Претражи Живе Речи Утехе

пише: Милорад Васиљевић Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“ Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере. Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12). Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе. Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја. Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу. Милорад Васиљевић, Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019. извор Епархија Жичка

Човек је биће које је Бог призвао из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме творцу, да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Будите, дакле, савршени као што је савршен онај који је једини свет и извор сваке светости. Богочовек нам овим у ствари ‘заповеда’ – будите и ви свети, постаните светитељи. Другога назначења до овога, у своме животу немамо. А ово је пак вредно свакога труда и подвига. Због тога смо настали, због тога живимо, због тога једино и постојимо. Ако ову потресну истину доживимо свим својим бићем и свој живот ка њој преусмеримо (преумимо), тек онда ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима, и тек онда ћемо бити у стању да схватимо оне који су свој живот посветили њеном остварењу, због чега их Црква прославља називајући их светитељима Божијим. Њима, а пре свега самоме Богу који је источник њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Василиј Кандински, Сви свети I, 1911. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64. View full Странице

Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у Недјељу петнаесту по Педесетници, одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете Литургије, пјевала је и одговарала је мјешовита пјевница храма. Сабранима се пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је рекао да љубав прије свега и изнад свега Божија особина, Божије својство, начин живота Божијег. Звучни запис беседе „Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности“, казао је он. Објаснио је да Бог Отац воли Сина и Духа Светог, да Син воли Оца и Духа Светога и да Дух Свети воли Оца и Сина „Бог нам је љубав показао, прије свега, као своју божанску особину. А онда је Бог, који је вјечна љубав – Света Тројица, из те своје превелике љубави створио свијет, створио човјека. Створио га је, не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли“, објаснио је отац Мирчета. Казао је да је Бог човјека обдарио својом боголокошћу. „А зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Црква Свете Недјеље у Јошици – Каменари данас (5. августа) прославила је своју храмовну славу. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством и вјерним народом. Након читања свештеног Јеванђеља, тумаћећи причу о оцу ђавоиманога дјетета који дошао Христу с молбом да му Господ исцијели дијете зато што апостоли то нису успјели, Преосвећени владика Методије казао је да нам Господ ту открива једну велику небеско-анђелску истину, да без зрнца вјере, која је темељ свега наше хришћанскога живот, не може ништа бити а да отац дјетета није имао ни зрнца вјере. Звучни запис беседе Преосвећени је истакао да Господ неће да угрожава људску слободу па да на силу неког исцјељује и угони у Царство небеско. Подсјетио је да је Христос стално, кроз све године свога прохођења и проповједања земаљским шаром, стално говорио: Не бојте се и вјерујте у Јеванђељу! Не бојте се, вјерујте! Идите у миру! Објашњавајући вјерном народу у Јошици Христове ријечи апостолима који нијесу могли да излијече бесомјучног дјечака: Род се овај, мислећи на демоне, зло и , не изгони осим постом и молитвом, Епископ Методије је казао да се не можемо само молити а немати дјелатну врлину, која је припрема и добра подлога за молитву, и не постити . Подсјећајући на разлог данашњег окупљања – Свету великомученицу Недељу храмовну славу Цркве у Јошици, Епископ Методије је говорио о њеном животу и страдању које је претрпела Христа ради. Света Недеља је одбијала разне просце говорећи да жели само једно – да умре као дјевојка. Након што је један од одбијених просаца њу и њене родитеље пријавио као хришћане, безбожни цар Диоклецијан је њене родитеље убио а Свету Недељу, цар Максимијан је ставио на љуте муке. Њој се једнога дана Господ јавио у тамници, исцјелио ране и рекао: Недељо, не бој се мука јер је Моја благодат с тобом. Послије тога Недеља опет пред цара Максимијана исповједа своју вјеру, говорећи да јој не могу ништа учинити што би је одвратило од вјере и да је њен живот умријети за Христа. „Ми своје осјећање свога Ја, увијек као по правилу, изводимо из спољашњих ствари. Па онда судимо о себи на основу положаја који заузимамо, чина и титуле, на основу посла којим се бавимо, поријекла породичног, на основу богатства и имања које имамо, на основу других разних колективних идентификација припадам ли овом народу или овој раси. Ништа од тога истински нисмо ми, јер је и Света Недеља показала да је смисао живота умријети заједно са Христом, односно одрећи се себе и свога Ја. Као што је говорио апостол Павле: Не живим више ја у себи него Христос у мени. То је циљ нашег живота“, казао је у надахнутој бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Цркви Свете Недјеље у Јошици. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Организована офанзива – не није то, него је обичан, премда необјављен рат против библијског човека. Јесте, баш то. Рат против библијског човека на свим пољима. Колико видим – то је смисао наше епохе. Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи. Ера Водолије. Таштина над таштинама. Звук корака Мошиаха. „Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље. А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити. Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“ Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике. Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“. Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан. Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат. Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена. Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно? Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат. Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце. Организовани рат воде империје. Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно. То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.) Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести. Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто. Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја. О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере. И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава. Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти. Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника... Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку! Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт. Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу. Извор: Православие.ру View full Странице

„Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел“. Свeти владика Николај Велимировић Шта је радна етика и да ли је иста била/јесте део српског идентитета? Који је истински смисао рада? Подстиче ли рад живост тела и одстрањује ли униније? На ова питања одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. View full Странице