Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру циклуса предавања Служење и различите службе у Цркви, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, у четвртак 28. фебруара 2013. године, беседио је пред слушаоцима сабраним у свечаној дворани Задужбине Душана Радића у Суботици, на тему Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве. Из архиве доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис смо преузели са званичне интернет стране Радио Беседе.

Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљској Водици, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим обележио је годину дана своје архипастирске службе на Њиви Господњој. Литургијом је началствовао Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживао је владика Херувим, као и свештеници и ђакони епархијâ крушевачке и осечкопољске. Својим доласком и присуством, молитвено славље су увеличали епископи бачки Иринеј, далматински Никодим и мохачки Исихије. Славско заједничарење је настављено за трпезом љубави, којој су присуствовали представници многих институција из Даља и Вуковара. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна исте године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења архимандрита Херувима, а сутрадан је обављена хиротонија и владика Херувим је уведен у трон Епископа осечкопољских и барањских. Извор: Српска Православна Црква

Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију. Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске. Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ

Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми. Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту обраћања младима са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагласити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учиниле би много да обезбеде ваљано духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја. Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о Верској настави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин ''морал'' углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао ''онога што је пренесено'', као неки код већ формираних понашања и судова. Термин ''етика'' више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. ''Морал'' би у том случају означавао наслеђене норме, а ''етика'' оне које се формирају. Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања. Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност за себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), он установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити, подешавати, проверавати да није изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас. Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета? Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесне једног широког домена одговорности које укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмета, које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор. Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима. Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке а не да други управљају њиховим животима. Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе Верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе и незнабошци. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике. То није неко ''хришћански специфично'' дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду Верска настава је вечно добро човека. Образовање на Верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на Верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на Верској настави пројављује се вечна божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа. Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника Верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани претежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља; нпр. он се може снажно идентификовати са проблемима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима он може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима. Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља. Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље. Др Ивица Живковић из књиге: Студије о верској настави Православне цркве Извор: Српска Православна Црква

После историјског догађаја на Благовести у Кливленду, посланство Верске службе Војске Србије наставило је посету светињама Епархије источноамеричке. Свештенослужитељи при Верској служби у Војсци Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало посетили су 8. априла 2019. године храм Светог великомученика Димитрија у Акрону, где их је дочекао старешина храма и архијерејски намесник кливлендски свештеник Драган Гороњић. Сутрадан, 9. априла 2019. године, уследила је посета манастиру Новој Марчи. Духовник манастира јеромонах Максим је пренео гостима благослов и добродошлицу у име Епископа источноамеричког г. Иринеја, свештеноархимандрита манастира, а затим им представио пројекат будућег изгледа манастирског комплекса. Пријему су присуствовали архијерејски намесник кливлендски протонамесник Драган Гороњић и јеромонах Нектарије (Тешановић). Добротом г. Алекса Маческог и његових сарадника, Српска културна башта у Кливленду не само да је позната у Охају него и широм света. Готово да сви гости Кливленда посете то за Србе значајно место. Тако је било и 8. априла 2019. године када су Српску културну башту посетили свештеници Верске службе Војске Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало, војни свештеник Националне гарде Охаја потпуковник Џејмс Сејзмор, пуковник Саша Милутиновић, заставник Горан Јокановић, градоначелница гђа Ђурђина Вело, неколико чланова Националне гарде Охаја, као и јеромонах Максим и монахиња Анастасија. Извор: Српска Православна Црква

Његово Блаженство румунски Патријарх Данило обележио је 4. марта 2019. г. своју 29-годишњицу архијерејске хиротоније. За епископа је хиротонисан 4. марта 1990. г. а 7. јуна исте године устоличен је као архиепископ Јашија и митрополит Молдавије и Буковине. И у овом високом јерархијском својству он је од 1992. до 2007. предавао догматску и пастирско богословље на Богословском факултета „Димитрија Станилоа“ у Јашију. За Архиепископа Букурешта митрополита Муртеније и Добруџе и Патријарха Румунске Православне Цркве изабран је 12. септембра 2007. а устоличен 30. септембра 2007. у Букурешту, иначе он је од 2007. г. он предаје пастирско богословље на Богословском факултету Патријарха Јустинијана у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква

Велики јубилеји обележени свечаном академијом у Кремљу 1. Фебруар 2019 - 15:30 У великој дворани Државног кремаљског дворца 31. јануара 2019. године одржана је свечана академија поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске Православне Цркве и устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила (фотогалерија). Председник Руске Федерације г. Владимир Путин и Његова Светост Патријарх г. Кирил присуствовали су свечаном чину, као и високе делегације помесних Православних Цркава, међу којима су неке предводили предстојељи тих Цркава и то: Патријарх александријски и свег Истока г. Јован, Патријарх српски г. Иринеј, Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав и Митрополит свеамерички и канадски г. Тихон. (Од Помесних цркава високо су биле представљене и Александријска, Јерусалимска, Грузијска, Бугарска и Румунска Патријаршија, као и Пољска православна црква, док Атинска, Кипарска и Албанска архиепископија, изгледа нису послале представнике у Москву- напомена ред. Поука) Концерту су присуствовали и чланови посланства Српске Православне Цркве: Епископ бачки г. Иринеј, Епископ моравички г. Антоније - старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Епископ ремезијански г. Стефан - викар Патријарха српског, Епископ мохачки г. Исихије - викар Епископа бачког, протојереј Владан Симић - секретар Епископа бачког, и ипођакон Дејан Накић - лични секретар Патријарха српског У свечаностима су учествовали и представници Јерменске Апостолске Цркве, Светског Савета Цркава које предводи генерални секретар др Олаф Фиксе Твејт, председник Духовне управе кавкаских муслимана са посланством из Азербејџана и делегација Народне Републике Кине. Међу присутнима на свечаности били су и председник Републике Молдавије И.Н. Додон; председник Савета Федерације федералне скупштине Руске Федерације В.И. Матвјенко; председник Државне Думе Владимир Володин; генерални прокуратор Руске Федерације Ј.Ј. Чајка; Москве С.С. Собјанин; в.д. губернатора Петрограда А.Д. Беглов; супруга градоначелник председника Владе Руске Федерације Д.А. Медведева, гђа Светлана Медведева, а такође и опонумоћени представници Председника Руске Федерације у федералним окрузима Русије, високи представници државне власти, парламентарци, чланови дипломатског кора, научни и културни радници и друге званице. Најпре је приказан документарни филм Пут, режисера Е. Тухарелија, а затим се присутнима обратио председник г. Владимир Путин који је на првом месту поздравио предстојатеља Руске Православне Цркве поводом десетогодишњице патријарашког устоличења. Пожелевши Свјатјејшем Патријарху г. Кирилу добро здравље, долгоденствије и многе успехе у архипастираском раду, председник Руске Федерације је поручио: -Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу Отаџбину. Свјатјејши Патријарх Кирил је одржао свечано слово. Уследио је празнични концерт. На сцену је ступио заједнички хор Руске Православне Цркве од 700 певача. Овај хор сачињавају дечји, мешовити и мушки хорови - њих 24 на броју, међу којима и Московски синодални хор и хор Сретењског мушког манастира, ансамбли и други. Извођена су дела Д. Алеманова, В. Зиновјева, С. Рахмањинова, П. Чеснокова, архимандрита Матеја (Мормилја), Г. Спиридова, И. Дунајевског, Т. Хреникова, С. Туликова, А. Молите. После свечаног чина, у просторијама катедралног Саборног храма Христа Спаситеља приређен је пријем. Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Давањем томоса такозваној аутокефалној украјинској цркви цариградски Патријарх Вартоломеј је „учинио злодело“ према читавом православном свету и његовом јединству, оцењује старешина Подворја Руске православне цркве у Београду Виталиј Тарасјев. „У току је покушај легализације расколника на канонски неприхватљив начин, на првом месту за РПЦ јер се ради о узурпацији њене канонске територије од стране Цариградске патријаршије“, објашњава Тарасјев, примећујући да та наводна легализација пролази доста натегнуто и са огромним бројем проблема. Они који су све то смислили, а то су, истиче отац Виталиј, лица ван цркве, мислили су да ће велики број епископа канонски признате Украјинске православне цркве, чији је поглавар митрополит Онуфрије, прићи расколницима и да ће на тај начин такође добити неку врсту легитимитета. „Међутим, у реалности се догодило супротно: од 90 епископа, колико их има у Украјинској православној цркви, свега двојица су прешла у тзв. нову аутокефалну украјинску цркву под патронатом и политичким покровитељством на првом месту Сједињених Држава и цариградског патријарха“, каже Тарасјев, подсећајући да досад ниједна од помесних православних цркава није честитала тзв. поглавару те назови црквене структуре. То сведочи о великим проблемима на које наилазе људи који су погазили каноне православне цркве и поредак међу православним помесним црквама. Ипак, формирање нове црквене структуре у Украјини ће у будућности стварати проблеме осталим православним црквама, напомиње отац Виталиј, који изражава жаљење што је политика умешала прсте у црквена питања. Он такође упозорава на тежак положај верника канонски признате Украјинске православне цркве. „Ситуација је таква да можемо слободно да кажемо да су православна црква и њени верници прогоњени на територији Украјине. Врше се свакодневно притисци од стране тајне службе и од стране разних профашистичких групација“, истиче Тарасјев. Старешина Подворја РПЦ подсећа да је у Украјини рођендан познатог фашисте и злочинца Степана Бандере недавно проглашен за државни празник, те да су 1. јануара одржане демонстрације у част тог празника. „Учесници су, по озлоглашеној фашистичкој традицији, прошли кроз центар Кијева са упаљеним бакљама. Живети у таквој атмосфери константног притиска није нимало једноставно, али није први пут да православни хришћани буду гоњени“, констатује отац Виталиј. „Нама само остаје да са верницима канонске Украјинске православне цркве будемо у молитви и да им помажемо на сваки начин који нам је доступан и јеванђељски дозвољен“, поручује отац Виталиј. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Све-Светост Вартоломеј, Архиепископ Цариграда–Новог Рима и Васељенски Патријарх, обележио је 45-годишњицу архијерејске службе. Лично искуство и богословско образовање Васељенског Патријарха омогућују му да има изванредан поглед на екуменске односе и еколошка питања. Његова Светост неуморно ради на помирењу међу хришћанским Црквама, а стекао је и међународну репутацију стога што еколошка питања обрађује на глобалном нивоу. Ради на унапређивању односâ са Римокатоличком Црквом и Англиканском заједницом, као и са другим хришћанским вероисповестима, путем богословског дијалога и личним сусретима са њиховим великодостојницима, све у циљу да се разматрају питања од заједничког интересовања. Сарађивао је са Светским Саветом Цркава и био члан његовог Извршног и Централног одбора, као и Комисије за веру и црквени поредак. Иницирао је, штавише, многобројне међународне састанке и дијалоге са муслиманским и јеврејским великодостојницима у циљу неговања међусобног уважавања и постизања верске толеранције широм света, а нарочито на Блиском Истоку и у земљама око Средоземног мора, па је међу првима организовао међурелигијске сусрете широм света. Најзад, Васељенски Патријарх је био на челу историјске обнове аутокефалне Албанске Цркве, а уз то, пружао је духовну и моралну подршку многим традиционалним православним земљама које су излазиле из деценијског прогона иза Гвоздене завесе. Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990). Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински. Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања. Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација. Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997. Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу. Извор: Српска Православна Црква

Информативна служба Српске Православне Цркве честита празник Рођења Богомладенца верницима и свештенству хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност. Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији. Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора. Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак. Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске. Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније. За Поуке.орг Божидар Васиљевић

Министар се затим састао са Епископом тимочким г. Иларионом, архијерејем надлежним за рад војних свештеника у Министарству одбране и Војсци Србије. Том приликом, министар Вулин је истакао да Министарство одбране и Војска Србије поклањају велику пажњу верској служби. -Све верске конфесије су код нас равноправне и заступљене. Све уживају велико поштовање Министарства одбране и Војске Србије. Српска Православна Црква, као стуб нашег народа и као неко ко не само што чува духовност нашег народа, већ и оне традиције које су нас учиниле великим и вредним, јесте један од најважнијих партнера Министарства одбране и Војске Србије, рекао је министар одбране и нагласио да ће систем одбране наставити да развија верску службу, да је у плану повећање броја војних свештеника. -Као што Војска помаже да стекнете нова знања и искуства, тако ће вам увек помоћи да у потпуности развијете свој дух и своју личност, јер Војска управо за то и служи, истакао је министар војни и додао да Војска Србије изражава велико поштовање према Српској Православној Цркви и свему оном што је она учинила за очување нашег народа и наше традиције, додавши да је сигуран да ће се сарадња између Војске и Српске Православне Цркве и даље развијати. -Данас јсмо прославили празник Зачећа Светог Јована и дан јављања Пресвете Богородице у Зајечару 1944. године, када је Пресвета Богородица заштитила град од бомбардовања. Уједно, данас је завршетак Фестивала хришћанске културе и ми смо почаствовани што су и војна лица ту, са министром Александром Вулином, рекао је Епсикоп тимочки г. Иларион нагласивши да ће, попут својих претходника, свесрдно радити на унапређењу сарадње с Војском. Фестивал хришћанске културе одржава се од 20. септембра до 6. октобра у Зајечару, у организацији Епархије тимочке и уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Овогодишњи фестивалски дани били су богати бројним духовним и културним садржајима - предавањима еминентних говорника, концертима и промоцијама нових књига савремених аутора. Осим тога, одржан је и међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма. У програмској понуди издвојили су се Дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечија недеља, као и наступи културно-уметничких друштава из Зајечара и суседних градова. Извор: Министарство одбране

Звучни запис разговора

Иначе, предстојатељ Грузијске Цркве обележио је у децембру прошле године 40-годишњицу устоличење за грузијског патријарха. У проповеди коју је одржао идућег данау недељу, 26. августа, патријарх Илија, иначе најомиљенија личност и човек у кога имају највеће поверење у Грузији, замолио је вернике да се моле за његово здравље. „Да нема ваших молитава, не бих био у стању да превладам све невоље са којима сам се борио,“ изјавио је Свјатјејши патријарх. Извор: Српска Православна Црква

Литургијским сабрањем у Светониколској обитељи у Врању, манастиру и задужбини српског цара Душана из 14. века и метоху манастира Хиландара, началствовао је Епископ врањски Пахомије уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), свештенства, монаштва и верног народа Божјег из Епархије врањске. На почетку свете Литургије, епископ Пахомије је најпре рукопроизвео у чин чтеца г. Немању Тасевског, студента прве године Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим у чин ипођакона г. Владислава Васиљевића, ревносног послужитеља олтара Божјег у Саборном храму Свете Тројице у Врању. У име сабраног свештенства, монаштва, верног народа и службеника Епархије врањске јубилеј епископу Пахомију честитао је протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, секретар Епископа врањског. Том приликом, у име братства Саборног храма Свете Тројице и службеника Епархије врањске, прота Станисав уручио је епископу Пахомију архијерејску панагију, као дар и молитвено сећање на празник и годишњицу. Верне служитеље и послужитеље из реда свештенства и монаштва, за досадашњи рад и труд на Њиви Господњој, епископ Пахомије одликовао је у току свете Литургије: протосинђела Методија (Марковића), старешину Саборног храма Свете Тројице и намесника манастира Светог Николе у Врању - чином архимандрита и достојанством ношења напрсног крста, протојереја Небојшу Стојадинова, архијерејског намесника пчињског и пароха врањског, достојанством ношења напрсног крста и протонамесника Миодрага Данковића, свештеника у пензији, чином протојереја. По завршетку богослужења, епископ Пахомије је поделио нафору верном народу, док је у порти Светониколског манастира приређена је трпеза љубави, за коју су се потрудили игуманија Павла, из манастира Светог Николе, вероучитељи и катихете из Врања, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија Српска и Управа Саборног храма Свете Тројице у Врању. Честитке и дарове епископу Пахомију поводом 26 година архијерејске службе на трону Епископа врањских лично су упутиле и монахиња Магдалена из манастира Свете Јелисавете у Минску – Белорусија и монахиња Ефросинија, намесница манастира Светог Прохора Пчињског, као и вероучитељи и катихете из Врања и г. Срђан Трајковић испред Удружења параплегичара из Врања. Извор: Српска Православна Црква

Једина цифра која је приближна цифри од 650.000 евра која се помиње у медијима јесте износ који институције у Приштини дугују Епархији Рашко–призренској за две узурпиране зграде у центру Приштине које користе косовска Агенција за борбу против корупције и косовско Министарство рада. Посредовањем међународне заједнице, косовске власти су 2012. године пристале да плаћају кирију за та два објекта, да би престали после неколико месеци, и од тада се тај дуг скупљао. Након дуге и исцрпљујуће борбе, Српска Православна Црква се крајем 2017. године изборила за део дуговане суме од 287.000 евра (од које је приликом плаћања одузет порез), док се за остатак дуга и даље боримо. Од тог новца, Епархија Рашко-призренска финансира опстанак свештенства и одржавање објеката тамо где Срба више нема али су цркве обновљене, као што је случај са храмом Св. Николе у Приштини. Дакле, не постоје никакве дотације Епархији Рашко-призренској од стране власти у Приштини, већ се ради о кирији за узурпирану имовину. СПЦ је више пута покушала да интервенише да узурпатори напусте њене просторије, али за сада без успеха. Важно је такође напоменути, због разних дезинформација које су се злонамерно појављивале у јавности, и питање обнове објеката СПЦ на Косову и Метохији које су финансирале међународне организације. Средства из ових извора некада не иду директно Српској Православној Цркви, већ се исплаћују извођачу на основу тендера. Некада због услова конкурса средства формално пролазе кроз косовски буџет па се тако уплаћују извођачима. Више цркава је на такав начин обновљено од средстава које обезбеђују међународни донатори. Уз учешће и знање институција Владе Србије, Савет Европе је од 2005 године организовао на овај начин обнову једног броја цркава и манастира који су били уништени или оштећени у Мартовском погрому 2004. године. Епархија Рашко-призренска ни сада, као ни раније, нити тражи, нити очекује било какво финансирање од стране институција у Приштини, али задржава право да се правно бори за оно што јој припада. Ово се посебно односи на случајеве имовине која је била узуприрана од краја рата 1999. године. Дато у канцеларији правне службе Епархије Рашко-призренске 26. јула 2018. године у Грачаници Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска