Претражи Живе Речи Утехе

На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899

При Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 28. јула 2018. године приређен је пријем поводом историјског догађаја - годишњице Крштења Руса. Пријему су присуствовали Патријарх александријски и све Африке Теодор II, Патријарх московски и све Русије Кирил, чланови Светог Синода и начелници синодских одељења Руске Цркве са архијерејима и свештенством Московске Патријаршије, чланови Организационог одбора прославе 1030-годишњице крштења Русије, делегације помесних Православнх Цркава, државне и јавне личности. Пријему су присуствовали председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион, Митрополит пафски Георгије (Кипар), опуномоћени заменик председника РФ у Централном федералном окруку И.О. Шчоголев, председник Комитета Државне думе ФС РФ за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов. Његова Светост Патријарх Кирил обратио се присутнима овим речима: -Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Високи представници државне власти! Драги оци, браћо и сестре! Желео бих да срдачно захвалим Вашем Блаженству и свој мојој драгој браћи, представницима помесних Православних Цркава, на данашњем богослужењу и на општењу које смо у радости доживљавали ових дана. Сматрам да заједничка молитва пред престолом Божјим има велики духовни значај за све нас. Наравно, веома је важно сусрести се и размотрити различита питања и проблеме. Али када око светог жртвеника заједно савршавамо Евхаристију онда настаје нешто што се не догађа на било ком састанку посвећеном расправи о различитим проблемима: сада пак различите тачке гледишта, па чак и кад постоје сучељавања – све је то избрисано. И ми стварно стојимо пред Богом као један народ. Још једном бих желео да кажем: ми смо један народ. На дан прославе 1030-годишњице од крштења кнеза Владимира, мислим да сви то осећамо. Нажалост, понекад су нам потребни преводиоци, потребна нам је нека врста процедуре како бисмо усагласили различита гледишта о одређеним питањима. Али све ово је другостепено. Првостепена ствар је што смо ми једна Црква и један народ. Мислим да је веома важно васпитавати нашу паству у том схватању. Данас живимо у новој ери, ери глобализације, глобализованом друштву, и неко може да створи илузију да постоје и други разлози за заједништво поред вере: политички савези, војни савези, зависност од неких моћних центара финансијске моћи у свету. Али све ово је илузија. На овом нивоу никада не може бити истинског јединства. А истинско јединство је тамо где се причешћујемо из једне Чаше. За мене је данашње богослужење у Кремљу са свима вама било веома снажно духовно искуство. Ја сам веома снажно осетио то заједништво пред Богом и нашу одговорност пред Богом за наше народе, за наше људе. Настало је време када морамо ојачати наше јединство и не дозволити да нас икаква политичка сила покуша поделити. Верујем да ће ово јединство бити до краја века. Верујем и да га никакве силе зла неће разорити.“ Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице

У Недјељу седму по Педесетници у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драган Митровић, протојереја Миладина Кнежевића и Мирчете Шљиванчанин, протођакона Владимира Јарамаза и молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа новоизабраног буеносајреско-јужноцентралноамеричког г. Кирила. Звучни запис беседе Говорећи о Богослужбеном циклусу началствујући свешетнослужитељ је говорио о промислу Божијем који је проткан кроз типик и дубљи смисао сваког богослужења у цркви. Након што се Светим тајнама Тијела и Крви Христове сабрани вјерни народ присајединио у великом броју, отац Далибор је позвао вјерни народ на хиротонију високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у Викарног Епископа диоклијског, коју ће у недјељу 22. јула у 8 часова за вријеме Патријарашке Литургије обавити Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са бројним епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом наше Свете цркве. Чину хиротоније ће претходити и свечани дочек Свјатјејшег Патријарха Иринеја у суботу 21. јула у 18:30 часова испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће се потом и служити свечана Вечерња служба са наречењем. Извор: Радио Светигора View full Странице

У Храму Светог Преображења Господњег у Дебељачи надомак Панчева, у Епархији банатској, Свету литургију служио је надлежни парох свештеник Игор Карановић у молитвеном присуству умировљеног пароха проте Миленка Лазића и христољубивих парохијана, данас житеља Дебељаче, који су у питому банатску равницу дошли са простора западне Славоније, Баније, царског Призрена и околине Приштине. После причешћа верујућег народа Божијег, празничном беседом на тему Видовдана и страдања нашег народа обратио се отац Игор, коме и благодаримо за звучни запис овог слова. Прилог смо преузели са интернет странице радија Слово љубве! http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o. Igor Karanovic - Vidovdan Debeljaca.mp3 View full Странице

Драга браћо и сестре, слава Богу, успели смо да помогнемо још једну од православних мисија широм света. Овог пута нас је Бог удостојио да помогнемо мисију Антиохијске патријаршије у Сан Герману на Порторику. Погледајте кратки извештај са фотографијама наше браће и сестара на Порторику! http://www.svedokverni.org/misija-je-ostvariva-pomogli-smo-bracu-i-sestre-u-portoriku/

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније дао је празнични интервју за Радио Глас Епархије нишке. Владика нишки је говорио о суштини и главној поруци Васкрсења Христовог, о породици у данашње време и изазовима са којима се среће, о милосрђу и на крају упутио Васкршњу поруку. Звучни запис разговора http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vladika Arsenije - Vaskrsnji intervju 64kbps(1).mp3 Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Да ли смо прешли из смрти у живот? (1 Јн 3, 14): Страх од смрти у перспективи Велике недеље Епископ Максим Васиљевић Еп. Максим, Нови Мексико, 2017. У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти надилази једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. http://teologija.net/da-li-smo-presli-iz-smrti-u-zivot/

У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја. Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia. Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима. Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18). Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво). Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава. Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе. Смрт као биолошка чињеница Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу). Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх? Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје. Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти. Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру? Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти. Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године). Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре. Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам. Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“ Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути. Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности. Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34). За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха? „Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14) У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима. Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења. Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“. Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“? Страх од смрти у црквеном искуству Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице. Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија. Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8). У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу. Закључци за данас – По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету. – Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт. – Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.). – Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.). – Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели. – Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности. – Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење. – Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле. Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти. Извор: Теологија.нет View full Странице

ВАШИНГТОН – Бивши менаџер у Фејсбуку Сенди Паракилас изјавио је да су профили корисника „роба” која се сваки дан продаје, и открио на који начин су се подаци крали од корисника и преко популарних игрица. Паракилас је за „Вашингтон пост” рекао да је за Фејсбук радио 2011. и 2012. године и да је водио тим који је био одговоран за спровођење правила о заштити података корисника на Фејсбуковој платформи за апликације. „Та платформа је укључивала и добро познате и популарне игрице попут Цандy Црусха и ФармВиллеа, као и многе друге”, навео је Паракилас, један од бивших менаџера Фејсбука. Како наводи, Фејсбук у то време није баш превише бринуо о заштити података корисника, а афера с Кембриџ Аналитиком је показала да се то није променило ни у наредних неколико година. Паракилас је, објашњавајући како те платформе функционишу, рекао да сваки пут када корисник прихвати неку апликацију која се спаја преко Фејсбука појави му се дисклејмер у којем се од корисника тражи дозвола да апликација приступи подацима на корисниковом. Апликација у неким случајевима, како каже, тражи само приступ оним подацима који су на вашем профилу јавни, попут имена и презимена, фотографија, ваших лајкова, и још неких података који нису јавни. „У време када је Кембриџ Аналитака скупљала податке о корисницима, Фејсбук је дозволио програмерима приступ и подацима ваших пријатеља, иако ти пријатељи никад нису ни инсталирали ту апликацију, нити су пристали да та апликација користи њихове податке. То је програмерима омогућило да врло брзо створе огромне базе података. Постојао је начин да се искључи опција да апликација има приступ подацима ваших пријатеља, али та се опција налазила дубоко у Фејсбуковим поставкама и то не баш на свим језицима”, наводи Паракилас, додајући да је врло мало корисника је знало за ту опцију. „Оно што је најгоре, једном кад би подаци с Фејсбукових сервера прешли код програмера, Фејсбук више није имао контролу над њима, нити је знао у какве ће се сврхе ти подаци користити”, додаоје он. Паракилас је навео један од примера како је Фејсбук решавао, односно није решавао проблеме са злоупотребом корисничких података. „Крајем 2011. године, Фејсбук је открио да једна апликација, по имену Клоут, по Фејсбуку отвара 'профиле духове' деце. Те јавне профиле нису отварала права деца, већ су се радили на основу података које је апликација Клоут прикупила од корисника који су користили ту апликацију. Мој посао био је да назовем шефове Клоута и питам их да ли том апликацијом крше неко правило Фејсбука јер ја нисам могао да видим, ни да знам шта с тим подацима раде. Уверавали су ме да нису прекршили ниједно правило. Ја сам им поновио да морају да се држе наших правила, и то је био крај нашег разговора. Фејсбук није предузео ништа по том питању, нити је спречио Клоут да настави да прикупља податке о корисницима”, навео је он. Клоут јеи била апликација за коју се чак јавно видело да крши правила, али Паракилас упозорава да су се много горе ствари дешавале с апликацијама које није било тако једноставно открити, преноси портал Б92.нет. Паракилас је уверен да постоји један једини разлог због којег Фацебоок никада није јавно признао такве ствари, нити је упозоравао кориснике о томе, а то је што нису хтели да јавност сазна о великој рупи и слабости система који брине о безбедности података. „Године 2012, приредио сам велику презентацију главном менаџменту у којем сам им представио све мане нашег система. Објаснио сам да смо оставили много рупа у систему, и да су наши корисници опасно изложени спољашњим утицајима. Тај документ сам свима послао, али сам добио врло мали, скоро никакав повратни одговор”, казао је Паракилас. Извор

На данашњи дан пре 65 година, 10. марта 1953., слетањем прва четири млазна авиона Т-33 Шутинг Стар (од укупно неколико стотина различитих типова за време трајања сарадње са Западом) на писту батајничког аеродрома, започела је "млазна ера" нашег РВ и ПВО. Слетање ваздухоплова је тада преносио и Радио Београд. На основу Споразума о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске, почетком 50-их година, договорена је била испорука наоружања и војне опреме (НВО) за потребе ЈНА. Поред уобичајених оруђа и оружја, возила за превожење људи и технике, артиљерије и разноразних топова, радио радарске опреме и слично, овај договор Југославије и Запада је био најочитији у ваздухопловном сегменту. До 1962. године када је Програм због нашег заокрета према СССР стављен ван снаге, наше ваздухопловство је добило (један мањи део по регресираним ценама, остатак по симболичној цени 1$/ком) 970 авиона свих типова и врста. Ако изузмемо Москитосе и Тандерболте испоручене на почетку Програма, који су били добрано рабљени и коришћени (али су пре испоруке били ремонтовани), све касније испоруке летелица су подразумевале или нове, или летелице које су налетеле до 100 сати. Поједини типови су током трајања Програма били испоручивани нама, пре него осталим чланицама НАТО на терену. Економска цена помоћи у износу од нешто мање од 800 000 000 долара, ову војну помоћ квалификује као највећу у историји, коју је Влада САД упутила једној земљи која није члан НАТО пакта. Према плану уговореном са НАТО, прва група наших пилота је извршила преобуку у америчкој бази у СР Немачкој 1952. године, па је по повратку у земљу отпочела преобуку са осталим пилотима 117. ловачког авијацјског пука, на челу са командантом мајором Милорадом Ивановићем. У почетку је овај пук био одређен за пријем летелица, док су у наредном периоду летелице директно од НАТО запримали и пукови у Скопљу, Титограду и Брежицама. Убрзо је формиран и Центар за преобуку (ЦЗП) на млазне авионе са мајором Албином Старцом, као командантом ЦЗП. Треба рећи и то да су летелице најчећше долазиле преко Грчке, а уобичавало се да међу посадама у групи увек буде и неко од наших пилота. Иако СФРЈ није била у НАТО, јединице које су запримиле америчке ловце, почев од овог Т-33, па преко његове морнаричке итерације ТВ-2, односно Ф-84 Тандерџет и Ф-86 Сејбр, сматране су у симболичком смислу делом јужноевропског крила НАТО и поред наших редовних инснпекција, потпадале су и под редовну годишњу контролу од стране НАТО, која је подразумевала вишедневно праћење експлотавације авиона у мировним и ратним условима. Почев од редовног одржавања у јединици, па до присуствовања ГРБ (гађање-ракетирање-бомбардовање) вежбама на терену. Прост увид у пуковске дневнике који су сведочили о тим контролама које су Амери спроводили 10-ак година говори да су ови редовно остајали без текста, како због високог нивоа техничке културе, тако и због обучености посада и резултатима на ГРБ полигонима. Оцене су увек биле највише. Што се тиче догађаја "на данашњи дан", јутро тог кишног уторка, десетог у марту те 1953. године и није баш обећавало да ће моћи да слети авион, пошто ни птице нису летеле . Ипак, како је и најављивано неколико дана раније путем Радио Београда, мирис спаљеног керозина је обогатио арому ваздуха над тим делом сремске пустаре надомак Београда. Укупно 4 авиона су дошавши са истока ушла у круг за слетање са старопазовачке "капије". "Четири сребрне птице", како је у моменту надахнућа прокоментарисао репортер Радио Београда, паркирала су се испред зграде Команде аеродрома Батајница, исте оне које су неки "синови и унуци" ова 4 момка 46 година касније сравнили са земљом. Није изостали ни "сликавање"... Тада су нам оставили "само два", док су се са друга два вратили у Италију. Наредних дана је испоручено још неколико. Све до укупне бројке од 130 летелица овог типа и још више од 800 у наредном периоду, када смо опет одлучили да уместо од НАТО добијамо као донацију, ми то као паметни купујемо од Совјетског Савеза. Слична је ситуација и данас.

Када је човек желео да разговара са чувеним филозофом и егзистенцијалистом Жан Паул Сартром питао је његову жену да ли је Господин Сартр слободан , на шта му је она она са осмехом одговорила да је то нешто што он покушава да утврди цео свој живот. Питање које дефинитивно пролази кроз моју главу из много разлога... Слобода сама је по себи чини ми се парадокс. Започео бих прво са апологетиком а после тога са нападима на појам хришћанског концепта слободе и слободног човека. Из перспективе вечности , све патње које доживљавамо овде су занемарљиве у односу на рајско блаженство коме краја и мери нема, док са људске стране , човечија природа не љуби крст , што је показао и сам Христос када је рекао : "Ако не може чаша ова да Ме заобиђе, да је Ја не пијем, да буде воља Твоја...". Човек који страда жели да се ослободи своје патње и ако је бол већи и дуже траје, тада је то ослобођење од патње такође веће и често може бити важније од било каквог Божијег промисла узвишенијег добра које нам је Бог наменио (на жалост у православљу се ретко говори да су се поједини светитељи свађали са Богом). Тада би се могло рећи у одбрану Бога да он заправо врши избор који би човек сам направио али не какав је сад него то што би изабрао за себе као пуно у Христу Обожено биће које размишља обоготвореним умом и срцем , јер Бог познајући нашу суштину ван времена и простора и ван стања људског пада, може нас приморати на путеве којима ми сами, овакви какви смо сада са замагљеним стаклима наших визура, не би смо никада корачали (kако би Његош рекао :" Удар нађе исрку у камену, без њега би у кам очајала"). Још већи парадокс те слободе је то што је човек принуђен да или прихвати тај пут и чашу коју му Бог даје као нешто што он сам бира или никада неће бити слободан. Зато је хришћанину могуће да у односу са Богом више пута осцилира између сина, најамника, и роба који иде Богу једноставно да га гора страдања од оних које трпи не би снашла, или да пак из осећаја немоћи, пркоса и ината од Бога отпадне и промаши себе самога. У ономе у чему сигурно нисмо слободни и губимо своју слободу и себе , то добро знамо да је упорност у греху и зло и самим тим продубљивање свога пада , тако да смо слободни да се своје потенцијалне слободе одрекнемо. Такође немамо слободу да изаберемо повратак у нестворено и стање пре наше креације , тако да смо на један или други начин осуђени да постојимо и учествујемо у Божијој креацији хтели или не хтели, где би само непостојање у поређењу са рецимо стањем вечног пакла била милост која није човеку није дата.Такође , Докле год имамо нагоне и страсти , немамо пуноћу слободе јер нас нужности тог дела природе приморавају и усмеравају у одређеном степену , тако да тешко можемо рећи да смо у пуноћи слободни , а то су и биолошки фактори , не само духовни и душевни , где и душевни имају своје механичности и сурове нагонске компоненте о којима су Јунг и руски окултиста Гурђијев много више говорили. И онда оно суштинско , спасавамо се искључиво по динамикама које нам је Бог одредио свакоме појединачно , и ван тога имамо само пропаст. Из неке моје перспективе , права слобода је нешто за шта је човек слободан да се тек избори , али нека ове мисли буду провокација за ваше , и нека свако од вас одлучи колико је сам слободан. Реля Рашович

У оквиру програма којим се обележавају 152 године од оснивања сремскомитровачке Библиотеке „Глигорије Возаровић“ у просторијама ове културне установе у уторак 6. фебруара 2018. године промовисана је књига познатог новосадског новинара, публицисте и књижевника Ђорђа Рандеља „Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, известио је Радио Српски Сион Епархије сремске. Опширније у наставку: Представљајући аутора и његово књижевно дело песникиња Мирјана Шуљманац – Шећеров указала је на чињеницу да ова књига читаоцима пружа прилику да боље упознају садржајан и по много чему јединствен начин живота српског патријарха – свакако једне од најзначајнијих личности црквеног живота у нашој историји. – Патријарх Павле свакако је био таква личност да је свака његова појава или обраћање представљало посебан доживљај. Ђорђе Рандељ имао је велику срећу и привилегију да упозна некадашњег Епископа рашко-призренског, будућег Патријарха српског Господина Павла, да проведе неко време са њим, интервјуише га и напише нешто о његовом животном путу и времену у коме је духовно делао. То је нешто што се срцем чита и душом осети, рекла је Мирјана Шуљманац – Шећеров, подсећајући да је митровачко књижевно вече једна од 40 до сада одржаних промоција ове књиге у земљи и иностранству. Ђорђе Рандељ, бивши новинар новосадског Дневника и аутор више од 20 књижевних дела подсетио је на околности свог одласка на Косово и Метохију у бурним политичким збивањима крајем осамдесетих година прошлог века. Новинарска знатижеља и професија у оквиру које је истраживао амбијент тешког живота српског народа у том делу тадашње Србије и југословенске државе упутила га је на познанство са тадашњим Епископом Павлом – личношћу, која је по речима самог Рандеља била већа од века у коме је живео. – Таква величина се и у много већим народима рађа једном у више векова. Ми смо као генерација имали ретку привилегију, да у годинама великих искушења последњих неколико деценија, будемо његови савременици и да на челу цркве имамо управо Патријарха Павла – човека кога смо на неки начин сви познавали и волели. Ја сам био у прилици да га интервјуишем и проведем са њим неко заједничко време обилазећи српске манастире на Косову и Метохији, рекао је аутор овог интересантног књижевног подухвата. Ђорђе Рандељ, описујући више него скроман начин живота тадашњег Епископа рашко-призренског сведочи и о тешком положају српског народа и цркве на Космету тог времена. Аутор је пренео одређене анегдоте али и дубоке утиске које су на њега оставила дела, речи и размишљања такве духовне величине као што је био Патријарх српски Павле. Књига између осталог подсећа и на значајне дипломатске подвиге, углед и измиритељску улогу блаженопочившег поглавара српске цркве. Наглашава се и моменат величанствене сахране патријарха који је на трону Светог Саве достојно столовао готово пуне две деценије. У корицама дела Ђорђа Рандеља цитирају се сада већ чувене речи познатог српског песника Матије Бећковића којима је ову митровачку промоцију аутор књиге привео крају – „Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше хо­дио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине на његовом погребу ! “ Текст и фотографије: Дејан Мостарлић Извор: http://radiossr.net/radiossr/?p=19700 Извор: Радио Српски Сион Епархије сремске View full Странице

За неупућене, Исак Бата Џирло је магистар економије из Сарајева који је тамо концем 80-их понудио житељима СФРЈ, а путем агресивне рекламе која је емитована на тада заједничком Првом програму читаву палету генерално неквалитетних и непотребних производа, које су рекламирале тзв. "џирло девојке". Те девојке је он изабирао путем јавних такмичења која су одржавана у сарајевском "Холидеј Ину", односно београдском "Хајату". Прича се да су се на те конкурсе пријваљивале десетине хиљада девојака из целе Југославије, а котизација за учешће на "изборима" је била десет западнонемачких марака. Иако се пројекат "За џирло народ, џирло производи!" може поредити са данашњим телевизијским "Топ-шоповима", ипак за разлику од данас где можете у "Топ-шопу" пронаћи колико-толико квалитетан нпр. блендер, Џирло је тада када беше актуелан нудио "гомилу" неквалитетних и реално непотребних производа. "Чанг-шланг" чај, "Стомак-елиминатор", џирло муштикла, џирло-шибице, "Пи-пи аларм",... Тврдећи за себе да је као магистар економије, иако је и за саме Сарајлије била тајна ко је заправо Бата Џирло, само применио неке елементарне маркетиншке закономерности, у том контексту се не може занемарити његов предузетнички дух и умеће да једној јавности до тада ненавиклој на такав приступ, понуди гомилу "магле" на продају, или пак да од самог избора за "џирло девојке" само од котизација заради пола милиона марака. Оно што је ипак забрињавајуће, а у контексту због којег и покрећем ову тему јесте нека Бата Џирлова основна идеја због које је и покренут "За џирло народ, џирло производи". Наиме, у многим интервјуима које је Бата давао тадашњим новинама и магазинима, од "Младине", преко "Арене", "Дуге", "ТВ Ревије" и "Илустроване политике", "Осмице" и листа "Вечер", поред степена тајности којим је вешто манипулисао те тако дозвољавао да му за интервју фотографишу само леђа, Бата је истицао као основну идеју следеће: "Наши су људи најбољи купци, јер немају могућност избора" Е то тада. Оно што мене интересује сада је следеће. Да ли смо постали толико "џирло" да нас у ери модерних комуникација, друштвених мрежа највише, спопадају којекакви хохштаплери; да на ЈуТјуб каналима имамо поплаву којекаквих гуруа који "купцима", а снимци са њиховим блебетањима имају и по неколико стотина хиљада прегледа, "нуде" приче у виду "производа" јер "немамо могућност избора". Да ли смо толико "џирло" постали и колико смо заправо "џирло" одувек били да и поред образовања и онога што смо научили у школи, учећи и студирајући, онога што смо као верници научили у својој цркви; дакле, да ли смо толико "џирло" да и поред свих тих знања којекакви Мирољуби Петровићи, Милани Видојевићи, Никодими доктори и остале Карлеуше нуде "џирло" и засипају нас антивакцинерством, равноплочним Земљама, истраживању васионе, чипованим личним картама, паралелним историјама и теоријама завере и свим могућим тлапњама које се могу наћи на каналима опскурних интeрнет парамедија? Шта поменути и непоменути имају да понуде и колико заправо смо склони да прихватамо "џирло" који нам "продају", а да то већ не знамо на основу знања и образовања, личног и за вернике, црквеног опита и искуства?

Патријарх Иринеј на Савиндан богослужио у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару Његова Светост патријарх српски господин Иринеј, придржавалац трона, Светог оца нашег Саве равноапостолног, служио је на празник Светог литургију у препуној крипти Спомен _ Храма на Врачару. Литургијску омилију произнео је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, наглашавајући потребу хришћанског оптимизма, ако стално плачемо, кукамо, жалимо се, од тог материјала нема ништа у историји, подвукао је он. Свјатејши Патријарх је у беседи на крају службе рекао да смо увек са Светим Савом, када смо са Господом, јер је Свети Сава пре свега прослављао Господа. Због тога и другог пута од светосавског као народ Божији немамао. Опширније у видео прилогу Телевизије Храм: View full Странице

У недјељу 26. по Педесетници и предпразништво Ваведења Пресвете Богородице, у Саборном храму Св. Јована Владимира у Бару служена је Св. Литургија. Евхаристијским сабрањем началствовао је архимандрит Павле Радусиновић, настојатељ манастира Ораховица у Епархији Пакрачко-славонској. Саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић,протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. На служби су појали велики хор и пјевница Саборног храма. Након прочитаног Јеванђеља,надахнутом бесједом вјерном народу се обратио о.Павле. Велики број вјерних, посебно дјеце, приступио је Св.Тајнама Тијела и Крви Господње. Сабрање је настављено послужењем у крипти Саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице