући молитвено посредништво Преподобног Симона монаха, крај чијег свештеног кивота је духовно стасавао и подвизавао се као студенички пострижник и монах. У даљем току владика је казивао о свом богатом животопису од рођења у питомој и плодоносној Војводини, па до избора за Епископа и устоличења у свештени трон епископа нишких. Из сведочанства нашег уваженог госта уочили смо да је целокупан живот преосвећеног владике Арсенија пратила дивна и благословена нит духовног стасавања уз великог и надасве знаменитог и незаборавног блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Арсеније се са љубављу присетио живота уз епископа Хризостома указујући да је целокупни живот блаженопочившег владике било богослужење и љубав према богослужењу. Према сведочанству Епископа нишког владика Хризостом је до краја свога живота остао светогорац, човек који је своју љубав према литургијском богословљу пројавио импозантним и значајним литургијским издаваштвом које је оставило велики и неизбрисиви траг до наших дана. Подсећамо да је на нашој интернет страници доступна емисија посвећена блаженопочившем епископу жичком Хризостому (Столићу). Да је монаштво најдивнији украс Цркве Христове, сведоче речи Епископа нишког Арсенија који је указао на значај монаштва као равноангелног живљења. У духу разговора о монаштву владика се присетио међународног симпосиона о женском монаштву, који је 2011. лета Господњег одржан у свештеној жичкој обитељи. Своје казивање о монаштву и монашком подвигу наш гост је указао да је богослужење центар и смисао монашког живота. Други део емисије био је посвећен историјату и значају Епархије нишке, древне епархије која у освештаном континуитету сведочи и проповеда Христа Богочовека и љубав Његову. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој упознао је гледаоце са знаменитостима и великим светињама древне нишке епископије, подсећајући да освештани континуитет ове епархије све нас обавезује да још усрдније наставимо дело знаменитих претходника који су служећи Господу себе уградили у вечност. Архипастир Епархије нишке је поделио са нама утиске са недавне посете Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, уз изразе благодарности за све људе који су помогли обнову древних светиња у Куршумлији. Са великом радошћу владика је изразио наду да ће обнова бити настављена, те да ће дрвене куршумлијске светиње бити духовни центар и место постојаног и усрдног молитвеног сабирања. Пред крај емисије владика Арсеније је учинио осврт на недавно одржани Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој. Оваква сабрања су од изузетног значаја, она су литургија после Литургије, она духовно изграђују младе људе. Зато је потребно посебно посветити пажњу и време младим људима, истакао је Епископ нишки Арсеније. Ова изузетна емисија која је била надахнута мудрошћу и архипастирском љубављу Његовог Преосвештенства Епископа нишког г Арсенија, закључена је срдачним архипастирским словом овог архијереја који тихо, постојано и ревносно носи омофор архипарског служења Богу и своме роду. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота